Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 72908
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6442814
Ko je na sajtu?
Imamo 187 gosta na mreži

ГЕОПОЛИТИЧКИ КОД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ


07.11.2013. / pee-Академедиасрбија

Проф. др Момчило Сакан

Нова „демократска“ власт Србије, од 5. октобра 2000. године је у својој предизборној кампањи обећавала оно што се показало као немогуће.

 Када је "победила", она је "геополитички код" Србије безрезервно усмерила према евроатлантским интеграцијама, очекујући да ће јој САД, НАТО и Европска унија широм отворити врата, да ће фондови ЕУ доћи сами у Србију и да ће стандард упослених расти аритметичком прогресијом. Резултат свега тога био је поданички однос према западним силама; одустајање од тужбе земаља НАТО које су извршиле агресију на СРЈ; самооптуживање и извињавање; даље рушење економског система Србије; урушавање и дивља приватизација профитабилних предузећа; пораст броја незапослених; повећање броја нерешених судских спорова; пораст корупције и криминала; бесрамно богаћење појединаца и друштвених група; општа неслога и борба у вези са надлежностима и привилегијама; међустраначка надметања и оптуживања...

Највећи број људи доведен је у стање потпуне егзистенцијалне неизвесности и моралне је велика заблуда... Многи Срби у Норвешкој се стиде да кажу да су Срби, а свако отварање новина за нас представља шок – никад не знамо шта ће ново да измисле о нама. Сад сам Норвешки грађанин, Норвешка је моја домовина и борићу се свим средствима за право норвешког народа на истину.“ (Митић, Писма из (не)пријатељске Норвешке, Печат, бр. 175, 22. 07. 2011, стр. 22)

„Замишљали смо да у свету имамо моћне савезнике, да не речем пријатеље. У њих смо, авај, убрајали и Америку. Она је, у оквиру редовне војне и финансијске помоћи, уделила независној и несврстаној Југославији око 100 милијарди долара. Потом је, као предводница бомбардовања 1999. године, причинила штету која се такође процењује на око 100 милијарди долара. Пошто смо сиромашна земља, оставила нам је нешто и осиромашеног уранијума, за успомену и вишевековно сећање. Историјски баланс пријатељствовања са водећом силом света: негативна нула.“ (Данојлић, М., Добра стара времена, чланак у: Печат бр. 200, Београд, 2012, стр. 31)

„Живимо у партијској држави, опозиција само обећава, ЕУ нас условљава, Америка нам узима Косово, Русија нас искоришћава, медији нас лажу, криминалци нас краду.“ (Малагурски Борис, Како смо систематски уништавани од Запада, Печат бр. 187, Београд, 2011, стр. 61)

“Праву владу у друштву могу чинити само људи од разума, правде, части, принципа, људи од карактера, којима не треба људских закона. Чим врхове друштва заузму ниски, обични људи, сирове душе, тромих мисли, прљавих осећања, настаје поквареност, опадање и пропадање.” (Божидар Кнежевић)

Оно што је најгоре, путем медија у страном власништву, промовише се модел живљења, који афирмише паразитизам и неморал као врховни принцип живљења. Овоме свакако доприносе и поједине невладине организације, које делују отворено издајнички. Под њиховим окриљем настају многобројни пројекти “преваспитавања Срба”. Један од таквих пројеката су и срамни уџбеници историје, где се промовишу нове историјске интерпретације догађаја на Балкану и целокупна српска историја приказује као непрестани сукоб са здравим разумом, а српски народ неизлечиво оболео, од митоманије, национализма и територијалних претензија према суседним народима. Реч је, дакле, о доминацији западне пропаганде, културе и цивилизације која се проноси у виду популарних серија, телевизијских емисија, рок музике и социјално патолошких појава (наркоманије, хомосексуализма и слично).

Уопштено посматрано, уз дужно поштовање морално чистим и успешним појединцима и друштвеним групама, може се са правом рећи да је целокупна српска политика у последњих двадесет година била недовољно успешна. То се, поред осталог, може видети и на основу бесмислено постављеног питања Међународном суду правде, одустајања од најављеног текста резолуције Генералне скупштине УН и вануставног приступа преговорима са Косметом (као да је реч о две суседне државе). Политичке елите на власти су се, дакле, промениле, стандард није порастао, а однос Сједињених Држава и Европске уније према Србији, ако се изузму симболични уступци, остао је исти, као и за време Милошевића.

Српска политичка, лингвистичка, културна и научна елита има негативан однос и према сопственом језику, култури и вредностима. Није проблем у коришћењу два писма јер и многи народи то раде. Проблем је, поред осталог, и у правилном избору у коришћењу термина за означавање појава (предмета, процеса). Тако је, на пример, придев "српски" скоро избачен из употребе. Његово коришћење у СФРЈ – земљи у којој су Срби били најмногољуднија нација, се сматрало, а и данас се сматра, великосрпским хегемонизмом. Свако ко разуме српски језик рећи ће љубавно писмо, а не писмо љубави. Али није увек тако.

Из помодарства или страха или нечег трећег, неко се стиди да све што је српско назове правим именом. Зато данас постоји: Влада Србије (уместо Српска влада) Радио телевизија Србије (уместо: Српска радио телевизија), Војска Србије (уместо: Српска војска), фабрике Србије (уместо: српске фабрике), науке одбране (уместо: војне науке; вероватно из страха од милитаризације) и слично. А, како би тек било да неко каже Српска Војводина, Српско Косово и Метохија и слично? Србија зaтo има - ТАНЈУГ (телеграфска агенција нове Југославије) Југословенску кинотеку, Југословенско драмско позориште..., ЈЖ на вагонима… Српски западни суседи су ишли чак и даље и умножили и саму реч Србин. Поред Србина увели су и именицу Србијанац, а придеву српски додали и придев србијански. Намера је очигледна – да се истакне разлика између Срба из Србије и оних ван  ње.

            

                                               Preminuo za vreme "demokratskih" promena

Изгледа да никада у свету није изречено толико лажи о Србији као у последње три деценије. Западна пропаганда изрекла је бројне лажи о: Србима као геноцидном народу, геноциду на Косову и Метохији, агресорској ЈНА, Српској академији наука и уметности, односима према народима других република, силовању жена, Сребрници, Маркалама, Рачку, такозваној западној демократији и бројним другим. Чињеница је, међутим, да су у том трагичном грађанском рату све стране у сукобу чиниле стравичне злочине. Страдали су многи људи, али је страдала и истина. А, све до оног тренутка док се не почне говорити потпуна истина о свему ономе што се догодило и док се не почне отворено разговарати, без једностраних оптуживања и самооптуживања, неће се моћи повратити пољуљано поверење између јужнословенских народа. Најбоље би било да је јужнословенска криза решена цивилизовано, без људских жртава, као што су то урадиле Чешка и Словачка. До тога, међутим, није дошло. Страдали су бројни невини људи – претежно деца, стари и немоћни. Страдали су људи у Сребрници и Вуковару и Србија се због тога службено
извинила.

Потребно је међутим, отворено рећи да су страдали и Срби око Сребрнице, знатно пре злочина над муслиманима у Сребрници, али се нико због тога није јавно извинио, нити су злочинци ваљано кажњени. Свирепо су убијани и припадници ЈНА у Сплиту, Вуковару, Бјеловару и другим местима. Они су проглашени агресорима, иако су били у сопственој земљи, у објектима који су се водили као њихови од Другог светског рата. Страдали су и припадници ЈНА у Сарајевској и Тузланској колони, након споразума о извлачењу који су припадници Армије БиХ срамно прекршили. Страдали су и српски цивили по бројним хрватским градовима, а многи су силом протерани из домова у којима су живели вековима. Страдали су, дакле, бројни цивили у међунационалном сукобу, али је било и оних који су изгубили животе и у сукобима унутар нације. Толике жртве се, на жалост, не могу надокнадити, али оне заслужују да се каже потпуна истина о њима и да се злочинци приведу правди и казне за почињена злодела.22 То је уједно и основни предуслов за дефинисање геополитичког кода, међудржавну сарадњу и суживот на тим просторима.

Ипак, након толико времена, појављују се и бројне изјаве о Србима са супротним ставовима. Симпатије према Србији почињу да расту у скоро свим земљама: Руској Федерацији, Кини, Индији, Белорусији, Пакистану, Босни и Херцеговини, затим у бројним несврстаним земљама и другим. Бројни су и људи, актери тих догађаја, који вероватно због своје савести, више нису могли да ћуте већ обелодањују чињенице и сопствена убеђења. О томе у последње време нарочито упозоравају и поједини теоретичари и експерти чак и из оних држава које су биле творци те пропаганде, али и из самог врха Уједињених нација.

Тако, на пример, Јасуши Акаши изјављује да није утврђено ко је гађао пијацу на Маркалама. Према његовом мишљењу то су могли урадити и босански муслимани, такозвани Бошњаци. Слично њему и елитни специјалац МУП–а БиХ, Зоран Чегар, тврди да су на учеснике митинга пред скупштином БиХ пуцали људи Јуке Празине, а не Срби, како је то јавности било предочено.Чак је и први министар полиције у самосталној „Није Србија извршила агресију на Хрватску као што тврде сви хрватски политичари“… „Не, то је лаж на коју су пристале све постоктобарске владе у Београду“… „Није ЈНА напала Хрватску, већ су паравојне снаге Републике Хрватске започеле сукоб нападима на гарнизоне ЈНА у Хрватској. Ко год каже другачије покварењак је и лажов. Луд није јер то ни луд не може да тврди“ … „Хоћете да вам још једном, по не знам који пут на овом месту, опишем шта се Србима догађало у Сиску, Осијеку, Задру, Сплиту, Загребу, Карловцу… пре него што је избио рат у Хрватској.

Док год Борис Тадић, или било ко други у име Србије, све ово не каже јавно, пред камерама, Србија ће у односима са Хрватском морати да буде снисходљива, понизна, на коленима.“ … „Има ли Тадић снаге да јавно упита партнере на екс-ју простору и „пријатеље Србије“ у међународној заједници, како то да је Хрватска 1995. године имала право да интервенише у Крајини, зони под заштитом УН, а Србија три године касније, није имала право да интервенише на Косову.“ (Димитријевић, Р., Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис, чланак у: Печат бр. 138, Београд, 29. 10. 2010, стр. 14 и 15. Јука Празина 1992. пуцао на митингаше, Интевју, Press - 24. мај, NPC International д.о.о. Бања Лука, 2012, стр. 4. и 5.

У Хрватској, Јосип Бољковац, објавио je књигу у којој доказује да је све отпочело агресијом Хрватске на ЈНА и Србе у Хрватској. Бољковац, без сумње, није рекао ништа ново. Довољно је само присетити се сцене дављења војника (Македонца) на митингу у Сплиту знатно пре оружаних сукоба, али и масакра припадника ЈНА у касарни у Бјеловару и неким другим касарнама у Хрватској. Ново је само то што му је савест коначно прорадила и он то јавно признаје. Због те изјаве, а не због некаквих партизанских злочина наводно почињених 1945. године, Бољковац је био ухапшен и изложен опакој медијској кампањи дела хрватских медија и јавности.24 Сличне изјаве о лажима у Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, хрватској операцији Олуја и слично, дају и аутори књиге „Политика геноцида“, Едварс С. Херман и Дејвид Питерсон.

У предговору те књиге, Ноам Чомски, упозорава да би најчасније било изоставити термин геноцид „из речника док не дође дан, ако икада дође, када искреност и поштење буду ’нарастајућа норма’“. Појављују се и бројни други аутори као, на пример, што су: Џон Перкинс, генерал Пјер Мари Галоа, Мајкл Паренти, Јелена Гускова, Ана Игоровна Филимонова, Лорета Наполеони, Александар Дугин, Мари Ле Пен, Мишел Чосудовски и бројни други људи импресивних биографија и високе етичности који директно или индиректно осуђују политику дискриминације према Србима и пружају руку солидарности српском народу у времену његове највеће историјске несреће и усамљености. На питање које мучи многе Србе, како објаснити толику мржњу Запада према Србима, Звонимир Трајковић, некадашњи саветник председника Слободана Милошевића, даје једноставан одговор.

Према његовом мишљењу, није у питању непријатељство већ чист интерес заснован на историјским и ратним везама држава. „Ако Немци желе да доминирају Балканом, а желе, морају тај простор да уситне и створе више зависних државица, мањих од пет милиона становника. Државе мање од пет милиона нису у могућности да буду самосталне јер немају капацитет да се бране и сачувају свој суверенитет – па ће самим тим и саме тражити нечије покровитељство. Срби су на Балкану једини државотворни народ који тој Немачкој експанзији може бити претња и они су тога веома свесни. Ако изузмемо вештачки створене квази нације као што су Црногорци, Македонци, Бошњаци, добар део Хрвата, а у ствари су Срби, Срба на Балкану има више од 15 милиона и њима се никако не сме дозволити да буду окупљени у једној држави – јер је то онда проблем за све оне који желе да доминирају Балканом“.

Као други спецификум он наводи српску словенску, културолошку, православну и историјску повезаност са Русијом. На основу тога неке западне земље виде Србију као истурени руски бедем у меки трбух Европе. Стога је, према његовом мишљењу, за Запад увек добро да Срби буду разједињени и на коленима, па се зато према њима тако и понашају. То су само два од двадесетак разлога због којих, према његовом мишљењу, искрени и озбиљан споразум између Срба и Запада није могуће постићи. „Може се доћи до неког само привременог споразума, као што је било у Првом и Другом светском рату, али само зато што је то одговарало њиховим тренутним интересима“. Дмитровић, Р: Николић између Каменитих врата и Башчаршије, чланак у: Печат бр. 218, Београд, 2012, стр. 27. Едварс С. Херман и Дејвид Питерсон: Политика геноцида, Весна инфо, Београд, 2010. (књига у целини) Едварс С. Херман и Дејвид Питерсон: исто, …, стр. 12. Трајковић, З: Србију намерно уништавају, интервју, Геополитика бр. 50, Београд, 2012, стр. 11. Исто, стр. 11.

Трајковићеве анализе се, првенствено, односе на Немачку, али оне могу бити актуелне и за САД или било коју другу регионалну силу. Немачка је, ипак, по том питању егземплар, али то се не односи на цeo вредни и дружељубиви немачки народ. То се односи на њихове арогантне, милитантне и искључиве политичке елите на власти које се четири пута у последњих сто година ангажују против Србије и српског народа. Прво је Кајзер Вилхелм 1915. године послао војску на Србију и изгубио царство. Наредни још тежи налет на Србију извршио је Хитлер када је немачка окупациона сила масовно убијала Србе – у свирепој размери: сто Срба за једног Немца.

Епилог свега тога је и чињеница да је Вођа Трећег Рајха попио отров и наложио да се његов леш полије бензином и спали. Немачка је, затим, интензивно радила на разбијању СФРЈ и признавању независности Словеније и Хрватске и ултимативно вршила притисак и на друге европске земље да то ураде. Због тога је Ханс–Дитрих Геншер, критикован од тадашњег Генералног секретара Уједињених нација, Хавијера Переза де Куељара. Непосредно после тога, 1992. године Геншер подноси оставку на дужност министра иностраних послова Немачке. Немачка, затим, крши сопствени устав и заједно са другим чланицама НАТО учествује у агресији на Србију (СРЈ).

Ултимативни притисци и напади Немачке на Србију не престају ни данас. То се нарочито види на основу упорних захтева немачких политичара, од моћне Ангеле Меркел па до Мартина Шулца и Андреаса Шокенхофа, да Србија призна независност Космета у коме би Срби били преведени у „народ Косова“ („Косоваре“). Било би, међутим, коректно окренути се и према сопственим слабостима. Србија је мала земља и свако арогантно понашање и грешка политике могу бити катастрофални, а пракса је то и потврдила. Са државама треба сарађивати и изграђивати узајамно поверење. Коректно би било рећи да је српска политичка елита у последњих десетак година у том смеру учинила огромне напоре и остварила видне резултате. Србију многе земље света, данас, доживљавају као пријатељску земљу која је била жртва бројних притисака, уцена, економских блокада, али и отворене агресије. Србија је свој геополитички код и целокупну спољнополитичку активност усмерила у смеру мира, толеранције и решавања сукоба у институцијама Уједињених народа. У реализацији тих активности редовно је наилазила на разумевање и подршку од стране водећих сила Истока, неких земаља ЕУ, али и свих других које се безрезервно боре за истину и владавину међународног права.

Српски министар иностраних послова господин Вук Јеремић је тајним гласањем изабран за председавајућег Генералне скупштине УН, што представља својеврсно признање, прво њему, а затим и земљи из које потиче. У последњих неколико година остварени су и видни резултати у изградњи инфраструктуре, нарочито путне мреже. Урађени су бројни мостови, вијадукти и сложене раскрснице, али и комплетан аутопут кроз Војводину.

Остварени су и видни резултати на плану гасификације; поправљања квалитета централног грејања у бројним градовима; изградње школа, дечјих вртића, паркова; заштите трудница и беба; и слично, али је то још увек недовољно. Највећу потешкоћу, међутим, и даље представљају недовољан развој привредне производње, немогућност запошљавања, слаб стандард и здравствена заштита, немогућност решавања стамбених проблема, појава криминала и опште несигурности грађана. У процесу изградње инфраструктуре порасли су и дугови државе, што може представљати велики проблем у наредном периоду, нарочито у условима нестабилне домаће валуте и рецесије у привреди.

Србија је, дакле, остварила извесне резултате, али је и даље суочена с озбиљним проблемима, као и скоро све друге земље у региону. Њен геополитички код је, до сада, безрезервно био усмерена ка учлањењу у Европску унију, али је однос Уније према Србији
био крајње ултимативан и недоследан. То недоследно понашање бриселске администрације и неких од најмоћнијих чланица ЕУ према Србији је знатно допринело смањењу евроентузијазма у српском јавном мњењу и националном бићу уопште.

Према последњим анкетама за улазак Србије у Унију гласало би зaтo на референдуму мање од половине грађана, а категорички против би било 25%.

/ Извop : књигa  "ГЕОПОЛИТИЧКИ КОД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ" aутopa Проф. др Момчилa Саканa
- Независни универзитет Бања Лука - momcilosakan@yahoo.com /


 

Napomena: izbor izvoda iz knjige i  fotografije -  urednik portala Akademediasrbija.   


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP