Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100160
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6614030
Ko je na sajtu?
Imamo 71 gosta na mreži

ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE (III. DEO)


31.07.2010. / Akademediasrbija
Priredio za objavljivanje : Slobodan Maričić

ZAŠTO AMERIČKE TAJNE SLUŽBE MRZE SRBE ?

Tajne igre srpskih emigranata i interniranih Karadjordjevića oko raskola SPC

KO JE KAKO I ZAŠTO SAHRANIO KRALJA PETRA II. ?

Mnogo se Amerikanaca srpskog porekla borilo ne samo za Srbiju i Jugoslaviju, već i za SAD na evropskim prostorima u Prvom, a posebno u Drugom svetskom ratu. Neki su bili na veoma značajnim i poverljivim dužnostima na prvim borbenim položajima, u komandama američke armije i u tajnim službama. U ratnom vazduhoplovstvu SAD bilo je neposredno posle rata oko 40 detaširanih jugoslovenskih oficira i vojnika. Kraljev oficir Nik - Nikola Stepanović iz Čikaga bio je najuspešniji Srbin u američkoj vojsci.

Stepanović je 1941. pozvan u jugoslovensku vojsku. Izbegao je zarobljavanje i prešao isti put do SAD, kao i mnogi drugi jugoslovenski oficiri, vojnici i gradjani posle raspada Jugoslavije. Budući da je, pored engleskog, tečno govorio i francuski, bio je odredjen u Službu za specijalne zadatke S.O.I. Potom je prešao u Vašington, gde je unapredjen u čin kapetana američke vojske i rasporedjen na dužnost rukovodioca Sekcije agenta subverzivnih delatnosti, u Departmanu za rat. Nije dugo prošlo vremena, i Stepanović je unapredjen u čin majora - tvrdi dr Vladimir Grečić, ekspert za Srbe u rasejanju.

Neposredno pre nego što su SAD ušle u rat, Amerikanci su formirali jaku službu za tajne vojne operacije, u kojoj je posle rata radio i major Stepanović. Ona je najpre nosila ime Sluzba za koordiniranje informacija (S.O.I. - Office of Coordinator of Information), a od jula 1942. godine Služba za strateške poslove (O.S.S. - Office of Strategic Services). Okupljala je osobe oba pola i svih zanimanja, i bila je značajno orudje za obaveštajnu i borbu protiv sila osovine. Stepanović je tako posle rata angažovao više američkih Srba za rad u toj službi, tačnije preko 30 ljudi. Uslov je bio da su fizički sposobni za rad u „neprijateljskoj pozadini“ uključivši i jugoslovensku teritoriju.

Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi su se našli George Gov Mušulin iz Pitsburga, Eli Popović iz južnog Čikaga, zatim Nik(ola) Lalić, Mirko Rajačić, George (Djordje) Vujnović, Stiv (Stevan) Bižić, Nik(ola) Dragaš, Džon (Djordje) Milodragović, Džo (Djordje) Veselinović iz Sent Luisa i drugi. Radeći "iza scene", Stepanović je dao veliki doprinos američkoj vojsci.

Kada je 1942. godine Kralj Petar II posetio SAD, dobio je zaduženje od strane Amerikanaca da tokom posete bude u pratnji kralja . To poznanstvo će u docnijim dogadjajima biti od velike važnosti.

- U leto 1943. godine - kaze dr Grečić - major Stepanović je premešten u ambasadu SAD u Londonu, u svojstvu vojnog atašea zaduženog za vezu sa jugoslovenskom vladom u egzilu. Pored ostalog, bio je zadužen za informisanje za Jugoslaviju i to za informisanje jugoslovenske vlade o saveznickim operacijama koje su bile vezane za Jugoslaviju i za informisanje Komande američke armije o akcijama, koje je jugoslovenska vlada u izbeglištvu preduzimala u Jugoslaviji. Major Stepanović je posle toga premesten u ambasadu SAD u Kairu, gde je radio četiri meseca.

U to vreme komanda savezničkih snaga za Mediteran nalazila se u Alžiru. Major Stepanović tada dosta putuje, posebno u već oslobodjenu Italiju, u Bari i Kazertu. Konačno je premešten u Italiju u leto 1944. godine i postavljen za štabnog oficira generala Vilsona, a kasnije služi njegovim naslednicima; Feldmaršalu Ser Aleksanderu i generalu Narneju. Tada je unapredjen u čin potpukovnika. Obavljao je dužnost oficira saveznicke obaveštajne službe za Mediteran. U to vreme je poslom putovao po Severnoj Africi, Sardiniji, Korzici, Švajcarskoj i Francuskoj. Jednom je leteo i u Sovjetski Savez. U Italiji, sa njim su radili Nik Lalić, Mirko Rajačić i Džo Veselinović. Oni su, po Stepanovićevom naredjenju u leto 1945. posetili logore za raseljena lica u Italiji u kojima su bili i Srpski emigranti da bi dobili podatke o tome, ko je od njih i zašto napustio Jugoslaviju. Potom se potpukovnik Stepanović pridružio generalu Vilijamu Morganu u Trstu, kao prevodilac. Stepanović se septembra 1945. vratio u Vašington u Departman za rat. Proveo je u američkoj vojsci 54 meseca, od kojih 34 u Evropi i vojnu karijeru završio od poručnika jugoslovenske, kao pukovnik američke vojske.

Za vojne zasluge dobio je brojna priznanja. Od SAD je dobio "Legion of Merit" za zasluge u obaveštajnoj sluzbi savezničkih snaga kao "ekspert za Jugoslaviju i Balkan". Feldmaršal Aleksander ga je lično odlikovao "Ordenom britanske imperije" za njegovo proznavanje Balkana i njegove briljantne organizacione sposobnosti. Dobio je vojna odlikovanja i od Francuske, Grčke, Italije i Malte. Kralj Petar II. ga je odlikovao Ordenom belog orla V. reda za pomoć u vreme kraljeve posete SAD 1942. godine i Ordenom belog orla, III reda sa mačevima za pomoc Kralju u Kairu. Kad je otišao u penziju Nikola Stepanović aktivno je radio kao advokat Srpske pravoslavne crkve u Americi. Zajedno sa vladikom Dionisijem formulisao je "Slobodnu srpsku pravoslavnu eparhiju za Ameriku i Kanadu".

Nik Stepanović je bio i jedan od retkih ljudi, koji je aktivno pratio poslednje dane života Kralja Petra II. O tome je svedočio čuveni srpski biznismen Petar Salata iz Cikaga. Ovo svedočanstvo Petra Salate nalazi se u arhivama FBI i CIA : ".......Oko 18. februara 1970. godine kralj Petar Drugi je došao u bolnicu Sen Kler u Njujorku. Za vreme svoga boravka u bolnici Kralju su predlagali da predje u Čikago radi daljeg lečenja. On nije pristao, ali je izrazio želju da ode u Kaliforniju. Pripreme oko prebacivanja Kralja iz Njujorka u Los Andjeles izvršili su kraljev adjutant Jovan Obradović i otac Vasilije Vejnović iz naše crkve "Sveti Sava". To je bilo 16. marta 1970. Na aerodromu ga je dočekala njegova dugogodišnja prijateljica Mici Lou. Ona je bila potresena, kad je videla Kralja u takvom stanju i pohitala je da pozove svoga supruga dr Franka Lou. Dr Lou je rekao svojoj ženi da Kralj umire " i prema svom sadašnjem stanju neće živeti duže od nekoliko dana". U tom trenutku obavešten je dr Uroš Seferović u Čikagu o dolasku Kralja i njegovom zdravlju i bio je umoljen da dodje što pre u Kaliforniju. Očigledno da mu to nije bilo moguće.

Pre no što je Kralj bio prebačen u bolnicu, telefonirao sam njegovom bratu Tomislavu u Englesku i izvestio ga o ozbiljnom stanju Kraljevog zdravlja. Tomislav je u početku bio protiv dolaska u Ameriku, ali je posle našeg insistiranja, pristao. On i prestolonaslednik Princ Aleksandar, stigli su iz Londona te srede u noć. Za nas je poseta Tomislava i prestolonaslednika Aleksandra Americi bila veliko razočarenje, obeshrabrujuća i stvarno, nije ničem poslužila, ni nama ni Kralju koji je, u to vreme, bio veoma, veoma bolestan. Naš odbor, na poslednjem sastanku s Tomislavom, nije želeo ništa da preduzima u pogledu pripreme sahrane. Sve što smo mi dotle predlagali Kraljeviću Tomislavu, on je odbijao, zbog čega smo prestali da s njim o tome dalje raspravljamo. U medjuvremenu, Kralj se u toku nekoliko nedelja malo oporavio.

Episkop Irinej je redovno posećivao Kralja. Obavestio je monarha da je njegovo ime bilo upotrebljeno pred sudom u Vokigenu u Ilinoisu, prilikom svedočenja vojvode Momčila Djujića. Kralj je izrazio svoje nezadovoljstvo i rekao da optužbe koje je vojvoda Djujić izneo nisu istinite. Docnije je episkop Irinej razgovarao s našim advokatima u Vokigenu koji su izrazili želju da Kralj iznese pod zakletvom izvesne činjenice koje su mu bile poznate. Episkop Irinej je upitao odbor u Los Andjelosu da li je Kralj dovoljno zdrav da po prednjem postupi. Kad je Princ Tomislav saznao za ovo, odmah je telefonirao doktoru Lou i tražio da se ni pod kojim uslovom Kralj ne može da podvrgne svedočenju takve vrste. Svima je poznato da se radilo o pitanju odnosa izmedju tkzv. raskolničke i zvaničnika SPC u Americi .

U to vreme takodje i Luka Pecelj saopštio je gospodji Lou, da mi ne bismo smeli da to učinimo i da se Kralj nalazi u vrlo teškom stanju. Princ Tomislav i Luka Pecelj nisu se nijednom zainteresovali za stanje Kraljevog zdravlja po njegovom napustanju bolnice Džon Vesli i sledstveno tome, nisu ni mogli znati, kako se Kralj u to vreme osećao. Opozicija je činila sve da spreči Kraljevo svedočenje, ali bez uspeha. Dr Lou je prisustvovao svedočenju prateći veoma pažljivo ceo tok i brižljivo motreci na samog Kralja. Kad je dr Lou primetio da advokati suprotne strane postaju sve oštriji u njihovom postavljanju unakrsnih pitanja, on je odmah zahtevao da se prekine rad. Kad je ovaj proces bio završen, Kralj je bio očigledno srećan što je doprineo nešto našoj strani u sudskom sporu. On je to zeleo da učini, rekao je, iako nije uvek u najprisnijim odnosima s episkopom Dionisijem.

Na dan 6. septembra 1970. Kralj je proslavio svoj četrdeset sedmi rodjendan u bolnici za rekonvalescente. Stanje Kraljevog zdravlja bilo je stabilno za sve to vreme ili do 23. septembra kada je, neočekivano, krenulo nagore zbog priliva krvi u pluća. Gospodja Lou se uplašila i uredila da se Kralj smesta prenese u bolnicu. Kralj je ponovo pao u agoniju. Sedmog oktobra ujutru izvestila me gospodja Lou da je u bolnici obaveštena od strane univerzitetske bolnice države Kolorado u Denveru, kao i od dr Stargla da se našao jedan darodavac jetre. U pitanju je bila petnaestogodišnja devojčica koja je bila na samrti usled saobraćajne nesreće. Nas su zvanično obavestili iz Denvera da je izmedju četiri osobe izabran naš Kralj kao primalac jetre pod uslovom da se omogući dolazak Kralja u Denver pre ponoći istog dana. Gospodja Lou me upitala šta da radi. Odgovorio sam joj da moramo iskoristiti tu poslednju šansu da spasemo Kraljev život. Ona se s tim saglasila. Tog dana nama je rečeno da ce Kralj živeti samo dan ili nešto više. Ja sam rekao gospodji Lou da se obrati Kraljici za njen pristanak za presadjivanje jetre, sem toga da zatraži od Nika Stepanovića iz CIA pravni savet i da ga upozna sa celom situacijom. Nik je bio jedina ličnost izvan našeg odbora koji je znao šta radimo.

Najpre je Kraljica Aleksandra izrazila strepnju, ali je potom, posle razgovora s dr Redekerom, koji se o tome starao, dala svoj pristanak preko telefona kome je sledio i telegram. Kraljici je rečeno da je jedina šansa za Kraljev život presadjivanje jetre. Dok je gospodja Lou bila u vezi s Kraljicom, ja sam stupio u dodir sa Nikom Stepanovićem. On mi je rekao da možemo postupiti kako smo zamislili s obzirom na to da smo dobili Kraljičin pristanak. Upitao sam Stepanovića da li bi se mogao dobiti neki vojni avion. Po njemu, kratkoća vremena to nije dopustala i savetovao je da se zakupi specijalan avion što smo i učinili. Let je stajao 2.700 dolara. Tako je sve bilo uredjeno i Kralj je bio u Denveru istog dana u osam časova uveče. Operacija je trajala šest časova. Nama je odmah dr Stargl rekao, da je sve proteklo vrlo dobro, ali ćemo morati pričekati još dvadeset četiri časa da bismo saznali nešto više o stanju Kraljevog zdravlja.

Posle nekoliko dana rečeno nam je da Kraljevo telo nije odbacilo novu jetru. Kraljevo stanje ostalo je isto punih dvadeset pet dana, kada se neočekivano pogoršalo zbog teškoće disanja. Umro je dva dana docnije, 3. novembra 1970. godine. Dok se Kralj nalazio u Denverskoj bolnici, kraj njegove bolesnicke postelje nalazili smo se gospodja Lou i ja. Pošto je izvršena autopsija tela , Kraljevi posmrtni ostaci vraćeni su u Los Andjeles.

Umrlicu je izdalo jedno denversko pogrebno preduzeće, koje nije raspolagalo svim potrebnim podacima o Kralju Petru Drugom. Otuda i mnoge netačnosti u umrlici. O tome je druga strana u crkvenom sporu mnogo pisala i govorila prebacujući našem Odboru da nije dovoljno poznavao Kralja i njegov život. Kraljeva smrt objavljena je 4. novembra 1970. zbog izvesnih mera predostrožnosti. Mi smo znali da su Luka Pecelj i Princ Tomislav očekivali taj trenutak da bi tražili prenošenje Kraljevih posmrtnih ostataka u London. Nama su bili poznati koraci koji su bili pripremani od druge strane, da dodju do Kraljevog tela i sahrane u Londonu.

Episkop Irinej došao je u to vreme u Kaliforniju i primio na sebe svu brigu, koja nije bila mala, oko sahrane. On je taj posao izvršio kako treba. Pored članova odbora samo su dva čoveka znala za naš rad. To su bili episkop Irinej i advokat Nik Stepanović. Oni su nam bili od velike pomoći svojim savetima i ohrabrenjem. S obzirom na to da se radilo o životu jednog važnog čoveka, nama su bili potrebni takvi intelektualci kao što su bili episkop Irinej i Nik Stepanović..."

Kralj je napokon sahranjen kako dolikuje, saglasno njegovom testamentu u crkvi Svetoga Save u Libertvilu, kako je tražio u svome testamentu, sa izričitom napomenom da želi da bude sahranjen u SAD. Testamentom je svome sinu ostavio 5.000 dolara u gotovini sa zaključkom da je ovaj ranije bio dobro situiran i pomagan  sa kraljeve strane. To je istina o poslednjim danima Kralja Petra II.

Nastaviće se :



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP