Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54158
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301050
Ko je na sajtu?
Imamo 35 gosta na mreži

АТЕНТАТ ПРОТИВ ЛАЖИ


02.12.2013. / pee-Академедиасрбија
Филип Живановић

А што се тиче ревизије историје Првог светског рата, Орвел је упозорио: ко контролише прошлост контролише будућност, а ко контролише садашњост контролише прошлост.

 У освит стогодишњице Великог рата, како се некада називао, српски народ се суочава са великом опасношћу да буде окарактерисан као један од главних криваца за његово изазивање. Последњих неколико година се у западној литератури систематски приступа ревизији непобитних историјских чињеница, па тако имамо изјаве канадске историчарке Маргарет Мекмилан чије је дело ''Рат који је окончао мир: пут до 1914'' изазвало много полемика, која изјављује да је Србија у оно време била као данас Иран, а да је Принцип једном речју - терориста. Нешто слично, са мало блажим кфалификацијама, можемо пронаћи у делу Кристофера Кларка ''Месечари'', у којем се тврди да је Сарајевски атентат био разлог, а не повод за рат, као и да су главни кривци за почетак рата Русија и Србија. Он не назива Принципа директно терористом, већ појашњава да ликови који су за неког терористи, за другог су борци за слободу.

Просто гледајући, на делу је фалсификовање и ревизија историје, које има за циљ да у овом времену ЕУнијатства избрише кривицу германско-аустријске политике за избијање Великог рата и да релативизију њихову одговорност пред нараштајима који долазе. Циљ је заменити историјске улоге, џелата и жртву, тако да сва кривица падне на Србију и српски народ. Таква методологија се поклапа са плановима Берлина и Беча, којом се гради моралан основ за предстојеће разбијање Србије, као логичан крај и праведна казна, за оно што је Принцип започео Сарајевским атентатом.

Управо се Сарајевски атентат узима као симболична клица некаквог српског тероризма, фашизма и злочинства, које је обележило целокупну политику српског народа у 20. веку. Олако превиђајући многе историјске чињенице покушава се сва кривица свалити на групу младића, младобосанаца, који се имају приказати за скупину злочинаца, терориста који су Европу и свет гурнули у пакао. Таквим тврдњама се супротстављају историјске многе чињенице које непобитно доказују да прави разлог отпочињања рата треба тражити у експанзионистичкој политици германско-аустријске политичке елите.

Неколико година пре атентата, тачније 1905. и 1911., долази до такозване Прве мароканске кризе (Тангерска криза) и Друге мароканске кризе (Пантеров скок). Оно што је заједничко и једној и другој кризи, јесте задовољавање немачких колонијалних аспирација на уштрб Конга, који је искоришћен као монета за поткусуривање између Немачке и Француске, као мароканског покровитеља. Поред тих догађаја, имамо склапање тајног договора између Франца Вилхелма, немачког цара, и Франца Фердинанда 1912, када је договорен дефинитивни напад на Србију. Што се тиче конкретно Аустро-угарске политике према Србији, она се огледа у константој офанзиви.

Од дипломатских, културних, економских притисака,отвореног звецкања оружјем до окупације Босне и Херцеговине. Тим чином Аустро-угарска се геополитички позиционирала за даља офанзивна дејства према Србији али и озбиљно запретила да уништи етнички корпус српског народа на Балкану, одузимајући му његову историјску територију. Сама војно-политичка елита аустро-угарског царства, отворено се залагала за ''казнени напад'' према Србији. Тако је Конрад Фон Хецендорф, начелник аустро-угарског генералштаба у току 1912 и 1913 преко 20 пута предлагао напад на Србију. Са друге стране, Србија је водила мирољубиву политику, о чему говоре сведочења Адама Прибићевића.

У разговору са Пашићем он сазнаје да Србија апслолутно жели мир на југу царевине у наредних десет година, јер после балканских ратова Србија нема могућности да води још један рат, а поготову не са силом, каква је Аустро-Угарска. Хронолошки, последњи у низу доказа о јасним намерама Аустро-Угарске да започне рат са Србијом везани су непосредно, како за догађаје пре атентата, како и за сам атентат. Оно што је претходило атентату, а оно што се у актуелним историјским тумачењима жели прећутати, јесу велики војни маневри које је спроводила аустро-угарска војска.

Наиме 25. 26. и 27. јуна на простору Босне и Херцеговине били су организовани највећи маневри на границама царевине до тада. Постоје јасне индиције да је врхушка царске војске, на челу са Фон Хецендорфом планирала да се напад на Србију предузме, непосредно након маневара, нападом из правца ткзв. Санџака, који је такође био под Аустријском контролом. О томе говори и посланик Српске самосталне странке др Душан Поповић, који је у разговору са др Божом Марковићем, наговестио да ће после маневара у Босни и Херцеговини, Србија бити нападнута.

Ипак, 28. јуна није дошло до напада, али се тог дана одиграо догађај који је иницирао даљи развој ситуације, што је резултовало офанзивом 2. 5. и 6. аустријске армије под командом Оскара фон Поћорека. Тога дана, 28. јуна 1914. младић по имену Гаврило Принцип, из револвера убио је надвојводу. Фердинанда и његову супругу Софију. Оно што је кључно за тај догађај јесте питање да ли је то био повод или узрок за избијање рата? Најпрецизнији одговор даје министар спољних послова Аустро-угарске тога времена, Франц Бертхолд, који у свом дневнику пише: '' Да ли смо ми водили рат због убиства кнеза? Сигурно не! Убиство кнеза била је само једна капља која је чашу препунила. Убиство је било спољни повод, а не унутрашњи разлог...

Да убиство надвојводе није било од превеликог значаја за аустријску јавност тог дана, говоре и нека сведочења из Беча и Пеште. Познати бечки књижевник Стефан Цвајг, тако у својим успоменама пише, да док су људи једни другима препричавали вест о атентату није могла запазити нека нарочита огорченост или потиштеност, јер престолонаследник и није био много вољен.

А Милош Црњански у својим сећањима каже да се валцер у Бечу тога дана свирао до касно у ноћ. У Будимпешти се тога дана и веселило и певало међу угарском аристократијом. Међутим аустријска штампа је као по команди за атентат оптужила Србију. Тако франковачка ''Храватска'' пише да са Србима и Славосрбима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их''.

Бечки Danzer`s armee Zeitung пише: '' Веселите се, веселите се непријатељи Аустрије... најдрaгоценији живот нове Аустрије ви сте уништили. Ви сте разорили веру у нашу будућност, ви сте сломили највишу грану наших нада- ви, пси, знали сте- боље него многи Аустријанци – Да је Фрања Фердинанд био човек који би вас довео у ред, који би вам улио респект пред Аустријом и зато сте га убили''. У истом тону писала је и остала аустро-угарска штампа, ''Rajhspost'', ''Noje fraje Presse'', ''Pester Lojd'', сви су били једногласни у оцени да Србију треба разорити.

Било је сасвим извесно да се Аустро-Угарска одлучила за реализацију већ припремљених ратних планова и да их ништа на том путу не може спречити. Резултат једне такве политике нису вешала и кланице по Бечу, Линцу, Будимпешти... већ по Шапцу, Лозници, Срему...

Из свега наведеног јасно је да је истина на нашој страни али је такође очигледно да се историја и даље пише и да се њоме манипулише орвелијанским методама, јер ко контролише прошлост контролише будућност, а ко контролише садашњост контролише прошлост.

 / Двери Српске  /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP