Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100162
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6614052
Ko je na sajtu?
Imamo 63 gosta na mreži

ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE ( V.DEO)


05.08.2010. / Akademediasrbija
Priredio za objavljivanje : Slobodan Maričić

ZAŠTO AMERIČKE TAJNE SLUŽBE MRZE SRBE ?

Agentura Andrije Andre Lončarića

Andra Lončarić je bio rezervni artiljerijski poručnik jugoslovenske kraljevske vojske. Kad je izbio rat i kralj Petar II. izbegao u Englesku, poručnik Lončaric je sa nekolicinom oficira otišao u Kairo, ali se u Srbiju vraća krajem decembra 1942. kao komandos i američki obaveštajac, zajedno sa majorom Erikom Grinvuldom i narednikom Andersonom.

 

Pripreme za ubacivanje u Srbiju obavljene su u savezničkom, odnosno američkom obaveštajnom centru u Kairu. Miomir Radovanović ga je opisao kao rodjenog obaveštajca, srednjeg rasta, začešljane kose, koji više sluša nego što priča i vrsnog poliglotu. U kairskom hotelu "Jork" odlučio je da služi Britancima, a potom i Amerikancima. Školovanje za obaveštajca na kursu "102" okončao je na brdu „Karmela“, nedaleko od Haife. Po dolasku u Srbiju se 1943. sastao sa Dražom Mihailovićem, da bi mu preneo poruke Britanaca i Amerikanaca i da bi kraljevog prijatelja gospodina Ilića prebacio iz Beograda u London. Kada je shvatio da će mu zbog saveznika misija propasti Lončarić je iz Srbije pobegao u Tursku. Odatle je preko Alžira 1945. čim je otkrio da su London i Vašington napustili Kralja Petra II. i Dražu Mihailovića, prešao u Pariz.

Glavni grad Francuske bio je poratna luka srpskih emigranata, kao i Kralja Petra II. i Princa Pavla Karadjordjevića, kojima se Andra Lončaric uvek nalazio na usluzi. Početkom jeseni 1947. kako tvrdi mr Radovan Kalabić, Lončarić je po nalogu Kralja išao na vezu Ljubiši Višačkom u Španiju i otuda se vratio sa nekoliko diplomatskih pasoša namenjenih srpskim emigrantskim prvacima. Godinu dana kasnije Kralj Petar II. poslao je ponovo Loncarica na tajni zadatak, ovoga puta izvidjanja situacije u FNRJ. Prva stanica na granici bio je Trst, u kome je Lončarića sačekao američki obaveštajac Dragoljub Vurdelja. Uz pomoć slovenačkog vodiča Andra Lončaric je kod Dravograda ušao u Jugoslaviju i stigao do Beograda. Uspeo je samo da se javi Kralju Petru II. da je stigao u Beograd da bi odmh potom bio uhapšen u jednog beogradskoj garaži. Posle toga uhapšeno je još jedanaest srpskih komandosa, za koje se u emigraciji sumnjalo, da ih je izdao dvostruki američki i Udbin agent - Dragoljub Vurdelja. O tome je u istrazi sam Lončarić govorio :

- Kratko vreme posle proglašenja Jugoslavije republikom, Kralj je prihvatio moj plan i odobrio mi ilegalan odlazak u zemlju. Iz Londona sam dobio tri pisma - Kraljevo, predsednika vlade Slobodana Jovanovica i Milana Gavrilovica. Sva tri bila su namenjena Draži Mihailoviću. Odmah sa otputovao za Italiju i u Eboli i potražio generala Damjanovića. On je bio jedini nadležan za izdavanje viza četnickim emigrantima za odlazak u Trst. Davajući mi potrebne papire, Damjanović me je uputio na nekadasšnjeg sreskog načelnika i ljoticevca Vuredlju. Vurdelja je prilično odugovlačio moje ubacivanje u zemlju. Pravio je brojne planove i često ih menjao. Poslednji mu je bio da se ukrcam na neki italijanski ribarski čamac i da, tobože, krenem na ribolov, a zatim se, u toku noći prebacim do jugoslovenske obale i iskrcam negde oko Crkvenice. Odatle da produžim put kako znam i umem. Prihvatio sam i ovu kombinaciju. Vurdelja je potom pronašao neke italijanske ribare, koji su pristali da me prebace. Dali smo im unapred oko stotinu hiljada lira akontacije za predstojeći posao. Medjutim, početkom aprila 1946. dobili smo depešu da je Draža Mihailović uhapšen. Ovo mi je potvrdio i sam Vurdelja i rekao da je bolje da sačekam dolazak dve njegove kurirke da one odnesu pisma u Jugoslaviju. Ja to nisam hteo da učinim i kraljevo pismo Draži sam uništio. To sam dobro uradio, jer su sa kurirkama došli i britanski policajci. Puna tri meseca su me saslušavali i na kraju su mi rekli : - „Za vas mnogo pričaju da radite za britansku obaveštajnu sluzbu. Takva saznanja trećih lica nisu poželjna ni za vas, ni za nas. Bilo je normalno da to demantujemo ovim hapšenjem. Nama više niste potrebni, slobodni ste !

Posle ovog saslušanja Andrija Lončarić se vratio u Pariz, gde ga je Kralj angažovao da sa Miomirom Radovanovićem ide na tajni zadatak u Španiju. Jednog dana, u jesen 1947. Kralj je u prisustvu Lončarića primio nekolicinu funkcionera američke ambasade u Parizu. Do te posete Kralj Petar se nije slagao sa Lončaricevim novim planom o odlasku u Jugoslaviju. Ali posle razgovora sa Amerikancima, kaže sam Lončaric, Kralj je pristao. Ali, uslov je bio da prvo Lončarić sa generalom Urošem Tešanovićem i pukovnikom Brankom Naumovicem "osmotri situaciju „ u Jugoslaviji iz Grčke, a naredne godine iz Austrije i Italije, dok se ne izgradi američka obaveštajna mreža u Francuskoj i Nemačkoj koja će saradjivati sa Kraljevim obaveštajcima. Polovinom januara 1948. Lončarić je uz pomoć Vurdelje, koji je ovog puta svoj obaveštajni centar imao u Milanu, krenuo sa nepoznatim vodičem Jankom u Jugoslaviju. Medjutim, uhapsen je 25. marta 1948. godine.

Inače Lončarić je rodjen 1911. u Obrenovcu i kao prvi komšija Aleksandra Rankovića imao je sreću da ne bude odmah streljan u zatvoru u Sremskoj Mitrovici sa ostalim uhvaćenim špijunima. Medjutim, njegovo pomilovanje 29. novembra 1962. je bilo i posledica intervencija Francuskih i američkih vlasti , pa je Andra Lončarić 1962. ilegalno vraćen u Trst. Odatle je 1963. prešao u Francusku, a potom u Ameriku, gde je formirao tajnu srpsku organizaciju SOPO ( Srpski oslobodilački pokret Otadžbina). U tome su mu pomogli vladika Dionisije, dr. Uroš Seferović, lider SNO u Americi, kao i njegov prijatelj Dragiša Kašiković.

Lončaric je pored ostalog bio i instruktor za rukovanje oružjem i eksplozivom. Tokom 1967. i 1968. SOPO je na jugoslovenskim objektima i ambasadama u inostranstvu izvršio nekoliko terorističkih akcija , iza kojih je stajao Lončarić, pa je jugoslovenska tajna policija donela odluku da ga ovoga puta likvidira.

Desetog marta 1969. francuska policija je u Parizu otkrila unakažen leš Andrije Andre Lončarica, političkog emigranta iz Jugoslavije. Utvrdjeno je da je ubijen šestog marta, što je pokazala istraga, tako što je sekirom Loncariceva glava bila presečena na dva dela. Emigranti su za ovaj zločin okrivili jugoslovensku Udbu, ali zvanični ništa nikada nije dokazano.

Posle ubistva Lončarića za vodju SOPO-a postavljen je pop Stojiljko Kajević. Prema nekim podacima Kajevića je jugoslovenska tajna služba uspela da zavrbuje, što se osetilo u njegovom mlakom antikomunističkom delovanju , pa se po svojoj aktivnosti u Čikagu nametnuo novinar Dragiša Kašikoviš, urednik lista "Sloboda".

Služba državne bezbednosti Jugoslavije je i Dragišu Kašikovića, kao sledbenika i naslednika Lončarića registrovala kao "agent CIA-a". Kašiković je rodjen 9. avgusta 1932. u Hadžićima u porodici Branka i Nevenke Kašikovic, Hercegovaca iz Trebinja. Bila je to imućna porodica sa kućama u Beogradu, Sarajevu i Dubrovniku. Dolaskom NDH na vlast, Kašikovici koji su imali pilanu i crkvu zadužbinu, beže iz Hadžića u Srbiju i nastanjuju se u Beogradu. Dragiša je u glavnom gradu studirao prava i pisao knjige za decu. Sredinom pedesetih godina pobegao je iz FNRJ preko austrijske granice u emigraciju. Sa sedam dolara u džepu i bez znanja engleskog, dolazi u SAD 1957. godine. Bio je to čovek koji je u Čikagu pre svega digao srpsku emigraciju na noge i antikomunizam isturio kao političku platformu okupljanja Srba u SAD. Organizovao je demonstracije prilikom Titove poseti Americi i pripremao atentat na Josipa Broza, koga je pratio na putovanjima sve do Meksika. Kada su i 1967. u gradovima SAD i Kanade odjeknule eksplozije pred jugoslovenskim predstavnistvima uhapšeno je deset Srba. Oko ovih akcija nije bilo saglasnosti medju emigranstima i dr Uroš Seferović je odbio da mogone oko finansiranja tih akcija Kašikovića. Govorilo se da je u tome imao podršku CIA-a ali to nije potvrdjeno, ali zvanični Beograd je tvrdio da je iza njega i drugi emigranata koji su u tome učestvovali stajala ova američka tajna služba.

Dragiša Kašiković je ubijen deset godina kasnije 19. juna 1977.godine Za njegovog ubicu se tvrdi da se zove Bogoja Panajotović i da je poreklom iz Niša. U Čikagu se predstavljao kao Zoran, a sumnja se da je on ubio i Andru Lončarića. Plan o ovim likvidacijama otkrio je FBI- u prebegli vojni policajac Nemanja Jelenić iz Beograda, koji je u SAD zatražio politički azil. Inspektor Alan King iz FBI je javno potvrdio da mu je Jelenić rekao da će Kašiković biti ubijen. Kao čoveka koji je predvodio egzekutore, Jelenić je imenovao Branka Lakića, jugoslovenskog vicekonzula u Čikagu. Tom prilikom Nemanja Jelenić je rekao da je imao zadatak, da upozori Stojiljka Kajevića da se i on čuva likvidacije.

U dokumentima SDB Jugoslavije, kao američki agent pominje se često Nikola Stepanović, član Centralne uprave SNO ("Srpska narodna odbrana"), koji je bio izaslanik kraljevske vlade u Kairu, ali i pukovnik američke armije i obaveštajac, napred pomenut. Kasnije je postao i savetnik u Stejt departmentu za jugoslovensku emigraciju u vreme vladavine Dvajta Ajzenhauera. Nesumnjiva je bila, po SDB-i SSUP-u i saradnja dr Uroša Seferovića, Vojislava Popovića, braće Slobodana i Milorada Draškovica, Živka Kajevića, dr Nikole Naumovića, Vlade Zečevica, Dragiše Kašikovića i drugih srpskih uglednih emigranata sa američkim obaveštajnim službama. Kao srpski lider u emigraciji dr Uroš Seferović se najduže nalazio na čelu Srpske narodne odbrane. Rodjen 1913. u Morinju kod Kotora, postao je vlasnik privatne klinike u Čikagu. On je bio inicijator objedinjavanja svih emigrantskih srpsko-crnogorskih organizacija i njihovog uključivanja u antikomunističku borbu. Bio je član Nacionalnog komiteta za Slobodnu Evropu. Na tom planu je saradjivao sa CIA-om, piše dr Milo Boškovic, analitičar jugoslovenske tajne policije. Doktor Uroš Seferović bio je predsednik SNO od 1966. do 1984. godine, kada je smenjen, što zbog starosti i neagilnosti, što zbog razlika u pogledima koje su sve otvorenije iskazivali mladji ljudi: braća Stoiljko i Živko Kajević, braca Branislav i Momir Stanišić, braća Radoš i Sreten Stevlić, Živko Savić, Nikola Kavaja, Miodrag Zarić, Boško Radonjić, Nikola Živković... i drugi prema starijim liderima. "Vasington post" je 1967. godine pisao, kako je CIA godinama finansirala srpsku emigraciju, tačnije ceo put Kajevićeve grupe od Njujorka do Vašingtona da bi organizovala demonstracije protiv Tita prilikom posete SAD 1963. godine.

Jugoslovenska tajna policija registrovala je kontakte dr Uroša Seferovića ne samo sa ljudima iz CIA već i sa senatorima Dervinskim i Perslom, koji su se javno zahvalili lideru SNO za "pomoć u predizbornoj kampanji". U Udbi, odnosno SDB je kao greh doktoru Seferoviću bilo zapisano da je redovno bio pozivan na inauguracije američkih predsednika od Niksona preko Forda do Regana. Braća dr Milorad i dr Slobodan Drašković, kao i Uroš Seferović, imali su svoje redovne un iverzitetske katedre, a i mnoge lične prijatelje, medju američkim senatorima i kongresmenima, pa su i bili korišćeni od strane vlade SAD kao eksperti i savetnici za jugoslovenska pitanja.

Unutar srpske emigracije bilo je i sporova zbog liderskih ambicija. U tome su svojevremeno glavni protivnici Uroša Seferovića i bili vojvoda Momčilo Djujić, vodja srpskih cetnika "Ravna gora", i dr Slobodan Drašković, lider Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". Ta raskolnička faza danas je prevazidjena, jer je svojevremeno glavni uzrok te borbe bilo je raskolnistvo prvo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je imala i ima veliki uticaj na jedinstvo srpsko-crnogorskih emigranata. Prema nekim saznanjima iz redova srpsko-crnogorske emigracije, sa CIA i FBI bili su u tom periodu bliski U. Sefererović, D. Kašiković, braća Kajević i advokat Ćelović. Interesantno je navesti da je osamdesetih godina objavljena informacija, da su nezadovoljnici sa programom SNO, braća Kajevići i Stevlići sa Životom Ivkovićem i Branislavom Stanišićem, tadašnjim generalnim sekretarom SNO, formirali "Srpski demokratski pokret" (SDP) i da je, navodno, iza toga stajala CIA, kojoj su trebale mladje snage za vodjenje tajnih akcija prema Jugoslaviji. Poznato je da je SDP pružio podršku princu Aleksandru Karadjordjeviću, pomažući mu u poslovnim i propagandnim misijama u SAD, Kanadi i Australiji i u Velikoj Britaniji, gde se nastanio da povrati rejting i stekne neku reputaciji u vanevropskoj emigraciji, gde je bio skoro nepoznat. Činjenica je da je SDP odigrao značajnu ulogu u prevazilaženju raskolništva u SPC boreći se za njeno jedinstvo, a posle smrti Draškovica i Seferovića, SDP je preuzeo vodeću ulogu u emigraciji i imao je veliki uticaj na srpsku ekonomsku a manje političku emigraciju u zapadno-evropskim zemljama.

/ Nastaviće se/


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP