Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65310
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6410297
Ko je na sajtu?
Imamo 799 gosta na mreži

ЈОВАНКА И РУЖИЦА


27.08.2013. / Академедиасрбија
Пише: Слободан М.Маричић

На жалост нисам стигао раније, иако сам пар година размишљао и спремао се да напишем нешто о удовици бившег председника Југославије, Јованки Будисављевић Броз.

 Повод за наведено ми је било "свечано уручење личне карте " 6. јула 2009. године, скоро тридесет година од када су јој сва документа одузета 26. јула 1980. године по Титовој смрти. Личну карту и пасош за који се засигурно знало да га у 88. години неће употребити "свечано" су јој предали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и Расим Љајић, звани "сиротињска мајка". Расим Љајић је 2006. године након срамотних сазнања из медија да кућа у којој је Јованка Броз била у кућном притвору од Титове смрти пуних 26 година, прокишњава, да грејање не ради, да су инсталације запуштене и да нема никакву помоћ и послугу, предузео мере да се стање поправи.  Јованка није поседовала ни један једини документ о идентитету, примања нису стизала редовно, одузета су јој сва лична одликовања из рата укључивши Споменицу 1941, лични накит и личне ствари. Једино што је функционисало како треба, је била стална провера и присмотра полиције и агената разних служби. Нешто је на кући поправљено, како тако доведено у ред, пензија је почела стизати редовно. Али и то је било кратkо, да би се седам година доцније све поновило и удовица бившег председника Југославије кога и дан данас славе многи у Србији, бившим републикама СФРЈ и свету, умире у беди и прљавштини, болесна од рака и непокретна у својој 89. години.

            

                        Poslednji put Jovanka Broz  je viđena u javnosti u kući cveća 2002 godine 

Да ли се може замислити макар и један такав проблем са удовицом покојног председника било које земље? Наравно да је то могуће само у Србији. Зато није ни чудо што су ових дана  звонили телефони многих званичника у Србији, а највише код Томе Николића и са друге стране многе стране дипломате, као и неки страни државници питали како могу помоћи удовици бившег председника и оснивача и данас постојеће Светске организације несврстаних земаља и државника на чијој је сахрани забележен у историји највећи број страних државника, који су дошли да му одају почаст. Курирозитет је, да их је било скоро дупло више него на сахрани чувене британске краљице Викторије најпопуларније жене политичара. У овој земљи има пуно срамота, али ова није само унутрашње политичка већ светска.

КО ЈЕ ЈОВАНКА БУДИСАВЉЕВИЋ БРОЗ, И КОЈИ И КАКАВ ЈЕ ЊЕН ГРЕХ ? 
 
Јованка Будисављевић је рођена 7. децембра 1924. српском селу Пећанима, у Лици, од оца Миће и мајке Милице као друго дете у породици. Са 17 година је ступила у Савез комунистичке омладине Југославије, a са непуних 19 година са братом одлази у партизане, где ce одмах истиче храброшћу и пожртвовањем. Године 1943. током рата рањена је у ногу, a потом се разболела се од тифуса. Исте године јој је погинуо у борби рођени брат Максим и умро отац.
У 21. години Јованка је као поручник добила два Ордена за храброст, а такође је и носилац Партизанске споменице 1941. и других одликовања. Јосипа Броза Тита је видела први пут приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године у борби када је већ имала чин капетана и командовала једним одредом, који је пружао заштиту партизанској болници.

Завршетак Другог светског рата, Јованка Будисављевић је дочекала као активни мајор ЈА са службом у команди стана у Загребу. Према једним подацима је тадашњи министар унутрашњих послова Александар Ранковић затражио од својих републичких подсекретара, да му пошаљу једну групу проверених девојака за рад у Маршаловом кабинету и резиденцији. Од око 50 кандидата, Ранковић је наводно лично одабрао пет девојака, које су прикључене осталом радном особљу и лично их представио Титу, коме се посебно допала партизанка и мајор Јованка Будисављевић, тада стара 24 године. Ову службену верзију је потврдио генерал Ђоко Јованић, који је био на челу југословенске Контра-обавештајне службе.

           

                                             Kuhinja u vili koja nije korišćena dve decenije

Друга верзија говори да је Јованку за Титову сарадницу одабрао Иван Стево Крајачић, тадашњи повереник руске тајне службе НКВД-а за Југославију, одакле вероватно потиче прича која доцније оптужује Јованку, као совјетског шпијуна због чега је удаљена из Титовог окружења 1977. године.

И трећа je верзија бившег генерала ЈНА Марјана Крањца, који је написао да је Јованка додељена за рад у Маршалат на основу свога медицинског знања (завршила и ратну школу за болничаре) крајем 1945. године и имала задужење да контролише храну и чистоћу места где је боравио Тито, као и да руководи са свим особљем. После смрти Титове љубавнице Даворјанке Пауновић 1946. године, Јованка је према тврдњи Крањца, постала Титова лична секретарица.
Тако је шест година, до 1952. године Јованка била члан најужег Титовог окружења у званично недефинисаној улози.

Међутим Милован Ђилас, један од водећих чланова и идеолога комунистичког револуционарног покрета, и тада један од најближих Титових другова и сарадника у књизи "Дружење са Титом" даје опис Јованкине улоге поред Маршала. Према њему, све ближи односи са Титом су били изузетно тешки за њу, све до 1952 године. Родом из патријалхалне породице, која је као девојка са 19 година отишла у партизане и изашла из рата са чином мајора, није лако прихватала оговарања и улогу Титове љубавнице, која је увелико кружила у политичком врху и Титовом окружењу. Ове приче су дошле и до њене породице због чега између Јованке и родбине престају буквално сви контакти.

Да је Јованка Будисављевић била врло узорна и морална у сваком погледу писао је и доцније генерал Ђоко Јованић и да јој сигурно није било лако поред Тита, који није трпео да му се не испуњавају наредбе и жеље. Коначно венчање је организовано тајно 15. априла 1952. у вили Дунавка у Илоку. Кумови су били Александар Ранковић и генерал Иван Гошњак. Међутим, званично представљање Јованке Будисављевић Броз као прве даме Југославије се одиграло касније, 1953. године током званичне државне посете британског министра спољних послова Ентонија Идна Југославије.

Према Ђиласу, Јованка није имала утицаја на Тита приликом доношења одлука и време је највише проводила бринући о њиховом дому и свом супругу и његовом здрављу. Ђилас ипак није био без критика према Јованки, али су се оне највише тицале њеног држања према окружењу.

Односи брачног пара су почели да се нарушавају раних 1970 их година када су почеле отворене оптужбе чланова новоформираног Председништва СФРЈ које су постале теме оштрих политичких расправа. Јованка је тврдила да је покушава да заштити свог остарелог супруга од разних агената и говорила да је да су 10 од 11 његових државних секретара (министара) нечији агенти. Њени противници су тврдили супротно, да је управо она та, која ради против свога супруга.

            

                                                          Salon u vili Jovanke Broz

Према извештају из 1988. године написаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988, највиши југословенски форуми су много расправљали о Јованки. Овај поступак је наводно започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио председништву Савеза комуниста Југославије да оснује специјалну комисију, која ће проучавати "случај другарице Јованке". Комисијом је председавао Рато Дугоњић, а у њој су још били Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа, генерал Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч. Јованка је била оптуживана да је совјетски шпијун, за одавање државне тајне, шуровање са генералима српске националности, учествовање у завери против Александра Ранковића, планирање државног удара са генералом Ђоком Јованићем и српски генералима са циљем узурпирања Маршалове улоге ...

И поред најразличитијих оптужби нико није понудио конкретне доказе против Јованке, те је и сам Тито био уздржан у доношењу даљих одлука и развода од Јованке, на који су га сви наговарали. Многи верују да је она жртва амбиција разних политичара, посебно из других република који су успели да манипулишу остарелог Маршала не само против своје супруге, већ иу доношењу политичких одлука. Неколико највиших политичких личности је тада тврдило да су главни кривци за разлаз Тита и Јованке Стане Доланц, Митја Рибичич и српски генерал Никола Љубичић.

                

                                                          Zid  u spavaćoj sobi u vili Jovanke Broz

Разлаз се одвијао у етапама. Прво од 1975. године није била присутна на Титовим иностраним посетама, а почеле су да круже гласине да се често свађају. Априла исте године Тито је напустио њихову резиденцију у Ужичкој 15. и сам се преселио у Бели двор. Јованка је последњи пут виђена у јавности заједно са Титом 14. јуна 1977. на званичном пријему приређеном за премијера Норвешке.

Нешто касније је буквално ухапшена под сумњивим околностима и стављена у кућни притвор. У јавности није било званичног објашњења за њено хапшење, које је наводно наредио сам Тито.

Са Титом се није видела последње три године његовог живота, мада многи сведоци наводе да је Тито током боравка у болници у Љубљани тражио да доведу Јованку у посету, али политичари из његовог окружења, то нису испунили. На кратко се појавила у јавности током Титове сахране маја 1980. године. У свим државним објавама и новинским извештајима је била наведена као Титова удовица, јер се званичан развод никад није десио.

27. јула 1980. године, мање од три месеца од Титове смрти, људи из тајне службе су упали у њен стан у Ужичкој 15. испретурали стан, конфисковали сву Јованкину личну имовину и присилили је да се пресели у вилу у Булевару мира 75, где је стављена у кућни притвор у коме се налази и данас. Њеној млађој сестри Нади, која је била присутна док се све ово дешавало, је запрећено смрћу, ако каже било коме шта је видела. Буквално сва родбина и пријатељи Јованке су добили упозорење, да је не посећују. Од тада трају и њене тегобе са пензијом, јер јој нису дали да наследи нити део Титових примања, јер пензију он није ни остварио, јер је био доживотни председник и примао непознати износ доживотне апанаже. Поступак за добијање сопствене пензије као потпуковник ЈНА, који је био њен чин пред венчање са Титом, неко је обуставио и уништио предмет и документацију. Кућа која јој је дата на коришћење је још у то време била предвиђена за реновирање, јер су све инсталације, кров, зидови и малобројни намештај било дотрајали. Осим тога кућа је имала 800 квадрата, што је било претерано и пре свега скупо за одржавање. Истовремено је у јавност пуштена прича како је Јованка захтевала раскошну вилу и послугу, пошто наравно није било истина. Шест година касније је добила право на пензију пензионисаног војног службеника, коју добија и данас, а која је недовољна за трошкове живота и лекове, због чега нема никога од послуге, нити може било шта да учини у вези одржавања куће.

У децембру 1985. године Јованка је у отвореном писму посланицима Савезне скупштине, покушала да објасни дешавања са њом, међутим ствар је заташкана. Од тада Јованка живи повучено у кућном притвору у истој кући без послуге, са обавезом да сваки свој излазак, макар и у Кућу цвећа на гроб супруга, најави на одређени телефон ДБ. У интервјуу који је дала 2003. она је порекла било какву Титову одговорност за све оно што јој се дешавало, казавши да је чак урадио све да јој спасе живот у атентату који је требао да се догоди у инсценираној саобраћајној несрећи. У истом интервјуу и она је као и генерал Јованић, оптужила Станета Доланца и генерала Љубичића као главне узрочнике свих проблема, који су се дешавали између ње и Тита укључивши и разлаз. Такође је потврдила своје раније наводе да је Тито био окружен сарадницима, који су били страни агенти. (Подсетимо да је десетак година после Титове смрти откривено да је Доланц био у Хитлер Југенд и имао везе са немачком обавештајном службом БНД, о чему се писало у медијима, док је генерал Љубичић био под сумњом да је сарађивао са Американцима, као и његова дугогодишња десна рука, генерал и доцније начелник генералштаба Момчило Перишић, што се доцније открило.)

И НОВЕ „ДЕМОКРАТСКЕ“ ВЛАСТИ ИГНОРИСАЛЕ И ИСМЕВАЛЕ ЈОВАНКУ

Када се догодила петооктобарска контрареволуција, малобројно окружење Јованке Броз помислило је да ће се нешто променити на боље, међутим све је остало исто, чак и горе. Док су нови државни функционери распоређивали и градили виле на Дедињу, Јованка је морала да пази уколико пада киша joj не цури вода на кревет или на главу. Њена одокативна пензија није дозвољавала да учини било шта на санацији прегломазне виле коју је "добила" на коришћење.
Иако је тражила да јој бар закрпе кров и поставе олуке, Дирекција за газдовањне државним објектима није мрднула прстом да јој помогне. Такође је одговорено да нема мањих објеката где би се Јованка могла уселити. Тако се агонија некадашње прве даме СФР Југославије наставила до данашњих дана.

У исто време удовица некадашњег премијера Србије Зорана Дјинђића, ужива на Дедињу у вили од 400 квадрата о трошку државе. Госпођа Ружица има и привилегију да у својој вили са огромним двориштем може да приређује и пријеме, чак и за стране дипломате. Ко је о томе, када и на основу чега одлучио, није познато. На нашу срамоту, када су прошле године неке дипломате из афричких земаља Покрета несврстаних изразиле интересовање да се сретну са удовицом оснивача тог Покрета Јованком Броз, речено им је (преведено) да то није могуће, јер је иста у - затвору. Прича се да је то била пракса читавих двадесетак година.

КОЈИ ЈЕ ДАКЛЕ ГРЕХ ЈОВАНКЕ БРОЗ?

Није се како би народ рекао, Јованкa швалерисала и варала супруга. Није се никада мешала јавно у политику или излазила у јавност, као што је данас модерно оснивајући Фондове и дајући донације из непознатих извора.

Није нико никада од тужилаца јавних и тајних, дао ниједан доказ који би je теретио да се бавила шпијунажом за било кога. Није украла ништа од било кога. Није имала рачуне на Сејшелским острвима, тајне рачуне по банкама и водила раскалашан живот. Није убила никога (осим Немаца и Усташа у рату).

Ко онда може да објасни зашто се ова, до последњих тренутака живота достојанствена жена малтретира читавих тридесет година. Одговора наравно нема, осим да је као супруга једног мора се признати великог државника, била сведок многих тајни, које ће морати са собом понети у гроб.

Али брука Србије и срамота, која је нанета Јовани Будисављевић Броз чуће се широм света. А то је још један доказ колико смо неозбиљни, неодговорни и као држава и као људи. А Срби cмо.

/ Fotografije : Novine Pravda/


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP