Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57355
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332075
Ko je na sajtu?
Imamo 104 gosta na mreži

JUNACI, ZASLUGA JE VAŠA… OD CERA DO KALJUGE...


24.08.2013. / ree-Akademediasrbija
D. Gosteljski

U Tekerišu kod Loznice 19. avgusta održana je državna ceremonija povodom obeležavanja 99. godišnjice prve pobede nad centralnim silama. Bila je to čuvena Bitka na Ceru, koja je te daleke 1914. godine izazvala pravu senzaciju. Jedna mala zemlja uspešno se suprotstavila jednoj moćnoj imperiji, kakva je u to vreme bila Austrougarska.

 Bitka na Ceru bila je i prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu. Cerska i Kolubarska bitka i danas se izučavaju na mnogim svetskim vojnim akademijama, kao primer kako jedna mala i slabo opremljena vojska može da porazi i desetostruko jačeg neprijatelja.
Prirodno, takvoj proslavi prisustvovao je i premijer Srbije Ivica Dačić. On se tamo osvrnuo na taj deo slavne srpske istorije, rekavši:
“Okrenuvši se budućnosti, mi ne zaboravljamo naše slavne pretke. Sećajući se njih kao i njihovog zapovednika slavnog generala i vojvode Stepe Stepanovića, mi slavimo život i mir. Gradimo zajedničku budućnost sa našim susedima sa evropskom porodicom naroda, pa i sa onima sa kojima smo ratovali, a koje je zasnovano na ravnopravnosti i međusobnom razumevanju”.

Šta bi čovek mogao da doda gornjim rečima srpskog predsednika vlade? Čini se, ništa naročito. Naši preci su bili slavni i iz tog svetskog rata izašli su kao poštovan narod u celom svetu. Istina, u političkom smislu, ta posleratna Srbija je napravila najveću grešku u svojoj istoriji. Umesto formiranja samostalne srpske države, Srbi su rešili da velikodušno pomognu svojoj “braći”, izgradivši prvu Jugoslaviju, koja će kasnije, ispostavilo se, postati strašna grobnica srpskog naroda.

Dačićeva priča o “okretanju budućnosti” postala je odurna. Takav “racionalan” pristup stvarnosti Srbima su decenijama nudili svakojaki evropski “usrećitelji”, od Hitlera do Merkelove i van Rompeja. Kobajagi, okretanje sutrašnjici je lek za sve nevolje. Tu, u Tekerišu, Dačić je, ako je hteo, mogao da shvati da nije istina da se “prošlost ne može menjati”. Samo onaj narod, koji i kontemplativno i praktično živi svoju prošlost, ima priliku da izgradi srećniju budućnost svojim potomcima.
Na prvi pogled, možda, nekome takva “doktrina” izgleda apsurdno, ali sve dobija drugačiju perspektivu, ako se zna da je svaka gradnja budućnosti, u stvari, gradnja prošlosti. Stoga, samo onaj narod, koji je zagledan u prošlost i koji iz takvog (prošlog) iskustva prikuplja narodnu snagu i entuzijazam, koji pravi planove i na tome (prošlom) ostvaruje budućnost, ima šansu da veliki deo svojih želja i snova realizuje u sopstvenom okruženju.

Potpredsednik srpske vlade, Aleksandar Vučić, najavljujući izgradnju spomenika srpskim junacima iz Prvog svetskog rata, pre nekoliko dana kazao je: “Srpski narod ne sme da zaboravi svoje nacionalne junake i mora ih večito slaviti, ali istovremeno ne može dozvoliti da se najveće slobodarske ideje od nekih proglašavaju terorističkim aktima, a njihovi akteri teroristima”.

Dakle, vidimo, “najmoćniji” čovek Srbije se barem rečima bori protiv revizije istorije, kojom bi se Srbi, maltene, izjednačili sa nekom sektom fanatika, sličnih talibanima. Ali, teško je videti da se srpski državnici ozbiljnije drže “nacionalne istorije”, “slobodarskih ideja”, niti smo sigurni da se istinski sećaju “nacionalnih junaka”, osim u nekakvim svečanim prilikama.
Ono što u ovom srpskom (pod)sećanju na slavne pretke daje jedan izuzetno opor i težak ukus, svakako je izjava Ivice Dačića sa ceremonije u Tekerišu, koja je (bez okolišenja) upućena Srbima na Kosmetu:
“Niko nema prava da vodi politiku koja je suprotna državnim interesima Srbije, a koji se u ovom trenutku sastoje u tome da Srbi na Kosovu imaju svoje legitimne i legalno izabrane predstavnike koji će biti međunarodno priznati, a ne samo predstavljeni kao neke paralelne strukture koje niko ne priznaje.”

Najpre, gotovo je neverovatno da se interes nekolicine ljudi iz državnog vrha poistovećuje sa “državnim interesom”. Otkud predsedniku srpske vlade ideja da svoje frustracije projektuje na Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji? Dačićeva logika kao da se svodi na krajnje primitivan obrazac: oni (EU na/silnici) pritiskaju mene, a ja, onda, moram vas! Kako je moguće da odbrana državnog suvereniteta i integriteta zemlje bude protivna “državnim interesima Srbije”? Otkad je moguće da se poštovanje ustava jedne zemlje tretira kao izdaja, a ne obrnuto?
Ipak, najgore u svemu je, reklo bi se, izjava predsednika srpske vlade, da je bolje da Srbi na Kosovu (bez Metohije) imaju svoje “legitimno izabrane predstavnike”. Pobogu, dodaje on kao u bunilu, ko će priznati one ranije “paralelne strukture”? Uz to, premijer, maltene nerazumno, objašnjava, da takve strukture “niko ne podržava”. Zar takvom izjavom Dečić možda kaže i da srpske vlasti na KiM ne priznaje ni država Srbije. Naime, kad se kaže “niko”,  onad znači da to ne čini ni Srbija. Srpska država ne podržava svoje legalno izabrane vlasti na Kosmetu, a podržava nove “srpske” vlasti, koje će se instalirati na izborima pod okriljem “države” Kosovo?

I sve je to Dačić izgovorio povodom 99. godišnjica Cerske bitke i nije se, ni kao čovek koji je rođen na Kosmetu, postideo pred svojim junačkim precima? Prošlost se ne može menjati, ali sudbina, onih koji su se evropejski “obudućili”, može da se menja (nabolje) bez osvrtanja.
Ipak, zapitajmo se, gde bi Srbija danas bila, da su srpski heroji s početka dvadesetog veka razmišljali onako kako trenutno razmišlja srpski državni vrh? Ti junaci, za razliku od Dačića, gledali su u prošlost (Kosovski zavet) i doneli su Srbima budućnost vrednu svake hvale; doneli su im poštovanje celog sveta. I, zar će Srbija sada dopustiti, da sve ono, za šta su živote dali milioni njenih stanovnika, nestane kao mehur od sapunice? Kao da nikada nije bilo ni Kosovske, ni Cerske ni Kolubarske bitke, ni svih onih drugih krvavih bitaka u dugačkoj i slavnoj istoriji srpskog naroda?

Konačno, Ivica Dačić je u Tekerišu dodao još nešto, što se graniči sa potpunim političkim i moralnim slepilom:
“Niko ne može da obavlja državne funkcije u državi Srbiji, a da vodi politiku suprotnu politici Vlade Republike Srbije.”
A prava istina glasi, da niko ne bi smeo da obavlja državne funkcije u državi Srbiji, a da vodi politiku suprotnu Ustavu Srbije. Da li Vlada Republike Srbije vodi politiku koja je u skladu s Ustavom Srbije?

Odgovor na to pitanje dobijamo upoređivanjem dešavanja u Srbiji i teksta zakletve, koju su u Skupštini položili premijer Dačić i sadašnji članovi srpske vlade:
“Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.”


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP