Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 74934
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6448315
Ko je na sajtu?
Imamo 62 gosta na mreži

ТЕРАПИЈА ПРОШЛИХ ЖИВОТА II. ДЕО


04.04. 2013. / pее-Академедиасрбија

Приредио за објављивање на српском: Слободан Маричић

Намеpа аутора је да упозна читаоце само са неким основним аспектима регресивне терапије.

Циљ терапије прошлих живота је да се успостави или поправи хармонија у садашњем животу уз помоћ елиминације заостатака из прошлих живота, а овај текст ће да упозна читаоце са неким основним аспектима регресивне терапије.

Хипнотичке индукције, Инкрементална Регресија

Хипнотичко стање може бити индуковано уз помоћ разних метода. Ту се ради о довођењу мозга у тзв. стање 'алфа-активности'. Када се пацијент нађе у тој фази онда долази до рапидног кретања очију испод очних капака (РЕМ) као код стања сна. Тада хипнотерапеут даје сугестију пацијенту да се овај прво врати уназад до одређеног догађаја у овом животу, а након тога да се помера даље уназад.

Т: 'Сети се неког веселог тренутка за време док си био тинејџер'

'Сети се нечега из свог живота из времена пре него што си кренуо у средњу школу.'

'Сада се макни уназад у време кад још ниси проходао'

'Сада се сети неких звукова које си чуо пре него што си се родио, док си још био у својој мајци'

'Сада се макни још даље, у време пре него што си доспео у своју мајку. Помакни се још више уназад. Шта сада видиш? '

Овакав приступ ће код пацијента обично изазвати сећање на неке сцене из прошлог живота које нису везане са траумама, јер ту није коришћен никакав емоционални стимулус из садашњег живота, који би се везао за неки сличан из прошлог. Међутим, након инкременталне хипнотичке индукције, такође се може приступити истраживању одређених страхова или фобија уз помоћ кориштења афективног или соматског моста. На пример, у случају ако пацијент пати од необјашњивог страха од доктора:

Т: Сада се сети времена када си био код доктора.

Овде ће се клијент сетити своје последње посете доктору. То је тзв. не-емоционална меморија и она долази из леве стране мозга, заједно са датумом и временом посете.

Т: 'Сети се шта се тачно тамо дешавало'

Када пацијент почне да описује детаље, терапеут се онда пребацује у садашње време.

Т: 'Шта ти он ради'? 'Како се ти осећаш док ти он то ради'? 'Шта се дешава у теби'?

Ова питања ће обично изазвати одређене емоције. Та физичка и емоционална осећања су ускладиштена у десној страни мозга. Када их пацијент изрази, онда ће терапеут да настави отприлике овако:

Т: 'Сада се сети неког времена из прошлости када си се исто тако осећао. Пусти сада да те та осећања поведу унатраг све до оног момента када си имао иста таква осећања '

То ће обично одвести пацијента до неког трауматског догађаја из његових прошлих живота.

 Индукција уз помоћ замишљених помоћних средстава

Приликом ове врсте индукције терапеути користе замишљене 'уређаје' уз помоћ којих се пацијент 'пребацује' у прошлост. То нпр. може да буде неки замишљени лифт у једној високој згради у којој ће сваки спрат да одговара неком временском периоду. У другом случају то може да буде и времеплов. Ова врста индукције није увек препоручљива, јер може да проузрокује код пацијета додатне трауме. Нпр. клаустрофобични људи се у том 'лифту' неће осећати нимало пријатно, док је описан и један случај где је особа доживела 'саобраћајну несрећу' возећи се у свом 'времеплову' кроз многобројне своје инкарнације у прошлим животима. Уосталом, за овакву врсту индукције нема често ни потребе.

Од осталих метода хипнотичке индукције можемо још поменути тзв. навођену визуализацију и директну сугестију. У првом случају, клијент се може нпр. навести да замисли један мост који повезује све његове многобројне животе, а онда да се он, крећући се по том мосту, наводи на њихово сагледавање.

Код директне сугестије, пацијент и хипнотерапеут се претходно договоре шта ће да истраже, а онда након што је пацијент уведен у транс, терапеут му директно налаже да овај пронађе специфичне догађаје у својим прошлим животима, који су битни у вези истраживања одређеног проблема.

 Нe- хипнотичкa индукције

Дневна флуктуација стања свести човека сасвим је нормална. У току дана човек прође кроз неколико стања свести, од сна па до потпуно свесног и будног стања. У међувремену он може да се спушта у медитативна стања, маштарење итд, када такође долази до одређених промена стања његове свести.

Хипнотичко стање подразумева фокусирање или концентрацију свесности уз помоћ директних сугестија хипнотерапеута. Тај помак у стању свести је сасвим истинит за самог пацијента, мада је он у суштини изазван на један вештачки начин.

У клиничком оквиру, истраживање човекових емоционалних стања ће усмерити пажњу његове свести на порекло или узрок проблема у садашњем животу. То подразумева један индиректан прилаз уз помоћ не-хипнотичке индукције. Сама сугестија пацијенту да усмери своју пажњу на одређене емоције или осећања, одмах доводи до једног промењеног стања његове свести. Тако се и сеанса може наставити без коришћења икаквих додатних метода, а пацијентов лични унутрашњи конфликт управља самим током сеансе. Традиционалне хипнотичке методе су за већину људи сасвим непотребне у оваквим случајевима, а и шансе за 'контаминацију' искустава пацијента од стране хипнотерапеута су минималне. Лична осећања и емоције овде представљају кључ за приступ догађајима из прошлости.

Постоје разне методе за не-хипнотичку индукцију и откривање меморије, односно, сећања на догађаје из прошлости која су затрпана дубоко у подсвести. Овде ћемо само поменути тpи методе: Афективни мост, Соматски мост и Лингвистички мост.

У првом случају ради се о померању особе из садашњости у прошлост уз помоћ неког афекта, односно специфичних емоција или осећања која су код ње заступљена у овом момету и враћање уназад све до одређеног догађаја који је код те особе проузроковао идентична осећања или емоције.

Друга метода базирана је на чињеници да свако физичко стање има и једну своју психичку компоненту, а сваки емоционални проблем има своју физичку манифестацију, када долази до тзв. 'Соматизације' емоција. Одређене емоције могу се манифестовати на телу као грчење мишића, убрзање рада срца, главобоља, жмарци итд. Ту често може да се ради о једној физичкој трауми, чије су резидуе још увек присутне на човековом спиритуално-етеричком телу. У том случају терапеут се обраћа пацијенту следећим речима:

Т: 'Уколико би тај осећај (нпр.' бол у глави ') могао да говори, шта би он рекао?'

- 'Уколико постоји нека сцена или догађај који је везан за тај осећај, шта би то онда било?' итд.

Кад пацијент одговара на оваква питања, речи које се користе могу бити речи његове личности из прошлог живота, међутим, оне могу потицати и од тзв. 'Духа привеска' који му се 'придружио' у овом животу. Постоје и одређене технике диференцијалне дијагностике уз помоћ којих се прилично лако може одредити о коме се ту ради.

Трећа метода је базирана на самом језику који у суштини представља један систем симбола уз помоћ којих човек означава одређене мисли или идеје или изражава своје намере, описује своја искуства итд. Без обзира што саме речи не подразумевају догађаје или осећања, одређене фразе се могу користити како би се представиле емоције, осећања, физички осећаји итд. Тако те речи или фразе постају специфични симболи који се као такви могу користити како би се изазвала слична осећања у току саме сеансе. Те речи се онда користе као кључ за откривање унутрашњих осећања пацијента, а неке емоционално набијене фразе могу индуковати присуство заостатака из неког од прошлих живота или трауме доживљене код самог рођења. Тако нпр. следеће фразе могу индуковати присуство трауме настале код рођења:

П: 'Осећам као да ме је нешто блокирало у животу'

'Осећам се као да сам налетео на чврст зид'

'Никако не могу да нешто започнем у свом животу'

'Као да ме све стеже са свих страна'

'Осећам се као да ме нико не жели'

Идуће фразе могу да индикују присуство неке трауме из прошлих живота:

П: 'Осећам се као затвореник у својој властитој кући'

'Кад се нађем у њеној близини, останем без гласа и потпуно обамрла'

'Осећао сам се као да ми је неко забио нож у срце'

'Знам да ћу умрети ако ме она остави'

'Морам стално да држим леђа уз зид. Ако се окренем према људима, сваки звук осећам као забадање ножа у моја леђа '

Идуће фразе могу означавати фрагментацију душе / свести:

П: 'Део мене као да жели да оде одавде'

'Део мене је једноставно умро, кад ми је она то урадила'

'Као да сам умро негде дубоко у себи'

'Део мене је једноставно отишао негде унутра и тамо се сакрио'

Следеће фразе често означавају стање опседнутости (присуство духа-привеска)

П: 'Мој деда је још увек у мени'

'Још увек чујем глас своје баке, која ми говори како да направим колаче'

'Стално чујем неки тихи глас дубоко у себи, како ми каже:' ма, хајде да попијемо једно пиће''

'Након те несреће осећала сам се као нека друга особа'

'Имам осећај као да се у мом телу налази још неко. Као да нисам сама '

'Нисам се могао препознати, кад сам тако реаговао'

'Људи ми кажу да кад попијем да постанем' други човек''

Уз помоћ било кога од ова три горе наведена 'моста', могуће је изазвати, односно, досегнути сећање на прошле животе. Емоције чине главну везу. Кад пацијент нагласи одређене фразе или изрази одређене емоције или осећања, онда терапеут наставља отприлике овако:

Т: 'Сада пусти да те та осећања, ти осећаји у твом телу, те речи, одведу уназад у једно друго време, на једно друго место, где си осећао или доживео исте те ствари.' (Пауза) 'Сада их понови'

Секвенце терапије пoвpaтка у прошле животе

Горе наведене не-хипнотичке индукције ће обично код човека изазвати сећање на неке трауматске епизоде из његових прошлих инкарнација, односно, живота. Терапеут ће онда да води човека кроз истраживање детаља из тих догађаја уз помоћ очију оне његове личности, која је учествовала у тим прошлим животима тј. која их је доживљавала. Ту се код постављања питања од стране терапеута увек користи садашње време, као да се сва радња у том прошлом животу особе-пацијента одиграва управо у овом моменту, тако да се она може лакше идентификовати са 'собом-из-прошлости'. За особу која проживљава свој бивши живот, тај њен живот и јесте у садашњости.

Када се на овај начин истражује нечији бивши живот, онда је одређени трауматски догађај који је изазвао смрт особе у том животу, најчешће и прва ствар на коју се наиђе. Тада терапеут наводи човека да сагледа све аспекте ситуације која је резултирала његовом смрћу у том животу, враћајући га неколико пута кроз то искуство како би он сваки пут видео што је могуће више детаља. Идући корак подразумева враћање особе још мало уназад, како би она могла сагледати све околности које су претходиле или које су довеле до тог догађаја који је завршио њеном смрћу. Тако та особа мора поново да проживи не само све своје емоционалне заостатке који су ту присутни, него и других људи који су ту учествовали, након чега се они разрешавају. (Човек је обично у стању да 'сагледа' мисли и осећања и других учесника у одређеном догађају.) Истовремено се истражују и анализирају све предрасуде, нагађања и закључци у вези тог догађаја, који често формирају једну основу за човекова веровања, која надаље контаминирају његове касније животе, укључујући и овај садашњи.

Сама физичка траума која је настала услед те смрти, истражује се, а одређује се и то да ли је она оставила одређене енергетске форме које су у смислу физичких заостатака присутне у садашњем човековом телу. Истраживање и разрешавање тих заостатака чини тзв. 'Фазу резолуције' у једној сеанси регресивне терапије прошлих живота.

Особа се затим наводи да потпуно проживи цели ток своје смрти у том прошлом животу, а сви заостали емоционални, ментални и физички трагови се разрешавају за време кад се особа креће према Светлости 5Д (5-том дензитету). То је тзв. дез-идентификациона фаза, када се особа одваја од своје личности из прошлог живота као и свих њених проблема. У том моменту човек је у стању објективно да спозна колико су сви ти проблеми којим је он био заокупљен у свом прошлом животу, по самој својој суштини били тривијални и бесмислени.

Прошли живот се са клиничког аспекта сматра завршеним тек кад човек потпуно пређе у Светлост.

Овде би могли само напоменути да код праћења даљих збивања с људским бићима у 'нефизичкој духовној димензији' (или према некој новијој метафизичкој териминологији - 5Д. 5.дензитету ',) терапеути морају бити спремни на комуникацију или представљање догађања у метафорама, јер тамо нема неког чврстог 'намештаја', зграда, нити физичке материје, па тако се ни не користе појмови на које смо навикли на овом физичком нивоу енергетских вибрација, на земљи. Људска бића тамо такође немају чврста тела, али они могу мењати свој облик уколико имају потребу за тим. У свој суштини, свако биће је слично једној светлосној искри, индивидуалној јединки свести која има своју специфичну и препознатљиву енергетску вибрацију. Тако ће неки од њих, уколико имају такву потребу да успоставе контакт, односно, пренесу неку поруку вољеној особи која живи на нашој равни постојања, приликом тога узети онај свој облик, који је њој најближи или најпознатији, како би смањили могућност да је уплаше. Такође, они могу у том облику сачекати у Светлости и своје пријатеље и драге особе из прошлог живота у моменту кад ови умру, како би им помогли приликом транзиције.

Сама 'природна околина' у 5Д је веома интерактивна са стањем свести одређеног бића, тако да се она формира онако како је оно замишља. Дакле, мисли су креативне и овде на земљи, док се та њихова креативност много брже, односно - тренутно, може да манифестује кад се људско (или неко друго) биће налази у етеричном свету. Стога, могло би се рећи да од самог индивидуалног стања човекове свести зависи и то да ли ће се он тамо наћи у 'рају', 'паклу' или нечем трећем.

За самог терапеута код комуникације са особом која је регресирана у 5Д, то може бити прилично збуњујуће, јер оно што она мисли, то се истовремено и манифестује око ње.

Интересантно је и то да код тзв. 'Дуалне регресије', када се две особе као нпр. муж и жена заједно враћају у период кад су били у 5Д и уколико су они и тамо били заједно (што је прилично чест случај), психотерапеута може збунити то, што ће свако од њих описивати различиту средину у којој се налази. Дакле, без обзира што су они заједно и што перципирају једно друго, њихова околина ће се манифестовати у складу с њиховим мислима тј индивидуалним стањем њихове свести, те ће је тако и описивати.

Они који су на нашем 3-ћем спрату (3Д) покушавали мало дубље да проуче овај наш тзв. 'Концензус реалност' могли су да примете да се у одређеној мери његова перцепција такође разликује од појединца до појединца, мада се око перцепције многих ствари у нашој природној околини, међусобно често можемо донекле сложити. Они који су отишли мало дубље, можда су могли приметити да се наш 'концензус реалност' у својој суштини далеко разликује од 'објективне' реалности, односно, он је овакав какав јесте 'индукован' у нас и 'утврђен' у нама, само зато што одређеним 'силама' (из 3Д и 4Д) то највише одговара.

Већ смо напоменули да у много случајева сама (претходна) смрт или доживљај из прошлог живота могу бити описани од стране духа-привеска који се придружио особи која је подвргнута регресији. У тим случајевима, дух-привесак неће помињати никакву Светлост након своје смрти, него ће описати како се 'закачио' или 'придружио' неком другом човеку, односно, баш тој особи која је тренутно подвргнута регресији. С тим у вези, и сви описани догађаји који су претходили смрти, били су у везани за живот духа-привеска, а он их је описао уз помоћ гласа пацијента тј. особе подвргнуте регресивној терапији. У том случају терапеут прво мора да (се) ослободи тог духа, односно, помогне му у његовој транзицији у Светлост. У многим случајевима, само ослобађање од духа-привеска решава многе психичке тегобе (које су у суштини и потицале од њега) особе за коју је он био 'закачен' и због којих се та особа обратила психотерапеуту за помоћ, тако да касније нема ни потребе за њену регресију. Наравно, уколико су неке тегобе и даље остале, онда се након елиминације духова-привесака, наставља са самом регресијом пацијента.

Човек нпр. може осећати 'болове у пределу срца' не само због неког патолошког стања у његовом телу, него и у случају да му се 'закачио' дух неке особе која је умрла од инфаркта. Након елиминације тог духа-привеска, ти болови ће по правилу одмах нестати.

Идентификација са личношћу из прошлог живота

Метода афективног моста ће скоро увек довести до сећања на неки трауматски догађај из прошлог живота због везе са сличним осећањима која потичу из неких проблематичних подручја у садашњем животу; тај догађај из неког прошлог живота је довео до задржавања емоционалних, менталних и физичких трагова или остатака. Тако особа подвргнута регресији може и бурно да реагује на сећања која почињу да се појављују. Терапеут ће користи садашње време код постављања питања везаних за прошли живот свог клијента, којег он наводи да у потпуности доживи сваки детаљ, односно, било шта што се појављује у сцени из прошлог живота. Он онда пита за име личности из прошлог живота, а затим ословљава свог пацијента тим именом. Та идентификација пацијента са особом из његовог прошлог живота уједно подразумева и први корак у терапији односно 'обради' догађаја из прошлих живота који су проузроковали конфликте.

Обрада конфликта

Обрада конфликта све до његовог разрешавања подразумева други корак у терапији. Пацијент се води кроз цели ток откривеног трауматског догађаја у неком од прошлих живота све до његовог закључења, што често подразумева смрт. Тада ће та особа у већини случајева описати како лебди, како су сви болови које је претходно осећала престали и како одозго види своје тело. То је доживљај смрти.

Терапеут ће онда наложити том лицу да се поново врати у своје тело у време почетка тог трауматског догађаја.

Т: 'Врати се назад у тај живот, прескочи све до оног момента пре него што су се те ствари почеле одигравати'. (Пауза) 'Шта се сада догађа'?

Од пацијента се сада тражи да опише шта више детаља у вези тог догађаја које је он у стању да перципира.

Т: 'Сада, кад поново проживљаваш тај догађај, обрати пажњу на све што се дешава. У каквом се односу налазиш с другим људима? '

'Шта се дешава са твојим телом'?

'Шта ти раде ти други људи'?

'Шта ти радиш тим другим људима'?

'У каквом се међусобном односу налазе други људи у твојој близини'?

'Шта причају ти људи'?

Те речи се могу односити на личност човека у том прошлом животу или на неког другог ко се налази у непосредној околини. Међутим, у трауматизираном и промењеном стању свести, подсвест човека перципира све те речи као да се све оне односе на њега самог. Слична ствар се догађа и приликом бележења речи из своје околине од стране пре или пери-наталне свести фетуса, односно, новорођенчета, тј у смислу, да се све што је речено у његовој непосредној околини односи директно на њега.

Ова анализа догађаја наставља се и даље, када човеково биће почне да напушта физичко тело.

Т: 'Сада, када напушташ своје тело, обрати још већу пажњу на збивања у својој околини. Шта раде људи који се налазе у твојој близини '?

'Какве емоције и осећања носиш са собом у свом духовном телу?

Након тога, особа се опет враћа назад како би све поново проживела и искористила ту прилику да перципира још више детаља, односно, да истражи све околности које су довеле до њене смрти као и степен њене сопствене одговорности у свему томе. У моменту када напушта своје тело, пацијент се опет пита у вези свих емоција, физичких осећања, претпоставки, нагађања, одлука, закључака и предрасуда које он у том моменту носи са собом. То су, у ствари, ти заостаци, - емоционални, физички и ментални.

Кад су те заостале емоције откривене и осећања описана, терапеут наводи пацијент да одреди порекло сваке од њих. Онда се свака од тих заосталих емоција као и сваки осећај, обрађује све до тачке када се они потпуно разрешавају и када нестаје и свака физичка реакција коју су изазивали.

Доживљаји након смрти

Људски дух се обично уздиже из физичког тела са једним интезивним осећајем олакшања. У том моменту и сва претходна бол се смањује или потпуно нестаје. Емоције и проблеми који су до тада играли веома значајну улогу у животу човека, сада постају безначајни. Особе подвргнуте регресији обично прасну у смех у моменту када поново преживљавају своју смрт из неког од претходних живота. У моменту смрти нестају сви унутрашњи сукоби, бриге и драме везане за бивши живот и они се сада човеку чине луцкастим или потпуно бесмисленим, јер истовремено долази и до проширења његове свести и разумевања. Једина ствар чији значај у тим моментима постаје све јаснији је - љубав. Тако се у неким случајевима може појавити и туга за свим пропуштеним приликама да се она истински изрази или доживи.

У многим случајевима, дух човека се задржи неко време у непосредној близини вољених особа у безуспешним покушајима да их утеши. Кад увиди да је тако нешто немогуће, он онда почиње да се креће ка Светлости.

У неким случајевима, збуњени дух човека може да се задржи чак годинама на земаљској равни постојања (3Д). Он није у стању да пеpципира време, тако да он може да доживљава брзо старење својих ближњих, као да су они неке личности које он посматра на убрзаној филмској траци. Изгубљени дух се касније може сам вратити у Светлост. То је, у суштини, иста она неописива Светлост које је већ поменута код многих тзв. - Случајева 'блиске смрти'.

Овом приликом морамо навести и то да кроз проучавање свих ових збивања на подручју регресивне терапије често се може наићи на податак да су људи који 'аутоматски' падају у несвест након што виде своју или туђу крв, обично били изложени некој трауми док су били новорођенчад тј . у тзв. 'Периоду раних импресија' или 'превербалним свести'. Свест детета у тим периодима није у стању да рационално интерпретира физичке трауме које су му нанесене од стране других људи. Она једино што је у стању, то је да перципира крв, а онда након тога - бол. Након тог доживљаја, код сваке идуће перцепције крви, свест почиње 'аутоматски' да се 'искључује' из разлога да би избегла бол. Овај податак се може лако верификовати кроз регресивну терапију, јер се ови пацијенти тако враћају све до момента када је траума настала. Када се свесно суоче с тим догађајем из своје прошлости, односно, објективно га сагледају са становишта садашњег нивоа свести, тада долази до 'разрешења конфликта' и након тога човек више неће падати у несвест када види крв.

Такође је примећено да су ти људи прилично ригидни, тврдоглави, пријемчиви за информације које долазе 'одозго' тј од њихових верских или националних вођа, односно, подложни су манипулацији од стране ауторитета. То се тумачи последицом једног интензивног осећаја беспомоћности које дете добије у моменту кад му се нанесе физичка траума, и тај осећај страха од ауторитета му остаје током целог живота као резултат његовог инстикта за очување телесног интегритета. Тако човек постаје несигуран у самог себе и веома пријемчив за наређења својих претпостављених, било да се ради о његовим родитељима или неким другим ауторитетима. Такви људи, наводно, немају тенденцију ка независном размишљању и понашању. Они се понашају онако како се то од њих тражи. Они већином прате задате им 'трендове'. У последње време у неким породилиштима у САД-у, сва мушка новорођенчад се аутоматски подвргавају циркумцизија (обрезивању).

Чини се да су ове људске особине већ одавно познате манипулаторима реалности у којој живимо, те им овакав ментални склоп човека највише одговара. Стога нас не би требало чудити зашто је 'Јехова' још давно наложио својим миљеницима Јеврејима да обрезују мушку децу; а колико знамо, исто то је својим следбеницима наложила и она његова друга верзија, позната као 'Алах'.

Ти религијски ментални програми, који су нам већ одавно наметнути 'одозго,' уједно представљају велику баријеру да се прошири употреба регресивне терапије код третмана људи који пате од разних тегоба психичке природе, док се у нашој 'концензус реалности' још увек даје предност класичном медицинском третману и којекавим 'антидепресивима' који чине човеку далеко више штете него користи. Све то надаље води ка затварању човекове свести, тако да људско биће подвргнуто овим менталним програмима и средствима за контролу свести, већ одавно није у стању да види неки значајнији део - објективне реалности.

На крају крајева, морамо имати на уму да истина може ослободити само оне који су спремни да се реше својих, махом на религији базираних предубеђења у вези тога како би она требала да изгледа.

 .......................................................................................................

Литература:

W. J. Baldwin; Spirit Releasement Therapy: A Technique Manual

W.J. Baldwin Healing Lost Souls: Releasing Unwanted Spirits from Your Energy Body

W. J.Baldwin Freeing the Captives: The Emerging Therapy of Treating Spirit Attachment

William J. Baldwin CE-VI: Close Encounters of the Possession Kind--A Different Kind of Interference of Otherworldly Beings

Edith Fiore You Have Been Here Before: A Psychologist Looks At Past Lives

Edith Fiore The Unquiet Dead : A Psychologist Treats Spirit Possession

Louise Ireland-Frey Freeing the Captives: The Emerging Therapy of Treating Spirit Attachment

Entity Possession : Freeing the Energy Body of Negative Influences by Samuel Sagan

Shakuntala, M.D. Modi Memories of God and Creation: Remembering from the Subconscious Mind

Laura Knight-Jadczyk - Amazing Grace

/ Izvor : Metafizika /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP