Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53435
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6295153
Ko je na sajtu?
Imamo 77 gosta na mreži

STVAR SE OKRENULA KAD JE I RUSIJA SRPSKE POLITIČARE NATERALA DA PUZE


19.11.2013. / ree-Akademediasrbija
 Željko Cvijanović
 
Dok su saobraćali sa jedinom velikom silom koja od njih za to vreme nije zahtevala da puze, gotovo da se nikakav ozbiljan posao nije dao napraviti. Sve dok ih i ona, Rusija, na kraju nije naterala da puze.

 Posle desetak dana presinga, kakav od Rusa u Srbiji nije viđen decenijama, na videlo su izašle dve važne stvari. Prvo, bezmalo cela ova generacija srpskih političara toliko je beznadežno obeležena pritiscima i nasiljem, koje trpi već dve decenije, da je to među njima postao jedini razumevajući kod. Naime, dok su saobraćali sa jedinom velikom silom koja od njih za to vreme nije zahtevala da puze, gotovo da se nikakav ozbiljan posao nije dao napraviti. Sve dok ih i ona, Rusija, na kraju nije naterala da puze.

To, naravno, ne znači da u današnjoj vlasti nema proruskih političara; ima ih više nego u prethodnoj. Ali ni Srbija ni Rusija nisu imale velike koristi od toga što oni u kafani rado poručuju Podmoskovske večeri.

Stvar je konačno pročepljena tek kad je Putin u Beograd poslao Sergeja Šojgua, neku vrstu svog političkog Žukova, za koga svedoci pričaju da sa srpskim sagovornicima nije bio nimalo prijatan. Iz prve je proizašla i druga stvar: gradnja Južnog toka definitivno će početi pre roka, koliko do kraja novembra.

Da će biti baš tako, najbolje se videlo kad se o tome izjasnio neko od koga više ne zavisi ništa. Naime, ministarka energetike Zorana Mihajlović proglasila se za „garanta“ gradnje i pokušala da ode u Moskvu, gde bi se, pretpostavljam, predstavila kao osnivač Facebook grupe, I love South Stream.

Naravno, njeno predstavljanje kao prijatelja Južnog toka pokazalo je da su protivnici tog projekta priznali kako je opstrukcija gradnje u ovoj fazi propala, i da je ministarka tu ambiciju zamenila ambicijom da ostane u igri.

Rusi u Moskvi kojima je to trebalo da objasni nisu imali vremena da je prime, a nije je bilo ni u kadrovima u Beogradu sa Aleksejom Milerom i Šojguom, pogodite na čiji zahtev.

Da se razumemo, Srbija još nije dobila Južni tok, već samo početak gradnje. Ali ni to danas nije malo, s tim što treba računati da neprijatelji te cevi sigurno priželjkuju da će ona negde putem da zaluta i da nikad ne dobaci do Rusije. Uostalom, na to je možda aludirala i „garantkinja“ Mihajlovićeva, rekavši da joj je milo zbog početka gradnje, „ali smatraću posebno važnim datum kada prvi gas potekne gasovodom“.

Slično je reagovao američki ambasador Majkl Kirbi, koji je rekao: „Voleo bih da vidim da će taj gasovod zaista i biti izgrađen, jer nisam video da su počeli gradnju u Rusiji, odakle sve kreće“. Što će reći: lepo je da ste vi to, Srbi i Rusi, započeli, ali nosićemo se mi još dok vam kroz cevku ne procuri gas.

JETRVICA MLADA GOJKOVICA
To što je Mihajlovićeva Južnom toku postala mlada Gojkovica i što je izbačena iz igre kao ministar energetike koga nema u verovatno navažnjem srpskom energetskom poslu ikad, nije je nateralo da podnese ostavku, koliko god to bilo jedino logično. To govori da njeni patroni veruju kako još nije sve gotovo i da ona još može da im bude od koristi.
To, međutim, što je nisu smenili Nikolić, Dačić i Vučić – čime bi najverodostojnije demonstrirali Putinu svoje opredeljenje za Južni tok – svedoči i o tome da je oni nisu ni doveli, zatim da još uvek ni sami nisu do kraja svarili taj projekat i da će pre početi da ga grade nego što će da ga svare. Već po tome srpska strana je u ovom momentu za početak gradnje nesrazmerno nevinija od ruske.

To, međutim, ne znači da sam početak gradnje neće početi da menja i Srbiju i njenu okolinu. Da ne idemo suviše daleko, uskoro će se videti kako je samo odluka o gradnji neke aktere na poliitčkoj sceni oslabila, dok je druge ojačala. Na primer, videlo se da je Nikolićev adut Milan Bačević, posle rekonstrukcije vlade gotovo nevidljiv, ojačao i pun samopouzdanja počeo da se pojavljuje u medijima, gde je toliko iznervirao čuvenu zagovornicu nezavisne i slobodne Srbije Brankicu Stanković, da je morala da ga upita da li je on srpski ili ruski ministar.

Drugo, ruski ambasador Aleksandar Čepurin se verovatno ne bi usudio da bez izvesnosti Južnog toga progovori o tome da granice na Balkanu još uvek nisu svršena stvar.
Treće, Južni tok neće samo zaposliti neki svet – Vučić govori o čak 25.000 hiljada ljudi – nego će za ruske pare vezati deo poslovne elite koja će učestvovati u gradnji, a samim tim i deo političke, koja će deo svojih sklonosti prema Rusima da prebaci iz kafane u javni prostor i institucije, što će veoma brzo biti vidljivo i golim okom.

To znači da će se u mesecima pred nama voditi borba za Južni tok i za sve što on znači. Nema nikakve sumnje da će tom trasom procureti i veliki komad ruskog uticaja, u protivnom neće procureti ni gas, što će biti narednih meseci centralno pitanje o kome će se mnogi izjašnjavati.

A to će reći da Srbi ipak neće moći, a Rusi neće hteti da Južni tok grade tako da to niko ne primeti. Rečju, sa svakim bagerom raskopane zemlje pred Srbijom će nicati alternativa, i ta alternativa neće biti ni ta cev ni to što je Rusi postavljaju, već jedna velika konotacija koja će čekati svoje političko uobličenje.

U momentu kad je njen pad gotovo postao sunovrat, Srbija je ponovo došla na raskrnicu između nastavka tog sunovrata i traženja nekog mesta za sebe u svetu. Ona je, međutim, potrošila i vreme prostor kad će moći i da gradi Južni tok i da nesmetano nastavi da rasprodaje svoje resurse; kad je mogla da kopa trasu i da bespogovorno ispunjava svaki nalog iz zapadnih ambasada, neće više ići da postavlja cev, a da ekonomski neoliberalizam za Srbiju bude najbolje što je svet izmislio posle vatre i točka. Ili, naravno, neće biti Južnog toka.

Nema nikakve sumnje dakle da će Južni tok značiti stvaranje onakve alternative kakvu će građani umeti da prepoznaju, uviđajući da posle dugo vremena u Srbiji postoji priča za koju vredi raditi, a, ako zatreba, i žrtvovati se za nju. Da nije tako, ne bi onoliki ološ-mediji pokušavali da sakriju tu priču.

Uostalom, vredi se zamisliti pred činjenicom da su isti ti mediji kao Objavu štampali priču o svakoj fabričici koju su otvorile zapadne kompanije, dok se posao koji zapošljava 25.000 ljudi, ako se ne varam, našao samo na naslovnoj strani Novosti.
Posle Šojgove posete srpska priča postaje mnogo jasnija. Pre nje bilo je jasno da politička klasa u Srbiji nema nijedno rešenje, ni za svoju državu, ni za svoju naciju, ni za svoju ekonomiju, ni za šta pod milim Bogom.

Bilo je jasno da evropski entuzijazam, koji još uvek pokazuje vlast, znači samo da ćemo nastaviti da srljamo prema Briselu sve dok pevajući punom brzinom ne udarimo u zid, odnosno dok zahtevi koji dolaze sa zapada ne postanu takvi da više neće moći da ih isporučuje ni politička klasa ni narod.

To srpsko nasukavanje, taj sasvim izvesni krah, bez nečega što bi moglo da deluje kao izgledna alternativa značio bi tragediju, građanske sukobe i sasvim izvestan raspad države. Sada se alternativa rađa.

SRBIJA KOJA SE MENJA
Da se razumemo, Južni tok je mali posao kolika je srpska bula, i ekonomska, i politička, i nacionalna. On neće nahraniti Srbiju, ali će joj otvoriti mnogo šansi. Za početak, ako je strah od novog NATO bombardovanja Srbije presudio u mnogim odlukama srpskih birača prethodnih godina, neće im trebati mnogo da osete kako je Južnim tokom i propašću američke vojne akcije protiv Sirije ta opasnost sasvim otklonjena.

Već samo to saznanje ogromna je promena za Srbiju, makar utoliko što će političari koji se ne budu prilagođavali toj stvarnosti i koji kao klijenti Zapada nastave sa pričom da nas, ako nećemo EU, čeka pomor i propast, oni će sami najpre postati neuverljivi, a zatim i smešni

Na isti takav način Južni tok će na stratešku raskrsnicu staviti i ono što zovemo regionom. Pre svega, sa NISom i gasovodom Srbija postaje regionalna energetska sila prvog reda.
Utoliko više što će gasovod iz Srbije ići u već probuđenu Orbanovu Mađarsku, što će se jedan krak iz Srbije odvajati prema Republici Srskoj, jedan, isto iz Srbije, prema Makedoniji, a, ako jedan bude, kako se čuje, išao i prema Kosovu valja znati da će to posle decenija biti prvi događaj koji će Kosovo makar za pedalj primaći Srbiji, dok ga je sve do sada udaljavalo.

Ako još imamo u vidu da će se, zahvaljujući Južnom toku i, ne manje, šikaniranjima i beznađem kojima je izložena iz Brisela, na ozbiljnom raskršću naći i Bugarska, iako članica EU i NATO, može se zaključiti da se iscrtavaju prve konture onog regiona pravoslavnih balkanskih zemalja, kakvog nismo videli već ceo vek, kada je pod parolom Balkan - Balkancima upisao najsvetlije stranice svoje istorije. Naravno, dug je put od Južnog toka do balkanskog saveza, ali prvi korak je upravo ta cev.

Početak južnog toka Srbiju približava realizaciji još jedne ideje, koju su do sada, čini se, bolje razumeli oni delovi ološ-elite koji su joj se, po logici stvari, protivili, nego oni koji bi, po istoj toj logici stvari, trebalo da je podrže.

Radi se o kanalu Dunav-Morava-Vardar-Solun, koju je iz vremena kad je Srbija bila država oživeo Milan Bačević, i koja je za ovih godinu i po dana postala izvor mnogih njegovih nevolja i kampanja kojima je bio izložen.

Naime, ukoliko se ispostavi da Kinezi zaista nalaze ekonomski interese da izgrade taj projekat, koji bi kroz Srbiju približno išao trasom Južnog toka – a svojim ulaskom u solunsku luku možda ga i nađu – mnoge Srpske nevolje bile bi rešene. Pre svega, Srbija bi materijalizovala i učvrstila svoju geopolitičku vertikalu, integrisala tom vertikalom centralni Balkan, izašla na more. Za to vreme, ekonomske koristi bile bi nemerljive, u prvom redu zbog toga što bi taj projekat od 15 milijardi evra po svom obimu bio ona vrsta posla kojim zemlje veličine Srbije mogu da se zaposle i izvuku iz bule.

Onaj kome to izgleda kao megalomanska sanjarija treba da zna da je to ona vrsta poslova o kojima razmišljaju države, da je naša nesposobnost da to zamislimo samo znak da smo prestali da razmišljamo kao država i da danas mislimo još samo kao pleme čiji je vrhunac preduzimačke imaginacije da nakupi drva i nalovi divljač za zimu.

Dugo je Srbija tražila alternativu, evo je. Hoće li uspeti da je prepozna, videćemo veoma brzo. Onaj, međutim, ko je siguran da to ovdašnja politička klasa u većini neće prepoznati, verovatno je u pravu.

Ali treba znati da, i kada politička klasa, dresirana pritiscima i batinama, ne prepoznaje ozbiljne alternative koje joj se nude, često se dešava da ozbiljne alternative prepoznaju svoju političku klasu. Razumemo se?

/ Izvor : Standard /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP