Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 71990
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6439817
Ko je na sajtu?
Imamo 88 gosta na mreži

UZELI STE NAM SVE . HOĆETE I KRV ? PLATITE !


 06.08.2013. / Akademediasrbija

Piše : Slobodan М.Maričić

Znam da ovim rizikujem da me proglase nekim antihumanistom, čovekom bez osećanja za probleme i patnje drugih, ličnost bez osećaja i morala i šta ja znam šta još.

 Ali pre nego me osudite, pročitajte šta imam da kažem. Počeću sa decenijskim nestašicama krvi u letnjem periodu. Ustvari nestašice krvi su hronične i često krvi nema ni u drugim mesecima . Rekao bih da je malo nelogično, da se baš toliko ovih dana drastično smanje zalihe krvi, te naše zdravstvo ostaje bukvalno bez litre krvi potrebne za operacije.

Kada mi se davno pre gotovo pola veka u proleće primakao datum da budem otpušten iz vojske, došlo je obaveštenje da će svako ko dobrovoljno da krv dobiti skraćenje roka od dva dana . Naravno, malo je bilo onih koji se nisu prijavili da daju krv i smanje rok do povratka kući.

To je bilo nekih mesec dana pred kraj i ubrzo je došla jedna sanitetska jedinica, pa smo svi prijavljeni pristupili, kao dobrovoljni davaoci krvi. U dvadeset prvoj godini naravno da nisam mislio na to koliko će mi krvi uzeti , već samo da li će se sve sporovesti prema obećanju.

O davanju krvi dobio sam potvrdu, dobio skraćenje vojnog roka za dva dana i preporuku da se zbog „Nulte“, rekoše, ređe krvne grupe, obavezno javim u tadašnji Zavod za transfuziju. To sam i učinio uz uvođenje u neki registar . Tada sam dobio knjižicu dobrovoljnog davaoca krvi, uz obaveštenje da mi je time obezbeđena prednost u slučaju lične potrebe krvi, kao i za članove porodice. Bilo je i nekih obećanja o raznim olakšicama posle deset ili više davanja itd.

Nastavio sam da dajem krv bar dva puta godišnje i to se upisivalo u tu knjžicu, ( posle su često menjane) koju sam imao. Išao sam i kada su zvali, i kada je bilo potreba za kolege sa posla, prijatelje, komšije i na javni poziv. Hvala Bogu, nikada za nekog od članova porodice.

Kada su pre petnaestak ili više godina godina počele te periodične nestašice krvi, dosetili se u Ministarstvu zdravlja, pa rekoše da dobrovoljni davaoci krvi neće plaćati tada uvedenu participaciju za preglede , da imaju prednost kod poseta lekarima i šta ja znam druga obećanja. Svi se obradovaše, ali sve je trajalo „samo jedno leto“ . Uskoro su prestale da davaocima stižu čestitke za Novu godinu, prijem znački kod davanja, razne zahvalnice za dvadeseti, trideseti put i slično. Bilo je simbolično, ali lepo.

Narod je ipak nastavio i u najtežim godinama da daje krv dobrovoljno, jer su bila takva vremena, ratovi, nesreće i beda na sve strane.

I baš tada su počele organizacije tura (pro)davalaca krvi za Mađarsku i Hrvatsku, gde se za 250 grama ili militara krvi ( nisam siguran za količinu) moglo dobiti 100 maraka, od čega je 10 maraka odbijeno za prevoz. Ture su išle iz Beograda i Novog Sada , uvek puni autobusi, jer su plate bile manje deset puta, jer je narod bio gladan i bedan, toliko da je imao još samo krvi za prodaju . Trajalo je to oko godinu dana, pa je onda zabranjeno i sprečavano od vlasti.

I sve nekako u isto vreme počele su afere sa krađama novorođenih beba, dece i razne druge ružne priče o tome šta se događalo u srpskom zdravstvu. Tuče i zlostavljanja nemoćnih štićenika ometenih u razvoju od strane drugih štićenika, kao i od osoblja, nedostaci lekova, neodgovarajuće terapije, vaške, bolesti, užas. Ako je srpsko zdravstvo danas na ivici kolapsa, onda je bilo na dnu pljavog bunara. Naravno, svuda mito i korupcija i ko je imao novca, imao je sve na raspolaganju. U isto vreme kada su nestajale ili umirale bebe, pevačice sa srpske estrade su naduvavale sise, umetale silikone da podignu guzice, zatezale su se bore i vadilo salo iz stomačina. I ko je imao para mogao je da „postane“ naoko mlad i zdrav, lep i atraktivan, Pa za par godina opet isto. Ima se može se.

U medijima su počele i priče, ko je sve i zašto dolazio u Jugoslaviju – Srbiju, naročito za vreme Tita na lečenje, podmlađivanje ili šta već. Ajde da zanemarimo pojedince, ali isplivaše tajne da su se kod nas lečili „svetski revolucionari“ , pobunjenici levičari iz afričkih zemalja, ranjeni u borbama sa „ mrskim režimima“ i to ne pojedinci već čitave jedinice. VMA je postala vrlo profitabilna ustanova, koja je najsavremenijim metodama, skupim lekovima i vrhunskim doktorima, tako pomagala borbu protiv neokolonijalizma, imperijalizma, besparizma itd.

Istovremeno srpsko zdravstvo je klizilo ka dnu. A bombastim naslovima u medijima stimulisani su doborovoljni davaoci krvi, da požure i pohitaju da izvrše svoju humanitarnu misiju i daju krvi, koliko god mogu. I narod je davao, odazivao se i pomagao zdravstvo i državu, jedinim što je mogao – svojom krvlju. Drugi su istovremeno davali krv na ratištima, ostavljali udove, a mnogi i još danas na štakama traže pred vladom nesplaćene dnevnice sa ratišta od pre petnaest ili dvadeset godina – zasluženu „krvarinu“.

A onda i totalno dno, do danas priče o pacijentima koji su u bolnicama zaraženi ovim ili onim, preko krvi, preko prljavih instrumenata, trudnice koje umiru od sepse, i druge priče kao iz horor filmova. I da to ne bude sve, već su se neki pacijenti, zarazili i HIV-om posle primljene transfuzije.

I danas imamo istu situaciju u srpskom zdravstvu: bolesnici umiru od bakterija, prljavih instrumenata i posteljine, sa plafona pada malter, bebe preživljavaju od donacija za inkubatore, nema lekove za bolesne od raka, nema instrumenata i mašina, nema doktora, nema para, gužve su stravične, ali su ministri i upravnici bolnica super. Nezamenljivi, sveznajući sa znanjima seminara sa Tajlanda, Sejšelskih ostrva, Kopakabane i drugih „naučnih“ destinacija - centara medinskih nauka. Narod umire u vozilima hitne pomoći bez klime na 50 stepeni, duševni bolesnici skaču sa balkona ili ubijaju sekirama i ašovima svoje najbliže, jer za njih nema mesta u prenatrpanim bolnicama, koja nisu bolnice ni zavodi za zdravlje, nego mučilišta za dušu i telo.

A na televiziji nasmejani ministri, doktori, jebeš afere i milionska mita i korupciju i farmakomafijsko uništavanje domaće industrije lekova.

Na TV i u medijima opet neprekidne i dramatine poruke: dobrovoljni davaoci pohitajte, dajte krv - ovčice naše, zahvalni ćemo vam biti sve dok ne izađete na vrata. Rezerve krvi su na izmaku. Godišnji odmori su, pa se ljudi više sudaraju na putevima, kažu. Pijanci lupaju automobile, motociklisti jure dvesta, pa se krše i svima njima treba vaša krv.

Ja ne dam više krv pogotovo za one koji se izlome pijani sa kolima ili sa motorima „čiste“ ljude po ulicama. Ko bre jebe te čuvene sportiste, pevače i mudače, što se kurče po ulicama, pa kad strefe gde treba, ajmo da ga reanimiramo uz deset litara krvi od naroda. Je li rekao onaj vaterpolista ili šta je: „Hvala narode pogrešio sam, hvala lekarima, što me izlečiše od sudara za koji sam kriv“. ? Naravno ne, ali izgleda da ga ne izlečiše do kraja, mislim glavu, kao organ za razmišljanje , sudeći po docnijim dogadjanjima.

Eto to je to, što sam hteo da vam kažem.     

I na kraju moja poruka je : marš iz srpskog zdravstva svi nesposobni na čelu sa damom ministarkom , svi upravnici bolnica gde je umro makar i jedan pacijent u poslednjih godinu dana pod „nerazjašnjenim“ okolnostima, naprimer zaraze i više „bakterijke“ sile.

Dovedite nove mlade i poštene ljude koji hoće da rade.

Za mito – streljanje, za nemar i nebrigu vešanje.

A od mene, od kada sam saznao i shvatio kakva sam ovca bio, nema na dalje ni kapi krvi, ne dam, jer od dvadesetak litara koje sam dao za skoro pola veka , polovina je verovatno prodata za lečenje „revolucionara“ - sadašnjih alahovih ratnika, razne druge pomoći i donacije drugima, napr. posle zemljotresa ili nepogoda. A bilo je toga i u Skoplju i Crnoj Gori i na Kosovu i ko zna još gde, odakle dobismo „ono“ za transplataciju na čelo.

Ako vam treba krvi, platite gospodo iz vlade i ministarstva, prodajte limuzinu gospođe ministarke zdravlja, pa kupite krvi, bar sto hiljada ljudi iz Srbije će vam ponuditi. Platite onoliko koliko se plaća na tom Zapadu, gde jurite, uzmite taj primer i biće krvi koliko vam god treba.

Naravno, ponavljam ! Davati krv je humano i ko hoće, neka je daje, do smrti. Ali u ovakvoj truloj zemlji, ne vredi, brzo se kvari i nestaje humanost, a ostaje samo biznis.

Više ne dajem krv, ali je prodajem.   Je li to pošteno ?


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP