Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99169
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606012
Ko je na sajtu?
Imamo 20 gosta na mreži

ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ - СКИНХЕДИ


04.04.2013. / pee-Академедиасрбија

Аутop : ВУК

Подкултура је скуп норми, вредности и образаца понашања који разликује једну групу од културе шире заједнице којој она припада.

Говорећи о подкултури најчешеће се говори о подкултури младих. Једна од основних карактеристика омладине је бунт, природна склоност ка побуни на породичном и друштвеном нивоу. Музика има велику улогу у настајању подкултурних група, и омладинске подкултуре се обично дефинишу у односу на музику. Интересанто да је још музика Лудвига ван Бетовена за његово време сматрана изузетно бунтовничком. Са појавом рокенрола и његових многих музичких праваца, долази до свеопштег раслојавања омладине и експанзије подкултура. Током процеса изградње личности, код младих људи се природно јавља јака жеља за потврђивањем личног идентитета и утицањем на свет који их окружује. Стога партије, различити политички покрети али и верске секте настоје да за своје идеје придобију младе, а то чине, између осталог, приближавањем одговарајућим подкултурама.

Забрањени Марш за јединство Србије, који се требао одржати 7. октобра у Новом Саду али је у јавности означен као скуп нео-нациста, још једном је скренуо пажњу на скинхед (SKINHEADS) подкултуру, чији се припадници код нас, као и у свету, спомињу најчешће у контексту ширења расне нетрпељивости и физичких напада на припаднике мањина. Од убиства циганског дечака Душана Јовановића у Београду 1997. године, скинхеди привлаче велику пажњу домаћих медија али се о њима идаље релативно мало зна и ретко кад објективно говори и пише. Надамо се да ће овај текст, кроз историјат и идеолошку анализу, читаоцима пружити објективан поглед на скинхед подкултуру која, мада у свету има све мање припадника, опстаје упркос лошој репутацији и негативном имиџу у јавности.

СКИНХЕДИ – БУНТОВНА ОМЛАДИНА РАДНИЧКЕ КЛАСЕ

Скинхеди су изворно британска подкултура настала крајем 60-их година прошлог века у специфичним политичким, економским и друштвеним околностима, од којих су најважније биле тежак положај радничке класе и масован прилив имиграната из Африке и Азије. Подкултурну претечу скинхеда представљали су модси (скраћено од “модернисти”), младићи беле радничке класе који су слушали нову “модерну” музику (соул, ска и реге), елегантна и беспрекорно уредна одела и возили скутере (веспе и ламбрете). Социолози су их сматрали “типичним помодарима ниже класе”. Међутим, мод подкултура се распала средином 60-их на низ различитих група, међу којима су били и тзв. хард (енг. тврди) модси. Код њих је израженији био раднички имиџ, што је подразумевало и веома кратку косу, носили цокуле, а такође су одбијали да прихвате и либералне идеје хипи покрета (“слободан” секс, наркоманија, окултизам), којима су тада подлегли многи млади људи. До 1969. године, хард модси су, због својих фризура, стекли ново име – skinheads (“ошишани”, у пренесеном значењу) и тиме прерасли у нову подкултуру, чијем ће ширењу допринети и популарне новеле Џејмса Мофета (алиас Ричард Ален).

Први скинхеди су наследили музички укус модса, па су вечери често проводили у халама за плес, плешући уз најновије ска и реге хитове. Реге ће, међутим, ускоро успорити свој темпо и окренути се црначким темама и растафаријанизму, чиме ће постати незанимљив већини белих слушалаца, укључујући скинхеде. У ово доба, скинхеди се нису декларисали као симпатизери неке одређене партије или идеологије нити су били нарочито заинтересовани за политику. Због тога је данас аполитичност скинхеда и опредељеност за реге и ска музику позната као Spirit of ‘69 илити “дух 69-е”. Њихов живот се тада углавном састојао од школе или посла, вечерњих излазака, фудбала и – туча. Скинхеди су још у самом почетку у енглеској јавности постали синоним за насиље на фудбалским стадионима и уличне нереде.

Већ почетком 70-их скинхед подкултура је запала у прву кризу и почела да се раслојава у различите групе, а оно што је у почетку било познато као “скинхед” почело је да нестаје. У том периоду се појавио филм “Паклена поморанџа”, у коме су скинхеди наводно нашли посебну инспирацију. Филм је узбуркао јавност шокантним сценама уличног насиља, али и акцентирањем последица негативног деловања државе на младе. Оно што је, међутим, покренуло нови скинхед талас била је панк музика. Иако је панк на крају постао само још један модни тренд у друштву против кога се наводно борио, скинхеди су прихватили панк рок и основали своје бендове да би политичком естаблишменту и целом свету послали поруку из својих радничких четврти. Тако су скинхеди постали “глас улице”, глас бунтовне радничке омладине.

Два лондонска бенда која су крајем 70-их посебно дали правац овом таласу били су Sham 69 и Cock Sparrer. Теме њихових песама биле су теме из свакодневног живота клинаца који су одрастали у сиромашним радничким квартовима и чије су породице једва састављале крај са крајем. Али поред социјалних и забавних текстова, неке су песме носиле и озбиљне политичке поруке. Cock Sparrer су снажно истицали свој патриотизам (песма England Belongs To Me је и данас врло популарна међу енглеским скинхедима и фудбалским навијачима) али и свој презир према политичким партијама и лицемерним партијским политичарима (песме I Got Your Number и Watch Your Back).

За разлику од Cock Sparrer, Sham 69 су постигли комерцијални успех али су такође и удахнули живот сцени која ће постати музичка основа скинхед подкултуре. Џими Парси, певач и фронтмен Sham 69, помогао је новим бендовима, Angelic Upstarts и Cockney Rejects, да “пробију лед”. Музика ових бендова је првобитно називана “улични” и “реални” панк, али је на крају прихваћен назив Oi (што на на лондонском кокни сленгу значи “хеј”) који је употребио музички новинар Гери Бушел, вероватно инициран песмом Oi! Oi! Oi! бенда Cockney Rejects. Одједном је настало много нових Oi бендова, од којих ћемо овде споменути само неке, вероватно најзначајније: The 4-Skins, The Business, The Last Resort, Combat 84, Condemned 84. Од ових бендова је настао музички покрет који се декларисао као покрет радничке омладине против хипика али и против студената уметности и осталих позера средње класе који су превладали старом панк сценом. У својим песмама они су се бавили проблемима незапослености, положаја радничке класе, полицијске репресије, али су покривали и неполитичке теме, као што су фудбал, уличне туче, секс и алкохол. Скинхеди су у то време постали главни протагонисти дотад невиђеног хулиганизма, о чему ће остати да сведоче и песме бендова Cockney Rejects и The Last Resort. Истовремено је дошло до музичке фузије ска, регеа, поп-а и панк рока у правац који је назван 2 Tone (по истоименој дискографској кући), а чији је најпознатији представник група Madness.

Било је то време највеће експанзије скинхед подкултуре. Скинхед начин облачења постао је улична мода, а бити у скинхед “екипи” било је пожељно јер се међу скинхедима високо вредновало другарство и принцип “сви за једног, један за све”. Никада пре, а ни после, није било толико скинхеда на улицама британских градова као у првој половини 80-их година. О позерима који су из чистог помодарства постајали скинхеди, али такође врло брзо мењали свој имиџ пратећи трендове, певали су многи Oi бендови. Вероватно најпознатија песма на ову тему је Clockwork Skinhead групе The 4-Skins. Међутим, Combat 84 су у својој песми Skinhead поручили да “скинхед није мода, то је начин живота”, што је постало лозинком скинхед подкултуре. О популарности коју су стекли Oi правац и скинхед подкултура, говори и чињеница да су се неке Oi компилације могле наћи у готово свим продавницама плоча као издања комерцијалних дискографских кућа.

Ипак, период највеће експанзије био је истовремено и период првих расцепа и међусобних сукоба међу скинхедима, најпре по навијачкој а затим и по идеолошкој линији. Пионири Oi сцене, бендови Angelic Upstarts и Cockney Rejects, најбољи су пример за то. У једном тренутку Cockney Rejects више нису могли свирати уживо. Бенд није скривао своју везаност за фудбалски клуб Вестхем јунајтед, па су њихови концерти најчешће отказивани или прекидани због туча између супротстављених навијачких група. Са друге стране, Angelic Upstarts су почели идеолошки да скрећу улево, док се најзад нису нашли на насловној страници часописа Rebel, званичног гласила екстремистичке Социјалистичке радничке партије. Скинхеди су, међутим, у великом броју, као чланови или симпатизери, приступали националистичким странкама – Британском покрету, Националном фронту и Британској националној партији, и отада су у медијима постали оличење зла. Иако аполитичан, етикете да су “нацисти” неће бити поштеђен ни бенд Madness, и то само због своје скинхед публике.

Истовремено су концерте Oi бендова почели да прате улични нереди, који су избијали услед сукоба скинхеда са азијатским имигрантима, који су најчешће, нахушкани од медија, покушавали да спрече одржавање тих концерата. То је Социјалистичкој радничкој партији послужило као повод да организује серију својих концертних промоција под називом Rock Against Racism (“Рок против расизма”), на којима, осим Angelic Upstarts и групе Infa-Riot, ниједан од важнијих Oi бендова није учествовао. The 4-Skins, на пример, су одбили позив организатора (мада су чланови бенда за један ТВ документарац изјавили да су против расизма, али и комунизма), The Business су се већ били декларисали као анти-комунисти, а Крис Хендерсен, певач Combat 84 и оснивач озлоглашене навијачке групе Chelsea Headhunters, већ је нашироко био познат као ватрени националиста. Отада ће међусобни сукоби скинхеда на идеолошкој основи бити све чешћи, а на удару ће се наћи и панкери-анархисти које скинхеди националисти више неће толерисати на својим концертима. Роди Морено, певач бенда The Oppressed, ће основати покрет Skinheads Against Racial Prejudice (“Скинхеди против расних предрасуда”, скраћено SHARP), a отприлике у исто време на сцену ступа и Иан Стјуарт Доналдсон, певач старе панк групе Skrewdriver, који ће реформисати свој бенд и променити скинхед подкултуру заувек.

                                                                          ***

Као што смо на почетку објаснили, скинхед подкултура је настала у крилу енглеске радничке класе, делимично и као реакција на хипи покрет. Либералне хипи идеје, које су крајем 60-их и 70-их година олако прихватали млади средње класе, нарочито студенти, биле су углавном одбојне конзервативној радничкој омладини. Контраст у односу на “лажне бунтовнике” (хипике), изражавала је и визуелна препознатљивост скинхеда која се, за разлику од “цветних аранжмана”, заснивала на стилској скромности - фармеркама, трегерима и цокулама. Са друге стране, скинхеди су као битан елемент свог имиџа истицали чистоћу и уредност, насупрот истрошености и неуредности панкера. Скинхед подкултура ће се до средине 80-их раширити по западној Европи, а недуго затим појавиће се и у неким источноевропским земљама, али ће центар њеног развоја остати Енглеска у којој ће свака промена унутар “покрета” снажно утицати на скинхеде широм света.

Већ смо рекли да су скинхеди и њихови бендови у почетку представљали покрет са искључиво социјално-класним предзнаком. Oi сцена је била глас незадовољства британске радничке омладине, која је била махом идеолошки и партијски неопредељена. Међутим, доласком све већег броја имиграната из земаља тзв. Трећег света, који су користили повластице британске владе и као јефтина радна снага одузимали послове Британцима, ствари ће се променити. Неки скинхеди ће прићи странкама леве оријентације, неки чак организацијама радикалне левице, али ће убедљиво највећи број скинхеда подржати националне партије, које су у медијима називане “крајњом десницом” (far-right). Од ових партија, крајем 70-их и почетком 80-их година, најјачи је био Национални фронт који је, рецимо, на локалним изборима 1977. године у Лондону добио више гласова од Либерала - треће по снази странке у Енглеској. Новембра исте године, 6.000 чланова Националног фронта, углавном младих људи, маршираће улицама Лондона поводом Дана сећања на Британце пострадале у два светска рата.

Национални фронт је, дакле, почео да придобија све већу подршку, нарочито међу младима - и то не само међу скинхедима! Да би то искористио, Фронт је основао организацију свог подмлатка, Young NF. Убрзо је уследио одговор радикалне левице. Под окриљем Социјалистичке радничке партије формирана је Анти-нацистичка лига (ANaL), која ће широм Енглеске организовати концерте под називом “Рок против расизма” (иако Национални фронт није пропагирао расизам, већ се залагао за смањење прилива имиграната и тражио већа права за домаће раднике). Као што смо рекли, већина Oi бендова одбиће да учествује на овим концертима али не и покретачи Oi сцене - Sham 69, који ће ову грешку платити неславним завршетком своје каријере. Sham, који су у то време постизали комерцијални успех и почели да наступају у најгледанијим музичким ТВ емисијама, нису озбиљно схватили чињеницу да су скинхеди у највећем броју национално опредељени и да су на страни Националног фронта. Џими Парси ће чак изјавити да сваки концерт Sham 69 сматра “концертом против расизма”. Ово самосврставање бенда уз радикалну левицу изазваће велики револт његове скинхед публике. Концерти Sham 69 биће отада насилно прекидани, укључујући чак и опроштајни концерт (1978), када се бенд у паници повукао са бине пошто се на њу попела велика група скинхеда.

РОК ПРОТИВ КОМУНИЗМА

Национални фронт је убрзо дошао на идеју да одговори сопственим музичким пројектом, па је тако настао Rock Against Communism (“Рок против комунизма”, скраћено RAC). Први концерт под овим слоганом одржан је у Лидсу 1978. године, али као и други годину дана касније, није постигао нарочити успех. Међутим, 1981. ствари ће кренути набоље за RAC пројекат. У Лондон ће се преселити Иан Стјуарт Доналдсон, певач панк групе Skrewdriver која је 1977. издала албум All Skrewed Up. О плочи су углавном писане позитивне рецензије и Skrewdriver је наступао чак и као предгурпа Стинговом бенду The Police. Међутим, Стјуартов бенд је недуго затим прихватио скинхед имиџ и због тога стекао етикету “симпатизера Националног фронта”. Притисак музичких медија порастао је до те мере да су концертни клубови и радио станице бојкотовали Skrewdriver, па се бенд на крају распао.

Иан Стјуарт, као стари фан група The Who, Rolling Stones, Lynyrd Skynyrd и Led Zeppelin, покушао је 1979. да оживи Skrewdriver, приближивши музички стил бенда класичном року. Skrewdriver је те године објавио мини албум Built Up, Knocked Down, 1980. је наступио у Блекбурну као предгрупа на концерту Motorhead, али се већ крајем године поново распао. За то време, бенд Стјуартовог старог друга Грејема “Сагзија” Мекферсона - Madness, постизао је у Лондону велики комерцијални успех. Интересантно да се, на Сагзијев позив, Иан Стјуарт појавио у филму Take It or Leave It, посвећеном почецима групе Madness. Био је то пример два пријатеља и два талентована музичара који су пошли различитим путевима: Сагзи се у јавности одрекао својих политичких ставова и изградио успешну музичку каријеру, док је Стјуарт као националиста остао доследан али као музичар спутан од стране медија. Међутим, преко Сагзија, он ће упознати Џоа Пирса, вођу подмлатка Националног фронта, који ће му предложити да поново окупи Skrewdriver.

Иан Стјуарт се у Лондону активирао као члан Националног фронта, али ће одлуку о поновном покретању бенда донети тек након што му је подршку за то пружио Марк Френч, власник музичке продавнице The Last Resort, која је низ година скинхедима била омиљено место окупљања. Нова постава бенда снимила је 1982. године сингл Back With A Bang, који је објављен као издање Last Resort Sounds. Временом Skrewdriver је стицао све већу подршку скинхеда, али је уједно све јасније заузимао своју идеолошку позицију. Једне вечери, на концерту у лондонском клубу 100, Иан Стјуарт је испружио десну руку у препознатљив “римски” поздрав и најавио песму Tomorrow Belongs To Me. Тиме ће на симболичан начин отпочети нова фаза у развоју скинхед подкултуре, у чему ће Иан Стјуарт одиграти најзначајнију улогу.

Са Skrewdriver-ом као главним бендом, Национални фронт је поново организовао RAC концерте, овог пута по читавој Енглеској. Посећеност концерата је била изванредна па је следећи корак био покретање музичке куће White Noise (“Бела бука”) и истоименог часописа. Skrewdriver ће 1983. године за White Noise Records објавити два мини албума, White Power и Voice of Britain, који ће осим у Енглеској значајан успех постићи и у западној Европи. Захваљујући том успеху, Иан Стјуарт ће потписати уговор са немачком издавачком кућом Rock-o-Rama, која ће у лето 1984. објавити наредни Skrewdriver албум - Hail The New Dawn. Само неколико месеци раније, Rock-o-Rama је објавила албум Send In The Marines утицајног енглеског Oi бенда Combat 84. Сарадња са немачком издавачком кућом допринеће успостављању чврсте везе између Енглеза и растуће скинхед сцене у Немачкој.

Иначе, песма White Power (“Бела снага”), коју је Skrewdriver објавио на истоименом мини албуму, имала је као политички проглас скинхеда националиста исти значај који је за панкере-анархисте имала Anarchy In The UK од Sex Pistols-а. White Power говори о неконтролисаном приливу имиграната у Велику Британију, нередима и криминалу које су имигранти донели, оптужује власти за издају земље и позива на акцију “пре него буде прекасно”.

У ово време све чешћи бивају улични сукоби британских националиста са припадницима радикалне левице. Из Социјалистичке радничке партије се почетком 80-их издвојила милитантна група под именом Red Action (Црвена акција) која је са припадницима анархистичке организације Анти-фашистичка акција често нападала концерте и политичке скупове патриотских странака. Године 1983. у Лондону је убијен Алберт Маринер, пензионер и ратни ветеран, који се враћао са митинга Националног фронта. Руља анархиста и имиграната гађала је несретног старца и усмртила га циглом којом је погођен у главу. Полиција је одбила да о догађају спроведе озбиљнију истрагу, па је Иан Стјуарт о томе написао песму Sick Society (“Болесно друштво”).

Радикалнији политички и идеолошки приступ донеће и извесне промене у изгледу скинхеда. Идаље су цокуле, кратка коса или чак обријана глава најважнији елементи визуелне препознатљивости скинхеда, али раднички стил облачења полако уступа место милитантнијем имиџу: војничким панталонама, пилотским јакнама (“спитфајеркама”) и класичним војним јакнама (“вијетнамкама”). Штампају се и мајице са логоима бендова, идеолошким симболима и грбовима странака.

                                                                      * * *

Успех који је постизао Skrewdriver охрабрио је многе скинхеде националисте да оснују своје бендове. Тако се под кровом White Noise клуба појавило мноштво нових група, које су почеле да наступају на RAC концертима. Септембра 1984, на приватном имању у Суфолку, одржан је дотад највећи RAC концерт на коме је поред Skrewdriver-а свирало још шест бендова, укључујући Public Enemy, Indecent Exposure, Brutal Attack и Die-Hards. Концерт је обезбеђивало добро организовано Skrewdriver обезбеђење, чији је шеф био скинхед по имену Ник Крејн. Крејн је био декларисани нациста, члан Британског покрета, али добро познат и на “аполитичној” Oi сцени (његова фотографија налази се на омоту једне од најпознатијих Oi компилација - Strength Thru Oi). Он ће дуго времена бити један од најближих сарадника Skrewdriver-а, све док 1992. није разоткривен као хомосексуалац. Тада се сам дистанцирао од бенда и покрета, да би већ наредне године умро од сиде.

Децембра 1985. немачка Rock-o-Rama ће објавити албум Skrewdriver-а под насловом Blood & Honour, већи део 1986. Иан Стјуарт је провео у затвору, а 1987. ће изаћи нови албум - The White Rider. Како се музика бенда померала од Oi звука ка сложенијој рок свирци, тако су и родољубиви текстови Стјуартових песама бивали све озбиљнији али и идеолошки одређенији. Он је очигледно све више био инспирисан Другим светским ратом, Трећим рајхом и идеологијом национал-социјализма (нацизма).

Године 1962. Колин Џордан, оснивач Британског покрета, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објавили су тзв. Котсволдску декларацију, “фундаментални проглас савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists, скраћено W.U.N.S.), чиме су ударени темељи новом нацистичком покрету за чији ће опстанак најзаслужнији бити управо Иан Стјуарт Доналдсон. Skrewdriver је крајем 80-их и почетком 90-их продавао више плоча но многи енглески бендови на комерцијалним топ-листама, бенд је почео да свира европске турнеје, White Noise сцена је расла, а Стјуарт је постао неприкосновени ауторитет међу британским скинхедима националистима. Све је, дакле, било спремно за мобилизацију скинхеда у један нови музички покрет који ће постати главни носилац идеологије национал-социјализма у свету.

КРВ И ЧАСТ - BLOOD & HONOUR

Људима из врха Националног фронта није се допало то што је Skrewdriver све више нагињао нацизму и Стјуарт је био критикован због текстова песама у којима је величан Трећи рајх. Такође, тражено је да на RAC концертима не буде расистичких парола и нацистичког салутирања. Због свега тога, али и због новчаних дуговања White Noise клуба према бендовима и немачком издавачу, дошло је до сукоба између Иана Стјуарта и водећих људи Националног фронта. Читав случај је завршен тако што је Стјуарт поднео оставку на место уредника White Noise магазина и напустио странку.

Основана је нова организација, независна од политичких партија - Blood & Honour (“Крв и Част”), којој ће на чело стати Иан Стјуарт. Уједно је покренут и истоимени музички часопис. За идеолошки правац Крв и Част покрета нескривено је узет нацизам, са посебним акцентом на “белој солидарности”, што је омогућило његово интернационално ширење. У оснивачком прогласу покрета речено је да су циљеви Крв и Част: 1) да уједини белу омладину, 2) да промовише “белу снагу” кроз позитивне идеале и позитивну поруку, 3) да промовише “нашу” културу и традицију (вероватно се мислило на културу и традицију белих европских народа - прим. аут.), 4) да оформи своје јединице у сваком граду, у свакој земљи, 5) да политичким организацијама “вредним поверења” помаже финансијски или људством на улици, и 6) да ослободи беле нације једном и заувек.

Оснивање Крв и Част покрета било је обележено концертом у месту Морден (периферија Лондона), 5. септембра 1987, на коме су поред Skrewdriver-а свирали бендови Brutal Attack, Sudden Impact и No Remorse. Поред Британаца, у публици је било и мноштво људи из Немачке, Шведске, Италије и Француске, и управо су то земље у којима ће најпре бити основане нове Крв и Част “дивизије”. Огранци Крв и Част покрета данас формално или реално постоје у око 20 земаља, укључујући западну и источну Европу, северну и јужну Америку и Аустралију. Ради се о међусобно независним али сарадњом повезаним организацијама, које се у својим земљама углавном баве организацијом концерата, штампањем часописа и идеолошке литературе, а број њихових активних чланова се обично креће од 10 до 50 (иако у скоро свим земљама Крв и Част концертима најчешће присуствује стотинак, а понегде и неколико стотина људи). И мада је као један од својих циљева одредио промовисање националних кулутура и традиције, Крв и Част покрет ће од почетка до данас остати готово искључиво сконцентрисан на скинхед подкултуру. Још изразитији у истицању скинхед подкултуре биће амерички пандан Крв и Част покрету, организација Hammerskin Nation.

До 1993. године Иан Стјуарт је објавио више од 30 плоча, Skrewdriver синглова и албума али и различитих соло пројеката. Крв и Част концерти у Енглеској почели су да се одржавају скоро сваког месеца, а број људи “умешаних” у покрет значајно је порастао. Међутим, 24. септембра 1993, само дан пре заказаног великог Skrewdriver концерта негде у централној Енглеској, Иан Стјуарт је доживео саобраћајну несрећу и одмах био пребачен у Краљичину болницу у Нотингему где је убрзо подлегао повредама. Био је то најтежи могући ударац за Крв и Част: покрет је изгубио вођу а сцена у Енглеској свог главног организатора. Његов наследник Пол Барнли, певач групе No Remorse, убрзо се показао као неспособан да замени Стјуарта, те се после низа сукоба и размене оптужби са водећим људима покрета повукао. То је, међутим, био само почетак распада оне организације коју је основао Иан Стјуарт.

Почетком 90-их организовани физички напади припадника радикалне левице на скупове и истакнуте чланове енглеских патриотских организација постали су веома чести, па су се на њиховој заштити најчешће ангажовали активисти Крв и Част покрета. Британска национална партија (БНП) се у то време издвојила као најјача странка британских националиста, а од групе која је радила на њеној физичкој заштити настаће једна нова организација под називом Combat Group 18 (“Борбена група 18”) или краће Combat 18 (при чему број 18 нумерички представља иницијале Адолфа Хитлера). Ова организација, састављена од најборбенијих скинхеда из Крв и Част и фудбалских хулигана (првенствено Chelsea Headhunters-а али и припадника других навијачких група), наводно је оформљена искључиво ради уличне борбе са левим екстремистима. Међутим, када се на њеном челу нашао човек по имену Пол Дејвид Сарџент, познатији као Чарли Сарџент, Combat 18 ће почети да гради имиџ терористичке организације.

Чарли Сарџент је био криминалац којег је полиција користила као доушника због његових веза са БНП и лојалистичким паравојним формацијама у Северној Ирској. Преко њега су власти контролисале и Combat 18, и то све до 1997. када ће Сарџент бити избачен из организације. Почетком 1997. Мартин Крос, бивши гитариста Skrewdriver, уз саучесништво Чарлија Сарџента, извршиће убиство једног припадника Combat 18, због чега ће 1998. обојица бити осуђени на доживотну робију. У међувремену, многи бендови, укључујући неке од најстаријих и најпознатијих, дистанцираће се од Combat 18 као од “хулиганске групе која рекетира Крв и Част сцену”. Те поделе ће довести до коначног распада британске Крв и Част организације, мада ће Combat 18 због своје “терористичке” репутације постати узор многим Крв и Част скинхедима у другим земљама.

За нас је посебно интересантно то да је Иан Стјуарт приликом распада СФРЈ и на почетку рата подржавао Хрвате, о чему сведочи и једна његова песма на албуму Patriotic Ballads. Као и већина националиста западноевропских земаља, највише захваљујући медијској пропаганди, Стјуарт је о Србима имао представу као о “комунистима” на чијој је страни “комунистичка ЈНА која Хрватима ускраћује право на самоопредељење”.

Нешто касније, са избијањем рата у Босни и Херцеговини, симпатије прелазе на србску страну, па тако и Иан Стјуарт одриче своју једнострану подршку Хрватима. Међутим, преовлађујући став Крв и Част покрета и сродних организација на Западу био је да су Срби и Хрвати “бела браћа” која не треба да ратују већ да сарађују (што наравно звучи крајње идиотски, имајући у виду усташки геноцид у бившој НДХ и чињеницу да су се Срби и у последњем рату борили за голе животе и своја вековна огњишта), док је за време последњег рата на Косову и Метохији већина ових група ипак улагала велики напор да својим сународницима предочи истину о шиптарском тероризму и агресији НАТО пакта.

У жељи да одбаце све што је у њиховим западним друштвима труло и анти-национално, скинхеди и уопште национал-социјалисти дистанцирају се од западних хришћанских деноминација. Због разочарења у Ватикан (који се “слизао са Јеврејима”) и у протестантске “цркве” (које, на пример, венчавају хомосексуалне парове), скинхеди нацисти се, следствено вођама Трећег рајха, окрећу одинизму - паганској религији нордијских народа. То ће желети да искористе различити верски покрети и секте. У Америци је почетком 90-их порастао утицај покрета Christian Identity, као и сатанистичке секте Church of the Creator. Christian Identity (“Хришћански идентитет”) је покрет који се на начин својствен протестантским сектама бави сопственим тумачењем Старог и Новог Завета и противи свим “организованим црквама” јер их наводно контролишу ционисти. Док, са друге стране, секта Church of the Creator (“Црква Ствараоца”) свој суштински сатанизам покушава да прикрије небулозним идејама о “природном” и “креативном” расизму.

Крајем 90-их, многи нацисти у Скандинавији, Немачкој и Америци су се “у име одинизма” солидарисали са Кристијаном “Варг” Викернесом, норвешким сатанистом осуђеним због убиства и ритуалног спаљивања цркава. Викернес, иначе веома познат на норвешкој блек-метал сцени (а black metal је радикално сатанистичка подврста хеви-метала), знао је да ће придобити наклоност једног броја нациста ако своје анти-хришћанско деловање повеже са одинизмом, па је у том циљу основао чак и политичку организацију - Norsk Hedensk Front (Норвешки пагански фронт). То ће привући многе сатанисте широм света да се под маском паганизма увуку у редове нациста. Са друге стране, под истим утицајем, неки скинхеди ће почети да слушају или чак оснивају сопствене блек-метал бендове, што је наравно у потпуној супротности са изворном подкултуром скинхеда.

На крају треба рећи и то да је, упркос разноврсним променама током година и деценија, и данас врло очит утицај панк подкултуре на самим скинхедима. То се пре свега огледа у чињеници да и поред позивања на ред, дисциплину и национализам, минимум трећина скинхеда оставља утисак пијаних нерадника и хулигана.

СКИНХЕДИ У СРБИЈИ - СРБСТВО ИЛИ ..............

Да ли је насиље према појединцима, најчешће оним незаштићенијим, препознатљив модел понашања скинхеда? Јавност у Србији је стекла такав утисак. И, нажалост, не без разлога. Убиство циганског дечака Душана Јовановића, 1997. у Београду, било је прва таква “промоцијa” скинхеда у Србији. Злочин који се средином јуна тe године догодио у Црвенки, још једном је скинхеде обележио као безумне силеџије. Наиме, полиција је ухапсила деветорицу младића, наводних скинхеда, осумњичених да су на смрт претукли Далибора Бороту, избеглицу из Баније и бившег борца војске РСК. Чињеница да су за овакве и сличне инциденте одговорни најчешће болесни појединци, а не групе, не може поправити имиџ који су скинхеди одавно већ стекли у светској, а сада и у нашој јавности.

Супротно предрасудама које у нашој јавности постоје, скинхед подкултура, иако настала на Западу, није у Србију “убачена” већ се као и већина других омладинских подкултура јавила у нашем друштву спонтано, повезана са музиком. Јер као и свуда, и код нас су скинхед музика и стил облачења они подкултурни елементи најпривлачнији младима који траже начин да искажу свој бунт. Идеолошка “надградња” следи касније, са евентуалним приступањем организацијама као што је Крв и Част. И ту долазимо до важног питања: може ли се идеолошки спојити Србство и хитлеризам?

Чак и ако пренебрегнемо чињеницу да је немачки окупатор за време Другог светског рата у Србији починио бројне злочине и да је Хитлер посредно одговоран за усташки геноцид над србским народом, (мада би само србски изрод или неко луд могао да свесно пренебрегне тако нешто), и даље стоји питање: да ли је нацизам као идеологија спојив са србском традицијом и да ли одговара духу србског народа? Ево како је на то питање одговорио Димитрије Љотић, наш највећи политички мислилац у новије доба, кога је Свети владика Николај сматрао “политичарем са крстом”, а кога неки данас (као и комунисти пре 50 година), најчешће злонамерно, називају “нацистом”:

“И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора служити’. Хитлеризам је деификација - обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко - нехришћанско схватање света.

Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже тај не зна за моралне законе.

Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању - вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају...” (Ни фашизам, ни хитлеризам - него Збор).

Иако је у фашизму и национал-социјализму видео позитивне реакције италијанског, односно немачког народа на јудео-масонска мешетарења, капитализам, либералну демократију и комунизам, Љотић их је са правом сматрао изразима искључиво италијанског, односно германског духа. Са друге стране, оштро је критиковао њихову паганску природу и препознавао духовну изопаченост њихових идеолога. О Адолфу Хитлеру, на пример, Љотић је записао:

“Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божија и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божију већ кроз глас крви. (...) Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићког свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христ Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину (...) Он хоће само да оствари своју мисао: за своју ‘најбољу и највишу расу људску’ - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, ‘већ и за онај кроз триста година’” (Казна Европи).

И нема ничег позитивног у фашизму или национал-социјализму што светосавски национализам не поседује још од средњег века. Чак и свест о расном идентитету, која је уместо мржњом прожета хришћанском одговорношћу. О томе сведоче и речи Светог Николаја Жичког, највећег проповедника светосавског национализма: “Ми [Срби] смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала Европу у њеном мирном развијању и напредовању. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани” (Чији си ти, малени народе србски?).

Србин, дакле, не може бити фашиста нити следбеник идеологије Адолфа Хитлера ако се доследно и непоколебљиво држи православне вере у Христа Спаситеља, која је основни елемент србског националног идентитета.

Другим речима, ко се одриче Христа одриче се Светог Саве и свих светих Срба и Србкиња, а то значи да се одриче Србства, јер Србство без Православља је празна љуштура. Нека то схвате овдашњи тзв. национал-социјалисти, у чији патриотизам писац ових редова не сумња. За скинхеде и нацисте на Западу можда треба имати разумевања, будући да је Запад “већ хиљаду година (од 1054. и одвајања Рима од Православне Цркве) лишен Светла Истине и нема развијену традицију јеванђелског национализма”.

Али зато не постоји ни један ваљан разлог због којег би Србин који жели да буде националиста припадао ма којој подкултурној групи или прихватао идеологију која је израз туђег националног духа.

Високо изнад италијанског фашизма и германског нацизма, и њихових паганских странпутица, стоји пут хришћанског национализма који се у својини православних Срба зове - светосавски национализам.

/ Извор : Блог Србски националисти /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP