Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57831
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6336634
Ko je na sajtu?
Imamo 61 gosta i 1 člana na mreži

REKONSTRUKCIJA VLADE - ŠMINKANJE MRTVACA


12.08.2013. / ree-Akademediasrbija
Mile Isakov

Nema te rekonstrukcije koja može ispraviti nakrivo nasađeno. Ova vlada je kao neželjeno dete braka iz računa.

 Skarabudžena iz inata i na silu, neprincipijelnim udruživanjem onih koji očima nisu mogli da se vide, da bi se drugima pomrsili konci, a ne da bi se nešto dobro uradilo, ne može da traje. Ali, rodilo se, valja ga ljuljati. Pošto ne znaju šta bi i kako bi dalje, ovi umesto da ljuljaju, tresu je ko zrelu krušku, u nadi da će ono što ne valja, samo otpasti.
 
Vlada koja toliko želi da uđe u istoriju i hvali se time, već je stigla tamo a da toga nije ni svesna. Postala je istorija onog trenutka kad je potpisala sporazum sa Kosovom, samo zato što prethodna to nije smela, da bi tako dokazala da je bolja. Istina, dobili su za uzvrat saglasnost za pregovore sa EU, možda, zasad. Ali to će potrajati najmanje još desetak godina, a dotle ko živ, ko mrtav.

Oni više nisu važni, kao što nisu više važni ni oni koji su rušili Miloševića, da bi poveli Srbiju u Evropu, kao što nisu bitni ni oni koji su bespogovorno sarađivali sa Hagom, kao što nisu važni ni oni koji su dobili status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Neki drugi će završiti pregovore i o Kosovu i sa EU, neki će novi stari uvesti zemlju, ako ikad, u Evropu, a "istorijske" zasluge ovih će poštovati isto onoliko koliko su oni uvažavali doprinos onih pre njih. Znači, nikako.

To što ih na Zapadu sada svi hvale, najbolji je znak da će biti otpisani, čim obave ono zašta su odabrani. Hvalili su oni tako i Miloševića, jedno vreme, kleli se u njega, uzdali su se i u Koštunicu, čak mu dodeljivali i neka visoka priznanja, oduševljeno dočekivali Tadića i kitili ga raznim ordenjem, a onda ih bacili na đubrište istorije. Tako će biti i sa ovima, čim iznude primenu briselskog sporazuma, onoliko koliko budu mogli, ali nikad dovoljno. Oni to još ne znaju, ali osećaju da polako odumiru, već i po tome što ne znaju šta bi dalje, što ne vide svrhu svog ovakvog bitisanja na čelu države. Zato rekonstrukcija vlade više podseća na reanimaciju klinički mrtvog pacijenta. Ili na njegovo šminkanje.

Ali nema te šminke koja bi vratila rumenilo na obraze nečemu što nema nema čak ni lice. Jer, da se ne lažemo, šta je novo donela ova vlast, šta je to po čemu je prepoznatljiva?
I EU i Kosovo, bile su glavne teme i svih njihovih prethodnika, već više od dve decenije. Kriza i pad životnog standarda, takođe. Samo borba protiv korupcije, koju je kao Don Kihot, poveo Aleksandar Vučić, nešto je novo i drugačije.  Svi smo ga u tome podržali, upozoravajući ga ipak da to što pre treba preneti na institucije, da to ne sme biti samo njegova stvar. Ali, njemu je to donelo ogromnu popularnost, pa nije hteo da se odrekne tog ekskluziviteta, a onda je, prirodno, sve više počelo da liči na juriš na vetrenjače. Sve je ostalo na vatrogasnim merama, na gašenju požara, umesto da se eliminišu uzroci, da se promeni klima u kojoj korupcija najbolje uspeva i da se izgradi sistem koji će taj korov sistematski seći u korenu. Toliko o borbi protiv korupcije, koja je naglo zastala, kad je došla do ljudi iz vlasti. Sve ostalo, što je ova vlada uradila je samo malo više istog.
Nije nikakva mudrost doći do zaključka da je za Srbiju, koja odavno nema svoj put, najpametnije da se drži starog pravila i pridruži se onima koje ne može pobediti, dakle da se prikloni EU. Kud svi Turci...

Neće time bog zna šta dobiti, ali će vlast koja to uradi imati izgovor u stilu: Kako svima, tako i nama, ne možemo večito mimo sveta. Jasno je, sad već svima, da se do EU ne može bez odricanja od Kosova, tako da je cela mudrost u tome kako da predaš Kosovo, a da se to ne kaže tako. Koristeći svoj nacionalistički pedigre, koji joj daje izvesni imunitet na optužbe za izdaju, ova je vlada učinila korak- dva više u tom pravcu, kojim su išle i sve dosadašnje vlasti. Ništa novo i ništa revolucionarno, još manje istorijski.
Daleko je to od nekog rešenja, još će mnogo vode proteći Ibrom, dok se ne dođe do cilja, jer ni EU nije cilj, nego samo sredstvo da se do njega lakše i brže dođe. Inače, što se kvaliteta života tiče i standard građana u Srbiji ništa novo i ništa bolje. Naprotiv, propadanje i naroda i države se nastavlja u svakom pogledu.  Jedini pravi način da se nešto ozbiljno i temeljno promeni jesu izbori. Ne može se izvesti temeljna rekonstrukcija bez zadiranja u same temelje.

Svestan toga, Vučić radije govori o sveobuhvatnoj, a ne o temeljnoj rekonstrukciji, ali to nije rekonstrukcija vlade nego partija koje je čine, jer obuhvatiće, navodno, sve partijske ljude na svim državnim poslovima i nivoima. To samo po sebi ne mora da bude loše, ako se partija oslobodi karijerista koji su tu samo zbog položaja i na njihova mesta postavi bolje ljude, biće nešto bolje i državi. Njene će institucije nešto bolje funkcionisati, ali nikad sasvim kako treba jer sistem ne valja, a na ovaj način u sistem se ne dira. Naprotiv, samo se učvršćuje i jača partokratija, jer državne funkcije i dalje ostaju partijske prćije. Čak i više i eksplicitnije nego do sada.

Do sad se bar stvarao privid da vladu bira Skupština, a da su kod izbora diretora javnih preduzeća presudni stručni, a ne partijski kriterijumi, državni a ne partijski interesi. Mogu, naravno, i treba o tome da raspravljaju i partije, ali briga o tome ipak mora biti na Parlamentu i poslanicima, koji su, mada pripadaju određenim partijama, prevashodno odgovorni građanima. Tako bi trebalo da bude i bilo bi tako kad bi njih zaista birali građani, a ne partije. Ovako, mada zvuči veoma principijelno, rekonstrukcija koju sprovode stranke vodi u još veću i ogoljeniju partokratiju. Ako se sve odlučuje u strankama, postavlja se pitanje šta će nam uopšte Parlament i onoliko poslanika?
Kada stvari ovako funkcionišu, dovoljno bi bilo da svaka partija koja prođe cenzus ima samo jednog poslanika, možda i zamenika za svaki slučaj, a oni da glasaju sa onoliko glasova koliko svakoj partiji pripada mesta u Skupštini po proporcionalnom sistemu. Znači poslanik SNS, naprimer, ima 40 glasova, DS 30, SPS 15 i tako redom. Bilo bi to poštenije, efikasnije i jevtinije, a efekti isti, jer se ne pamti slučaj da je neki poslanik, po bilo kom predlogu, glasao drugačije od većine iz njegove stranke.

O tome koliko svi učestvuju u radu Parlamenta da i ne govorimo. Sve skupa podseća na praksu komunista, kada je o svemu odlučivala partija, ali i to je bilo bolje jer je Savez komunista, kao jedina stranka, raspravljala o vladi u celini na osnovu jedinstvenih kriterijuma, dok danas svaka partija ima svoje kriterijume i ocenjuje samo svoje ministar, a o celini se odlučuje na osnovu trgovine i nagodbe u procentima, bez obzira na kriterijume, kvalitete i učinak pojedinih ministarstava.

Ako SNS, kao najveća stranka u vladi, menja tri ministra, onda SPS mora promeniti dva, bilo koja neka bira kojeg, bez obzira na rezultate i stvarne potrebe  vlade. To postaje još smešnije kada se ne zna ko će ih zameniti, pa se može desiti da ih kad to saznamo, na kolenima molimo da ostave postojeće ministre, ma kako loše radili. Prema tome, izbori po kombinovanom sistemu, kako bi bar polovina poslanika bila izabrana direktno, imenom i prezimenom, od samih građana, a onda i premijer sa statusom mandatara, jedino su pravo rešenje za novu politiku, za novo vreme. Ali nije to cilj. Od toga bi koristi imali samo Srbija i njeni građani, a to nije najvažnije.
   
Izbori, u ovom trenutku, ne odgovoraju onima koji su sve izrežirali i koji bi da ovi, koji su već izgubili svaku iluziju o sopstvenom dostojanstvu, ostanu na vlasti i završe započeto. Baš ovakvi kakvi su, bez ideja i rešenja, bez jasne podele poslova i nadležnosti,  jer ko zna kakva će konstelacija snaga biti posle izbore. Ne bi im odgovaralo ni da ovi isti ubedljivo pobede, jer osokoljeni tim uspehom mogli bi se popišmaniti. Za ono što se od njih očekuje, najbolji su ovako nesigurni i neorganizovani. Zato se naprednjaci snebivaju da izazovu izbore, mada je očigledno da bi u ovom trenutku ubedljivo pobedili i osigurali svoje pozicije na vlasti za naredne četiri godine.
Ali, to nije dovoljno, jer do punopravnog članstva u EU je još suviše daleko, a dotle treba nešto i uraditi. Računi će neumitno pristizati na naplatu, ali samo na njihovu adresu, a nezadovoljstvo građana rasti.

Jasno je da bi na kratak rok za Vučića bilo najbolje da se odmah ide na izbore, tako bi potpuno preuzeo vlast, ali i svu odgovornost, čega se očigledno plaši jer ne zna sa čim bi pred Miloša. Mnogo je lagodnije ovako drmati iz senke i držati lekcije, dok svu krivicu za ekonomsku i finansijsku krizu, za Kosovo i evropske integracije, nose drugi.
Najviše bi mu odgovaralo da tako kupi još tri godine, pa tek onda da započne svoje samostalne četiri i tako možda dočeka prijem u EU, pa da on bude taj koji će pokupiti svu slavu i ući u istoriju. Samo nije sasvim siguran da će i za tri  godine biti isto toliko popularan, kao sad što je.

/ Tabloid – List protiv mafije /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP