Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57594
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334624
Ko je na sajtu?
Imamo 90 gosta na mreži

SRBIJA PRED ZADNJOM KRIVINOM I CILJNOM RAVNINOM


24.07./ 2013. / ree-Akademediasrbija
Milanko Šekler

Ministar bez iskustva..........
“Deca svakog od nas imaće se gde učiti čitanju i pisanju i prosvećivati;imaćemo prosvećeno sveštenstvo i za svaki posao osposobljene naše sinove; kada odškolujemo naše sinove neće na m trebati da za razne službe uzimamo strane ljude i da ih po svetu tražimo i dovodimo”
Iz besede Miloša Obrenovića, povodom obznane hatišerifa pred Skuštinom Srbije, u Kragujevcu 22 januara 1829.

 Posle samo par dana od svog prvog teksta  koji sam napisao i objavio, i to zato jer sam bio isprovociran načinom i principima izbora i postavljenja ključnih kandidata za nameštenike na najvažnije pozicije u novoj vladi Srbije (da ne kažem najodgovornijih ekonomskih ili finansijkih pozicija u državi), evo mene opet. Izgleda da prethodni tekst nije nikoga važnog podstakao na razmišljanje. Ne gubim nadu. Možda ovaj hoće.

Opet sam morao da se latim tastature. Nadam se da mi to neće preći u naviku. I dalje sumnjam da će od toga iko imati koristi, samo da ne bude još i nečije štete. Koji su moji motivi za javno iznošenje stava o ovom važnom pitanju, i to o temi koja mi i nije baš najbliža (po pitanju moje uže stručnosti), pitali su me mnogi meni poznati i nepoznati ljudi ovih dana. Otkriću svima. Istina je. Imam motiv. I to samo jedan jedini, ali vrlo jak motiv, a to je želja da iznesem javnosti svoj lični stav i mišljenje, a da pri tome svi znaju da nisam ničim ograničen, da ne zastupam ničije interese i ideologije, ne udvaram se svojim stavovima nikome i ni zbog čega, i ne zameram se nikome ni zbog kakvih interesa, a sve u nadi da će moj stav biti zanimljiv, edukativan i koristan čitaocima, ali i da će možda na taj način  i neki od donosioca odluka (decision makers) načuti nešto od iznetog, što može biti i vrlo korisno u procesu donošenja odluka, naročito onih dalekosežnih po sudbinu svih nas koji živimo u Srbiji. Eto. To je taj jedini motiv. Ne tražite druge, jer ih nema.

U onoj gore u naslovu opisanoj situaciji (Srbija pred zadnjom krivinom i ciljnom ravninom) se može još svašta desiti, i to od pada i uganuća noge pa samim tim i odustajanja od trke, do daljeg mučenja i zaostajanja duboko na začelju učesnika trke, ali i do pokretanja zadnjih unutrašnjih skrivenih snaga, iz srca i duše, koje mogu sve promeniti, i izbaciti trkača učesnika u grupu nagrađenih, a ponekad i pobednika. E za to treba snaga, srce i duh pobednika, i još možda važnije, potrebna je spremnost da se ne veruje ni u čiju nadmoć i neprikosnovenost, pa i kada je očigledna, da se nikada nikome ne priznaje unapred pobeda bez borbe. Isto kao što ni Bekrića nije uplašila činjenica da je jedini Evropljanin u finalnoj trci, kao ni činjenica da iza njega, za razliku od ostalih trkača, stoje najskromnija uložena finansijska i državna sredstva. On je sam rešio da promeni odavno ukorenjenu činjenicu da srpska atletika nema šta da traži u samom vrhu svetske atletike. Zna on bolje od mnogih drugih, da profesionalni sport današnjice, daje vrhunske rezultate, samo nahranjen ogromnim finansijkim i materijalnim sredstvima. Ali da je prihvatio to kao nepobitnu činjenicu, onda bi ili počeo da trči za neku drugu zemlju koja ima više sredstava da uloži u njega, ili bi napustio bavljenje ovim sportom u Srbiji, i postao fudbaler ili košarkaš ili teniser. On nije uradio ni jedno ni drugo, već  nešto sasvim treće. Dao je sve od sebe, da uprkos svim okolnostima, ostvari vrhunski rezultat za sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje, svoje zemljake i na kraju za državu Srbiju. I gle čuda, pa to radi!

Obećana mu je potpuna politička podrška za sve što bude smatrao da treba da uradi. On ju je, što je najgore, i sam tražio i dobio. Bojim se da ne upotrebe očigledno talentovanog i inteligentog mladog čoveka na pogrešan način i u pogrešno vreme.Takav kvalitetan mlad čovek i politika, u susretu na najvišem mestu, u današnjoj Srbiji, i to po prvi put u njegovom životu, mogu pre ili kasnije, dovesti samo do dva ishoda: ili će biti potpuno razočaran ili će potpuno izgubiti svoju dušu. Ja navijam da on nađe u sebi snage, otrgne se, i dovede do trećeg ishoda, do sada nezabeleženog kod nas, a to se može i moguće je samo uz pomoć, znanja, ali i srca i duše, i da onda krene da radi najbolje za sve nas, odbacujući bilo čiju i bilo kakvu političku podršku, sem one najšire narodne. Hoću da verujem u postojanje takvog čoveka. I hoću da takvog čoveka podržim potpuno. Najveće šteta za njega samog, ali i za Srbiju, bi po meni bila, potrošiti uzalud čoveka takvih potencijala, u njegovoj mladosti, umesto da ga odneguješ i stvoriš od njega čoveka velikih mogućnosti, i koristiš ga u njegovom punom potencijalu i najvećoj njegovoj radnoj snazi i moćima. Ministarstvo finansija Srbije je ogroman državni aparat, u kome rade ljudi velikih mogućnosti, a među ekonomistima Srbije, se nalazi zaista veliki broj stručnjaka, od kojih mnogi, mogu odmah dati veliki doprinos radu ovog vitalnog sektora. Da li to novi ministar uopšte zna? Ako bude mislio da ovde nema nikoga, i da mora da dovede sve ljude iz inostranstva za saradnike, onda će rezultati biti više nego žalosni.

Bojim se, kada neko, u prvim javnim izjavama, kaže da već ima, i da je predstavio plan rada na polju finansija u Srbiji, i to jednom pravniku, koji je iskazao zadovoljstvo onim što je čuo, i obećao da će ovaj mladi ekonomista imati prilike da to i realizuje. Ovo me podseti na jednu anegdotu i vreme, samo na prvi pogled različite. Nekada je, čuveni Če Gevara, sedeći na prvim sednicama nove revolucionarne vlade u Havani, umoran od celodnevnih aktivnosti, dopustio da malo zadrema. I onda je neko od članova vlade, raspravljajući o upražnjenom mestu guvernera Narodne banke Kube, dok je Če na kraju stola dremao, glasno pitao: Ima li ovde neki ekonomista? Če se brecnuo, skočio i visoko digao ruku i rekao: Evo, ja! Svi su ga pogledali zbunjeno, jer su znali da je on lekar, ali su se odmah složili da bi on mogao da bude idealan čovek za guvernera centralne banke. I tako, uprkos činjenici da se situacija kasnije potpuno razjasnila, on je već bio izglasan na mesto guvernera banke, gde je dugi niz godina potpisivao novcanice, jer je to bilo sve što je znao o ekonomiji! Kasnije je Če Gevara razjasnio šta se desilo. Pošto je na sednici dremao, nije dobro čuo pitanje, i mislio je da neko od predsedavajućih pita: Ima li ovde neki komunista? A pošto je on bio jedan od retkih ubeđenih komunista u vladi Kube tog vremena, on je sa ponosom i glasno rekao: Ja sam! I tako se ispostavilo da je svejedno bilo da li si ekonomsta ili komunista, da bi bio guverner centralne banke Kube! Ja se bojim da je u našem slučaju, samo na prvi pogled drugačija situacija! Istina je da moraš biti ekonomista za ministra finansija Srbije, ali ideološki i dalje moraš biti odani vojnik neoliberalizma i slobodnog tržišta, u red njegov uveden na jednom od njegovih najsvetijih mesta, i u za njega najsvetijoj državi (Njujork, Volstrit, Jejl, SAD).

Samo je Čikaški ekonomski fakultet, veće svetilište ove ideologije, od gore pomenutih. A ima i još jedna, ne tako slučajna sličnost: i komunizam i neoliberalizam su po svojoj suštini nadnacionalne ideologije, i ne podnose ni naciju ni državni suverenitet, a samim tim ni demokratiju koja crpi svoju životnu snagu iz oboje. Nije stoga ni slučajno, da u Srbiji, nekada najveći komunisti po ubeđenju, ljudi koji su se kretali od funkcije do funkcije u tom nedemokratskom jednopratijskom sistemu, danas sa istim fanatizmom zastupaju i brane svoju novu dogmu, neoliberalizam. Polovina gradiva im je već vrlo poznata i laka za tumačenje, a to je onaj deo koji traži ostrašćen i snažan napad na sve što predstavlja stvarno ili simbolično, naciju i nacionalne institucije. Komunizam je proganjao nacionalizam, odnosno naciju, kao đavola, što danas čine ti isti ljudi, samo u ime neoliberalizma! Ironija je, što su oni mlađi eksponenti neoliberalizmam, odnosno veći deo njih, deca (ćerke i sinovi) partizana, odrasla na Dedinju ili drugim elitnim delovima Beograda, sada krenula da osnivaju i vladaju nevladinim organizacijam, koje primaju ogromne donacije od njihovog evropskog ideoloških centra u Briselu, ili Američkog centra u Vašingtonu, kako bi što više omasovila i širila nova ideologija među narodom. Nekada je komunizam imao svoj ideološki centar u Moskvi, u SSSR-u.

A da se sada opet vratim na detalje plana, koji je izneo naš mlađani, sada već gotovo sigurno, budući ministar finansija. Rekao je da su to sledeći elementi:

  1. Nulta poreska tolerancija (to se valjda podrazumeva u svakoj normalnoj zemlji na ovoj planeti). Zar sadašnji zakoni ne obavezuju svakoga da plaća porez, pa i one koji su davali ili daju najveće donacije strankama na vlasti, ili strankama u opoziciji? A i tu kampanju je aktuelna vlast već pokrenula  pre 2 meseca.
    2.   Privlačenje stranih investicija  (da li igde u Srbiji, i u najzabitijem selu, i najgluvlja i potpuno obnevidela baba, ne zna za priču o privlačenju stranih investicija). Ako neko zna neku osobu u Srbiji, bilo koje starosne kategorije, prosečnih psihofizičkih sposobnosti, da nije čula za strane investicije, molim da mi pošalje njeno ime i prezime, kako bi se kampanja za privlačenje strtanih investicija buduće vlade, skoncentrisala na taj kraj Srbije, odakle bi dotična osoba poticala. Toliko za Srbiju još uvek možemo učiniti vi i ja. Ne znam ni na šta ih do sada sve nismo pokušavali da privučemo i upecamo (strane investitore), i da li je išta od mamac još ostalo neupotrebljeno. Ukratko: probali smo u početku da ih privučemo velikim i šljaštećim poklonima (Sartid), potom privatizacijom društvenih i državnih vrlo jeftinih preduzeća, obezvređenih dugim i mučnim ekonomskim sankcijama, koje su nam upravo i nametali ti mrski neprijatelji, sada poželjni “investitori”. Oni su uglavnom najviše voleli da ulažu i jeftino kupuju one privredne grane u Srbiji, koje služe za snabdevanje zavisnika pojedinih poroka, kao što su duvan, alkohol, slatkiši, jer to garantuje najbolji profit svuda na svetu (pogoni za proizvodnju duvana, pivare, fabrike šećera i  slatkiša). Potom smo im uz prodaju državnih firmi poklanjali  i atraktivne lokacije za koje su mogli da promene namenu, i dobiju građevinske dozvole i potom ih jednostavno preprodaju drugom ili sami izgrade i prodaju lokale i stanove. Kada je i to ponestalo, i nije ih više privlačilo, počeli smo da im zaokupljamo pažnju i jeftinom prodajom ogromnih parcela poljoprivrednog zemljišta, što nijedna zemlja u Evropi nije do sada činila. Nakon toga smo počeli da im dajemo dirketno novac (i to devize) iz budžeta, za svakog zapošljenog radnika, i to u tolikom iznosu da je garantovalo da će imati da isplaćaju zapošljenog radnika i do 5 godina unapred, a posle toga, mogu da odu drugde, u neku drugu zemlju, gde daju više… Probali smo i da se, kao država ortačimo i ulažemo u poslove sa stranim privatnim investitorima, i to tako da mi dajemo i novac, i garancije za kredit koji ti stranci podižu, i gradimo puteve koji im trebaju, i pruge, i oslobađamo ih unapred svih mogućih poreza i doprinosa itd. Počeli smo i da dajemo ono poljoprivredno zemljište  koje je još ostalo nerazgrabljeno do sada jer je bilo u vlasništvu vojske i zadruga. Šta li još nismo probali, baš sam radoznao?
    3.   Progresivno oporezivanje. Ko ima više, treba i da plati više. Baš da vidim da li će budući ministar ostati pri ovoj izjavi. Neoliberali kažu pak potpuno suprotno: ko ima više treba da plaća manje, jer će u tom slučaju bogataši više ulaziti u investicije i posao, i samim tim otvarati nova radna mesta i pokretati razvoj.
    4.   Rekonstrukcija i pronalaženje strateških partnera za javna preduzeća Srbije. Još to nismo prodali (Telekom,  EPS, vodovode, komunalne službe), i biće veoma interesantno kada i to ode na doboš. Francuska je privatizovala pariski vodovod, da bi voda nakon toga iz meseca u mesec bivala sve skuplja i skuplja, i na kraju, kako novi vlasnik-privatnik vodovoda, nije ništa ulagao u infrastrukturu, i kako je već voda iz dotrajalih cevi curela na sve strane, i pretila je opasnost da Pariz ostane bez vode, prvi put u svojoj istoriji, tada je grad ponovo morao da preuzme vodovod od privatnika, sada potpuno uništen i ruiniran. Naravno, pare za to su opet obezbedili građani, oni isti zbog kojih je navodno prodat vodovod da bi im kvalitet usluga bio bolja. Tako i nas kao argument za prodaju Telekoma, ubeđuju kako je dobar potez bio prodaja Mobtela novom vlasniku Telenoru. Ali nas niko pri tome ne obaveštava jednu važnu činjenicu, a to je da je Telenor Norveška kompanija čiji je većinski vlasnik, vlada Norveške! I tako se norveškoj vladi isplati da bude vlasnik kompanije za mobilnu telefoniju u Srbiji, a nama ne. Njima nije problem da menadžemnt ne bude partijski već profesionalan.

Bojim se da već vidim, da će i novi ministar sve raditi u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom, koji predstavlja očenaš neoliberalizma, a koji su formulisali još početkom osamdesetih MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD-a, za svoje “partnere i prijatelje” u Južnoj Americi. Nakon preko 2 decenije muka i haosa, kroz koji je prošla većina zemalja ovog kontinenta, tamo danas više niko ne sme ni da pomene Vašingtonski konsenzus i njegovih desetak osnovnih principa, od kojih svi mi i koji mislimo da ne znamo šta je to, ustvari znamo neke od ključnih principa, kao što su deregulacija (ukidanje zakona i propisa koji smetaju biznisu,), liberalizacija trgovine (ukidanje carina i poreza), privatizacija (sve državno prodati privatnicima), restruktuiranje privrede (odvojiš ono što je profitabilno i prodaš, a ostatak ostaviš na teret države), smanjenje ulaganja države u privredu i prepuštanje privrede komercijalnim bankama, itd. Neke od zemalja ovog regiona su napravile pun krug, pa već skoro desetak godina rade česte nacionalizacije, to jest podržavljenje, nekada privatizovanih kompanija (Argentina, povratila železnicu koju je prodala Britancima, Naftnu industriju, koju je bila prodala Špancima, ili Venecuela, koja je nacionalizovala naftnu industriju koja je bila prodata američkim kompanijama, ili mlekare, koje je bila prodala Nestleu, ili cementare, koje bila prodala amerikamcima itd.

Treba podsetiti da su u Argentini, kada je sve već bilo privatizovano i prodato (čak i bolnice, i deo škola itd.), a zemlja se našla u potpunom kolapsu, dok je narod počeo da gladuje svakodnevno, došlo do velikih narodnih demonstracija, i suštinske i potpune promene nacionalne ekonomske politike. To je prvo podrazumevalo proterivanja MMFa iz zemlje, kao i nekoliko mladih ministara, koji su sprovodili njihovu politiku, u skladu sa postulatima Čikaške škole ekonomije, čiji je idejni guru bio Milton Fridman. Sve ove pricipe Vašingtonskog konsenzusa, MMF i Svetska Banka, uz sada svesrdnu podršku EU, primenjeni su i u zemljama istočne Evrope, u vreme tranzicije sa centraliozovano organizovane privrede na slobodnotržišni model.

Najčuveniji pravnik u vladi Srbije, kaže da je budućem ministru, nakon detaljnog pregleda njegovih 6 gustro kucanih stranica plana za srbiju, i usmenog odgovaranja i iznošenja tog istog plana (odbrana seminarskog), rekao citiram:

“Rekao sam mu da će sve biti mnogo gore nego što mislis. Da su tenuci slave kratki, da posle toga dolazi kritika, jer u Srbiji svi pokazuju svoju snagu ako nekoga što jače opsuju. To sine, i tebe čeka. Ako si sppreman to da prihvatiš, uđi u arenu. Ako nisi, onda nemoj ni ulaziti”. I još je dodao” ja ću ti pomoći, ja ću te štiti od svih teških poteza, reći ću da je to naša zajednička ideja, pa će to iskoristiti da udare po meni. Ali moraćeš da očvrsneš, da se tučeš, da se boriš, jer sve reforme koje mislimo da sprovedemo bolne su i teške, ali napraviće nam normalnu zemlju”.

Bože, kako se bojim gore izrečenih rečeni, kako se bojim onog što nas čeka i onog što one predviđaju da će se dešavati u narednom periodu. Ne verujem da se pravniku otvorilo treće oko, pa sada ima vizije kao Nostradamus. Bojim se da on nešto zna a neće i ne može sada da nam to saopšti. Bojim se da je domaći stranac i veliki patriota doveden kao svemirski ekspert a naše gore list, samo zato da bi sproveo neke užasno nepopularne i teške mere po celokupno glasačko telo Srbije. Tako će pravnik moći uvek da kaže da to mora da se uradio jer tako kaže naš najpametniji i nastručniji čovek na svetu, i da on njemu potpuno veruje i da to nije politika njegove stranke, već samo stručni potez. A on pravnik neće imati ništa sa tim merama, jer politika njegove stranke je samo da se u Srbiju vrate umni i pametni mladi ljudi, a to šta oni preduzimaju i čine, nije politika, to je struka. Doduše ta stručnost jeste stečena stipendijom finansiranom iz onog istog fonda koji je pre našeg genija stipendirao i učio “struci” i gospodina Alekseja Navaljnija i savetnicu predsednice takozvanog Kosova, Atifete Jahjage!

Sve gore izrečeno, jasno ukazuju, da će planirane mere, biti protiv ogromne većine siromašnog naroda, a ne protiv njenih bogatih pojedinaca. Ja za razliku od najpoznatijeg pravnika vlade Srbije imam čistu viziju-jer ne znam ništa a javlja mi se šta će biti. Vidim  dizanje poreza, vidim otpuštanje ljudi iz državne administracije i državnih kompanija, vidim privatizacije ostalih malobrojnih državnih i javnih preduzeća za budzašto, vidim kresanje penzija i troškova zdravstva, obrazovanja, nauke i vojske, vidim da ogromnoj većini dobro biti neće, ali takođe, što me jako raduje, vidim doduše kao kroz neku maglu, i da ni onima koji to budu naređivali i sprovodili, da ni njima dobro biti neće! U sistemu u kome je privatna imovina izdignuta na pijedestal jedino poželjne i vredne, uz ogromnu i javnu njenu protekciju od strane države, a gde je lično bogatsvo pojedinca jedino merilo nečijeg uspeha i značaja za društvo i zajednicu u kojoj dotični bogataš živi, dok je sve što je državno okačeno na stub srama, šta možete i očekivati drugo. Kažu da je prilikom prereraspodele društvenog bogatstva, danas osnovni imperativ i princip rada svih država sveta, da se svi visoko isplativi poslovi i svi potencijalno lako ostvarivi veliki profite, što pre privatizuju i daju pojedincima da ih ostvare i koriste, ali u isto vreme, i da se svaki potencijalni rizik i ostvareni gubitak nekog velikog privatnika, treba i mora uvek maksimalno socijalizovati (da država preuzme sve gubitke i plati ih iz budžeta, odnosno poreza koji većinom snose pripadnici srednjeg sloja i sirotinja). To ste videli poslednjih godina ekonomske krize u SAD-u, gde je država, da bi ih spasila bankrota, preuzela sve ogromne gubitke privatnih banaka, privatnih investicionih fondova, kao i privatnih osiguravajućih kuća. Država će pak, preuzete povećane finansijske obaveze, naplatiti od celokupnog stanovništva SAD-a, tako što će im povećati poreze, ali i smanjiti ulaganja za obrazovanje, zdravstvo, penzije itd.

Nama je mnogo bliži naš primer: prodaš Sartid nekoj privatnoj kompaniji iz SAD-a, i to za bagatelu, a preuzmeš ceo nekadašnji dug Sartida, na budžet Srbije. Onda taj neko kroz Sartid, godinama topi ogromne količine gvožđa poreklom iz gotovo nepresušnih resursa Jugoslovenske vojske (tenkvi, topovi, vozila, oruđa,), što mu omogućava veliku profitabilnost i isplativost biznisa. Ujedno daješ toj privatnoj kompaniji struju po nekoliko puta nižoj ceni od trenutne tržišne, oslobađaš ga ekološke i gradske takse, tako što iste snižavaš nekoliko desetina puta, dozvoljavaš mu da proda svu onu imovinu Sartida koja ima dobru cenu na lokalnom tržištu Srbije (na primer stadion u Smederevu), a sve da bi taj vlasnik što više zaradio. Kada mu posao više nije isplativ (nema više ništa iz vojske da se topi), i kada je ušao u debeli minus, onda država ponovo preuzme fabriku i ceo taj minus od tog nama dragog stranog investitora, a on sa svojim profitom ode u beli svet. To je princip.
I sada izražavam sumnju, ali samo sumnju, tako što pitam javno. Da li je u toj konsultantskoj kući, gde je do sada radio naš budući ministar, mogao steći neke kontakte i znanja, koja ne bila baš kompatibilna i poželjna da ih ima neko na ministarskom mestu? Ne sumnjam u poštenje ničije, samo pitam, znajući da kao svoje klijente ova konsultanstka kuća ima često i centralne banke i vlade mnogih zemalja, ali i velike investicione fondove i privatne banke, gde su interesi najčešće potpuno suprotni i oštro suprostavljeni jedni drugima. Kažu da je izjavio i da više voli da prima 6000 evra godinje u Srbiji, nego 60 000 evra godišnje u Sad-u.

Možda on zaista tako i oseća, i to mogu da u potpunosti razumem jer sam tu vrstu ponude i izazova iskusio i na sopstvenoj koži. Mene brine nešto drugo, a to je činjenica da je on u jednoj tako uglednoj i bogatoj kompaniji (koja godišnje ima obrt na desetine milijardi posle 6 godina rada imao platu na mesecnom nivou od 6000 evra (ili dolara, apsolutno svejedno). Kažem jer znam radnike iz Srbije koji rade u čeličani u Americi i primaju platu identične visine. Hm, malo čudno. Samim tim je jasno da se radi o izvršilačkom mestu, a ne upravljačkom, to jest menadžerskom, na koje sada dolazi, i za koje očigledno stiže bez ikakvog menadžerskog iskustva. Veoma naivno zvuči izjava da će već sledeće nedelje imati napisan detaljan plan za rad svoj ministarstva. Ko sme da garantuje da neko ko dolazi preko Atantskog okeana zna organizacionu strukturu i sistematizaciju radnika ministarstva finansija, ili što bi rekli srpski, da li zna gde je toalet i da li zna kafu da naruči u tom ministarstvu. Koliko je značajno imati detaljan uvid u svoj resor, govori i sledeći primer koji se desio u Njujorku sedamdesetih godina. Davno sam čitao i zaboravio imena, ali se radi o postavljenju čoveka na visoku poziciju u gradskoj upravi Njujorka. Obzirom da je čovek u izbornoj kampanji obećao veću efikasnost rada gradskih službi, on odmah po preuzimanju dužnosti reši da krene u realizaciju svojih predizbornih obečanjha, i kreće od zakazivanja sastanka svih gradskih inspekcijskih službi, u jednoj velikoj sali. Ni on, a ni njegovi najbliži savetnici koje je već postavio kao deo svoga tima, nisu znali da su ustvari pozvali 55 000 ljudi na sastanak! Sala za sastanke je mogla da primi najvise par stotina ljudi. Istog dana je dao ostavku.

I na kraju, čini mi se da neko pomenu Maršalov plan. Bojim se da ga je taj neko pomenuo vrlo olako. Pod Maršalovim planom mnogi podrazumevaju idiličnu i pojednostavljenu sliku posleratne Nemačke, u koju SAD ulažu ogromne količine novca, da bi što pre obezbedile samostalnost i finansijsku nezavisnot Nemačke, koja u prvim poratnim godinama predstavlja veliki teret za sile pobednice, odnosno saveznike, na čelu sa SAD-om, jer nema čak ni dovoljno hrane za prehranu svog stanovništva. No, nije tako. Tako brzu obnovu i razvoj Zapadne Nemačke, nije obezbedio novac. Srbija je potrošila desetine miljardi evra u poslednjih 13 godina, bez ikakvih vidnih rezultata ekonomskog razvoja. U čemu je tajna. Erik Rejnert, norveški ekonomista, jedan je od najboljih poznavalaca istorije razvoja ekonomije, ali i značaja inovacija, uslova razvoja i poželjnog i idealnog modela industrijalizacije.

Tajna je, kaže on, što je Nemačka država pomagala tačno unapred određene strateške grane industrije i privrede, što je tržište Nemačke bilo u potpunosti zaštićeno visokim carinama od uvoza konkurentske robe iz razvijenijih zemalja (pre svega SAD-a i Velike Britanije), što je država Nemačka ulagala u razvoj privatnih preduzeća sredstva iz sopstvene štednje njenih građana, koja su privatne kompanije dobijale po veoma povoljnim uslovima-mnogo povoljnijim nego što bi to mogle da obezbede strani ulagači, što je ulazak stranog kapitala u državu bio pod veoma strogom kontrolom i samo za određene segmente privrede, tako što nije bilo stranih banaka u Nemačkoj, tako što je država koristila i primarnu emisiju (štampanje novca) za finansiranje kapitalnih investicija, infrastrukture itd. Sada vi meni odgovorite, da li mislite da je taj koji je pomenuo Maršalov plan mislio na plan u tom suštinskom smislu, ili ipak u onom prividnom i više samoreklamerskom?

Imam još jednu primedbu. U pokušaju da nađem što više podataka o našem vunderkindu, jer ne može da vam ne zaigra srce, što imamo tako sposobne i pametne i talentovane mlade ljude, ja nisam uspeo da nadjem nijedan članak na engleskom jeziku, gde američke vodeće novine pišu o “novom Tesli”, najperspektivnijem i najpametnijem studentu Jejla, i slično. Kada god sam pokušao da na engleskom jeziku nađem nešto više o njemu, iz vremena kada je bio student, dobijao sam samo prenete vesti iz naših medija, koje se odnose na to da će on biti sledeći ministar finansija Srbije! To je sve. U svakom slučaju, voleo bih da mi neko nađe više podataka o njemu iz tog vremena, kada su amerikanci hvalili i ludeli za ovim sjajnim momkom. Takođe me čudi da je morao kao tako talentovan, nakon završetka škole, da pošalje svoj CV na preko 2000 mejlova, ne bi li pronašao posao. Uvek kompanije jure talente, kao što košarkaški timovi jure igrače. Našao sam jedino podatak, da je u toku studija učestvovao u istraživanju koje se odnosilo na socijalno raslojavanje i nastanak postkomunističke elite u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Sloveniji. Zvuči sociološki a ne ekonomski.

Ali, moram da kažem na kraju i još nešto. Mada ne volim takozvano gugl-znanje (znanje koje traje onoliko koliko je uključen kompjuter i internet), u ovom slučaju sam morao da prionem na internet i malo se raspitam. Naime, potražio sam na internetu podatke o ministrima finasija, u mnogim zemljama sveta. Zahvaljujući verovatno sreći, naleteo sam na listu svih zemalja i njihovih ministarstava finansija (ili insititucija koje u suštini predstavljaju pandan tom ministarstvu). Jednim klikom se dobija pristup listi svih ministara finansija tih zemalja, koji kod nekih zemalja, kao kod Velike Britanije počinje do XV veka pa do danas, a kod nekih je u zadnjih dvestotinak godina. Proveo sam dobra dva sata, otkrivajući ko su bili ministri, i u kojim godinama su postavljani na to mesto. I evo otkrivene čudne, ali i očekivane pravilnosti: kod svih ozbiljnih evropskih država (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Švajcarska, Španija, Italija itd), to su  ljudi u najzrelijim i najefikasnijim radnim godinama, prosečnoe starosti oko 50 godina, a vrlo često i oko 60. godina.

Ono što je opšte pravilo, to je da su svi ti ljudi prvo radili po godinama u tom ministarstvu, ili nekom srodnom, pa tek nakon toga su postavljani na sve odgovornije funkcije, da bi na kraju završili i kao ministri. Od ovog nazovi pravila se odstupa samo u “istočnoevropskim zemljama i zemljama u tranziciji”, u kojima se vrlo često postavljaju ljudi koji dolaze posle dužeg perioda provedenih na raznim pozicijama u inostranstvu (privatne kompanije, konsultantske kuće, organi pruvatnih banka, Svetska banka, MMF, itd.). No i tada, to su ljudi koji su napredovali i bili na upravljačkim pozicijama, a vrlo često su postavljani prvo na niže pozicije u ministarstvu, pa tek kasnije dolazili su i na ministarska mesta. No bez obzira na sve, niko nikada nije postavio čoveka, diplomca (a tamo ima diplomaca, ne samo sa Jejla, već i sa Hardvarda, Prinstona, Jejla, Kembridža, Oksfroda, Londonske ekonomske škole, itd), ali niko nikada nije postavio odmah na mesto ministra čoveka predhodno zapošljenog samo u konsultantskoj firmi koja zapošljava na hiljade i hiljade takvih ljudi, a da nije imao imao bar neko iskustva upravljanja nekim velikim sektorom, ili da bar nije predhodno prvo doveden na neku nižu poziciju u to ili srodno ministarstvo.

Na kraju, molim nekoga ko ima više vremena i živaca, da proba da nađe nekog ministra finansija, u nekoj zemlji članici UN (ne računa se Kosovo, tamo ima nekih vrlo vrlo mladih), ko je sličnih godina starosti kao ovaj naš najnoviji. Molio bih da svi koji to uspeju, ostave osnovne podatke o tim ministrima u komentaru na ovaj tekst. Unapred se zahvaljujem.


/ Koreni /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP