Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57355
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6332066
Ko je na sajtu?
Imamo 95 gosta na mreži

ТАМО ДАЛЕКО – ШТА ЈЕ НАМА КРФ ?


07.09.2013. / pee-Академедиасрбија 
Сава Стамболић    
 
Лета 2013. године имао сам то ретко задовољство да посетим јонско оство Крф, чији је сваки педаљ нераскидиво везан за српску историју. Дуго сам желео да га обиђем и осећао сам радосно ишчекивање, измешано са великом зебњом због места која сам намеравао да походим.
 
Преко туристичке агенције уговорио сам дневни излет у град Крф, у току којег је предвиђена посета „Српској кући“ и касније одлазак на Видо, злогласно „острво смрти“ на којем су исписиване најболније странице наше историје. На тај излет сам гледао као на ходочашће. Иако је време било веома топло, одлучио сам да на Видо могу отићи само у дугим тамним панталонама, сматрајући да ћу том малом „жртвом“ једино достојно моћи да обиђем место страдања небројених корифеја српског духа. При поласку групе сам увидео да су многи игнорисали позив водича да се пристојно обуку, па је ту било мушкараца одевених скоро као за плажу,  а о млађим момцима и девојкама да и не говорим. Био сам помало љут на себе што нисам очекивао такав „опуштен“ однос људи према месту на које смо се упутили, ипак сматрам себе реалним човеком, свесним све дубине наше националне апатије, али чинило се да идеалиста у мени није спреман да се помири са тим.
 
Прво одредиште била је „Српска кућа“ у којој је смештен музеј посвећен боравку Срба на Крфу 1916-1918 године и конзулат Републике Србије. Тек што сам сузбио свој презир за све који се нису прикладно оденули, схватио сам да разлози за моју фрустрацију тек предстоје. Прва невероватна информација коју сам сазнао је да „Српска кућа“ ради искључиво од 7 до 14 часова! Што не би било толико штетно да не постоји огроман број организованих група које желе да је посете. Радно време, у духу „рајских“ социјалистичких времена, тако данас узрокује да се свака група задржава у музеју тек толико да „окине“ пар фотографија и саслуша веома кратку причу о дешавањима на Крфу тих судобносних година. Стога сам се вратио сутра раније и сам остао 3 сата да детаљно погледам изложбу.
 
Унутра нас је дочекао љубазан кустос, у чију стручност немам разлога да сумњам, али њему или његовим претпостављенима морам замерити стиску са временом које узрокује поменути кратки интервал рада музеја, а што има за последицу да сам дуже и исцрпније слушао на Фрушкој гори о производњи меда, него о српској голготи Албаније и опоравку на Крфу, што је поражавајућа чињеница. Ништа што је речено у тих мање од десет минута не превазилази основна знања која стичемо у школи или личном радозналошћу. Међутим, водич не пропушта да нагласи да ако желимо да сазнамо више, можемо купити кустосову књигу у „Српској продавници“ преко пута музеја, а да ће нам је он радо потписати. Скученост простора и тако српска потреба да се приближимо „важном човеку“ нагони многе посетиоце у оближњу продавницу, а потом у ред за потписивање. А продавница права „српска“, прескупа и слабо опремљена. Нека, свакако ме је више занимао музеј.
 
Изложба је богата аутентичним предметима и фотографијама, стручно састављена од стране Војног музеја, али и у овом сегменту примећујем много недостатака. Поставка је заробљена у 70-им годинама! У времену када, примерице, Руси користе најмодерније технологије да прикажу своју прошлост, овде сам затекао плочице са описима предмета, које имају веома ситна слова, на српском и грчком, а енглеског нигде! Негде и саме плочице и налепнице фале. Поједини цитати су наведени на јефтиним хартијама, жуте боје. Од екрана осетљивих на додир, интерактивности и дигиталне технологије ни трага!
 
А онда примећујем таблу са списком донатора и добротвора „Српске куће“. Влада и друге високе институције Републике Србије и велики број других моћних и утицајних пријатеља. Боље да скину ту плочу да се не срамоте! У питању је списак одговорних за јефтин и полуаметерски однос према сећању на једну од највећих епопеја у историји света и сигурно највећу трагедију, али и тријумф у историји Србије.
 
Острво је у време доласка Срба имало око 100.000 становника, а наших избеглих људи је било више од 158.000! Тај огроман број ужасавао је житеље Крфа, али су брзо заволели дошљаке, који, за две године боравка, нити једну маслину нису поломили, а камоли да су нешто горе учинили. Многа места где данас бораве туристи била су тада локације српских табора, где су се десетине хиљада људи опорављали и јачали. На тим истим плажама су се купали, улицама истог града ходили. Националне институције су биле размештене по целом градском језгру, а мене ето нико није упутио у којим то зградама? Где се оне налазе? Како да сазнам више? Да ли постоји нека мапа? Зашто се многобројим странцима који долазе на острво у понуду не укључује и сазнавање о том невероватном догађају пресељења читавог једног народа на Крф? Зашто не чинимо више да сазнају какву смо то жртву поднели? А најболније од свих тих питање је где су српске екскурзије? Зашто мени нико током 16 година школовања није понудио одлазак на Крф?!
"Острво Видо постаће, за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим. Збориште захвалних потомака" рекао је 1918. године, блаженопочивши митрополит Михајло и покој му души, погрешио - на нашу општу срамоту! Далеко су и Видо и Крф од оног што би требало да нам значе. Баснословне и бесмислене екскурзије се организују матурантима за Париз, Рим, Праг, које могу да посете и сами у свако доба, али на Крф да оду заједно и поклоне се као колектив онима који су све дали да они данас живе као слободни људи, то не могу...
 
Моја генерација и ко зна колико других изгубиле су ту могућност заувек. Остаје нам да, свако појединачно, састављамо сломљене фрагменте наше прошлости и склапамо мозаик, чији сјај кад увидимо и схватимо размере неправде, незадрживо нам једино могу поћи сузе покајања и беса што смо тако дуго држани подаље од тог блага, од те одговорности.
Решио сам да разматрање ових тешких питања оставим за неки други дан, као што је овај у којем пишем текст на ту тему, а да тада будем усредсређен на славне подвиге и жртве предака.
 
Купили смо цвеће и наставили ка Виду. По самом искрцавању на оствро, дочекује вас споменик који је подигао Крушевац, град побратим Крфа. Само острво је лепо уређено, чисто и мирно. Грци веома поштују успомену на догађаје који су се ту збили и тиме заувек освештали то парче земље, које би данас могло да буде још једна веома привлачна плажа са пратећим садржајима, али није, на чему им дугујемо захвалност.
 
Да нисмо само данас немарни према нашим херојима сведочи и чињеница да је маузолеј на Виду изграђен тек 1938. године, уз огромно лично залагање српских политичара Милана Стојадиновића и Александра Цинцар-Марковића, који су обојица боравили на Крфу као војници у време Првог светског рата и оженили се на острву. Тако смо и посмртне остатке војводе Радомира Путника пуних девет година заборавили у Француској, али то је друга прича.
 
Размишљао сам тако о нашим многобројним срамотама док смо се лаганом узбрдицом пењали ка маузолеју окупаном у сунцу. Тамо, још један пораз, дочекала нас је пријатна млада девојка, потомак Србина из тих дана, али која речи српски не зна. Опет јавашлук, опет аматеризам, па где су гардисти? Где је свечана стража? Шта ради тај конзулат ако није у стању да издејствује и организује посебан статус за споменик, где је братски однос са Грчком којим се хвалимо и наша спремност да одвојимо нека средства да војници бораве овде и својом свечаном стражом подсећају стално посетиоце да је то свето место, као што чине амерички гардисти на гробљу у Арлингтону или руски код „вечне ватре“ у Москви.
 
Тако је како је, помислио сам и нисам дозволио да ми сва та фрустрација скрене пажњу са онога што је стварно важно, а то је поклоњење сенима мученика сахрањених у маузолеју, њих преко 1200, после којих више није било места, па су на хиљаде полагане у море. Пожелео сам давно на том месту да изрецитујем речи „Плаве гробнице“ Милутина Бојића, које су на мене оставиле неизбрисив утисак откад сам их први пут чуо. Замолио сам водича и он ми је дозволио. Док су најдирљивији стихови, икад написани на српском текли, и најтврђе срце схватило је смисао доласка на Видо и многе очи испуниле су се сузама.
Неизмерно сам захвалан на тој прилици да им кажем, кроз речи њиховог саборца Милутина, колико сам им захвалан, колико их жалим и колико сам поносан на њих. Али то не мења чињеницу да је ово био усамљени инцидент, случајни догађај, као што то често код Срба бива. Неким добрим људима појачао сам утисак са ходочашћа, али то су само ретки појединци, ту нема система, ту нема култа сећања и његовог смисленог, усмереног развоја.
 
Сањам државу која ће уређено, систематски и професионално чувати и јачати идентитет свог народа, надам се коначном отварању Народног музеја и његовој модернизацији, верујем да можемо на Крфу и другим местима у иностранству где су наши преци оставили кости, урадити много више да свет сазна за огромну жртву коју смо поднели да бисмо били историјски народ, слободан народ. Што је посебно важно имајући у виду ревизије историје које нам се спремају из различитих „кухиња“. За снове се морамо борити, раскопане темеље морамо поново пронаћи у земљи, открити и на њима зидати. Скромна рецитација и овај текст су још једна моја цигла у тој новој грађевини, „дому сјаја на гомили рака“ како је говорио песник Бојић. Ако не изградимо наш истински „дом сјаја“, онда су све раке наше историје биле узалуд.
 
Наду пре свега видим у младим људима које познајем и новима које стално срећем, а који више знају о својој прошлости од родитеља, којима је стало и који су спремни нешто да предузму. Преци пресељени у Вечност имају времена да сачекају да их вреднујемо и да их се сећамо на прави начин и пошто су бољи од нас, опростиће нам што су толико чекали и што ћемо и 100. годишњицу њиховог великог страдања и подвига дочекати неспремни!
 
/ НСПМ /
 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP