Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 61744
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6372544
Ko je na sajtu?
Imamo 85 gosta na mreži

УОЧИ СТОГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА


18.10.2013. / pee-Академедиасрбија
Александар Илић

Главна тема јубиларне 2014. године није и не би требало да буде Гаврило Принцип, jep je то подвала и успех ревизиониста.

Ми, који смо рођени за слободу,
Ми, који верујемо у слободу,
Радије ћемо умрети стојећи,
Него да живимо клечећи
Френклин Д. Рузвелт

 Подучавати наше драге другосрбијанце евроатлантским вредностима – ово драге кажем без ироније, сасвим искрено – за мене је одувек представљало особито задовољство. До бомбардовања Југославије 1999. године, када је НАТО кратковидо и брзоплето од штита претворен у мач, и то на погрешном месту и у погрешно време, писац овог текста се деценијама, потпуно бесплатно и уз немале опасности, бавио тумачењем и одбраном евроатлантских вредности, стекавши тако квалификације које наши драги другосрбијанци немају, јер су се они у то исто време одушевљавали вредностима Северног Вијетнама, Кубе и Уганде.

Евроатлантске вредности најбоље оличава славна америчка револуција. Била је изведена у име два главна принципа: 1. ослобођења од стране доминације, то јест британског колонијализма и 2. ослобођења од недовољно демократског облика владавине, британске монархије која ће бити замењена америчком демократском републиком. Други принцип америчке револуције био је уткан и у Француску револуцију која, међутим, као касније и бољшевичка, није успела да изгради делатне демократске, плуралистичке установе и зато завршила, пропала, у ћорсокаку терора.

Једна од важних поука америчке револуције гласи: свето је право појединца, групе или нације да ако треба и с оружјем у руци устане против стране окупације или недемократског облика владавине. И друга поука: америчка револуција била је у почетку облик устаничке демократије, убрзо и успешно преточен у уставну демократију, пропраћену њој одговарајућим демократским установама.

Зa које вредности су се залагали припадници Младе Босне? Управо за два наведена принципа америчке револуције. Залагали су се за ослобођење од стране окупације и за увођење облика владавине који би био више демократски. Залагали су се и за уједињење словенских – и не само словенских – народа на Балкану, принцип и тада и данас тешко остварив, јер зависи, када су мали народи у питању, и од променљивих интереса великих сила у различитим геополитичким околностима.

Верујући у слободу и у наведене принципе, Србија се и у Првом и у Другом светском рату неизбежно нашла на страни сила победница, на страни западних демократија. Зато је Пупин био радо виђен код Вудра Вилсона, зато је Т. Г. Масарик (читајте поново, драги другосрбијанци, ако сте то уопште читали, Масарикову Светску револуцију) прогласио стварање Чехословачке усред Вашингтона, зато је од јарма готово средњовековних, теократских, апсолутистичких монархија, Немачке, Турске, Аустроугарске – ослобођен „појас малих народа“ (Масарик) и зато су речене монархије, уједињене својом реакционарношћу, све завршиле на „ђубришту историје“…

Зa које вредности су се залагали припадници Младе Босне? Управо за два наведена принципа америчке револуције. Залагали су се за ослобођење од стране окупације и за увођење облика владавине који би био више демократски. Залагали су се и за уједињење словенских – и не само словенских – народа на Балкану, принцип и тада и данас тешко остварив, јер зависи, када су мали народи у питању, и од променљивих интереса великих сила у различитим геополитичким околностима. На слици: Суђење припадницима Младе Босне у Сарајеву 1914. године.

И када данас у Сарајеву подижу споменик Францу Фердинанду, изгледа да и не слуте шта признају: то није поглед ка демократској Европи или Америци (са свим њиховим манама), то је одавање поште теократском средњовековљу. Ако баш воле Аустрију и Угарску, нека подигну споменик Бруну Крајском или Шандору Петефију, то је неупоредиво ближе евроатлантским вредностима…

На покушаје ревизије тумачења Првог светског рата – а и Други је на дневном реду, јер је људска лудост безгранична – свакако ваља одговарати и многи то одлично чине, додао бих само – без претеране усплахирености. Оно што називамо покушајима ревизије, постојало је као припрема и пре Великог рата, букнуло је за време тог рата, а стогодишњица је само јубиларна прилика за поражено у том рату да покушају да оперу савест и пребаце кривицу на друге за милионе жртава које је тадашња освајачка „осовина зла“ пожњела у Европи и свету.

Ускоро ће Срби бити криви и за Други рат, јер је српски генерал безбрижно удавао ћерку оног истог јутра када је немачки канцелар Адолф Хитлер незгодно устао на леву ногу. Двадесет седми март и озлоглашеног ратног хушкача Винстона Черчила биће ускоро забрањено и помињати. Бандити су хтели да се туку, уместо да се лепо предају и у групама одвезу у оне чувене бање, окићене славолуцима с натписом Аrbeit Macht Frei.

Препоручујемо нашим драгим другосрбијанцима да поново прочитају, ако су уопште читали, Нобелову беседу Чеслава Милоша о све чешћем порицању холокауста или да потраже изјаву њиховог – делимично и мог – гуруа Карла Попера: „Кајзер је 1912. упитао начелника генералштаба: јесмо ли спремни? Нисмо, гласио је одговор, потребне су нам још две године.“
Код озбиљних историчара, интелектуалаца, политичара и грађана обдарених макар и минимумом здравог разума, сви покушаји ревизије могу изазвати тек презрив осмејак. Пуцњи у Сарајеву били су само добродошао повод, изговор за остваривање узрока рата – дуго припреманог пангерманског освајачког плана Drang nach Osten, пробојне пруге Берлин–Багдад. Да није било пуцњаве у Сарајеву, нашао би се други повод – или исконструисао, испровоцирао.

Посао за специјалисте, срећом проваљен – јер је излизан од дуготрајне употребе. У објективној, неполитичкој историјској науци, ова проблематика одавно је разјашњена – а то пре свега и на сву срећу важи за немачку науку. И ту би нашим другосрбијанцима било преко потребно да прочитају изјаву најмудријег и најискуснијег Немца, Хелмута Шмита. Оно што тај Немац репрезентује, и његова Немачка, пружају тој земљи нешто неупоредиво важније од моћи и блага, а то је престиж. Престиж Немачке као демократске земље угрожавају управо опскурни ревизионисти – неће ваљда скаламерије од пропаганде Феликса Ермакоре репрезентовати 2014. године Аустрију и Немачку! Или можда хоће?

Предложено је недавно – са високог државног положаја – да се Гаврилу Принципу подигне „величанствен споменик“. Главна тема јубиларне 2014. године није и не би требало да буде Гаврило Принцип. Већ је то подвала, успех ревизиониста. Главна тема 2014. године јесте Први светски рат. Сукоб освајачких, ауторитарних апсолутистичких монархија, на једној страни, и, на другој, демократија. Исто као што је Други светски рат сукоб освајачких тоталитарних режима, још горих од оних ауторитарних, са западним демократијама. У та два велика сукоба, када је судбина демократије и слободе у Европи и свету висила о концу, Србија је потпуно свесно и на основу најбољих разлога била на правој страни, на страни слободе.

И нека се на мене љуте моји још дражи пријатељи родољупци колико год хоће, али Гаврило Принцип, наш херој слободе, ипак је само мала епизода Великог рата. У већини великих студија о том рату, једва да се и помиње. Он је пре свега и изнад свега наш. Принцип је (nomen est omen) платио животом своју борбу за принципе и од наших старијих и мудријих и искуснијих добио улицу – ону у којој је у Београду живео и сањао своје снове. И то је довољно.

Иако херојски, Принципов чин није био део службене политике Краљевине Србије, како је то доказала и аустроугарска истрага. Оно што није била службена политика Краљевине Србије, не би требало да буде службена политика Републике Србије. Поред тога, данашњи незавидан положај Србије и „величанствен споменик“, то баш некако не иде заједно. Познајући добро тог скромног идеалисту из данас заборављених времена, поуздано знам да би он сам новац предвиђен за споменик дао некој сиромашној и вредној породици за стакленик на ободу града, да се прехрани, да ради и заради.

Јер онај ко има срце од камена да неког отпусти, требало би да има и бистру памет да тог отпуштеног што пре негде и запосли. И то је принцип који не бисмо смели да заборавимо. Важнији је од споменика.

/ Извор :  Фонд Слободан Јовановић /


 

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP