Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57589
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334509
Ko je na sajtu?
Imamo 31 gosta na mreži

ШТА БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНА ЈЕЛЕНА ГУСКОВА?


12.08.2012. / pee-Академедиасрбија

Момчило Селић

Мимо невероватног језика овога чланка (видети оригинал на оба изворна сајта), ово накнадно признање предобро српској медијској публици познате Јелене Гускове (којој се свугде истиче докторска титула), оставља мало простора оптимизму разних „русофила“ на „овим просторима“.

 

Јер, веровати да је Борис Јељцин, а још мање неки Виктор Степанович Черномирдин доносио било какве одлуке у вези са исходом НАТО „послова“ на Балкану равно је убеђењу да данас такве одлуке у САД о Сирији доноси Барак Обама, или о судбини Србије Александар Вучић.

Мимо, наиме, све шминке, пропаганде и медијског и маркетиншког „спина“ јавни посленици су данас исувише изложени публици да би, на дуже стазе, преварили било кога. (Што казао амерички председник Линколн: „Све људе је могуће варати неко време, неке све време, али немогуће је све људе варати све време.“) Другим речима, ма колико „дизајнирали“, рецимо, Вучића или Томислава Николића, или Ивицу Дачића, за ових двадесетак година они су се показали ко су и шта су, шта знају и колико и шта могу. И тешко да има иког међу словесним Србима – странцима поготову – коме није јасно да такве особе, таквих карактерних особина, личних способности и моћи не би ни неколико сати могле провести на својим положајима да их неко – јавности невидљив те стога њој и неодговоран, па, опет следствено, управо зато и веома утицајан – не држи на њима.

Бориса Јељцина смо, нажалост, посматрали како басом изговара „Вот оћин сериозниј шаг!“, 1999. безмало претећи прстом Западу због напада на нас, па смо се питали, бар неки, откуд такав човек на челу Русије, а пре њега Михаил Горбачов, по ћели обележен мапом неког непознатог нам света. А и за Путина нам је речено да га је, наводно, на власт довео Јељцин – пошто садашњи Председник Русије беше провео деценије у тајној служби СССР-а за коју се, добровољно, јавио још као малолетник. Како се, међутим, све то заиста одиграло писаће једног дана у истинољубивим књигама, можда ће се чак појавити и дела попут неког руског Хамлета, али нама, гледаоцима и жртвама тог пучког позоришта биће свеједно. Јер, ”The show must go on!“ („Представа се не прекида!“) што казали на Бродвеју.

И, Представа се не прекида, па ни код нас, а камоли у Русији или САД. Мењају се фирме над београдским, московским па и њујоршким радњама које се растурају па изнова за баснословне паре реновирају, али сва та „економија“ и „политика“ „обичним“ људима – онима који су бољи од својих управљача и владалаца – остају једнако одурне, стране, наказне, па и смешне.

Заиста, шта се изменило у америчком систему исисавања животне снаге својих грађана, или у руском утеривању страха у кости својим, или у залуђивању српских лаковерника „Бољим Животом“ (”Pie in the sky“, како би то назвали „ваћароши“ на Менхетну, или у Лос Анђелесу)? Све би то бар Гускова, школована у СССР-у, унапређена у једног од врховних политичких „аналитичара“ и данашње, демократске Русије, требало да зна. Што и она зове Јељцина Председником без гађења, солидаришући се са континуитетом владања из сенке, а што се Уредништво Гласа Русије ограђује чак и од њеног, женствено-благог подсећања на руску „помоћ“ Србима између 1990. и данашњих дана, не би требало да чуди макар нас, свикле и на горе.

Ми – који смо гледали уздизање Слободана Милошевића у Вожда свих Срба (сећа ли се, ико, да је у својим говорима икад помињао Србе?) а Дачића у његовог наследника (Вулина у „политичара“ а некмоли „државника“ да не помињем), Динкића у „стручњака“, „експерта“  и „економског мага“, Палму у озбиљну политичку фигуру и томе слично – не бисмо смели да се љутимо на марифетлуке Черномирдина, цинизам Строуба Талбота, или „наивност“ и частохлепље Бориса Јељцина.

Који су то пак „генерали (…) спуштали главе и одречно одмахивали њима“ још 1991, када Кадијевић беше отишао у Москву да пита сме ли ЈНА да успостави ред у Југославији по кратком поступку, или ко је забранио испоруку противавионских ракетних система С300, наводно и купљених и плаћених (мимо свих, недоказивих, тврдњи да је Милошевић одбио руску понуду), те зашто је повучен руски одред са Космета, или ко је читаву деценију подржавао Козирјевљево делање у УН и руско немушто пристајање на све по нас штетне одлуке тог „међународног“ тела, шта је требало да значи куповање црногорске обале од „руских“ тајкуна (произашлих, попут „српских“, из тајне политичке полиције претходног система) – као и шта ових година треба да опосли „игранка“ око Јужног тока, због кога Запад неће заратити са Русијом али чије би неувођење погоршало положај како Србије тако и Срба, можда никада нећемо сазнати, али све то не мења историјски потврђену чињеницу да свако кукавичко ослањање на било коју велику силу овај народ само унижава, или преводи из једног вазалства у друго, горе и од претходног.

Руски „аналитичари“ присутни у нашим медијима – званичним или на интернету – исувише ми личе на Александра Радића, Милована Дрецуна, Мирослава Лазанског, Чедомира Антића, и сличне, који се надају да међу њиховом публиком нема никога ко се пита чему нас може неки курсиста, или чак у Служби или на неком универзитету одгајени „стручњак“, поучити о питањима неподложним квантитативној анализи, него сагледним, па и решивим, искључиво искуственим и интуитивним познавањем људи и народа – не само с њихових слабости већ, пре свега, с њихове душе и стремљења.

Што се тиче Руса, њима желим све најбоље. Јер, досада се нису – осим у природним наукама и књижевности – свом огромном дару и потенцијалу достојно одужили.

Да јесу, било би их данас бар пола милијарде насељних густо и равномерно од Пољске до Пацифика, без икакве потребе да нам по неким чудним мерилима одабрани син генерала совјетске војно-обавештајне службе, „портпарол“ њене „тврде линије“, Александар Дугин, још од пре стицања свог пунолетства прича о некаквом евроазијству, као споју словенштине и туранштине.

И не би Путин помињао Американце као „партнере“.

И не би код нас најгори тражили спас у туђину, а не међу нама или у себи, брозовском „реалполитиком“ научени да ваља стално мерити „односе снага“, и сходно томе читати или се позивати на Гускову, или на Бжежинског.
 
/ Извор: Српски лист /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP