Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54154
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301025
Ko je na sajtu?
Imamo 91 gosta na mreži

A OD ZDRAVSTVA - MUDA ZA BUBREGE


08.10.2013 / Akademediasrbija

Piše : Slobodan М.Maričić

Nedavno sam pisao o tome kako se decenijama manipuliše u srpskom zdravstvu sa dobrovoljnim davaocima krvi i dobio nekoliko poruka podrške.

 Da ukratko ponovim, tačno je da je davanje krvi ( nekad bio) zaista human gest kojim su se spasavali životi i omogućavalo saniranje teških povreda. Da bi podmirili potrebe složenih operacija nekada su stimulisali građane na pravo takmičenje, ko će dati više krvi. Obećanja povlastica i beneficija u eventualnom docnijem lečenju dobrovoljnog davaoca bile su najrazličitije. Onaj ko je od davanja krvi „zaradio“ koji dan ranijeg otpusta iz vojske ili dan, dva dodatka za godišnji odmor, imao je jednom ili dva puta simboličnu korist. Svi ostali koji ipak očekivali i najmanju satisfakciju bili su prevareni, osim onih kojih su posle stotog davanja krvi dobili zlatnu (pozlaćenu) značku dobrovoljnog davaoca krvi. Za deseto davanje se dobijala crvena značkica u obliku kapi krvi. Simpatično. Ali od pravih beneficija recimo obećanog oslobađanja od participacija za preglede, obezbeđenog mesta u bolničkom lečenju, dve nedelje odmora u banji jednom u deset godina i slično, nije bilo ništa.

Kada je šezdesetih  JNA odnosno Jugoslavija počela da  šalje razne pomoći nerazvijenima ili učestvuje u misijama UN, sa pokretnim bolnicama odlazili su u svet, zalihe krvi, plazma i drugi „rezervni delovi „ naših dobrovoljnih davalaca krvi. Tako je jugo-srpska krv tekla i valjda još teče u venama Sudanaca, Egipćana, Palestinaca i šta znam gde već.  Džaba naravno ili pošto dobijeno, za toliko dato. To se naravno ne odnosi na pomoć u velikim prirodnim nesrećama, gde je takva naša pomoć bila opravdana. Verovatno i danas se naše medicinske misije i pomoći tako „opremaju“ .

A onda je sve postalo roba, pa tako i krv. To smo videli za vreme sankcija i blokade, kada su iz Srbije počele prve ture u Hrvatsku i Mađarsku. Jedna tura (pro)daš 400 ml. krvi za 100 dojč maraka i obezbedio si da prehraniš familiju za mesec dana. Ipak to nije trajalo dugo, tek toliko da neko obrne dobar profit na našoj tadašnjoj bedi.

U tragičnim okolnostima rata na Kosovu saznali smo za otimanje ljudi i uzimanje organa radi trgovine. Mi smo bili užasnuti i zaprepašćeni, a stranci gotovo mrtvi hladni. Da li zato što je presađivanje organa još od šezdesetih kada je onaj doktor Debejki ( ne znam kako mu se piše ime) presadio srce, i otada svuda po svetu presađeno ko zna koliko srca, bubrega, jetri, noseva, ušiju i svih mogućih delova tela, pa čak i ruku i nogu, a samo se čeka kada će neko „presaditi“ nekome i glavu, ili, zato što su „ primaoci“ bili iz bogatih zapadnih zemalja.   
 
Ali nije mi namera da ispisujem istoriju razvoja medicine u ovoj oblasti, već da kažem nešto o današnjoj situaciji u Srbiji, gde se ekonomski polako približavamo onom periodu iz početka devedesetih – plata tri marke, a troškovi života 100 maraka. Samo što je sada valuta evro i odnos troškova života i plata, odnosno penzija u proseku nešto povoljniji sa tendencijom da se uskoro sve ponovi. 

Eto u takvom ekonomskom bedaku najsiromašniji u Srbiji, bez posla godinama i bez izgleda da nađu bilo kakav posao sa platom dovoljnom da ishrane sebe i porodicu setili su se da i oni imaju nešto, što je rešenje svojih egzistencijalnih problema na dugi rok , a to je – prodaja sebe u delovima. Reklo bi se da su bubrezi najtraženiji rezerni ljudski delovi, pa je i oglasa i ponuda za prodaju istih najveća na tržištu.

Ali ne lezi vraže, neko je u Srbiji procenio da bi se uštedelo dosta para u sirotinjskom srpskom zdravstvu, ako bi svaki drugi Srbin i Srpkinja postali donatori „rezervnih delova“ u slučaju iznenadne ( zadesne ) smrti. Promoteri ovoga kažu da bi se u proseku tako od jednog donatora spasilo čak sedam ljudskih života ! Prosto neverovatno šta se sve može „humano“ iskoristiti. 

Tema nije ni malo lepa, ali je istinita i aktuelna. Među prvima su se među buduće donatore upisali načelnici bolnica, čuveni doktori i ministarka zdravlja. Dakle svi oni kojima su šanse da im se „iskoriste“  organi jedino ako im se sruši avion kada lete na egzotične destinacije na seminare ili na odmor. Posebno ministarka zdravlja utegnuta u pancir, da bi održala liniju iz rane mladosti. I tu je prva kvaka, ko se ( od glavonja) upiše za donora organa ima prednost ako mu „otkaže“ neki rezervni deo. U prevodu, ja ću da se upišem da ću da dam bubreg, ali ako mi bude zatrebalo, prvi sam na spisku dobitnika za „rezervne delove“ ili, daću vam sve delove kada riknem u osamdeset i nekoj.

Međutim, odziv je slab, nerado se Srbi upisuju u davaoce organa, a i krvi od davalaca sve je manje. I Crkva  nije baš za tu akciju, kaže da „pokojnik“  treba da ostane u celini i celosti. Tako sad američki ambasador i neki drugi predvode akcije u kojima stranci daju Srbima krv - besplatno. Nešto se pitam , koliko bi trebalo da im uzmemo krvi u srazmeri koliko su prosuli naše srpske, za vreme NATO bombardovanja. Predložio bih, ali ne znam kome, da oni budu prvi donatori glava, a da naši na VMA vežbaju presađivanje.

Kada je naša vlast (medicinsko-politička)  videla opasnu smetnju akciji : „dajte bubreg – dobićete muda) objavila je da je protivzakonito da ljudi prodaju svoje delove tela, pa sledi spisak...... Krv naravno možete da dajete dobrovoljno državi koliko hoćete i pride koliko vam još na silu popiju njeni činovnici, sudije, poreznici, policija itd. 

Dvojici mladih ljudi u najboljim godinama koji su preko medija ponudili nedavno svoje bubrege na prodaju, jer godinama nemaju posao i porodice im gladuju a preti im zaplena imovine zbog dugova, saopšteno je lično od vlasti da nemaju zakonsko pravo na tako „otuđenje imovine“ . Ali mogu slobodno da kao donatori daju bubrege ili neki drugi organ nekoj bolnici, koja će rado prihvatiti „donaciju“ . A šta dobijem za to, kažu, pitao je jedan ? Hoću li dobiti neku pomoć ili možda neko u mojoj porodici posao ?  Kakav posao, kakva pomoć, pa vi činite time veliko humano delo, spasavate jedan život ! Zaista kakva plemenita zamisao, pored svih nedaća, gladne porodice, dugova i bede postati još i invalid, to je samobilačka misija za ljude iz nacije koje imaju taj gen, kao mi Srbi naprimer. Kažu da je odmah odštampano milion kartona za donatore ( neko se naravno i tu ugradio) ali sa sve doktorima i ministrima od 7,5 miliona građana Srbije prijavilo se u „humanitarce“ jedva dve hiljade. Ako i to ne lažu.

I niko sada nije zadovoljan. Ni tvorci ideje „bubreg za plaketu“ , niti sirotinja - „ bubreg za pare“ . Tu se sada postavlja dilema zbog odluke koju su zakonodavci ( oni nebubreg-davci) brže bolje ozakonili, tačnije zabranili su građansku slobodu da je čovek svoga tela gospodar !  Sada mučenicima koji su naterani da rasprodaju svoje telo da bi spasili sebe i porodicu postaju automatski kriminalci ako odu negde u inostranstvo i „prodaju se na delove“ . Ne vredi ni što su oni ponudili da plate porez na ovu krvavu zaradu ! Ništa.

I sad pitanje šta može vlast ? Da kazni „prodavca“ zatvorom , naplati mu 20% poreza, ili mu zapleni zaradu ? Takvog primera još nema, ali se očekuje da ćemo uskoro na povratku iz inostranstva zadizati košulje i haljine da carinici provere ima li tragova operacija. Naravno, neće onima u avionima i limuzinama, već sirotinji u autobusima  koji prenose kobasice, kafu, kineske gaće i untercigere.

Nikako mi nije namera da pravim sprdnju na ovu tragičnu temu i dilemu, ali je smešno-tužnom pravi srpsko zdravstvo i zakonodavci. Kada dajemo donaciju strancima za svako radno mesto po deset hiljada evra, postoji li mogućnost da se donatorima organa da pravična naknada i pomognu oni i porodice ? Pa trenutne potrebe kažu, nisu veće od stotinak donatora, pa bi sve naknade za ovaj danak u krvi bile relativno male.
 
Međutim imam dva pitanja za nadležne. Kao prvo, zašto su ukinute akcije da se u slučajevima potrebe krvi ne zove porodica da članovi iste obezbede svoju ili donaciju krvi od svojih prijatelja i poznanika. Nije valjda da niko od njih nije sposoban da bude davalac, već Zavod i sve institucije i mediji svako malo viču: „ nema krvi, odlažu se operacije, izdaje humanost.... i sl. „ A svaki Srbin opet u svakoj prilici rado kaže, kako bi dao i život  za decu, brata, familiju....... Pa Srbine daj 400 ml krvi ili ne ser.. za džaba. Nije važno koja je grupa, jer će nekom drugom zatrebati možda baš ta.

I drugo pitanje uz napomenu da sam potpuni medicinski laik. Pročitao sam da i najskuplje operacije presađivanja organa mogu da ne uspeju, ukoliko organizam primaoca ne „prihvati“ transplantirani organ. I to se ne retko dešava. Po pravilu najveći procenat uspešnosti dobija se kod transplantacije organa od članova porodice i srodnika.

I opet isto, izuzetno je retko da se članovi familije „žrtvuju i poklone“ neki organ svojim najbližima kojima je potrebna takva operacija. Pitam se zašto ???

Po meni, pravi izlaz iz tih drama bi bila „obaveza“ najbližih članova porodice da bude donator. U čemu je problem ? Nedostatak hrabrosti, ljubavi, samoživost ili šta drugo? A toliko se busamo u grudi i kurčimo za porodicu. Izgleda je bolje čekati ( i moliti se) da što pre neko nastrada, pa da dobiju donatora. Mislite li da nije tako ili slično ili još gore ?

Svakako želim da svaki nesrećnik kome je potrebna pomoć donatora , dobije ono što mu treba da nastavi normalan život. Ali predlažem da uslov da neko postane „kandidat“ za transplantaciju i dobijanje organa bude prethodno potvrda neke stručne medicinske komisije, da niko u porodici ne može iz opravdanih razloga da bude donator. Čini mi se da bi to rešilo mnogo problema i da bi nam iovako teška svakodnevnica bila podnošljivija bez onih tužnih oglasa i apela: „ Pomozimo .... da može da ide na operaciju..... itd.

Ne verujem da će i najbolje osmišljene akcije doprineti da se uskoro poveća broj donatora organa u Srbiji. Ali treba biti i praktičan. Da me neko pita, silovateljima bih propisao kastriranje ili štrojenje jel, to je ono kada se nekom izvade jaja. E pa pošto stranci kažu da su Srbi narod koji ima „velika jaja“ kada idu protiv svih, onda bih lepo ponudio ista na prodaju onima koji žele da imaju muda kao Srbi. Za pedofiliju predlažem kaznu - odsecanje celog „kompleta“ i to bi svakako na tržištu imalo još bolju cenu. Čudim se da se niko u nadležnom ministarstvu nije već setio toga? Utoliko više, jer nema ničega u našem zdravstvu od rođenja, pa do smrti u šta se neko nije ugradio sa nešto posto. 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP