Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54164
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301187
Ko je na sajtu?
Imamo 107 gosta na mreži

PRIČA O ZANI


25.08.2013. / Akademediasrbija
Autor : Igor Bourtsev
Prevod : Dmitri Bayanov
Priredio na srpskom : Slobodan М.Maričić
 
U pričama o pojavama bića humanoida poznatih kao Jeti, Snežni čovek,  Big fud - Veliko stopalo, ili Saskvoč, u Abhaziji  na zapadu planine Kavkaz lokalno stanovništvo iste naziva Abnauayu  i  Almasti . Takva bića su seljani odvajkada vidjali  , ali su se ista držala uvek podalje od malobrojnih raštrkanih naselja, pa nije bilo zapisa o susretima sa njima. 

„Priča o Zani“ datira od oko 1850 godine, kada je jedan lovac uhvatio u zamku jedno takvo odraslov biće, ženskog pola starosti oko dvadesetak godina ili više godina. Biće je bilo visine preko dva metra, veoma razvijeno, tamne kože pokrivene crvenkasto-crnom dlakom. Kosa na glavi joj je bila razbarušena i gusta i visila grivasto do leđa.Glava i lice su podsećali na ljudske pretke od pre 50 do 200 hiljada  godina, i kako kažu naučnici, bića su bila naslednici neadrentalaca, a mogli biti prelazna forma između Homo Erectus i savremenih ljudi.

Pomenuto biće je uhvaćeno tako što je na jednu gomilu bačeno nešto šarenog ljudskog veša i raznih sitnica , koje je ono znatiželjno njušilo te nije obratilo pažnju na lovce. Pogodjena je omamljujućom strelicom, uhvaćena u zamku  i potom okovana za nogu lancem vezanim za snažni kolac, da ne može pobeći. Na istom mestu je podignuta ograda od ukopanih drvenih stabala iza koje je provelo par godina. Lokalni seljani su je nazvali Zana ( tamna .po boji kože) a znatiželjnici i deca su je zadirkivali bacajući na nju kamenje ili parčad drveta, što ju je veoma ljutilo. Ona je iskopala rupu u zemlji u kojoj je spavala po svakom vremenu. Kada je Knez te pokrajine Zaadan, Edgi Genaba  posetio selo i video zatvoreno biće platio je vlasniku koji ga je ulovio i naredio da se biće u okovima premesti u selo Tkhina pored reke Mokva oko 80 kilometara od mesta Sukhumi, gde je uhvaćeno. 

                                      

I novi vlasnik je isprva Zanu držao u okovima iza visoke ograde, gde su je seljaci takođe zadirkivali gurajući štapove kroz ogradu, što ju je veoma ljutilo. Onda je knez Genaba naredio da se Zana premesti u jedan trskom ogradjeni prostor pored same kneževe kuće, pokriven tendom gde je niko nije uznemiravao. Tako je ona tokom tri godine postala potpuno pitoma i više nije podsećala na zver i plašila ljude kada se naljuti. Ljudi su se ohrabrili da joj priđu i hrane je te je ubrzo postala ljubimica svih naročito dece. Napokon su joj skinuli okove i posle pet do šest godina od zarobljavanja, ona je bila slobodna da šeta unaokolo. Iako su mnogi mislili da će odlutati ona se uvek posle šetnji danju ili noću uvek vraćala na svoje mesto, gde je čekala njena hrana, najčešće povrće i voće. Međutim, ona je jela sve što i seljani, kačamak,  meso, pila mleko . Na ime Zana i odazivala se nekim krikom, jer ni posle više decenija boravka među ljudima nije naučila niti jednu reč. Zapravo niko se time nije hteo baviti, iako je Zana razumela skoro sve što joj se govorilo. Nikako nije mogla da se navikne da spava u nekoj zatvorenoj prostoriji, pa je i leti i zimi bila na otvorenom prostoru.
 
Zapisano je da je mogla sa svojom šakom sa pet prstiju sličnoj ljudskoj da hvata predmete kao i ljudi. Takođe je mogla da raširi i savija prste na nogama slično ljudima. Često je umela da se smeje i otkrije ogromne jake i bele zube, kojima je mogla da slomi najtvrđe orahe ili slične plodove. Imala je ogromnu snagu, jake i velike grudi, duge ruke , snažne butine. Glava joj je bila ipak više slična nekom čovekovom pretku nego današnjim ljudima imala je oble kukove i spuštene male dojke. 

Živela je dugi niz godina ne pokazujući nikakve promene: kosa i dlaka joj nije sedela, zubi su joj bili sasvim zdravi, imala je snagu istu kao i u mladosti. Dok je bila u punoj snazi mogla je da trči brže od konja u punom galopu i mogla da prepliva reku Mokva, čak i kada je sa proleća bila brza i nabujala.  Bez napora mogla je da podigne i preko sto kilograma tešku vreću kukuruza i odnese je uzbrdo do vodenice i nazad u selo. Mogla je da se penje vešto uz drveće da bi brala plodove. Kretala se na dve noge gotovo neprimetno gegajući se. Volela je da pije vino ili pivo dok se ne opije, nakon čega je spavala satima. Kada je pila alhohol dobijala je želju za seksom, pa  je dosta seljana opštilo sa njom za „nagradu“  u pobedi na takmičenju u ispijanja piva.

Često bi ležala u hladnoj vodi uz bok bizona. Noću bi nekad lutala po okolnim brdima, a sa sobom je često nosila veliku granu drveta, kojom se štitila od pasa ili divljih životinja koje je sretala u šumi. Imala je neobičnu opsesiju da se igra na obali reke sa oblucima kamenja i kucala  jedan o drugi dok se ne raspadnu, kao da je želele nešto napraviti.

Volela je da pliva tokom cele godine i uvek hodala gola , čak i zimi. Seljani su joj sašili neku vrstu ogrtača – haljine, koju je brzo iscepala. Tada su joj napravili kožnu kratku suknju koja je bila vezana oko pasa, što je prihvatila da nosi. U docnijim godinama volela je da viri i gleda kroz vrata ili prozor u kuće i samo par puta je ušla unutra i pobegla odmah, čim su žene od straha počele vikati na nju. Nije zabeleženo da je ikada povredila bilo koga, dete, čoveka ili životinju. 

Pošto je postala neka vrsta seoskog zabavljača ili sluge, naučili su je da obavlja jednostavne seoske poslove , kao što su mlevenje žita za brašno, da skuplja i donosi drva za vatru, vodu sa reke , ili da prenosi vreće i iz vodenica.

Ono što je važno za nauku je da je imala seksualne odnose sa seljacima koji bi pobedili u nadpijanju u seoskoj krčmi, što je ona prihvatala posebno kada su dli da pije pivo ili vino. Potom je nekoliko puta zatrudnela od raznih ljudi i rodila najmanje dva puta dete bez ičije pomoći. Odmah po rođenju nosila bi dete na reku da ga okupa. Ali su se ona prehradila i tako je dvoje ili troje umrlo. Kada su to seljaci primetili, pratili su kada se docnije Zana porađala, i počeli su uzimati novorođenčad od nje na vreme, i postupali sa njima kao sa ljudskom decom. To se dogodilo četiri puta i selo je odgojilo ovu decu,  dva sina i dve kćeri, koji su odrasli kao ljudi, i razvili se u normalne muškarce i žene, koji su se ponašali kao i ostala deca, a docnije ljudi. Bili su normalne i prosečne inteligencije sa svim ljudskim osobinama. Zapisano je da su ipak imali neke čudne fiziške sposobnosti, naprimer veći rast i ogromnu snagu , no ipak su bili u potpunosti sposobni za uključenje u društveni život u selu i zajednici. Nisu imali bilo šta što bi im davalo neljudski izgled, osim što su imali malo tamniju boju kože.

Očigledno je da su ljudski geni nadvladali, ali postoje i predpostavke na osnovu celog Zaninog života da je i sama Zana bila već mešanac čoveka i nekog Almasti bića.

Najstariji Zanin sin se zvao Dzhanda, a najstarija ćerka Kodzhanar. Druga kći se zvala Gamasa, a najmlađe - sin Khwit, koji je umro 1954.godine. Svi su se oženili ili udali i imali svoje potomke razasute širom Abhazije.

Postojale su glasine da je otac Gamase i Khwita,  zapravo lično knez Edgi Genaba , ali na popisu su  svi uvedeni pod porodičnim prezimenom, Sabekia što je bilo prezime jednog od seljana koji je opštio sa Zanom nakon pobede na pijanki. Međutim, da je priča o očinstvu kneza vrlo verovatna govori podatak da je Zana pokopana posle smrti na porodičnom groblju Genaba , te da su dvoje najmlađe Zanine dece odgojeni od strane supruge kneza Genabe.  Najmlađi sin Kwit koji je umro 1954 godine, imao je u trenutku smrti između 65 i 70 godina i celoga života bio odličnog zdravlja. Bavio se poljoprivredom i pošto mu je u jednoj tuči ozbiljno povređena ruka, morali su je doktori amputirati. Međutim on je i dalje mogao da ore sa jednom rukom, bolje nego svi drugi seljani. Kad je ostario Khwit se preselio u gradić Tkvarcheli gde je umro, ali su ga potomci preneli  natrag  i ukopali na groblju u selu Tkhina, gde je rodjen i gde mu je sahranjena majka 1890.godine.Khwit je bio dva puta ženjen i imao dve kćeri i jednog sina.
 
Nije poznat datum smrti najstarijeg sina Dzhanda, koji se odselio rano, ali je poznato je da je naučio svirati klavir i postao čak pijanista. On je takođe imao troje dece. Sudbina dve Zanine kćeri, malo je poznata.

U leto 1962. godine arheolog Boris Porshev i zoolog  prof. Alexander Mashkotsev su izneli u javnost priču o Zani. Kada se priča o Zani i njenoj deci preko medija proširila tadašnjim Sovjetskim Savezom izazvala je ogromnu pažnju, te je organizovano više ekspedicija kako bi se utvrdili naučni podaci o Zani i njenim potomcima , našao njen grob i izvršila genetska ispitivanja.

Evo šta je zapisao Boris Porshnev o rezultatima prve ekspedicije:
“U junu 1964, arheolog Vasilij Orelkin i ja pokušali smo prvi put da nađemo Zanin  grob. Groblje je međutim potpuno zaraslo u ogroman korov, a jedino se desetak godina stara humka njenog sina Khwita mogala identifikovati.  Mislili smo da bi grob Zane morao biti negde u blizini. Pitali smo stare stanovnike sela i poslednjeg potomka kneza, Genabu Dana, sedamdeset devetogodišnjeg starca. On je rekao da trebamo kopati ispod stabla velikog nara. To smo i učinili, ali ono što smo pronašli se ispostavilo da su ostaci jednog unuka Zane, koji je umrlo rano još kao dete.

Niti nakon još dve ekspedicije još uvek nije pronađen grob Zane , iako su u trećem pokušaju u oktobru 1965, godine pronašli ono što su verovatno bile kosti Zaninog najstarijeg sina Gamasa, koji je takođe tu sahranjen. To je bio muški kostur , a kosti su imale  mala, ali definitivno paleoanthropiska  obeležja.

U Abhaziji su posle dobijanja dozvola od vlasti SSSR-a mladi prof. Igor D. Bourtsev i Dmitrij  Baanov organizovali još tri ekspedicije u potrazi za ostacima Zane i to: 1971, 1975 i 1978, koje se su se takođe završile neuspešno. 

Tada je odlučeno da se ekshumira samo lobanja Khwita, Zaninog mlađeg sina, čiji je grob bio tada još uvek dobro označen i pristupačan. Profesor N. Bourchak-Abramovič je pomogao u tom poduhvatu. Doneo sam lobanju u Moskvu, gde su istu studirala dva antropologa, M.Kolodiev i M.Gerasimov. Rezultati studije su izneti  na Istraživačkom seminaru Prirodoslovnog društva SSSR  u Moskvi i objavljeni 1987.godine, a izveštaji kažu da se radi o lobanji Hominoida. Dakle iskopana lobanja Zaninog sina, Khwita, pokazuje kombinaciju savremenih i drevnih karakteristika u neobičnoj kombinaciji,  koje izazivaju do danas veliki interes među antropolozima. Utvrdjeno je da je neki broj hromozoma kod potomaka Zane veći nego kod čoveka, a da su anomalije na lobanji, tačnije na vilici i jagodicama, zanemarljivo različite od ljudskih.“
 
Naučnici širom sveta u Nemačkoj, Engleskoj i SAD ispitivali su lobanju Khwita i izneli nekoliko teorija o sličnostima sa čovekovim precima i razlikama sa današnjim ljudima. U jednome je većina saglasna da su Jeti ili Snežni čovek sa Himalaja, Big Food iz SAD ili Saskvoč , svakako preci čoveka , ali na žalost još uvek nedostupni nauci za proučavanje ljudskog razvoja.

/ http://www.bigfootencounters.com/articles/zana.htm/


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP