Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110538
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6757643
Ko je na sajtu?
Imamo 67 gosta na mreži

ГДЕ БИ МОГАО ДА ПРЕЂЕ ВУК ЈЕРЕМИЋ ?


25. 03.2013. / pee-Академедиасрбија

Зоран Пановић

Шта вам је симпатичније: Гласине да би Велимир Илић на тацни Вуку Јеремићу понудио лидерство у Новој Србији, или да би то Ненад Чанак исто понудио Горану Јешићу у Лиги социјалдемократа Војводине?

Шта ли би Вук Драшковић рекао да га неко упита да ли би волео да види Вука Јеремића као свог наследника на челу СПО?

Изборе у Србији одлучује и оних некадашњих 800.000 гласова Вука Драшковића и СПО, који су неравномерно расути скоро по свим препознатљивим партијама изузев, можда, социјалиста и радикала. Најмање их је, парадоксално, за садашњи СПО. Стицајем околности као новинар сам присуствовао малтене свим битнијим расколима ове некада водеће опозиционе странке. И свега сам се нагледао; од демократске дискусије и искрених суза до вређања, потезања за крагне и ударања у цеванице. Сећам се кад се крагујевачка фракција на челу са Верољубом Верком Стевановићем издвајала из странке. Било је то на седници Главног одбора СПО у сали београдске општине Стари град. Тачније испред сале. У мучној атмосфери, ови Веркови су у силовитом јуришу чак успели да одвале шток од врата. Каквих је тек све гадних речи било обострано упућених кад се Велимир Илић издвајао са својима из СПО. Само што се камењем нису гађали. Човек би помислио да ови више неће ни да се погледају. Кад није прошло много, Вук и Веља су се изљубили и направили коалицију СПО и Нове Србије, која је и ушла у парламент.

Ово је само делић. Али, кад би укрстили све партијске расколе од 1990. па наовамо (са тумачењима), био би то прилично тежак испит на Факултету политичких наука. Макар као изборни предмет. Ти, често бизарни расколи банализују и идеју неке нове „удружене опозиције“ (нашминкане баба).

Пре неки дан СПО је обележио 23 године постојања на политичкој сцени. Исто толико је и Вук Драшковић је на његовом челу. Отуда мало и ових меланхоличних тонова у тексту. Драшковићу су често пребацивали да неће да се повуче са чела странке, и да није баш демократски бити толико дуго на том месту, али кад човек мало боље размисли, не би се СПО нешто посебно усрећио ни са једним од фракцијских лидера који су га напустили, да су они заменили Вука. Као што ниједна отцепљена фракција, више или мање успешна, није досегла стару снагу СПО. Нису се оствариле речи, можда, најречитијег посланика СПО Зорана Хорвана из 1991. за скупштинском говорницом да Србији неће бити добро све док њом не завлада програм СПО.

Добро, Вук Јеремић је већ рекао да неће ни у једну странку док не заврши председавање Генералном скупштином УН. Али, шта онда? Биће у сличној позицији као његов колега Горан Свилановић, досовски министар спољних послова. Са својим квалитетима Јеремић би лако, као и Свилановић, нашао ухлебљење у свету. Утисак је да ће он, ипак, да се врати у политичко блато Србије. И ту је многима пожељан. Да прави своју партију је скупо и треба много времена. Да интегрише оних 800 хиљада флуктуирајућих гласова „европске деснице“ му је много лакше. Не мора то да се зове СПО или НС, али то је то. Можда би то било симпатично и притајеној Коштуничиној опозицији у ДСС (која воли Косово, али још више воли власт), можда ни Веркови не би били равнодушни (јер они су у лабавој вези са Динкићем), а с те „пијемонтске“ позиције Јеремић би могао да зове Душана Петровића, а не овај њега. Сад и Петровић игра на ресантиман речи „заједно“ јер му се група зове Заједно за Србију. Петровић има снаге да напакости Ђиласу, али да сам буде стожер, то је већ мало теже.

У прошли уторак, Јеремић и Петровић су попили пријатељску кафу у једном лепом ресторану на београдској Славији, али зар ви, драги читаоци, можете да замислите њих двојицу да буду „копредседници“, као што су Велимир Илић и Милан Ст. Протић некад водили Нову Србију. А то једино могу да буду у садашњем Петровићевом формату.

Међутим, она много шира политичка снага, у коју Петровић долази на гала позив, са пијемонтизираним Јеремићем васкрснула би потонулу Западну Србију. И то мора да буде уједињујућа партија, а не савез странака. Породично (с очеве стране), Јеремић је домицилан на потезу Јежевица - Чачак, а писало се по таблоидима да му је жеља да једног дана буде „градоначелник Чачка“. Можда није тачно, али је с тачке политичког маркетинга паметно. Породично, али с мајчине стране, Јеремић би имао добар пријем и у бошњачком делу Србије. И ту немојте да вас збуне они амерички Бошњаци којима смета Вива Вокс Марш на Дрину у УН. Верујте ми на реч, слушао сам многе Бошњаке (чак и оне који су били у Армији БиХ) којима не смета Јеремићево „србовање“ и који се на неки начин поносе што је он „и наш“. Породица Поздерац има велики углед код Бошњака. Бар сам ја такав стекао утисак. Угледу доприноси и то да су Поздерци, угледни велепоседници из Цазина од смрти спасили јеврејског лекара Левија и његову супругу Клару. Праунуку Нурије Поздерац, Вуку Јеремићу, амбасадор Израела у Београду Јосеф Леви уручио је пре неко вече медаљу „Праведник међу нацијама“.

У интервјуу Њујорк тајмсу, на питање да ли је српски националиста, Јеремић је једном приликом одговорио да није из два разлога: Први је тај што он по политичком бићу није националиста, већ демократа, а други је што би то било апсурдно, да као полубошњак буде српски националиста. За разлику од Драшковића и осталих, Јеремић не мора да се замлаћује са четништвом, које је Драшковићу увек сметало да се промовише у региону, иако је често био хиперсензитиван за страдања несрба.

Има Јеремић и могућност да прихвати дискретну и малкице постмодерну понуду (ако сам добро упућен) Милорада Додика да направи Савез независних социјалдемократа за Србију. Додик у условима БиХ и може да буде „социјалдемократа“, али Вук би био смешан да се после избацивања из „социјалдемократске“ ДС сад доказује на том пољу. Сећам се кад се формирала либерална фракција ДС (од које је после настао ЛДП). Исто је био неки скуп ДС у Хали „Пионир“. Они су горе на врху трибина, као малобројни навијачи Ријеке на Пољуду, развили свој транспарент. Баш је било мучно. Јеремић и ДС су бар избегли те циркусе по „Пиониру“, а после „Утиска недеље“, где се суочио са Александром Шапићем, чујем да му је „Плејбој“ понудио да се слика у купаћим гаћицама и ватерполо капици. Или је то само добра фора.

Слободан Гавриловић је стао иза Ђиласа иако има организационе симпатије за Јеремића. Учествовао је у његовој кампањи за потпредседника ДС. Али, Гавриловић је и редак пример у Србији да се партија не напушта на свакој кривини, па чак и кад тебе хоће да избаце у некој кривини.

Јеремић у СПС? Они би се сигурно обрадовали, али тиме би Вук својим душманима из ДС, који су га у негативној кампањи већ слали у СПС, дао мотив да сеире. Јеремић напредњак? То би већ заличило на фудбалски трансфер. Ко зна, можда Вучић спрема директора полиције Милорада Вељовића за председника Србије. И шта ће му онда Јеремић сем кад би могао да буде као Милица Делевић. А, не може.

Гледам једно скорашње истраживање: Најпопуларнији Вучић, кад други Палма, трећи Јеремић. Да је политика само математика, ко би шта могао Вуку и Палми кад би се удружили?

/ Данас : НСПМ /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP