Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99317
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6607096
Ko je na sajtu?
Imamo 53 gosta na mreži

ЗОРАН ЂИНЂИЋ - ПРИЛОЗИ ЗА (ПРАВУ) БИОГРАФИЈУ


12.03.2013. / pee-Академедиасрбија

Владимир Петровић

Да се подсетимо !

Зоран Ђинђић је дао лажне податке о својој докторској дисертацији коју је одбранио у Немачкој.

Превод докторске дисертације Зорана Ђинђића, која је под насловом "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике" одбрањена 1979. године на Универзитету у Констанзу, СР Немачка. У књизи "Ко је ко у Србији", у биографији Зорана Ђинђића, из наслова дисертације изостављено је име Карла Маркса.

Ђинђић је у публикацији "Ко је ко" (издање из 1991. године), навео да је одбранио докторску дисертацију на тему "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Међутим, у својој књизи "Јесен дијалектике" (објављеној 1986. године), Ђинђић наводи да је назив његове дисертације "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике".

Сакривајући чињеницу да је докторирао на марксизму, Ђинђић је поступио исто као када је сакрио своју припадност терористичкој организацији РАФ "Бадер-Мајнхоф", о чему постоје докази у књизи "Покрштавање петокраке", (издање 1994. године), аутора Ненада Стефановића, који се односи на биографије водећих лидера ДОС-а.

У тим биографијама посебно занимљив је овај детаљ који се односи на актуелног српског премијера Зорана Ђинђића (страна 147): "(Зоран Ђинђић) провео је анархоидну младост на голом асфалту Новог Београда. Отац официр, који је напустио традиционалне вредности, а није прихватио званичне, комунистичке, што значи да је Ђинђић био предодређен за криминалца или левог дисидента. Бистар и брзорек завршава факултет пре рока, постаје омиљени генијалац праксисоваца. За своје духовне менторе узима професоре Мићуновића и Тадића. Хапшен као организатор левичарских група. Стипендиста код Хабермаса. Члан студентских комуна на Западу и повереник марксистичко-терористичке групе Бадер-Мајнхоф за Југославију. Крио их је у Београду кад су се пребацивали у Ирак".

Наиме, ради се о периоду живота лидера ДС који је претходио стварању вишестраначја у Србији, у коме је овај у дужем временском раздобљу формирао своје политичке ставове и остављао јавне трагове о њима у својим научним радовима.

Да би се судило о значају делова Ђинђићеве биографије који се прикривају од јавности (у који спада и поменута сарадња са марксистичко-терористичком групом Бадер-Мајнхоф) погледајмо како изгледа једна од званичних биографија Зорана Ђинђића, на пример, она објављена у лексикону "Ко је ко у Србији" (издање из 1991. године). У тој биографији налазе се и ови подаци:

"Ђинђић Д. Зоран, председник извршног одбора Демократске странке и посланик у Народној скупштини Републике Србије; виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију Београду и професор на Филозофском факултету у Новом Саду (р. 1. августа 1952., Босански Шамац). Србин, атеиста. Дипломирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду (1974.). У периоду 1977-90. боравио у СР Немачкој на више универзитета и института друштвених наука (Констанц, Бон, Франкфурт). Докторирао 1979. одбранивши дисертацију "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" на универзитету у Констанцу, где је радио као асистент. (...)".

Чињеницу да се у "Ко је ко у Србији" декларисао још 1991. године као атеиста, Ђинђић је покушао да избрише ових дана: на питање новинара о вези његовог атеизма са честим одласцима у цркву након избора за премијера, Ђинђић је одговорио да су податке о њему као атеисти уредништву лексикона "Ко је ко у Србији" дали људи који нису били упознати са његовим верским опредељењем. Дакле - Ђинђић демантује чињеницу да се 1991. године изјашњавао као атеиста.

Ову нашу тврдњу јасно доказује и текст из поменутог лексикона насловљен са "Напомене издавача" у коме се налази и оваква напомена:

«Уважавајући искуства добро уходане светске "Wхо ис Wхо" продукције, одлучили смо да основ за биографску грађу буду упитници, попуњени и потписани од самих личности које смо узели у обзир. (...) Неуспех првог, а потом другог обраћања једном мањем броју личности није нас, међутим, поколебао. (...) Слали смо зато и трећи и четврти допис, а потом се некима и лично обраћали, све док број недостајућих биографија нисмо свели на прихватљивих пет процената.»

Дакле, Ђинђић је попунио упитник и потписао га. У њему је уписао и податак да је атеиста. Ево шта каже о таквом изјашњавању уредништво лексикона: "Зачудио нас је, испрва, број личности које су се декларисале као припадници ове или оне конфесије, но касније смо били склони да верујемо како већину ових исказа не треба схватити буквално, него више као сведочење о жељи за васпостављањем континуитета са традицијом. Исказ "атеиста" разумели смо као свесно изражавање погледа на свет и зато смо га наводили".

Данас, Ђинђићу очигледно смета што је 1991. године атеизам навео као свесно изражавање свога погледа на свет. Тај поглед на свет требало би што пре заборавити да би данашње премијерово задржавање у близини српског патријарха, у свакој погодној прилици, изгледало као искрено! Атеизам треба избрисати из премијерове биографије и због тога да његово залагање за увођење веронауке у школе не би деловало као лажно. При томе, треба избрисати из сећања и чињеницу да Ђинђић пуних једанаест година није ни покушао да демантује ни реч из своје биографије објављене у лексикону "Ко је ко у Србији".

Све ове чињенице сведоче да је Ђинђић, после бучно најављене своје реформаторске улоге у српској историји приликом преузимања премијерске функције (ја сам трећи реформатор у српској историји - тврдио је Ђинђић и пре почетка његових чувених реформи!) која је довела и до реформе изборног система у Србији (народ даје мандате а Премијер их посредством Президијума ДОС-а одузима свакој странци која не подржава владу - ДСС-у их одузима суштински а СРС-у забрањује улазак у Скупштину, што се своди на исто), приступио и наставку реформе своје биографије, реформе започете још 1991. године акцијама које ће у наставку текста бити детаљно описане.

У "Ко је ко у Србији" читамо да је Ђинђић 1979. године на универзитету у Констанцу одбранио докторску дисертацију под насловом "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Такође, читамо и то да је Ђинђић 1986. године објавио књигу "Јесен дијалектике", не наводећи никакву њену везу са поменутом докторском дисертацијом. Важно је напоменути да је Ђинђић за лексикон "Ко је ко у Србији" дао податке из своје биографије у време настајања вишестраначја, када је већина политичких партија демократске оријентације у своме програму имала реформу политичког система у Југославији и раскид са комунистичким наслеђем. Ова напомена може да послужи као кључ за дешифровање читавог низа разлога који су навели Ђинђића да из наслова своје дисертације избаци име филозофа на чијим делима су се учили не само он, већ и већина његових учитеља, укључујући и ментора његове дисертације, професора Албрехта Велмера (Албрецхт Њеллмер).

За почетак приметимо да у "Ко је ко у Србији" није наведен потпуни назив поменуте Ђинђићеве књиге "Јесен дијалектике".

Наиме, њен потпуни наслов гласи "Јесен дијалектике - К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва". Наравно, Ђинђић је сматрао да у својој биографији треба да прикрије, осим везе ове књиге са марксистичком филозофијом, и њену везу са својим докторатом. Ево, међутим, како изгледа та веза описана у уводној напомени у књизи "Јесен дијалектике...": "Ова књига у основним цртама представља дисертацију коју је, под насловом "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике", у лето 1979. прихватио Филозофски факултет у Констанцу (СР Немачка). Без свесрдне помоћи ментора, професора Албрехта Велмера, хаотични текст никада не би попримио форму која одговара презентовању научној јавности; захваљујући његовој консеквентној критици био сам принуђен да одустанем од низа поставки које би - сада сам у то више него уверен него пре седам година - непотребно оптерећивале аргументацију". Дакле, нема сумње да књига "Јесен дијалектике - К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва", према тврдњама њеног аутора, у суштини представља докторску дисертацију "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Ова чињеница се подвлачи и у овим речима из поменуте напомене из књиге "Јесен дијалектике ...": "Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду је ово истраживање укључио у један од својих пројеката и тиме финансијски олакшао писање његове српскохрватске верзије". Очигледно - немачка верзија књиге је Ђинђићев докторат. Остаје нејасно како је могуће да Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду "укључи у један од својих пројеката" дисертацију која је у том тренутку била стара равно седам година!

Ако оставимо по страни ту загонетку о истраживању већ истраженог и објављеног, Ђинђићева напомена у књизи "Јесен дијалектике - К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва" намеће и читав низ других питања. Најважније од њих односи се на избацивање имена К. Маркса из назива дисертације у Ђинђићевој биографији објављеној у лексикону "Ко је ко у Србији". Из поменуте Ђинђићеве напомене види се да наслов дисертације гласи "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Пуким избацивањем имена К. Маркс долази се до наслова " Проблеми утемељења социјалне критике". Јасно је да би такав наслов био довољно неодређен да би га озбиљан научник могао прихватити за своју књигу. Ђинђић, свестан ове чињенице, за лексикон "Ко је ко у Србији" овако добијени наслов, без К. Маркса, фалсификује у наслов "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Дакле, нестаје Карл Маркс а социјална критика из наслова дисертације прелази у критичку теорију друштва! Преправка наслова је урађена маестрално: ко год да чита само наслов Ђинђићеве дисертације у "Ко је ко у Србији" биће уверен да је Ђинђић у њој утемељивао критичку теорију друштва које је у време које је претходило стварању вишестраначја у Србији било у потпуности устројено на марксистичким принципима. Ђинђић је овим фалсификатом стварао лажни утисак да никада није припадао табору марксистичких филозофа! Фалсификат је био потпуно у складу са очекивањима јавности у Србији да су новоформиране странке дужне да заувек раскину са комунистичким наслеђем.

Међутим, овим чином Ђинђић је учинио нешто што се у потпуности коси са моралом који важи у свету науке. Да би се схватило колико се у развијеном свету кажњава непоштење слично овоме које је испољио Ђинђић у прикривању наслова и области истраживања своје докторске дисертације, навешћемо само два примера. Први се односи на чувеног данашњег албанског лобисту Џозефа Бајдена. Бајден је својевремено као председнички кандидат на изборима у САД био принуђен да напусти своју предизборну кампању онога часа кад је један новинар обелоданио да је у једном свом говору Бајден без цитирања изговорио низ реченица из говора једног председничког кандидата, одржаног стотинак година пре Бајденовог. Америчка јавност је сматрала да председнички кандидат који краде реченице из туђег говора неђе моћи да води Америку у даљи прогрес. Други пример је везан за бившег председника Асоцијације америчких психијатара, директора универзитетске психијатријске клинике на Харварду и професора Харвардског медицинског факултета Џона Фрејзијера.

Када је Фрејзијеров бивши последипломац Пол Скатена открио да је овај професор публиковао рад у коме је навео без цитирања четири краћа одељка из једног харвардског магистарског рада, Фрејзијер је истога часа поднео три оставке: на функцију председника Асоцијације америчких психијатара, на место директора универзитетске психијатријске клинике и на место редовног професора универзитета. Побегао пред знатижељним новинарима из Харварда и запутио се својој сестри у Тексас! Може ли се замислити каква би била Ђинђићева судбина у САД ако би се јавно доказало да из политичког користољубља фалсификује наслов своје дисертације и прикрива тему њеног истраживања?

У нашој земљи, међутим, пролази као незапажен не само овај скандал, већ и чињеница да у својој веома краткој биографији Ђинђић приказује своју дисертацију и књигу "Јесен дијалектике..." као независне референце. Само овај облик научног непоштења био би довољан да се свуда у свету - у који Ђинђић, судећи по његовим изјавама, жели да уведе Србију - покрене поступак за одузимање звања професора научнику који се тим непоштењем служи.

Неретко се путем медија објављује подаци о Ђинђићевим контактима са чувеним филозофом левичаром Јиргеном Хабермасом у току Ђинђићевог дуготрајног боравка у Немачкој. У већини случајева наводи се да је Хабермас руководио израдом поменуте Ђинђићеве докторске дисертације. Такву наводну везу са Хабермасом Ђинђић никада јавно није демантовао. Међутим, у већ поменутој напомени из Ђинђићеве књиге "Јесен дијалектике..." налази се и ово сведочанство:

"Када сам 1977. године дошао у Констанц, са намером да наставим студијe филозофије, моје разумевање социјалне теорије знатно се разликовало од оног формулисаног две године касније у дисертацији. У Алпенштрасе 4, заједници становања и живљења, моје становиште се обликовало под снажним утиском свакодневних дискусија са Иваном Гласером, Дуњом Мелчић, Ернестом Колером, Ролфом Папеом, Алексејем Саизом и Драгољубом Мићуновићем". Дакле, нигде нема ни трага утицаја Јиргена Хабермаса на научни развој младог Зорана Ђинђића. Истини за вољу, Хабермас се у напомени у књизи "Јесен дијалектике..." помиње уз Љубомира Тадића и Иринга Фечера са захвалношћу због "перманентне подршке" коју је пружао Ђинђићу. Очигледно, одсуство демантија на тврдње да је Хабермас био Ђинђићу ментор, последица је Ђинђићеве процене да му таква погрешна тврдња само повећава научни рејтинг. Због овога би Ђинђића свако на западу прогласио неморалним. Свесна замена имена ментора је исто што и свесно кривотворење референци. Међутим, ми живимо у Србији којом данас влада Зоран Ђинђић.

Ђинђић данас са лакоћом јавно гази по марксизму на чијим је крилима узлетео у свет политике, држећи се, као пијан плота, само оног помињаног Марксовог принципа који је истакао на омоту своје докторске дисертације, који прилагођен Ђинђићевом духу гласи: "За новог господара Србије нико ме није поставио, него сам то учинио сам".

Показали смо како је Ђинђић у својој биографији, писаној након успостављања вишестраначја у Србији, фалсификовао наслов своје докторске дисертације одбрањене 1979. године на универзитету у Констанцу. Наиме, из наслова докторске дисертације изоставио је име Карла Маркса и учинио да се уз мале дотатке преосталом наслову стекне утисак како се његова дисертација, која је представљала допринос марксистичкој теорији и пракси, у ствари бави критиком комунистичких друштава. Ђинђић је ту своју дисертацију објавио и у преводу на српски језик, мењајући поново њен наслов, овога пута у "Јесен дијалектике" (НИРО "Младост", Београд, 1987). У поменутом преводу наслов дисертације је остао у незнатно измењеном облику само у поднаслову књиге ("К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва").

Стварни превод на српски наслова дисертације, међутим, гласи: "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Њен српски превод ("Јесен дијалектике") објављен је у едицији "Идеје" у којој су, између осталих, објављене и књиге Предрага Раденовића "Идеологија и удружени рад", Давора Родина "Марксова мисао заједнице" и Есада Ћимића "Увод у марксизам".

На омоту књиге "Јесен дијалектике" штампано је неколико биографских података о Зорану Ђинђићу: наведено је да је рођен 1952, да је завршио гимназију и Филозофски факултет у Београду и да је докторирао 1979. у Констанцу. Интересантно је да се међу овим подацима не налази Босански Шамац, Ђинђићево родно место. Изгледа да је Ђинђић још поодавно почео да гради свој имиџ користећи при томе методе које данас обилато крчми његов Биро за комуникације - њему је још 1987. године било јасно да Босански Шамац није име којим би се могла почети биографија. Схватио је да низ градова Шамац-Београд-Констанц изгледа и лепше и модерније ако се из њега изостави Шамац!

Напор који је уложио Ђинђић да из своје биографије уклони име свога великог учитеља Карла Маркса остаје узалудан за свакога ко има приступ библиотекама. У њима ће се лако наћи понеки примерак књиге "Јесен дијалектике" и у њој, на случајно одабраних пет страна (на пример, странама 13, 27, 67, 108 и 159) име Карла Марка на равно 37 места. Узимајући у обзир чињеницу да "Јесен..." има 194 странице, статистика говори да се Марксово име у њој помиње 1435 пута! Читав Ђинђићев докторат, дакле, посвећен је Карлу Марксу и његовим "филозофско-економским" радовима, чије је резултате Ђинђић, у складу са програмом израде дисертације, покушавао да унапреди у оној мери која је примерена ономе што називамо научним открићима. У то време марскизам је био владајућа наука у области сегмента науке које и данас називамо друштвеним наукама. Имати марксизам за предмет истраживања у докторској дисертацији значило је у времену у коме је настајала Ђинђићева дисертација да докторант за ментора има и Карла Маркса. Ово се односило не само на земље реалног социјализма, већ, захваљујући јаком марксистичком центру на универзитету у Констанцу, и на СР Немачку, бастион капитализма. Пут ка научном успеху је уз марксистичке теме истраживања увек био и простран и широм отворен. Када је припремао за објављивање "Јесен дијалектике" као превод своје дисертације Ђинђић је сматрао за неопходно да на самом омоту књиге истакне из њеног садржаја следедеће своје запажање: "Маркс понекад говори о пролетеријату као партији. Иако је тиме укинуто нормално значење термина партија, најчешће је реч о комунистичкој партији као политичкој репрезентацији социјалне класе пролетеријата. На који је начин дошло до овог значајног односа? На који начин је, коначно, дошло до избора Маркса и Енгелса за заступнике пролетерске партије, дакле, једне политичке организације код које није јасан ни онтолошки статус ни начин конституисања? Уколико на сва друга питања није могућ једноставан и недвосмислен одговор, на ово последње он би морао бити могућ, јер ту се ради о најтривијалнијем облику делегирања. И заиста, Маркс даје такав одговор: "За заступнике пролетерске партије није нас нико поставио, него смо то учинили ми сами'".

Већ у овом цитату јасно се огледа огроман утицај који је марксистичка наука извршила на формирање политичке личности Зорана Ђинђића: позицију у којој се он данас налази изборио је у складу са поменутим "најтривијалнијим обликом делегирања" - није постављен за премијера изборима, него је то сам учинио и при томе довео до на корак до смењивања свога најзначајнијег коалиционог партнера који је изабран од народа на непосредним изборима!

Покушавајући да припреми терен на коме би дао допринос теорији коју је развио самопостављени "заступник пролетерске партије", Ђинђић своју дисертацију почиње описивањем једног догађаја из давне 1846. године у коме су главни судионици били Карл Маркс и Вилхелм Вајтлинг (како Ђинђић наводи - син немачке куварице и француског војника Наполеонове армије који је "свет који се распадао пред његовим очима желео да повеже заједничким средством разумевања, "универзалним језиком" (...), веома утицајан међу радништвом и изузетан говорник на скуповима).

Позван од групе немачких емиграната окупљених око Маркса, Вајтлинг долази у Брисел у циљу "постизања сагласности о заједничкој тактици радничког покрета". Читава ова прича о састанку Маркса и Вајтлинга не би у овом тексту била вредна помена да није суштински повезана са избором теме докторске дисертације Зорана Ђинђића. Ево како је, уз опис сусрета Маркса и Вајтлинга, постепено откривано читаоцу Ђинђићеве дисертације како је данашњи српски премијер дошао до теме којом се она бави. Држећи уводну реч пре Вајтлинговог обраћања присутнима Енгелс је био неочекивано прекинут Марксовим непосредним обраћањем Вајтлингу са захтевом да му овај објасни којим аргументима брани своју револуционарну делатност која је учинила да многи радници у Немачкој остану без посла. Вајтлинг није могао ни да претпостави да Маркс, који га је некада подржавао и у својим радовима, има потпуно нове идеје о методама обраћања радницима, тако да његов одговор није био по вољи Марксу. "Обраћати се немачким радницима без строго научних идеја значи бескрупулозну пропаганду", закључио је Маркс, стављајући Вајтлингу на знање да је састанак завршен. Ова последња Марксова реченица била је повод да се млади марсксиста Зоран Ђинђић упути у обимно истраживање које је имало за циљ да објасни да је у на том састанку први пут експлицитно промовисано оно што се у дугом периоду називало "научним социјализмом". Шта треба разумевати под овом научнућу, питао се Ђинђић. Маркс је морао у години која претходила састанку са Вајтлингом, "стећи нове и одлучујуће увиде који мотивишу радикалну промену курса према другим социјалистичким ауторима", устврдио је Ђинђић и додао и ово: "У врло кратком периоду и на веома жучан начин он (Маркс) дефинитивно прекида односе са свим водећим социјалистима, са којима је претходно сам тражио сарадњу". Шта је то што појам "научног социјализма" чини тако "супериорним и истовремено тако ексклузивним", питао се Ђинђић. "Где и на који начин Маркс пружа доказе да располаже сигурним средством оријентације у конфузном средишту 19. века, препуном привида, варљиве самоуверености и полуистинитих емоција", било је наредно Ђинђићево питање.

И ова Ђинђићево примедба о "конфузном средишту 19. века" сведочи о његовим ортодоксним марксистичким уверењима.

Нигде се не може наћи таква оцена о веку у коме је дошло до узлета капитализма, система којим је данас и Ђинђић напунио своја уста, осим код аутора марксистичке провенијенције. Сам Ђинђић сведочи да је овај наш закључак тачан и када, покушавајући да "систематизује одређење социјалистичке науке ("револуционарне теорије")" позива у помоћ и овај цитат из Марксове "Беде филозофије": "Као што су економисти научни заступници буржоаске класе, тако су социјалисти и комунисти теоретичари класе пролереријата. Све док се пролетеријат још није довољно развио да би се могао конституисати као класа, па зато борба пролетеријата против буржоазије још нема политички карактер; све док се производне снаге још нису довољно развиле у крилу грађанског друштва и још нису видљиви материјални услови неопходни за ослобађање пролетеријата и за стварање новог друштва - све дотле су ови теоретичари само утописти који, да би удовољили потребама потлачених класа, смишљају системе и трагају за неком регенерисаном науком. Али, у оној мери у којој историја напредује а са њом све јасније обрисе добија историја пролетеријата, ти теоретичари више не морају да у својој глави траже науку; они треба само да положе рачун о томе шта се збива пред њиховим очима, и да постану његов органон ... Од овог тренутка наука (...) постаје револуционарна".

Ђинђић ће потврдити да ово Марксово мишљење преузима као сопствено и када, објашњавајући појам Марксове "револуционарне теорије", у својој докторској дисертацији наводи и ово: "Задатак сваке теорије историје друштва јесте да адекватно изражава интересе социјалне групе коју заступа. Пошто "револуционарна теорија" изражава интересе оног покрета на чијој страни се логика историје ионако већ налази, њен задатак је пуно једноставнији од оних других социјалних теорија: док друге морају да искривљују реалност и затамњују логику историјског развоја, она треба само да положи рачун о ономе што се одиграва пред њеним очима". Дакле, према Ђинђићу, Марксова "револуционарна теорија" има на својој страни историјску логику и она, за разлику од других теорија, не мора да искривљује реалност и затамњује логику историјског развоја! Ко би у овим ставовима могао да препозна Зорана Ђинђића, српског премијера који ових дана предлаже својим суграђанима да, према савету министра за енергетику, продају своје станове и на тај начин обезбеде средства за плаћање рачуна за електричну енергију, јер тако захтевају, како рече, сурови закони тржишне економије - основни закони капитализма за који Ђинђић у својој дисертацији тврди да није на страни историјске логике?

Како се у ствари завршава Ђинђићева потрага за темом истраживања своје докторске дисертације? Одговор на то питање налазимо у самој дисертацији: "У тврдњи да се Марксова теорија заснива на три модела, који су поред заједничке основе у суштини непомирљиви (како сам Ђинђић наводи, први модел односи се на егзотично названу категорију "родне суштине" - означену и као свесна, слободна предметна делатност; други модел је назван социјално-онтолошким а трећи - историјско метафизичким), није ништа речено о фазама Марксовог дела, а поготово не о подели на "рану" и "касну" фазу. Већ у првим релевантним списима (1844-1845) назначава Маркс сва три наведена типа заснивања социјалне критике, и утолико "Капитал" не доноси ништа принципијелно ново. Међутим, исто тако се не може рећи да је у "Капиталу" потиснут неки значајан мисаони мотив из тзв. раних радова. Ово истраживање нема за циљ обнову неког таквог изворног мотива, него представља једноставни покушај са се сви основни правци аргументације у Марксовој теорији разграниче, и да се постави питање о њиховом пореклу (у виду питања о њиховим претпоставкама)". Овим је био и дефинисан предмет истраживања у Ђинђићевој докторској дисертацији. Очигледно, врсни познавалац марсистичке филозофије поставио је себи задатак да у џиновску зграду марсистике теорије узида понеку опеку и да је тиме учврсти и увећа. Све што је надаље у дисертацији урађено сведочи да је она писана у прилог марксизму - свака критика сегмената марксизма у њој (која се јавља искључиво у бенигној форми) имала је за циљ да ту теорију учврсти, а не да је поруши.

Са данашње тачке гледишта запањује трансформација којој се подвргао Зоран Ђинђић. У свет политике ушао је као ватрени марксиста да би се данас представљао, и у Србији и у међународној заједници, као "економиста - научни заступник буржоаске класе, а не као социјалиста и комуниста - теоретичар класе пролереријата" што је недвосмислено био на свакој страници своје докторске дисертације.

Ђинђић без ограда предлаже сецесију дела Србије (одвајање Санџака од Србије и његово припајање БиХ), а потом се показујући савршеним бесконачним лептиром који израста из својих ларви, он је са лакоћом говорио о уједињењу свих српских

На идентичан начин овај "савршени бесконачни лептир", у складу са препорукама "маркетиншке организације", коју одувек носи у себи и која представља саставни део његовог бића, престао је да говори о светској револуцији, слому капитализма, укидању приватне својине, одумирању рада, одумирању државе, престао је да у складу са захтевима марксизма "полаже рачуне о ономе што се одиграва пред њеним очима", и трансформисао се у суровог економисту - "научног заступника буржоаске класе", који са лакоћом говори о општој приватизацији којом се укида друштвена својина и уводи искључиво приватна, који масовно отпушта раднике да би страним партнерима учинио привлачнијим за куповину предузећа у којима су деценијама радили, који следи сваки налог ММФ-а и по цену да се у Србији понове догађаји недавно виђени у Аргентини... Овај "савршени бесконачни лептир" са лакоћом данас јавно гази по марксизму на чијим је крилима узлетео у свет политике, држећи се, као пијан плота, само оног помињаног Марксовог принципа који је истакао на омоту своје докторске дисертације, који прилагођен Ђинђићевом духу гласи: "За новог господара Србије нико ме није поставио, него сам то учинио сам".

Према сазнањима Фајненшел тајмс Ђинђић је умешан у аферу, која би могла да затамни слику о њему као реформатору и демократи. Зоран Ђинђић је још од 1996. године уживао подршку у иностранству, пре свега и виду новца за кампање против Милошевића. Оно што овај прозападно настројени политичар себи до скоро није хтео да призна јесте да је опозиција у то време највероватније узимала новац од црногорско-српске мафије која је контролисала шверц цигарета на Балкану. Станка Суботића, званог Цане, у мају је хрватско Министарство иностраних послова означило као вођу балканске мафије. "Цане ме је у зиму 1996. молио да му дам пола милиона марака за протесте које је Ђинђић организовао", рекао је Фајненшел тајмс Срећко Кестнер, хрватски бизнисмен који тренутно живи у Свајцарској. Суботић чија је имовина процењена на више стотина милиона долара, признао је Трибун де Женев 12. јуна 2001, да је финнасијски подржавао борбу опозиционих партија.

Кестнер је заједно са својим партнером Владимиром Боканом који је убијен, почетком деведесетих година контролисао продају цигарета у Србији и Црној Гори. Државно јавно тужиластво издало је налог за Кестнерово хапшење. Суботића је Кестнер увео у посао 1995.године. Суботић је на крају признао да је за време ратова у Југославији изградио своје "пословне активности у Црној Гори". Чињеница је да је Ђинђић имао везе са шверцом цигарета.

Шверц на велико почео је 1992. са санкцијама Уједињених нација Југославији. "Имамо заједнички циљ", тако је Кестнер описао савез политичара тадасње опозиције са најутицајнијим препродавцима цигарета. "Желимо да сменимо Милошевића". Шеф тајне полиције Јовица Станишић имао је дуплу улогу. Званично, Станишић је сматран Милошевићевим човеком. Међутим, Станишић је у позадини вукао конце и тајно је подржавао Ђинђића. Станишић је сам за време немира утицао на Милошевића да не крене сувише јако против демонстраната 1996. године. Тајни предузимач је у овој напрегнутој ситуацији посредовао између Ђинђића и Милошевића, па је у јануару 1997. дошло до сусрета између њих. Детаљни подаци бившег шефа црногорске мисије у Вашингтону потврђују ово. “Састали смо се 4. априла 1997. у Рич карлтон хотелу у Вашингтону", присећа се Ратко Кнежевић. "Тада ми је Ђинђић причао да је код њега дошао Јовица Станишић у три сата ноћу и одвео га код Милошевића на Дедиње”.

Чињеница је да је Ђинђић 4. априла 1997. заиста боравио у Вашингтону где је разговарао са америчким министром иностраних послова Медлин Олбрајт. Своју повезаност са тајновитим Станишићем, Ђинђић није порекао: "Да, састао сам се са Јовицом Станишићем.

Већ пет година се састајем са њим", рекао је премијер 9. маја 2002. године : “Не бих био жив да нисам имао подршку у свим овим институцијама". Да ли је познавао криминалце? "Да, познавао сам их". Ово му је очигледно још увек потребно и као премијеру. Готово годину дана после промене режима у Београду стиче се утисак да у земљи постоји корумпирани режим.

/ Poslao Vladimir ; Izvor : ФБР Монитор 12. марта 2013. /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP