Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57834
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6336711
Ko je na sajtu?
Imamo 94 gosta i 1 člana na mreži

EVROATLANSKO PREPARIRANJE SRPSTVA


28.97.2010.

Наши евроатлантски пропагандисти говоре да су једине границе које Срби треба да бране оне ЕУ, према Истоку, и да је за нас света земља међа Естоније са Русијом, а не Косово. То чине покушавајући да униште наш изворни национални идентитет. Ако би се којим случајем то десило, хрватско и литванско искуство нас томе учи, биће оживљен „српски национализам“. Разуме се – накарадни!

Крајем 15. и почетком 16. века настала је „јагелонска империја“. Она се протезала од Смоленска до Прага, и од Балтика до Београда, тј. обухватала је данашњу Пољску, Украјину, Литву, Белорусију, Хрватску, Чешку, Словачку, Северну Србију и Западну Босну. Прво су се крајем 14. века ујединиле Литва и Пољска, тако што се литвански владар Јагело оженио Јадвигом, наследницом пољског престола. У наредних стотинак година, углавном путем наслеђивања, принчеви из јагелонске династије завладали су Чешком и Угарском.

Остали јагелонски владари признавали су врховну власт пољског краља, а своју династичку „конфедерацију“ доживљавали су као католичку тврђаву према исламској Турској и православној Русији. И, уједно, као одскочну даску за ширење католичанства, како на православном подручју којим су владали (Украјина, Белорусија, Северна Србија), тако и за покатоличавање осталих руских, српских и румунских земаља. Тако је створен тзв. јагелонски мит, који се у наредним вековима, преко католичке цркве, укоренио у народу. Он је до данашњег дана жив у рубним, острашћеним, католичким земљама (тј. Хрватској, Литви и Пољској). Тамошњи верски екстремисти своје државе доживљавају као „стубове Ватикана“, и сматрају да је мисија њихових народа бескомпромисна борба против православља. Другим речима, да им је задатак да „огњем и мачем“ прошире католичанство. Ипак, већина грађана споменутих земаља није на тако радикалан начин покретана верским разлозима. Но, то не значи да их, у мутираном, геополитичко-(квази)цивилизацијском виду, не мотивише „јагелонски мит“. Многи Литванци, Пољаци и Хрвати, своје земље и нације доживљавају као предстраже тзв. западне цивилизације, док источне православне суседе виде као страни, често и непријатељски елемент, који треба или да се приклони Западу или да буде покорен. Наравно, данас су персонификације Запада Вашингтон и НАТО.

ИДЕНТИФИКАЦИЈА СА АГРЕСОРОМ

Историјски цинизам је да су многи од најкрволочнијих западних вукова и сами били жртве идеје којој сада служе. Вековима су западни крсташи нападали Литванце како би им наметнули католичанство. Њихова села су немилосрдно паљена, а жене и деца клани или одвођени у ропство. Таква политика је довела до потпуног уништења њима сродног балтичког племена – Пруса, чију земљу не само да су потом населили Немци већ су они и преузели њихово име као свој регионални назив. Но, за разлику од изворних Пруса, борбенији, а од Немаца ипак удаљенији Литванци, одолели су на бојном пољу. Међутим, Ватикан је другим средствима постигао оно што је желео. Литванском кнезу је понуђена пољска круна (уз руку кћерке краља те земље који није имао мушког наследника), уз услов да прихвати католичанство, и потом га наметне свом народу. Амбициозни владар то је прихватио, и погодбу реализовао. Наравно, покатоличавање његове земље није ишло без отпора, али се он ништа мање немилосрдно од иностраних крсташа обрачунао, али, ослањајући се на своје присталице унутар земље, много ефикасније од њих, са опонентима идеолошко-политичке доминације тадашњег верско-политичког центра западне моћи. Тако су Литванци били темељно индоктринирани, и то не само вером, већ и пољском културом – културом народа који је раније доспео под западни утицај и постао његов расадник. На тај начин су и Литванци постали католичко копље на европском истоку. Разуме се, окренуто према Русији.

ОДНАРОЂИВАЊЕ ХРВАТА

Сличан случај имао је и у свом суседству. Римска курија дуго је Хрвате, као и остале Словене верне својој народној баштини, сматрала „злим породом“, „поморским бандитима“, „непријатељима хришћанства“. А области у којима су Хрвати живели римске папе су називале „земља шизматика, јеретика и завереника“. Наравно, и свака западна сила, било да се радило о Венецији или држави Франака, која је ратовала против Хрвата, уживала је подршку Католичке цркве. Ништа није помогло ни то што су Хрвати прихватили западну варијанту хришћанства. Циљ није био да они формално постану католици, већ да њихов цивилизацијски код и национални идентитет суштински буду прекомпоновани. Док се то није десило, сваки њихов уступак схватан је само као етапа ка главном циљу, као освајање боље позиције за наредну „офанзиву“, а не као чин којим су постали прихватљиви за Запад. Црквено средиште хрватске државе био је Нин. Тамошњи епископи били су под јурисдикцијом римског папе, али су инсистирали на богослужбеној употреби словенског језика и писању глагољицом. Рим је то доживљавао готово као јерес. Ћирило-Методијевско наслеђе је нема сумње основано схватао као брану за идеолошку индоктринацију Хрвата. И систематски је радио на томе да га уништи. Корак ка томе представљало је укидање Нинске епископије. Хрватски кнез Томислав (на власти је био од 910. до 930. године) у почетку се томе опирао. Но, дипломатским маневрима Рим је успео да отупи подршку коју је тај хрватски владар пружао бискупу Гргуру, доследном борцу за очување народног језика и писма. На Другом сплитском сабору, одржаном 928. године, одлучено је да Нинска епископија буде укинута а хрватске земље дођу под црквену власт сплитског бискупа. Забрањена је и званична употреба народног језика.

ДРУГА СРЕДСТВА, ИСТИ ЦИЉ

Хрватска елита се приклонила туђем утицају, али народ је дуго истрајавао у борби за очување словенске традиције. Нижи клер, као интелектуални слој народа, упорно је користио глагољицу и словенски језик. Тако, али и на друге начине, хрватско-словенски идентитет супротстављао је страној премоћи. Котрљале су се главе глагољаша, прогањани су народни лидери, али изворни словенски дух није могао да буде искорењен. Уосталом, нису сви хрватски владари били спремни да гасе пламен народног наслеђа. Неретко су само на речима били експоненти Рима. Но, ни Курија није седела скрштених руку. Увидевши да унутрашња борба за прекомпоновање хрватског идентитета не даје задовољавајуће резултате, поново се одлучила за спољни вид деловања. Подржала је мађарску политику продора ка мору, тј. у том контексту освајања Хрватске. Рим није погрешио у процени. Мађарски краљеви су много ефикасније искорењивали глагољицу и друге елементе изворног хрватског идентитета од хрватских владара. Но, стратези западне експанзије нису склони друштвено-историјском слепилу. Благовремено и вешто се прилагођавају околностима и мењају средства, како би своју мисију могли да врше успешно и у новим околностима. Вековима су подржавали асимилацију Хрвата, а пре свега њихове елите, али када су увидели да то постаје контрапродуктивно променили су тактику. Уосталом, резултати „минулог рада“ томе су погодовали. Хрвати су већ били „препарирани“ тако да су од објекта идеолошке обраде били „зрели“ да се преобрате у средство западне експанзије. Током 19. века наступила је ера националног буђења. Зато је крајем 19. и почетком 20. века, од стране Католичке цркве, дефинисан модеран концепт хрватске нације, према којем су сви јужнословенски католици (великим делом српског порекла) Хрвати. Даље ширење католичанства требало је да буде омогућено националном експанзијом тог јужнословенског народа на рачун српског, православног етничког подручја. О томе колико се таква тактика показала ефикасном сведоче Јасеновац, Јадовно, егзодус Срба из Крајне 1995. године.

СРПСКИ НАТО-ЈЕЗУИТИ

Ипак, и таква тактика, ма колико у једној фази била врло успешна, има ограничени домет. Огњем и мачем могла је да буде покорена Лика, као што је некада била и српска Јужна Далмација, али не може да буде преображена Шумадија. Српски простор може да буде круњен однарођивањем Црне Горе, али не може да буде поништен. Зато, они којима су мрски словенски дух и сваки вид самобитности, а желе унификацију европског простора по западним стандардима, сматрају да српско језгро мора да доживи метаморфозу – да Србија мора да прође сличним путем као и Хрватска. Отуда се на преосталом српском простору потире ћирилица, као што је на хрватској земљи некада сатирана глагољица. Стога се Србима упорно намеће туђа култура док се српски језик сакати некритичким усвајањем страних речи. Коначно, зато се ради и на уништавању Српске православне цркве, тако што би она била подељена на некакве аморфне православне цркве у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, и инфицирана накарадно схваћеним екуменизмом. И ни то све није довољно. Као што је Хрватска морала да буде прогутана од стране Мађарске да би елементи унутрашње индоктринације били заокружени и цементирани у условима спољне окупације, тако и српски НАТО-језуити имају задатак да нам ставе евроатлантске окове. Тек тада ће бити створени услови за суштинску „европеизацију“ Срба. После ће на ред доћи и следећи корак – наше претварање у топуз Запада. Већ сада неки наши евроатлантски пропагандисти говоре да су једине границе које Срби треба да бране оне ЕУ, према Истоку; и да је за нас света земља међа Естоније са Русијом, а не Косово.

То чине покушавајући да униште наш изворни национални идентитет. Прво морамо да постанемо анационални, да би били упрегнути у кола западне експанзије. Но, ако би се којим случајем то десило, хрватско и литванско искуство нас томе учи, и те како ће бити оживљен „српски национализам“. Разуме се – накарадни! Прошла су времена када је било неопходно да Срби буду покатоличени. Данас је довољно да будемо увучени у НАТО, и да се оконча процес наше тзв. вестернизације, па да постанемо оно што креатори западно-експанзионистичке политике желе, а то је – антируско средство. Они српски политичари и јавни делатници који сада газе наш идентитет, у новим околностима би горљиво почели да подстичу српски национални понос, и да нам проповедају да је наша мисија да распростиремо тзв. евроатлантске вредности на Исток. Српски војник на капијама Москве, за њих ће бити симбол нашег националног успеха. Зато, данас док још имамо могућности, не дозволимо да постанемо нови Хрвати. Да се поистоветимо са туђим интересима и одрекнемо своје традиције, па да онда, уз илузију да смо верни својој нацији, за рачун сопствених душмана, народима који су нам по етничком пореклу и изворном духовном коду блиски, чинимо зло. Они Срби који раде у прилог тога, не само што суштински настављају оно што је чинио Анте Павелић, већ од Срба праве и потенцијалне усташе, које ће кренути у крвави поход на Исток.

Аутор: Драгомир Анђелковић
Извор:www.pecat.co.rs




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP