Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57832
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6336675
Ko je na sajtu?
Imamo 103 gosta i 2 člana na mreži

ZAŠTO SE NE TREBA SMEJATI "CRNOGORSKOM JEZIKU " ?


29.07.2010.

Биланс јула месеца са становишта српског језика каже како сада имамо посла са две изразито контроверзне чињенице:

 

-Oдобравање “Граматике црногорскога језика” од стране црногорског Савјета за оште образовање;
-излазак у јавност “Упутства за стандардизован недискриминативни говор и понашање”, који је објавила Канцеларија заштитника грађана републике Србије.

Подсмех као реакција

Оба документа дочекана су са подсмехом и иронијом, што је сасвим нормална и очекивана реакција. У првој реакцији на нову “црногорску граматику”, новинар НИН, Татјана Николић, није скривала иронични тон, уз обилату употребу архаизама који асоцирају на неке црногорске говоре: “На фону насушне жеље актуелних власти да се буде, ето, свој својцат, и по сваку цијену па и личним језиком, одобрен је језикословни првјенац…” итд. Ипак, без обзира на аргументовану критику која је присутна у поменутом тексту, није новинар НИН-а усамљен у својој иронији. Сва реаговања на пређашње покушаје конституисања “црногорског језика” такође нису прошла без (оправданог) подсмеха, па чак и сарказма.

Онима који активно прате сва дешавања везана за институционално растакање и уништавање српског језика сигурно је познат случај Црногорске граматике Војислава П. Никчевића, појокојног професора књижевности на Филозофском факултету у Никшићу. Заједно са критиком другог бисера “монтенегристике”, књиге Романизми и грецизми у црногорском језику. – Континентални дио Црне Горе Бранка Шоћа, приказ овог покушаја граматике “црногорског језика” објављен је у посебном сепарату часописа “Српски језик” под називом Товари лингвистичких несувислости – подсмех је више него очигледан.

Пошто и сам припадам (делимично) лингвистичким водама, могу да посведочим да је реакција на поменуте књиге била свуда истоветна. Ипак, без обзира на надмоћни подсмех српских лингвиста и заинтересованих лаика, у Цетињу је отворен Институт за црногорски језик и језикословље “Војислав П. Никчевић”, који је до сада организовао 5 научних скупова, издаје часопис и штампа посебна издања, углавном монографског типа. Такође, неки од чланова Института учествовали су у писању “Граматике црногорскога језика” која је усвојена и биће у институционалној употреби у образовном систему Црне Горе. Дакле, упркос подсмеху, Никчевић и њему слични успели су да се скуће веома удобно. Очигледно, подршка коју “дукљански” квази-лингвисти уживају је инстититуционалне природе.

Синдром српског Калимера

Са тачке гледишта српског народа у Црној Гори, већ само постојање тих институција, овакве какве су, је једна врста тлачења и тихе агресије на српску културу. Ипак, каква је реакција? Уз подсмех, јавља се и негодовање, попут Калимера, па се са више страна може зачути једно хорско, српско: “Ово је неправда!”. Такође, потежу су лингвистички и историјски докази против тежњи актуелног црногорског режима, али узалуд. Очигледно је да неправда делује. Шта онда?

Да ли желимо да српски народ довека остане балкански Калимеро? Па шта ако је неправда! Горе је непрекидно кукати него трпети неправду ћутке. Шта то конретно значи у домену лингвистике? Нама је предлог црногорског језика смешан и накарадан. Ипак, нисмо ми једини, нити је наша генерација вечита. Уосталом, ми смо сада у својеврсном културном и медијском рату. Ако је тако, свако средство које не доноси конкретне резултате у борби неефикасно је и треба га одбацити. Тако је и са подсмехом. Он би деловао када би се они којима је упућен бојали да не остану исмејани са наше стране. Али, “њих” ми заправо и не интересујемо. “Црногорски језик” је ствар социјалног инжењеринга, с обзиром да је стандардно језички израз свуда у свету више ствар институција, него говорне праксе. Уколико овај пројекат заживи, будуће генерације мораће да проговоре тим стандардом, шта год ми мислили о томе. Зато, уместо подсмеха треба применити нешто друго.

Контрамере

Очигледно је да у борби за очување језичког идентитета Срби у Црној Гори не могу да се ослоне на институције државе у којој живе. Зато је потребно организовати алтернативне начине образовања. На пример, зашто се не би доводили учитељи и професори из Србије да уче децу српском језику? Зашто се, да ли при СПЦ или некој другој инситутцији, попут Матице Српске у Црној Гори, не би организовале викенд школе са наставом из историје, језика, културне… ? Коначно, 19. јуна 2010. у Подгорици је одржана Прва конференција српских националних организација. Сигурно је да и са те стране постоји простор за алтернативно образовно организовање, попут “Светосавских школа”.

Осим ових, могуће је организовати бојкот наставе на црногорском језику. Ако Срба и говорника српског језика заиста има онолико колико кажу пописи, онда би успешан бојкот нанео добар ударац креаторима културне политике у Црној Гори. Мора се поставити питање, да ли смо грађани или смо маса? Јер, грађани знају за грађанску непослушност.

Ко ће се подухватити проактивног отпора мање-више је небитно. Они који то не буду учинили, посведочиће свој страх и недораслост актуелном историјском тренутку. За крај, можда не би било лоше навести цитат Исаије Берлина: “Ако пристајем да будем угњетаван или прихватам своје стање са равнодушношћу или иронијом, да ли сам тада мање потлачен?”

Н. Маринковић,
Dveri Srpske



 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP