Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57355
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332059
Ko je na sajtu?
Imamo 91 gosta na mreži

СПИС О МИЛАНУ НЕДИЋУ


30.08.2013. / pee-Академедиасрбија
Др.Војислав Шешељ

Костићева брошура “Армијски ђенерал Милан Недић. Његова улога и деловање у последњем рату претежно према страним изворима”, објављена је у Мелбурну 1976. године. У предговору аутор напомиње да првобитно није имао намеру да се бави тим питањем јер је о њему доста аутора писало у српској емиграцији.

 Али на инсистирање својих аустралијских пријатеља и чињенице да је већ доста података узгред прикупио, Костић се прихватио и тог посла имајући, пре свега, у виду чињеницу да је реч о човеку коме су непријатељи одали признање због испољене части и патриотизма. “Ми нисмо до сада нигде наишли ни на један једини немачки докуменат, ни из тог времена ни апостериорног, који би Недића приказао као просто оруђе Немаца, као “слугу окупатора”, како му то комунистички властодршци у Југославији стално подмећу. Немци су га увек и у току рата и после рата сматрали као најбуднијег српског родољуба. И у суштини Немци су то ценили (мада би им било пријатније да је њихове интересе штитио, а не интересе свога народа).” (стр. 3) У следећих неколико реченица Костић укратко резимира свој претходни став, идеолошко полазиште вредновања Недићеве улоге човека који је жртвовао и живот, и част, и образ да би што више Срба спасао у тренутку док су их буквално сви уништавали. “Истина излази на видело и што будемо даље ишли, све ће слава Милана Недића бити већа. За време његова живота мало ко га је узимао у заштиту. Сад се тек види шта је он био и какве су његове заслуге за Српство, и то у најнезахвалнијој улози која се да замислити. У улози која се за њега морала свршити катастрофално. Његов положај је био безнадежан и то у сваком случају. Да ће његово заузимање за Српство, његове муке физичке и духовне, кадтад бити признате и награђене, то Милан Недић није могао да очекује, бар не свршетком рата, док је свет под опсесијом “колаборације” у рату. Како год се рат завршио, он је имао да испашта. Такав случај историја једва памти. Али то је истина. Ђенерал Недић био је паметан и разложан. Он је знао шта га очекује на крају рата, па ипак он је непоколебљиво ишао трасираном стазом, јер другог пута и излаза за српство није било. То се бар данас види.” (стр. 4.) Недић је деловао у условима у којима сопствене наде и лични спас једноставно није могао имати. Знао је да по завршетку рата “њега не чека ништа друго него осуда и смрт. Ко год буде победио он ће га из својих себичних рачуна оптужити и осудити, као што је бездушно осуђен маршал Петен у Француској. Па ипак он се свесно примио функције под окупацијом, јер је био уверен да служи своме народу и да нико други од свих угледних Срба, ма из кога српског краја, није у стању да консолидује ситуацију у Србији и да утиче на окупатора да има више разумевања за насталу ситуацију и ратне последице. Знао је да свој живот мора жртвовати за народ и жртвовао га је мирно и свесно... Судбина је према ђенералу Недићу заиста била немилосрдна. Узела му је у рату и његовог јединца сина и најмилијег брата Милутина.” (стр. 4-5.) Према сведочењу Адама Прибићевића који је у току Другог светског рата био један од најповерљивијих људи Драже Михаиловића и по специјалном задатку све време боравио у Београду, Недић му је једном приликом, као дугогодишњем личном пријатељу рекао: “Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила – “моја издаја”. (стр. 5.) Као елитни југословенски генерал Недић је прихватио да 29. августа 1941. године формира српску владу под немачком окупацијом да би у условима потпуног ратног хаоса, заводећи ред и мир Србе спасао од невероватних немачких репресалија. Србијом је у то време пламтео устанак у коме се националне снаге, услед недовољно промишљеног вођства, нису сналазиле а комунисти су, спроводећи своју револуцију толико провоцирали Немце да су се они немилосрдно светили над голоруким народом. Недић је формирао трупе првенствено од бивших жандарма, добро их организовао и дисциплиновао и ускоро готово све комунисте отерао из Србије, тако да ту више никаквих шанси нису имали све до појаве совјетских трупа. И Тито је у листу “Пролетер” признао да се партизани из Србије не би ни повлачили да није било Недића. Како наглашава Костић, “важно је запазити да и сам Тито признаје да је Недић дошао на власт када су комунисти били у сталном напредовању и јачању у Србији, а не одмах по пропасти државе и доласка Немаца окупатора.” (стр. 9.) Као способан човек и добар организатор Недић је успео да у одређеној мери обезбеди снабдевање становништва најнужнијим потрепштинама, непрекидно се сучељавао са Немцима по питању заштите Срба, једном и оставку подносећ и како би изнудио смањивање репресалија, али и пружао уточиште избеглим и прогнаним Србима из свих других српских земаља. Снабдевао је оружјем, без знања Немаца, четничке одреде у Источној Босни, Херцеговини и Старој Србији. “Ђенерал Недић је у току 1943., уз помоћ извесних добронамерних окупаторских органа спасао око 30.000 логораша Срба из логора смрти на сајмишту, где се свакодневно умирало на стотине и хиљаде. Логораши су једног дана у крајњој беди и са душама у носу преведени у Београд, прихваћени и помогнути да преживе зло доба рата. Све су то били Срби из наказне државе Хрватске.” (стр. 14.) Успео је да издејствује и одобрење да се српским војним заробљеницима у Немачкој пошаљу пакети хране. Уосталом, спасао је и мошти цара Лазара, цара Уроша и војводе Штиљановића, које су стотинама година чуване у фрушкогорским манастирима и тако пале у хрватске злочиначке руке. “Једног дана 1942. Недић је обавештен од председника општине у Земуну Ханса Мозера, да су Хрвати избацивали ове мошти из манастира и да су их чак оскрнавили. Нудио је своју пуну услугу да се ове српске светиње спасу. Недић је одмах прихватио ову помоћ и тако су ове мошти немачким камионом и оружаном пратњом пренете у Београд и стављене у Саборну цркву где се и сада налазе.” (стр. 14.) На основу свега тога Костић закључује да је Недић “учинио огромне услуге Србима у последњем рату, за који он ни најмање није крив. Да није било њега, српске жртве би се удвостручиле, ако не и утростручиле. То “стоји”, то је историјска истина коју ништа не може демантовати. Мало је ко у стању да то тако сигурно зна као ми и ми категорички тврдимо да је Недић спасао од Српства све што се могло спасти, после толико непромишљених аката и пре рата и у току рата.” (стр. 14-15.) У говору који је преко Радио Београда 2. септембра 1941. године одржао српском народу, Недић је објаснио своје мотиве свесне колаборације, која није у вези ни са каквим личним интересима, властољубљем или славољубљем: “Дошао сам на владу да спасем народ, да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врши обрачун највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи... Влада, која је израз воље српскога народа за животом и концентрације његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали, добију превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду на обнови своје земље.” (стр. 15.) У говору од 8. новембра 1942. године био је још прецизнији у погледу дефинисања личне мотивације: “Видео сам пред собом очигледну пропаст народа, обезглављеног, остављеног од његових званичних главешина, које су прво проузроковале његову велику несрећу, па га онда оставиле на бојном пољу. Ставио сам му се стога на чело да му помогнем и будем користан, јер ме је на то позивала дужност према отаџбини.” (стр. 16.) Костић указује на најзначајније емигрантске ауторе, попут Станислава Кракова, Петра Мартиновића Бајице и Бошка Костића, који су се раније детаљно бавили питањем ратне улоге Милана Недића, а и на сведочење Божидара Пурић а да му је Слободан Јовановић рекао да ће мишљење о генералу Недићу морати да се мења упркос његовом ражаловању од стране краљевске владе, с обзиром да је посредством људи избеглих из отаџбине чуо много о Недићевом спасавању Срба и угледу који због тога ужива у српском народу. Пурићев позитиван став о Недићу је посебно значајан због чињенице да је он извесно време био председник југословенске емигрантске владе и на ту функцију поднео оставку јер није прихватио Черчилов захтев да се генералу Михаиловићу одузме функција министра одбране. Уз то, позитиван став о Недићу је имао и Адам Прибићевић, па су Прибићевићеви и Пурићеви јавни наступи проузроковали радикалну промену мишљења српских емиграната који су у почетку веома негативно процењивали Недићеву ратну улогу. Сву озбиљност Недићеве улоге да прихвати формирање српске владе под немачком окупацијом Костић поткрепљује и личним сведочењем: “Ја, који сам био комесар Министарства саобраћаја, прва два месеца окупације и који сам дао оставку давно пре него се и појавила била мисао да се улога повери Милану Недићу, знам из прве руке намере окупатора. Пред мојим ушима је говорио државни саветник др Турнер да Немачка неће ни једног војника више држати у Србији него је било предвиђено (после је било јасно да је то због похода на Русију); ако Срби неће да образују своју управу, казао је др Турнер, онда не постоји ништа друго него поделити Србију на четири окупатора: Хрватску, Мађарску, Румунију и Бугарску. Није др Турнер ниједном речју ставио у изглед Србији нека преимућства ако образује своју власт, већ је претио ако она то не учини. Уопште је поступао бахато, надмено, победнички, како је то само Немац у стању.Који би српски патриота дозволио да се и тај мали остатак Србије рашчеречи и да бар још један милион Срба буде убијен, а сви заједно гоњени и мрцварени? Кад је мени поставио питање да се примим комесарства, ја сам проклињао мајку која ме родила и све сам покушао да склоним друге на то, али нисам смео да то одбијем, јер ми мој патриотизам није то дозвољавао. У рату је било најлакше бринути само за себе и своју породицу.” (стр. 30-31.) Недић је био уверен да ће Други светски рат дуго трајати и да је превасходни циљ српског народа голи опстанак јер он пресудно не може утицати на исход рата нити сам окупатора отерати. А с друге стране се мора спречити комунистички авантуризам јер сатире Србију, хушка Србе да се међусобно убијају и навлаче на невине цивиле дивљу и сурову немачку освету. Поента Костићеве књиге је ипак на мишљењима која су о Недићу изразили страни аутори, пре свега немачки, али и неки швајцарски, мађарски, енглески и италијански. Тако је Јохан Вишт у књизи “Трећи рајх и Југославија” објављеној у Штутгарту 1969. године писао: “Ђенерал Недић је био војник, а не политички економ. Па ипак он је – под најнеповољнијим приликама које се даду замислити – изванредно успео и да код свога народа и код окупационих власти створи психолошке претпоставке за нормализацију односа и прилика у земљи. Од 1942. па до позне јесени 1944. у Србији је владао релативан мир и жива делатност на свим секторима привреде и јавног живота. Ђенерал је једном свесном и одлучном политиком привео земљу консолидацији. Постепено развио је поставке једног правог државног ауторитета и тако је створио основе за територијално проширење земље, које је окупатор виа факти морао да призна (Санџак и Црна Гора). У његовим канцеларијама висила је на зиду слика краља Петра, његове трупе полагале су заклетву краљу, а против партизана бориле су се под српском заставом. Ако су ђенерала Недића огласили “нечасним”, он је ипак част свога народа од срамоте спасао.” (стр. 45-46.) Тај аутор износи и читав низ примера изразитих Недићевих противнемачких ставова и пре и у току рата. Костићу је ипак најважније Виштово резимирање правних аспеката Недићеве колаборације. “Недићева влада, постављена од Немаца, ставила се на правни терен хашког регулисања ратова на земљи, који обавезује становнике окупиране земље на послушност и безусловни мир док рат траје. Недић је стално упозоравао становништво на опасност од субверзивне саботаже, која се углавном вршила против важних железничких линија и промета Дунавом... Један од најважнијих својих задатака, ђенерал Недић је видео у томе, да сачува биолошку супстанцу свога народа од крвавих немачких акција одмазде, и да ту (супстанцу) сачува од усташа, који су у свом програму објавили потпуно уништење српског народа у Независној Држави Хрватској. Тај циљ је ђенерал Недић могао постићи само лојалним понашањем српског становништва према окупатору, а у пределима ван Србије војничком заштитом православних.” (стр. 49.) Вишт указује и колико је Хитлер био узнемирен вестима о Недићевој сарадњи са Дражом Михаиловићем, као и сталном подозривошћу највиших немачких војних и политичких функционера, поготово Рибентропа, према Недићевој влади. На сличан начин о немачкој политици према српском народу и Недићевој улози пише и истакнути немачки обавештајац Вилхелм Хетл 1950. године у књизи “Тајни фронт”, објављеној у Цириху под псеудонимом, указујући и на Недићево финансијско помагање четника преко Српске народне банке. О сарадњи Недића и Михаиловића много детаљније пише и Јозеф Матл 1954. године као коаутор зборника о збивањима у Југославији током Другог светског рата. Он тврди да је “још у току 1941. године Недић помагао новцем, храном и одећом четнички покрет у Србији и националне одреде, које је мајор Дангић предводио у Босни. Године 1942. Недић и Љотић предложили су Дражи Михаиловићу даљу помоћ у роби, муницији и новцу. Као противуслугу тражили су да Михаиловић привремено не образује владу, пошто већ постојећа дупла влада, немачка војна управа и влада Недићева, и тако тешко оптерећују становништво земље. Недић и Љотић су се изјаснили спремним да убудуће раде заједнички са Михаиловићем при именовању команданата оружаних јединица као и при постављању окружних начелника. Међутим, сматрали су да је боље да Михаиловић у целости до даљега спроведе изван Србије исту задаћу, као што је они спроводе у Србији, наиме: чишћење области од комунистичких партизана. У даном тренутку – Недић и Љотић су спремни да владу и све њихове оружане одреде предају Дражи Михаиловићу, односно оној личности коју би краљ одредио.” (стр. 54.) Посебно је значајно сведочење личног Хитлеровог изасланика Хермана Нојбахера који о Милану Недићу пише као о великом српском националисти, па описује утиске које је стекао о њему у току непосредног сусрета и на основу вишеструке преписке: “Недић је изнео на мушки начин жалбе против дотадашњег држања Немаца према Србији и истакао је цео низ захтева чије би испуњење олакшало терете његовом мученичком народу и поправило његов немоћни положај. Министар спољних послова фон Рибентроп није примио ове жалбе много пријатељски. И кад је Недић тражио ревизију провизорних граница Србије – чисто српски срезови, против неприродних граница Хрватске, били су потпали под Хрватску, а историјско Косово Поље припало је новој великој Албанији – фон Рибентроп је био врло оштар. Рекао је Недићу да чак ни Француска не може сада да рефлектира да јој се исправљају границе и да је сваки такав српски захтев сада изван дискусије. Недић је, врло нерасположен, одбио тада да потпише један текст коминикеа који му је био предложен. И више није било могућности да се настави разговор и стварни и људски неуспех сусрета је био потпун.” (стр. 55.) Нојбахерова лична оцена Недићевог карактера је изразито позитивна. “Недић се налазио у стању сталног разочарења и огорчења... Главни мотив његовог рада био је да се преко сарадње са окупатором олакша судбина Срба. Он је тежио да брани монархију Карађорђевића од комунизма. У стотинама писама он ми се жалио на прогоне Срба у Хрватској, у Албанији, у подручјима које су биле Бугари окупирали, у мађарској и немачкој окупационој области. Он је био неуморан као тужитељ... Ја сам му био последња нада... Милан Недић је био потпуно несебичан и остао је без игде икога свога. Он је становао код његовог брата генерала Милутина Недића који је с њим заједно политички ишао. Мени је лично познато да му је снаха продавала накит како би у тешким ратним временима могао да преживи.” (стр. 56.) У књизи Ладислава Хорија и Мартина Бросата “Хрватска усташка држава”, објављеној у Штутгарту 1964. године посебно се приказује узнемирење у хрватским владајућим круговима у Загребу по појави Недића на челу српске владе. Костић преноси из те књиге следеће упечатљиве одломке: “Већ је само образовање Недићеве владе тамо (у Загребу, Л.М.К.) изазвало јако узнемирење. Каше (немачки посланик у Загребу) јавио је, да је Кватерник Недића означио као непријатеља Немаца и хрватска влада се боји да ће се српски отпор у Хрватској до те мере појачавати уколико немачке власти у Београду излазе у сусрет српским интересима... На страни Недићеве владе стајало се, после свега што се већ десило, још далеко непријатељскије према усташкој влади. Кад је Каше у споразуму са Павелићем, почетком октобра 1941. начинио преко Бенцлера предлог о васпостављању директног контакта између Павелића и Недића, овај је то категорички одбио.” (стр. 56-57.) Немачки историчар Карл Хрилицке у књизи “Крај на Балкану 1944/1945”, објављеној у Гетингену 1970. године пише: “Милан Недић није био никакав “колаборатер” у увредљивом смислу речи. Појам “колаборатер” проистиче из једне пропаганде са одређеним циљем, која жели да из њега изведе осуду са проклетством. Ђенерал Недић је био као и Михаиловић, грана једног истог храста, који је имао чврст корен у српској земљи. Ђенералу Недићу подметати наклоност ка Немцима је сасвим одвратно. Недић је био у сваком погледу часни, краљу одани Србин.” (стр. 57-58.) И Зигфрид Каше и фон Рибентроп су стрепели од могућих Недићевих потеза, видећи у њему притајеног немачког непријатеља. Костић наводи и цитат београдског историчара Благоја Стокића, који говори за “Новости” од 26. маја 1976. године, штампане усред Београда и под потпуном контролом титоистичког режима: “Међу најзанимљивијим немачким документима која сам открио, нама досад непозната, спадају она о односима између Немаца и наших квислинга. Изненадило ме је оно што сам сазнао: између немачке окупаторске управе у Србији и квислиншке власти, Недића, затим Љотића и других – испољавало се стално неповерење. Немци, укратко, на основу докумената, нису никако могли да дођу до закључка – ко су им стварни пријатељи.”(стр. 60.) И мађарски историчар Петар Гостоњ 1967. године тврди да је основни Недићев програмски циљ био спас српског народа од потпуног уништења и анархије, али и од комунистичке револуције. Посебно је упечатљиво сведочење енглеске ауторке Рут Мичел која је 1947. године изнела врло повољно мишљење о Милану Недићу, па је, између осталог истицала: “После окупације он је био немачки заробљеник. До њега су стизали извештаји о страховитим жртвама хрватских покоља и о протеривању пола милиона Срба, углавном жена и деце, која су била закрчила друмове према Србији у очајничком бекству од убица. Тада је сматрао да му његова дужност налаже да остави свој велики престиж на расположење своме народу, да покуша да реши проблеме који нису имали преседана у историји, те да настоји да спасе и сачува свој народ на ма који начин. Они који лично познају генерала Недића знају тачно, да је он био спреман да и свој живот стави на жртву за свој народ. Казати да је он имао личних амбиција, јесте прост апсурд. Он је пристао да покуша да заведе ред под окупацијом у коме би гоњење Срба имало да престане, али да ниједан Србин не буде приморан да служи у немачкој војсци. Овај други услов био је спроведен и ниједан Србин није служио у некој осовинској војсци. Пољска и Србија су једине прегажене земље са том карактеристиком...

Постоје необориви докази да Милан Недић није никада био колаборатер у смислу једног Квислинга, Лавила или Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са свим сателитским политичким и војним вођама, Недићево име никада није било споменуто.” (стр. 65.)

/ Извор : Интегрални део из књиге проф. др Војислава Шешеља Идеологија српског национализма (друго издање, 2002. година; стр. 688–694). STORMFRONT - Resistance /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP