Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57595
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334627
Ko je na sajtu?
Imamo 84 gosta na mreži

A SADA PREDSEDNIK TADIĆ - PAUZA ZA SMEH


28.07.2010.

Zašto se Barak Obama uvek obraća ili desnom ili levom delu publike, a Boris Tadić samo onom ispred sebe ?

Evo, vrhunac je sezone, šta god to nama beznadežnima, bespomoćnima i besperspektivnima značilo, a predsednik nam svih nas takvih ne posustaje; da otvoriš kasicu-prasicu ili neku šerpu davno zaturenu u zamrzivaču, čini se da bi iz nje, poput pajaca na oprugama, iskočio naš predsednik i održao nam prigodan tematski govor, sa sve naravoučenijem i neodređenim, zabrinutim pogledom u budućnost, koja je uvek negde mimo nas, desno, levo, gore, dole, nikad na nama ili u nama.

Iako sve, ama baš sve ono što se šaljivo naziva predsednikovim ustavnim nadležnostima - od odbrane državnog suvereniteta u celini do ustavnog i moralnog dostojanstva svakog građanina ponaosob - pred našim očima tone u živo blato i tamu beznađa, predsednik se bavi tricama i kučinama, ili na njih svodi sve ono što nikako ne spada u trice i kučine nego u sudbinska pitanja države i naroda. Ne rešava probleme, ali ih zato pravi, iza svakog njegovog "rešenja" krije se još veći problem. I na tzv. unutrašnjem i na tzv. spoljnopolitičkom planu. Ni slušaoci po dužnosti najčešće ne mogu da odgonetnu o čemu predsednik uopšte govori, ali tačno znaju šta je hteo da kaže i kako je izgledao dok je to hteo.

Još uvek odgonetaju (bez)smisao onog "tajkunskog mosta", a predsednik već napoleonovskim zahvatima zakopava kamen-temeljac za most srpsko-kineskog "prijateljstva" koje (i koji) će nas koštati najmanje 200 miliona evra, i to najmanje godinu dana pre teorijski mogućeg početka stvarnih radova.

Pet godina se pod njegovim budnim okom nacija raznim hepo-kockama potpaljuje u raspravama o globalnom strateško-političko-privrednom partneru (tačnije pokrovitelju - Amerikancima, Kinezima, Rusima, Nemcima, Evropljanima, kojekakvim četvorostrukim nosećim stubovima), da bi se predsednik, kao da se preko noći prejeo bunike ili imao nepodnošljiv državnički košmar, privoleo - Turcima. Turski faktor tako je i toliko opsednuo našeg predsednika da će u predstojećem činu isterivanja đavola iz njegovog bolešljivog tela morati da bude angažovan ne običan nego strateški egzorcista. Da đavolu više nikad, ili makar do sledećih predsedničkih izbora, ne padne napamet da ulazi u našeg neimunog predsednika.

U optimističnom pokušaju da makar sam sebi pa tek onda čitaocima objasni ili dovede pred znak pitanja ponašanje svog predsednika, psihologa po struci, autor ovih redova prepustio se slobodnim asocijacijama i, za početak, prisetio da je predsednikova najčešća uzrečica: Ja kao predsednik Srbije!

Ako je takva verbalna poštapalica bila razumljiva i objašnjiva prve, pa čak i druge godine mandata (čovek jednostavno nije mogao da ubedi sebe da je to moguće, pa se sve vreme štipao i vukao za uši ne bi li se probudio iz sna i tako skratio agoniju), dobar deo drugog mandata uz uveravanje samog sebe da je to ipak istina (i svaki put osluškivanje eha prisutnih) prevelik je teret i za neuporedivo zdraviju osobu. Ovaj psihološki raskorak ima za posledicu apsolutni nesklad između sadržaja predsednikovih govora i govora njegovog tela, što, u zavisnosti od (ne)prilike, izaziva kod slušalaca bilo osećaj sažaljenja bilo nelagodu zbog karikaturalnosti situacije.

Druga asocijacija mogla bi se nazvati sindromom Zorana Todorovića Kundaka, 1997. godine ubijenog političkog menadžera JUL-a i od mnogih percipiranog kao budućeg glavnog levog ideološkog diktatora Srbije. On je, naime, još od polovine osamdesetih godina, svim svojim akcijama prvo davao naslov, najčešće u obliku neke sentence ili aforizma, pa im je tek onda davao i eventualni, ne sasvim obavezan - sadržaj. Rezultat i poenta takve koncepcije su da su se sa verovatnoćom od 90 odsto mogli predvideti (isti) naslovi u svim medijima koju su, a jesu svi, pratili njegove političke i druge aktivnosti. Tačno onakvi kakve je on projektovao. Nešto slično, iako sa neuporedivo manje entuzijazma ali i mašte, svesno ili podsvesno (pokušava da) radi i predsednik Srbije. Radi se, međutim, o tome da "ono što priliči volu, ne priliči Jovu". Drugim rečima, nije svejedno da li u svom propagandnom zanosu nešto izgovara partijski, pogotovo rigidni komunistički aparatčik, ili predsednik države čija se svaka javno izgovorena reč smatra svojevrsnom smernicom, skoro pa državotvornim uputstvom. Zadavanje naciji "tema za razmišljanje", kako to u poslednje vreme predsednik sve češće i sa više žara čini, predstavlja postavljanje pitanja i čekanje odgovora od onih koji nemaju "ustavne nadležnosti" da daju odgovore nego da isključivo - postavljaju pitanja.

Treća asocijacija vezana je ni za koga drugog do za jednog drugog demokratu, predsednika SAD Baraka Obamu. Malo je, naime, poznato da je Tadićev američki kolega doslovni ovisnik o uređaju poznatom kao - idiot ili blesimetar. Radi se o teleprompteru, uređaju za čitanje dugačkih govora pred kamerama ili publikom, na koji se Obama toliko navukao da je uz njegovu pomoć nedavno držao govor, čak i pred učenicima 6. razreda osnovne škole. Ta naprava sastoji se od tankog LCD monitora smeštenog u kutiju koja stoji na zemlji i iz koje se, na pomičnoj šipki, izdiže stakleni displej koji, okrenut govorniku, projektuje tekst sa ekrana, a sa druge strane, okrenute prema publici, izgleda kao obično providno staklo. Američki predsednik bez izuzetka koristi dva takva uređaja, postavljena ispred njega levo i desno, tako da mu pogled nije uvek fiksiran na jednu tačku. Za kameru koja se nalazi tačno ispred njega, izgleda kao da predsednik govori gledajući publiku levo i desno (zato još niko nije video da se Obama obratio ikada ikome tačno ispred sebe, kao da taj deo publike ne postoji, nego samo njeno desno ili levo krilo). A prava je istina da čovek koji čita sa tako postavljenog idiota izuzetno retko ili nikada ne stigne, odnosno ne uspe da vidi - publiku.

Na redovnoj godišnjoj večeri za dopisnike iz Bele kuće desio se čak i ovakav gaf. "Imao sam spreman govor, ali sad kad sam ovde, želim da probam nešto drukčije. Večeras želim da vam govorim iz srca... nenaučeno, iz glave...", obratio se prisutnima Obama i tačno u tom trenutku iz skrivene kutije na podu počela su da se dižu dva idiota. "Dobro veče. Pauza za smeh...", čitao je Obama doslovno, pa i ono što piše u zagradama na "idiotu" i što je stvarno izazvalo smeh u dvorani.

Svaka sličnost sa našim predsednikom, koji takođe ne vidi pravu publiku, nego samo svoje idiote, koji su, doduše nikad levo i nikad desno, nego isključivo tačno napred i u prvom redu, namerna je. Zato se mole idioti da predsednika ne uljuljkuju u uverenju da zna šta radi, jer ne zna. Da zna rekao bi nešto iz glave, svoje, svojim rečima, a ne ono što mu serviraju njegovi blesavi idioti.

/Ivan Molotok/
TABLOID


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP