Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 74787
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6448117
Ko je na sajtu?
Imamo 44 gosta na mreži

FELJTON ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE


24.07.2010. / Akademediaasrbija
Priredio za objavljivanje:
Slobodan Maričić

ZAŠTO AMERIČKE TAJNE SLUŽBE MRZE SRBE ?

/ Zahvaljujemo se ovim putem nepoznatom čitaocu ( R.S.) iz ČIKAGA, SAD , koji nam je poslao ovaj izvanredan (printani) prilog za ovu rubriku, koji je sa naše strane redakcijski uredjen za objavljivanje, kako je zahtevano. /

IGRE TAJNIH SLUŽBI OKO JUGOSLAVIJE I SRBIJE

2000- te godine obuka „demokratije“ bila u Bugarskoj, a potom po nalogu CIA premeštena u Madjarsku

Centralni KGB je zvanično raspušten 11. oktobra 1991. godine. Unutrašnja služba bezbednosti je preimenovana u Službu međurepubličke bezbednosti, ali je živela toliko dugo koliko je i Gorbačov bio na vlasti. Početkom 1992. godine, formirana je Ruska federalna agencija bezbednosti (AFB) na čijem čelu se našao Viktor Baranjikov. Zatim je Jeljcin formirao Državnu pravnu upravu (GPU) ali je njena skraćenica jako podsećala ljude na omraženu Staljinovu tajnu službu, pa je ceo projekat napušten. Genadij Burbulis, savetnik za pitanja bezbednosti ruskog predsednika, ubuduće je vodio računa o radu svih obaveštajnih službi Ruske Federacije.

Predsedničkim dekretom od aprila 1992. godine, formiran je Savet bezbednosti Ruske Federacije kojim je predsedavao Boris Jeljcin. Članovi Saveta su bili još potpredsednik Aleksandar Ruckoj, predsednik vlade Jegor Gajdar, Genadij Burbulis, ministar odbrane Pavel Gračev i Evgenij Primakov, šef spoljne obaveštajne službe.

Iz tog Saveta bezbednosti, Ruckoj i Hasbulatov su oktobra 1993. godine, pokušali da izvrše državni udar i pokušali da smene Borisa Jeljcina, pošto sličan pokušaj iste godine nije uspeo. Pokušaj je ugušen brutalnom intervencijom vojske s tenkovima, tako da pučisti nisu uspeli ni da se obrate narodu.

Dolazak Gračova 

I dok je KGB nestajao, ruska vojna obaveštajna služba GRU je jačala. Nećemo nikome dozvoliti da nas ponizi. Nećemo pasti ničice pred Zapadom samo zbog toga što su zapretili da će pojačati delovanje prema nama. Tako se obratio general-pukovnik Evgenij Leonidovič Timokin pripadnicima GRU. U dugačkom intervjuu, datom armijskom listu “Krasnaja zvezda”, 29. aprila 1992. godine, on je dugo govorio o zadacima vojne obaveštajne službe “u smutnim vremenima koja dolaze“.

Iskoristivši slabost KGB, GRU je pokušao da postane glavna obaveštajna služba Rusije i na spoljnjem i na unutrašnjem planu. General Timokin je primio dužnost šefa GRU od generala Mihailova, prvog komandanta ekspedicionog korpusa Crvene armije u Avganistanu, koji je na čelu službe bio od 1987. godine.

Timokin je rođen u Harkovu 1938. godine, diplomirao je na Akademiji vojnih radiotehničkih nauka, bio je komandant sovjetskih trupa u Sibiru i postao je čuven među ruskim geopolitičarima po svojoj proceni da će Sibir na početku 21. veka biti najinteresantnija oblast na svetu zbog svojih bogatstava u energentima. Međutim, ubrzo se razočarao u političko rukovodstvo Rusije i dao ostavku.

Kad je postao ministar odbrane, general Pavel Gračev je započeo reorganizaciju GRU. Celu 3. direkciju KGB vojna bezbednost, na čijem čelu je bio general-pukovnik Sergejev, prebacio je u postojeći GRU, tako da je ubrzo vojna obaveštajna služba raspolagala sa 20.000 stručnjaka i specijalista raznih profila. U taj broj treba uračunati i specijalne jedinice „Specnaz“ KGB koje su prekomandovane i stavljene pod komandu GRU (oko 60.000 padobranaca, diverzanata, radio-tehničara, podvodnih diverzanata, pomorskih pešadijskih jedinica i drugih specijalaca).

Nova organizacija

Sem toga, GRU je pružao skoro sve obaveštajne veze KGB u inostranstvu i razvio nove špijunske mreže koje su dosta uspešno zamenile obaveštajne mreže bivših članica Varšavskog ugovora, koje su njegovim raspuštanjem postale samostalne, pa samim timi obaveštajno interesantne kao objekti delovanja GRU.

Sa urušavanjem sovjetskog vojno-političkog bloka početkom devedesetih godina, došlo je do niza lomova i raspada obaveštajnih saveza, ugovora i sporazuma, tako da su skoro sve socijalističke zemlje Evrope i sve bivše sovjetske republike pretrpele promene u svojim nacionalnim sistemima bezbednosti.

Ruska obaveštajna služba je odmah kreirala politiku saradnje sa novim obaveštajnim službama, koja, šematski predstavljena ide koncentričnim krugovima od centra ka periferiji. Redosled prvenstva prema novom ruskom obaveštajnom konceptu je sledeći:

1. bezbednost ruskih teritorija i naroda,
2. saradnja sa obaveštajnim službama zemalja iz sastava bivšeg SSSR, pre svega članica saveza nezavisnih država Belorusija, Moldavija, Ukrajina, Jermenija, Azerbejdžan, Turkmenistan, Tadžikistan, Kirgistan, Uzbekistan, Kazahstan,
3. saradnja sa bivšim sovjetskim republikama koje nisu prišle Zajednici nezavisnih država,
4. saradnja sa nekim bivšim članicama Varšavskog ugovora (Bugarska, Rumunija, Slovačka),
5. sklapanje novih ugovora o saradnji sa tajnim službama drugih evropskih socijalističkih zemalja koje to hoće - Srbija u krajnjem slučaju, Severna Koreja, Kina,
6. stvaranje uslova za zajedničko delovanje prema Zapadu.

Pred GRU se postavio veliki bedem novih država i novih tajnih službi. Nijedna od njih nije imala poverenja u ruske tajne službe, ili je to bar sa većinom bio slučaj.

Šef - otrovan !

U Albaniji je 13. aprila 1992. godine, nastupila postkomunistička era, kad je za predsednika izabran Sali Beriša, a za prvog ministra - Aleksandar Meksi. Prvo što su novi vlastodršci uradili bilo je da rasformiraju tajnu službu „Sigurimi“ i da formiraju novu „ŠIK „ sa Baškimom Gazidede na čelu. Otpušteno je 7.000 ljudi iz bivše službe što je 60 odsto kadra. Došli su novi ljudi uglavnom sa Zapada, prepuni mržnje prema svemu što je Istok, posebno su na udaru bili prvi susedi Albanije – bivša Jugoslavija i pravoslavna Grčka.

U Jermeniji nove nacionalne tajne službe su bile usredsređene na praćenje unutrašnjih borbi Azera i Čečena. Time su i danas zaokupljene.

U Azerbejdžanu, na čelo nacionalne obaveštajne službe je došao Ramiz Abutalibov, koji je pre toga bio na dužnosti predstavnika svoje zemlje pri UNESKO u Parizu. Tvrdi se da ga pod kontrolom drži francuski DST. Međutim, 1993. godine, na čelo zemlje dolazi Gajdar Alijev, koji za šefa tajne službe postavlja Narima Imranova, bivšeg oficira ruskog KGB.

Na Dan nezavisnosti Belorusije, na čelo nacionalne tajne službe dolazi general Eduar Čirkovski, koji je i danas šef svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi svoje zemlje.

U Bugarskoj, Državna sigurnost (tajna služba), pre raspada brojala je 30.000 pripadnika. U momentu raspada Varšavskog ugovora i promene vlasti u Bugarskoj, došlo je do velikih pomeranja u svim državnim institucijama, pa i u sistemu bezbednosti države.

U jednom momentu, u razgovoru sa šefom vojno-obaveštajne službe Jugoslavije, tadašnji vršilac dužnosti šefa Državne sigurnosti general Červenkov je čak rekao da se priprema potpuno raspuštanje službi bezbednosti, jer Bugarska za njima više nema potrebe. Međutim, to se nije desilo.

Brigo Asparuhov je postavljen na čelo novoformirane tajne službe kojoj je naređeno da tesno sarađuje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova na čijem čelu je bio Jordan Sokolov. On je međutim, otrovan krajem 1992. godine. Kasnije je služba ponovo reformisana a novoformirani Naučni centar za nacionalnu bezbednost, na čijem je čelu bio Nansen Behar počeo je sa izučavanjem potreba Bugarske za adekvatnim sistemom bezbednosti. U tom smislu, delegacija Centra je posetila Nemačku, Mađarsku, Češku Republiku, Jugoslaviju i još neke zemlje prikupljajući iskustva iz rada tajnih službi i organizacije rada obaveštajnih službi.

AMERIKA PREUZIMA INICIJATIVU U JUGOSLAVIJI I SRBIJI

FBI SASLUŠAVA SRBE


U Sofiji su gostovali predstavnici raznih specijalnih institucija stranih zemalja a između ostalih, i predstavnici CIA. Epilog tih poseta je bio da je CIA organizovala svoj centar u Sofiji da bi pokrivala ceo region centralnog Balkana. Kasnije je taj centar preseljen u Budimpeštu.

Sve do sredine devedesetih godina srpska javnost nije mnogo znala o delovanju jedne druge američke tajne sluzbe FBI protiv Srba u samoj Americi i van nje. Govoreći, 1996. o istrazi Medjunarodnog suda za ratne zločine protiv generala Djordja Djukica i pukovnika Alekse Krsmanovića, beogradski advokat Toma Fila je i sam začudjen izjavio da je u Hagu sreo dvadesetak istražitelja američkog Federalnog istraznog biroa (FBI). Oni su lično saslusavali generala Djukića i pukovnika Krsmanovića i sve što su ovi kidnapovani i uhapšeni rodoljubi srpski oficiri govorili, snimili na video trake i poslali u Vašington. Po misljenju Tome File, ovakav postupak FBI nije u skladu sa samom funkcijom Haškog tribunala, koji zvanično tada još nije ni podigao optužnicu protiv generala Djordja Djukića i pukovnika Alekse Krsmanovića iz Vojske Republike Srpske. Tribunal je samo preuzeo obavezu da do sedamnaestog marta ili podigne optužnicu protiv srpskog generala i pukovnika za „genocid“ ili donese odluku da ih zadrži kao krunske svedoke ratnih zlocina u Bosni ili će ih vratiti onima, koji su ih uhapsili,  a to je bila muslimanska vlada u Sarajevu. Do tada general Djordje Djukić i pukovnik Aleksa Krsmanović će, biti zarobljenici i taoci suda u Hagu, ali i američkog Federalnog istraznog biroa.

Advokat Toma Fila iz njemu pokazanih optužnica protiv dr. Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, veruje da tribunal u Hagu i američke tajne služne nameravaju da iskoriste generala Djukića i pukovnika Krsmanovića kao svedoke protiv predsednika Republike Srpske i komandanta Vojske RS Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Kod  FBI general Djukić i pukovnik Krsmanović imaju status " oficira teroristicke Srpske demokratske stranke iz Bosne ", koja je " vrsila genocid nad muslimanskim narodom u Bosni". Sami Amerikanci, naime, smatraju da i po Zakonu o Federalnom istražnom birou - FBI i po Mirovnom sporazumu iz Dejtona, imaju pravo da u Hagu saslušavaju uhapšene Srbe. FBI je po američkoj pravnog definiciji " vladina agencija za ispitivanje i dokazivanje pravde ", pa se zato kao policijski organ i nalazi u nadleznosti Ministarstva pravde SAD.

FBI, medjutim, sa svojih petnestak hiljada zaposlenih, baveći se istraživanjima i suzbijanjem terorizma, političkog i klasičnog kriminala, deluje kao klasična policijska služba, kao obaveštajni i kontra-obaveštajni organ, ali i kao tipična politička policija. Istražitelji  FBI su ovlašćeni da vode zvanične i nezvanične krivične istrage, kao i tajne operacije i van SAD, ali uz specijalno odobrenje javnog pravobranioca i državnog sekretara za inostrane poslove, tačnije same američke vlade. I to kada su ugroženi američki državni interesi i ako su prekršeni američki i medjunarodni zakoni, posebno oni o ljudskim pravima, piše u Zakonu o FBI. A kako je i sam Bil Klinton rekao da Srbi ugrožavaju američku bezbednost, to su, očigledno je iz slučaja generala Djukića i pukovnika Krsmanovića, inspektori FBI upućeni u Hag da saslušaju osumnjičene oficire za kršenje ljudskih prava i počinjene ratne zločine.

Američki Federalni istražni biro je osnovan još 1908. godine, kao neka vrsta detektivske agencije pri američkom Ministarstvu pravde. Njegov prvi direktor je bio Stenli Nj. Finč, da bi ga nakon zvaničnog formiranja 1909. i izrastanja u pravu policiju 1924. preuzeo već legendarni šef Edgar J. Huver i vodio sve do 1972. godine. U njegovo vreme FBI je izrastao u najaču političku policiju sveta, sa preko 200 miliona kartona o sumnjivim licima, sa 100 miliona fisova sa otiscima prstiju, 6.700 agenata i istražitelja, 59 odseka širom SAD, Kanade i Portorika. Huver je ostao upamćen i kao direktor koji je vodio 10.000 tajnih dosijea i lično kontrolisao i prisluškivao predsednika Džona Kenedija. Pored uglednih američkih intelektualaca i umetnika, od Tenesi Vilijamsa i Vilijama Foknera preko Čarli Čaplina i Volta Diznija do Leonarda Bernštajna i Džona Lenona na " crnoj Huverovoj" listi u FBI nalazili su se poznati Srbi koji su zadužili ameriku  Nikola Tesla i Mihailo Pupin, najveći umovi srpske kolonije u Americi. Prvi, jer je politički i vojno okupljao i organizovao Srbe po SAD, a drugi jer je projektovao " Tajne zrake smrti ". Huver je pričali su posle njegove smrti najbliži saradnici bio homoseksualac i strašno se bojao da se to ne otkrije. Zato je i oformio tone i tone dosijea, kako bi u slučaju potrebe i kompromitovanja mogao da uceni bilo koju ličnost sve do predsednika SAD.

- Mnogi srpski doseljenici, naročito mi koji smo u Ameriku dolazili posle II Svetskog rata, bili smo izloženi stalnoj kontroli Federalnog istražnog biroa. To je činjeno iz dva razloga, prvo da u SAD ne udju kriminalci i ratni zlikovci, a potom da bi sposobnije i školovanije doseljenike, pa i Srbe vrbovali za rad u policiji ili obaveštajnoj službi. Istražitelji FBI su sa nama vodili duge iscrpne razgovore, kako su ih oni zvali " intervjue", u kojima su trazili da im odajemo čak i službene, profesionalne i vojne tajne zemlje i institucija iz kojih dolazimo. Na taj način je FBI dolazio krajem rata do mnogih poverljivih informacija o Jugoslaviji, a potom i do ljudi, koji su kasnije postali visoki službenici Federalnog istražnog biroa, ali i drugih obaveštajnih službi u SAD . Neki su tako direktno radili protiv Jugoslavije, protiv Srba u Otadzbini a i u SAD, a neki su kasnije postali i dobri saradnici jugoslovenske tajne policije. Bilo je to posebno izraženo sedamdesetih godina, u vreme kada je Džimi Karter bio predsednik SAD.

A taj isti Karter nam se pre dve godine predstavio kao najveći prijatelj Srba - seća se Vuko Dragović, srpski iseljenik iz Detroita.

Privatna poseta Džimija Kartera, američkog penzionera dr. Radovanu Karadžiću i predsedniku Slobodanu Miloseviću, krajem 1994. godine, vratila je Srbe za pregovarački sto, a Amerikancima povratila mirovnu inicijativu u razrešavanju jugoslovenske krize. Medjutim, ona je pokazala i svu dvoličnost američke politike prema Srbima i podsetila na akcije FBI protiv Srba u vreme tri Titove posete Americi.

Jedan od domaćina bio mu je upravo Džimi Karter, koji je tada žestoko progonio srpske emigrante u SAD. U jednom televizijskom intervjuu Džimi Karter je, kada se sa Pala i Beograda vratio u svoju Atlantu izjavio : - Ja sam više misionar nego političar. Meni se politički svet nikada nije dopadao !

Kako tvrdi Bob Djurdjević, srpski poslovni covek iz Feniksa, taj misionar, bivsi američki predsednik Džimi Karter je dugo i kao član Saveta za inostrane odnose, ne samo uvlačio Ameriku u nepotrebne političke avanture, već je i prozivao nekadasnju Jugoslaviju zbog, navodnog, podsticaja medjunarodnog terorizma. Zato Djurdjević i ceni da je poziv, koji je dr Radovan Karadžić uputio 1994. godine Džimiju Karteru da poseti Pale i posreduje u sklapanju mira u Bosni, bio strateška greška. I mnogi drugi američki Srbi smatraju Kartera za pogrešnog čoveka, jer nisu mogli da ga dožive kao svog prijatelja, s obzirom da je u vreme svog predsedničkog mandata nastupao kao neprijatelj iseljenih Srba i posebno srpskih političkih emigranata u SAD.

Zbog njega je Nikola Kavaja, član SOPO (Srpski otadžbinski pokret oslobodjenje) otišao na doživotnu robiju, da bi posle više od dve decenije ležao u zatvoru. O svom progonitelju Kavaja je pisao u knjizi "Sinovi izdate Srbije" :

- Nikada nisam bio siguran u tvrdjenje popa Stojiljka Kajevića, da se Udba neće usuditi da sa svojim dželatima predje Atlantik i otpočne sa ubistvima Titovih protivnika, kao u Evropi. Od jednog starog Crnogorca, krajem sedamdesetih, došla mi je vest, da je iz Jugoslavije u Ameriku prebačena jedna grupa Titovih Udbaša, i to Crnogoraca, koja ima zadatak da pobije neke Srbe emigrante. Bio je to rezultat dogovora koji je Tito, prvo l97l. godine postigao sa Ričardom Niksonom, a potom l978. godine sa Džimijem Karterom da FBI i UDBA prate, hapse i likvidiraju srpske emigrantske lidere po Americi. Pročulo se bilo da je Karter zlikovca Tita, čak nazvao i svojim učiteljem i da mu je, takodje, obećao da ce jugoslovensku emigraciju u SAD saseći u korenu.

Jugoslovenski udbaš i špijun FBI, Bogoje Panajotović je snimio čak 65 sati magnetofonskih traka razgvora sa emigrantima, na osnovu kojih su mnogi od nas 1979. godine osudjeni na veliku robiju“ - seća se Nikola Kavaja.

SARADNJA USTAŠA IZ JUGOSLOVENSKE VLASTI I FBI-a

Još jedan od progonjenih u SAD , pop Stojiljko Kajević svedoči da postoji i zvanični dokument o saradnji FBI i Udbe na progonu srpske emigracije.Taj dokument je, po sećanju Kajevića, osmog marta 1978. godine general Franjo Herljević, tada ministar jugoslovenske policije, predao šefu kabineta Bele kuće, gospodinu Džordanu Hamiltonu. U njemu je, izmedju ostalog, pisalo : - Mi sve činimo za Vas, a sada tražimo da po navedenom spisku ove ljude likvidirate ili pohapsite !

Kajević pominje i telegram Sajrusa Vensa, tada podsekretara u američkoj vladi, koji je poslao Josipu Vrhovcu članu Predsedništva : - Ispunili smo Vas zahtev !

Svedoci američkog, odnosno Karterovog obožavanja Josipa Broza i njegove nesvrstane politike, posebno u odnosu na Moskvu, kažu da je 39. predsednik SAD toliko čeznuo da vidi Tita u Vašingtonu, da je pristajao na sve zahteve Kontra- obaverštajne službe KOS-a pri JNA i Službe državne bezbednosti SDB Jugoslavije o Titovoj bezbednosti u Americi. Tako se dogodilo da je prilikom Titove posete SAD čitav kvart oko Bele kuće bio ispražnjen, čak i trake auto-puta, da su svi vidjeniji srpski emigranti pohapšeni, a pop Stojiljko Kajević, koji je u Kongresnoj biblioteci SAD pripremao doktorat bio pod posebnom kontrolom agenata FBI. Prema procenama srpskih emigrantskih lidera, zahvaljujući dogovoru koji je SDB imala sa FBI, u SAD je za desetak godina likvidirano dvadesetak srpskih nacionalnih aktivista. Tih godina direktori FBI su bili: Klarens Keli za vreme predsednika Ričarda Niksona i Vilijam Vebster u vreme Džimija Kartera.

Advokat Nikola Kostić - Srbin iz Milvokija je na procesu Nikoli Kavaji i petorici u SAD uhapšenih rodoljuba bio branilac Nikole Živovića i Životija Savića, dvojice američkih Srba. Američki Srbin, advokat Nikola Kostić je rodjen 1943. godine u Splitu, u vreme dok je njegov otac Mladen kao četnik iz Banjaluke robijao u italijanskom zatvoru. Deda mu je bio Prota Nikola Kostić, koji je 1918. u Splitu i okolini pomagao srpsku vojsku. Kad je njegov otac Mladen prebegao Italijanima iz Splita u Egipat, a zatim u Ameriku mladi Nikola je sa majkom Olgom Kostić otišao preko Banjaluke u Novi Sad. Živeli su dvadesetak godina u Podbari kod Temerinske ulice. Tu je završio osnovnu i srednju školu. Početkom šezdesetih preselili su se u SAD, gde je Nikola Kostić okončao gimnaziju, a potom studije prava. Medjunarodno pravo je studirao i magistrirao u Holandiji. Nekoliko godina je potom u Milvokiju radio kao državni tužilac i potom sudija, da bi 1977. krenuo u privatnu advokatsku praksu, jer mu je ona donosila bolje prihode od državne plate.

Deset godina kasnije Nikola Kostić u svojoj kancelariji je imao osam advokata specijalizovanih za teška krivična dela od ubistava do krijumčarenja droge i finansijskih prevara. Branio je oko hiljadu američkih kriminalaca u svim drzavama SAD. U Americi Nikola Kostić je poznat kao branilac u procesu protiv Srba, članova organizacije "SOPO", ali i kao osnivač dobrotvor crkve "Sveti Nikola" u Milvokiju i njen doživotni predsednik. Član je Srpske advokatske komore iz Čikaga, koja okuplja oko četiri stotine srpskih pravnika i branilaca iz čitave Amerike, aktivan je u Srb-netu i mnogim drugim srpskim iseljeničkim organizacijama širom SAD. Zbog toga je i Kostić stalno bio pod neprestanom kontrolom FBI.

- Znate u vreme kada se sudilo Nikoli Kavaji, popu Stojiljku Kajeviću i ostalim pripadnicima organizacije "SOPO" radilo se o unutrašnjoj bezbednosti SAD. Oni su bili okrivljeni za pripremu terorističkih akcija na jugoslovenski konzulat, za zaveru protiv Tita i protiv američkog predsednika Kartera. Sve te optužbe nisu, srećom dokazane, ali su se i zbog njih vlasti u SAD i posebno FBI nalazio u velikom strahu. Ne zbog Srba već zbog sebe, jer ja mislim da je čitav taj proces bio montiran upravo od strane FBI, CIA i jugoslovenske Udbe. Ključni covek u toj nameštaljki bio je Bogoja Panajotović, Srbin iz Niša.

Ovaj bivši konobar, koji je u Americi postao agent FBI, a najverovatnije i Udbe, odlazio je ozvučen medju srpske emigrante i sam ih nagovarao da bacaju bombe i prave planove za atentat na Tita, pa i na Kartera. On je bio saradnik Jugoslovenske sekcije, posebno oformljenoj pri FBI za borbu sa srpskim emigrantima. Panajotović je odgovoran za ubistvo Andre Lončarica u Parizu i Dragiše Kašikovića u Čikagu. U Ameriku ga je poslala Udba. Ja za to nemam direktne dokaze, ali u razgovorima sa Panajotovićem nikada nisam saznao od čega je taj čovek živeo , ko mu je plaćao mnoga putovanja po Francuskoj, Nemačkoj i SAD, ako ne Udba. Jer, Bogoja Panajotović nikada nigde nije radio, a stalno je boravio u jugoslovenskom konzulatu i ispostavi FBI. I danas se taj čovek kao krunski svedok protiv Srba i "SOPO-a" skriva pod lažnim imenima u SAD kao zaštićeni svedok , dok je njegov prijatelj Nikola Kavaja robijao u zatvoru u Nju Orleansu.

Inače sam Kavaja tvrdi da FBI , znajući da on namerava da ide u Republiku Srpsku i da bude dobrovoljac u armiji generala Ratka Mladica koji ga je pozvao da dodje, odlučio je da ga posle zatvora doživotno deportuje u Austriju i tako spreči Kavajin dolazak u Bosnu.

O svemu tome može detaljnije govoriti Boško Radonjić, američki biznismen koji danas živi u Beogradu. Vlasnik je kazina na Tašmajdanu i u bivšem "Lotos" baru.

I sam Boško Radonjić je bio žrtva FBI, tačnije samog Luisa Friha, bivšeg direktora Federalnog istraznog biroa, koji je u Njujorku, krajem osamdesetih kao sudski istražitelj progonio Džona Gotija, jednog od kumova amerićke mafije. Boško Radonjić je bio prijatelj Džona Gotija i samim tim jedan od osumnjičenih o kome su agenti FBI i samo Ministarstvo pravde, kome ova policija zvanično i pripada, posebno vodili računa. Čak su nameravali i da uhapse Radonjića, ali im je on izmigoljio i, kako piše u knjizi " Dinastija mafija" otišao za Jugoslaviju. Dok za Bogoja Panajotovića, mnogi srpski emigranti govore da živi ilegalno sa sinovima u Koloradu, pod drugim - američkim imenom i prezimenom.

U arhivama CIA-e i FBI postoji dosije i četnickog vojvode Momčila Djujića, koji je dr. Vojislavu Šešelju dodelio zvanje vojvode, jer je pomagao vojsku Republike Srpske Krajine. FBI ima dosije čak i o pokojnom srpskom kralju Petru II. jer je ovaj za života okupljao srpske iseljenike po Americi oko sebe. Kad je umro 1977. za njegovo mrtvo telo otimale su se dve srpske crkve u Americi, žena, a sin Princ Aleksandar i brat Kraljević Tomislav nisu mu ni došli na sahranu. Na sahrani Petra II. se njegova poslednja ljubavnica Mici Lou nad njegovim grobom upoznala sa njegovim bratom Kraljevićem Andrejom i ubrzo posle toga za njega se i udala. O tome postoje dva svedočanstva iz obimnog dosijea o kralju Petru II. iz arhiva FBI. Pored dosijea kralja Petra II. Karadjordjevića u kartoteci FBI nalazili su se svi srpski emigrantski lideri, od dr. Uroša Seferovića do Božidara Rada Stojanovića, poznatijeg kao Bob Stoun, jer su oni rad svojih organizacija Srpske narodne odbrane i Srpskog federalnog saveza morali da prijavljuju ovoj američoj političoj policiji pod stavkom " Oganizacije od posebnog drušvenog interesa".

Za FBI u SAD su bili interesantni posebno oni Srbi, ali i Amerikanci koji su se zalagali za podizanje spomenika djeneralu Draži Mihailoviću usred Vašingtona. O tome mi je pričao major Ričard Felman, predsednik Udruženja američkih ratnih pilota spasenih u Srbiji tokom II Svetskog rata :

“ Smem da tvrdim da su i danas sve američke obaveštajne službe, pa i FBI antisrpski raspoložene. To govorim iz svog pedesetogodišnjeg iskustva is posla i druženja sa američkim Srbima. Za mene je šokantno da taj antisrpski stav, koji je inaugurisan u vreme američkog prijateljstva sa Titom i danas postoji u Vašingtonu. Naime, Klintonova administracija, potom Bušova i američka vlada ni danas ne dozvoljavaju srpskim emigrantima da u Vašingtonu podignu spomenik Mihailoviću, iako je Senat još 1977. godine jednoglasno prihvatio predlog „Zakona o spomeniku zahvalnosti srpskom narodu.“

Tada je, da vas podsetim, Josip Broz, samo dva dana posle usvajanja tog zakona, pozvao u Beli dvor tadašnjeg ambasadora Lorensa Iglbergera i rekao mu da će lično biti uvredjen ako Amerikanci podignu spomenik generalu Draži Mihailoviću u Vašingtonu. Iglberger je odmah to dojavio Beloj kući, ja imam kopiju njegove depeše, i Stejt departmanet je odlučio da zaustavi inicijativu oko podizanja spomenika zahvalnosti Srbima. Čekali smo tri decenije, da se promeni američki odnos prema Srbima i opet zatrazili podizanje ovog monumenta i još desetak spomenika generalu Mihailoviću po SAD, ali nam je američka vlada opet rekla ne.

Kada smo počeli da se organizujemo radi protesta zbog neizvrsavanja odluka Senata, FBI je krenuo u akciju kontrole ne samo srpskih emigrantskih lidera, već i nas iz Udruženja američkih ratnih veterana i ratnih pilota spasenih u Srbiji „ ispričao je penzionisani američki major Feldman !

BAN ŠUBAŠIĆ I AMERIKANCI

Jos tokom rata, dok je bila zainteresovana za sudbinu Istočne Evrope i granice komunizma, zvanična Amerika je želela da kontroliše ulaz SSSR-a u FNRJ, ali i sam razvoj komunizma u tek stvorenog Titovoj Jugoslaviji. Čovek preko kog je takva kontrola uspostavljana bio je, prema tvrdjenju istoricara dr Vojislava Pavlovića, hrvatski ban Ivan Šubašić. U januaru 1944. Vašington je predložio Josipu Brozu da Ivan Šubašić dodje u Jugoslaviju, kako bi pregovarao o prelasku domobrana na stranu partizana. Taj predlog Amerikanaca Tito je prihvatio, ali je lukavo predlozio britanskim saveznicima da Nacionalni komitet narodnog oslobodjenja Jugoslavije bude priznat kao nova jugoslovenska vlada, umesto Kraljevske vlade u Londonu. A kao kraljev predstavnik u toj komunističkoj vladi predložen je Ivan Šubašić, koga je Tito hteo da primi u sastav NKOJ-a. Šubašić je bio iskusan političar rodjen je 1892. godine , po profesiji advokat. U Prvom svetskom ratu kao austrijski vojnik našao se na srpskom frontu, ali nije hteo da se bori protiv Srba. Austrijska carevina ga je optužila zato za veleizdaju i poslala na ruski front. Tamo je stupio u Dobrovoljački jugoslovenski korpus i prebačen je na Solunski front. Pre Drugog svetskog rata Šubašić je bio vodja Hrvatske seljačke stranke, a ban je postao 1939. kada je potpisan sporazum Cvetković-Maček, kojim je formirana Banovina Hrvatska. Posle okupacije Ivan Šubašić je emigrirao u Englesku, ali se držao dalje od jugoslovenske emigracije zbog netreljivosti saveznika prema Draži Mihailoviću. Iz Londona je potom prešao u SAD, gde je proveo veći deo rata.

Tito i Šubašić su se zvanično susreli dva puta, 16. juna 1944. na Visu i 1. novembra 1944. u Beogradu, kada je i potpisan Sporazum o formiranju jedinstvene vlade. Kralj ga je imenovao za predsednika Vlade u egzilu. Ivan Šubašić je sa Edvardom Kardeljom posle Beogradskog sporazuma 17. novembra 1944. išao u Moskvu na sastanak sa Staljinom. Tom prilikom ruski lider je javno kritikovao Tita, što ne dozvoljava Kralju Petru II. da se vrati u Otadžbinu, što je Šubašić odmah preneo Amerikancima i Englezima. U novu jugoslovensku vladu Šubašić je ušao 7. marta 1945. kada je imenovan za ministra spoljnih poslova. Zvanično Šubašić je bio drugi jugoslovenski ministar diplomatije, jer je na toj funkciji u Titovoj vladi nasledio dr. Josipa Smodlaku. U obavljanju svojih poslova Šubašić je imao dva velika šefa - Josipa Broza i Edvarda Kardelja. Za vreme njegovog mandata sklopljen je 1945. Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i saradnji sa SSSR-om. Nije dugo vodio jugoslovensku diplomatiju, jer je posle sedam meseci, početkom novembra Ivan Šubašić je podneo ostavku. Do ostavke je došlo zbog razmimoilazenja sa Josipom Brozom, koji je zvanično svog ministra proglasio bolesnim i sam preuzeo njegovu funkciju. Tito je umesto Šubašića bio i ministar spoljnih poslova sve do 1. februara 1946. kada je na tu funkciju imenovao Stanoja Simića. Ivan Šubašić je jednostavno penzionisan, čime je zauvek sišao sa političke scene FNRJ. Život je sve do smrti 1995. proveo u Zagrebu. Prema shvatanju dr Vojislava Pavlovića hrvatski ban Ivan Šubašić je bio, ne samo politički američki čovek več i izvrsni američki obaveštajac.

- Cilj Amerikanaca je bio da Šubašić doprinese stvaranju kompromisa izmedju Istoka i Zapada, čime bi se izbegao direktni britansko-sovjetski sukob na tlu FNRJ. Ivan Šubašić je prvi put stupio u kontakt sa američkom obaveštajnom službom u leto 1943. godine, kada je posetio SAD. Tada je Amerikancima sam predložio da za račun i u organizaciji američkih obaveštajaca iz tajne službe OSS ode u Jugoslaviju, kako bi radio na prelasku hrvatskih domobrana u partizane. Taj projekat su Amerikanci tada odbacili, jer je došlo do sporazuma u Teheranu o podeli interesnih sfera izmedju Istoka i Zapada, odnosno komunista i kapitalista. Time, medjutim, kontakt Ivana Šubašića sa američkom obaveštajnom službom nije prestao. I dok je bio premijer kraljevske vlade u Londonu, i dok je bio Titov ministar za spoljne poslove Šubašić je bio američki agent. Redovno je izveštavao Amerikance o sadržaju svojih razgovora sa jugoslovenskim rukovodiocima, pa i sa britanskim saveznicima. Tako se dogodilo da je Ivan Šubasic u maju 1944. obavestio OSS, a time i američkog predsednika Ruzvelta o razgovorima Čercila i Tita kojima je i on prisustvovao - kaže dr Vojislav Pavlović.

/Nastaviće se /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP