Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 74787
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6448127
Ko je na sajtu?
Imamo 53 gosta na mreži

МИНИСТАР КРСТИЋ НИЈЕ ЗАОРАО НИЈЕДНУ ВАЖНУ СТВАР


08.12.2013. / pee-Академедиасрбија
Аутор: Мирјана Н. Стевановић

PАЗГОВОР - Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду

 Време је да се постави питање да ли држава која реформише друге прво треба да буде сама реформисана. Јер, ми смо овде више од пола века у реформама, али оне изгледа имају системску грешку, па све стратегијске диспропорције које би једна земља требало да реши у Србији нарастају. Расте дисбаланс између производње и потрошње, а он је кључни, говори о инвалидности целог модела, па између увоза и извоза, запослених и незапослених, штедње и инвестиција...

Па нигде се толико не говори о равномерном регионалном развоју, а разлика између Београда и југа већа је него 1945. године. Сви проблеми које је Србија настојала да реши кроз државу сада су тежи него што су били - каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду.

Он објашњава да државе, посебно мале нације, уколико немају неко значајно природно богатство, попут нафте на пример, на чему би могле да граде раст, њихов основни ресурс је држава, а ми смо ту најтањи. Имате државу која се непрекидно шири, преузима све више обавеза, а све мање успева да реши она питања која је сама поставила, каже Зец и додаје да је то глобални проблем: почетком прошлог века државе су прераспоређивале кроз буџет од три до седам одсто БДП-а, а данас ретко која мање од 40 одсто, а проблеми су све већи и већи.

И код сада најављених мера је видљиво да нема ни покушаја да се направи мала, ефикасна и просвећена држава, са уским кругом надлежности које ће спроводити крајње ригорозно, да нема ни назнака реформе. Не, овде се иде на линеарно смањење или повећање надлежности, зависно од снаге социјалне или лобистичке групе која то гура. Али, нема структурних промена, да се каже: ово бришем заувек, а ово ћу подржати. И ни у једној делатности немате политику из које се зна шта хоћете. Имате, на пример стално став „смањићемо плате“, а оне све веће и веће. „Имате сумануту ситуацију да не знате број запослених у држави, нити њихове надлежности. Држава као развојни ресурс овде је потпуно инвалидна и она производи резултате супротне од намераваних - објашњава он.

Професор Зец указује да овде није постављено капитално питање - да се реструктурира сама српска држава у њеној базичној функцији, њеном политичком исказу, представничким телима, регулативи коју доноси - у свим доменима. У средишту геостратешких тумбања, овде не постоји визија како из тога изаћи, не постоји никаква стратегија осим оне да се ништа не мења и то је видљиво у сваком сегменту.

- Шта је сада урадио министар финансија Лазар Крстић? Узео је да опорезује оне који имају више од 60.000 динара. У то спада нека српска елита, ту су професори, лекари, стручњаци. Није опорезовао богаташе, као Франсоа Оланд. Није узео да подигне порез на добит корпорација и да забрани оф-шор зоне, или још шире, порез на имовину. Не, само је дирао у неку елиту, интелектуалце који регуларно примају плату. А није се сетио да размисли како у бесмисленим управним одборима има, тврде, 20.000 људи. А шта ће, на пример, у ПИО фонду 20-30 људи у Управном одбору, када ту нема никакве политике, то је само проточни бојлер, колико стигне толико се проследи? Није се сетио да укине ни своје три плате. Није заорао ниједну важну ствар, ишао је линеарно, али није чак ни код оних који имају више плата обухватио сва примања па да се тако опорезује. Зашто се није размислило о прогресивном опорезивању, да се сви приходи саберу и онда опорезују? Није се сетио ни да се на добит од милион евра плаћа порез од 15 одсто, а примања од 60.000 динара опорезовао је са 20 одсто. Не кажем да чак и то не треба, али читав приступ показује да је то једна недомишљена ствар. И да се није хтело ништа суштински урадити - каже професор.

Према његовим речима, у таквој држави заблуда је захтев послодаваца да се смање оптерећења на рад, иако је тачно да постоји унутрашња логика за такво растерећење. Али, услов је да имате државу која је у стању да наплати порез. А овде „нико неће да плаћа ни 60 ни шест одсто - неће ништа“. При том је и амнестиран, „онај ко плаћа испадне на крају будала“. Зато је потребно да се прво врати на базичне ствари, да се прво све наплати, а потом да се креирају мере. Али, то је државно питање које, између осталог, говори и о земљи из које најмоћнији људи, 90 одсто њих, носе новац у иностранство и тамо плаћају порезе. Купе предузеће, девастирају га, извуку новац и препродају. У основи те „хајдучке логике“ је неповерење према држави, не зна се шта ће радити следећа власт.

- Очекује се да дође неко из Кореје, да инвестира и да плати порез овде. Тако се одлучи да се у буџет ставе подстицаји, па се министри разлете и хватају инвеститоре по свету, од атомских електрана до фабрике чарапа и мотања жице. Нуде јефтин рад у земљи где становништво стари и где нема оне патолошке радне дисциплине какву има Кинез. Нема потребне масе ни довољног прираста, а потроши се велики новац. Чак и овако високе стопе пореза и доприноса на рад, недовољне су за овај ниво социјалног расхода. На 16.000 динара плате, и да су доприноси 100 одсто, то је 16.000 динара. А на 100.000 евра и шест одсто је довољно. Не може се оваква држави финансирати ако продаје само голи рад. Мали народ, народ који стари, једино се може вратити знању. А ми смо баш темељно развалили знање. Они који се овде случајно роде и заврше математичку гимназију заврше у Енглеској, а нама остају они који су докторирали на Универзитету Доње Недођије или неким селима по Босни и Хрватској - истиче Зец и додаје да је на сваком питању видљиво колико нам недостаје „угаони камен“, један једноставан, функционалан, просвећен, некорумпирани државни апарат који се можда може направити, али се мора кренути од школе, да дете кад пође зна да треба да учи, да грађанин зна да дуг мора платити, да се схватити да је држава савезник.

Он указује и да борба против корупције, која је сада у фокусу дела Владе, може да помогне, али да је и она само појавни облик уколико недостаје државничка визија о томе какво уређено друштво нам је потребно. „Глобална је заблуда да се парцијално могу решити проблеми“, истиче и додаје да су у европску или америчку историју ушли управо они државници који су знали да направе тај искорак и врате се на базична питања.

Према оцени професора Зеца, у Србији нема назнака да би се такав помак могао догодити. На то указује и буџет, који је израз филозофије друштва и пре чијег доношења је требало поставити бар нека стратегијска питања. Али, и ту су покушаји само да се „испегла“ понешто, при чему се опет не види целина. Такав се тренд наставља, наводи он, и мења се, на пример, закон о приватизацији, за који кажу да је био коруптиван. Сада се прави нови који подразумева контролу у десет тачака. Али, ако немамо државу, нема ко контролисати - без савршене, бескрајно прецизне администрације неће моћи да се реши проблем поверавања управљања, који иначе може да функционише, или да се одреде заједничка улагања, јер неко мора да каже „зашто се стари шпорет не може сматрати инвестицијом“.

- Да је комунистичка привреда била ефикасна, не би пропала. Тачно је да су нека предузећа била добра, и у таквима су у приватизацији и радници добро прошли. Пиваре, на пример, и још нека. Али, ви сте кроз тај процес добили десетак глобалних компанија које су купиле тржиште, пиварско, цемента, дувана, детерџента - и то је то. Домаћа елита, која је куповала предузећа, инсистирала је на посебним условима. Тврдили су да не могу све странце доводити, тражили да се фирме њима дају на кредит. Тада сам говорио: Људи, то ће изазвати страховите проблеме. Ако једну ствар продајете по различитим условима, то ће изазвати проблеме са корупцијом. У чему је била ствар? Ако купује странац, мора све и одједном да плати. Домаћи купац може на шест рата, то је био унифицирани захтев предузетничке класе. Они плате прву, девастирају предузеће и покушавају га препродати другим. Али, овде се ни о каквој продаји бизниса није радило, овде је куповано тржиште од великих корпорација, евентуално некретнине, а њихова трагедија је што нису то препродали и сада су сви у проблему - објашњава Зец.

Он каже да у нашој транзицији постоји огроман број аналитичара, али ниједан синтетичар. Као кад у медицини „један лекар лечи прст, други бубрег, трећи зубе, а нико не гледа целину организма и на крају страда јетра“. Управо се то догодило и у нашој транзицији. Синтетичко мишљење се више ни у школи не учи, имате образовање у коме је сваки други менаџер или брокер. „Ми школујемо људе за управнике самопослуга, продавце туђе робе, то је сада најпопуларније овде, а не да креирају нови производ, а требало би да се угледамо на велике економије које нису изграђене на природним ресурсима, попут Америке. Тамо је изграђен систем за привлачење људи који знају и хоће да раде“, каже Зец. Тамо се предузетник можда обогатио од шверца дувана, али је потом уложио у Харвард, у клинику Мејо, у знање и иновације из којих су настале моћне индустрије.

- Иновације наших предузетника су да не плате порез, да узму кредит и не врате га. Да новац који тако зараде изнесу вани. Говорио сам им да финансирају сваке године како би се 100 најбољих правника запослило у српске судове, 400 најбољих са Медицинског факултета у Клинички центар, јер ако им затреба, имаће овде стручњаке на које се могу ослонити. Не, они су постављали своје судије, рачунали да ће се лечити у иностранству, а колико се улагало у здравство, говори да ће и министар отићи у Женеву ако треба да оперише младеж. Сада је стигао рачун за неке, а биће их још. Допали затвора, али им не суде „њихове“ судије, већ они које су поставили ови нови, а у затворској болници су допали лекара који је диплому купио на Универзитету у Доњој Недођији - говори Зец и закључује да земљи која је после 40 година изгубила идеолошку потпору, која нема ратног плена, не шири територију, ни број становника, једини ресурс који преостаје јесте систем и економија знања.

Потрошено
Када се 1963. Тито суочио са тиме да у земљи у којој је прокламовано право на рад није у стању да запосли људе, он је свима поделио пасоше и извезао је раднике. Направио је генијалан маневар - људи нису штрајковали на прузи Брчко-Бановићи, него су радили у Дортмунду. А отуда су слали паре, правили куће које им сад нису потребне, а инвестициони циклус је био заокружен. Али, садашња емиграција не живи у бараци у Дортмунду и не прави кућу у Пожаревцу. Сада владајући слој извози своју интелигенцију, одлази средња класа и њихова деца. Одлазе у Сан Франциско и чекају да продају стан у Београду и да купе тамо. Сада је обрт много опаснији, та дијаспора се више неће вратити нити ће слати новац. Нема коме.

Генерали
- Држава је производ који се ствара неколико хиљада година, о томе су написане многе књиге, од Платона и Аристотела до данас. За стварање државе јесте потребно знање, али нигде је нису створили експерти, већ они политичари са визијом, идејом која је искорак. А нама таква врста елите недостаје, јер ју је комунизам затро као и потребу људи да се развијају. Зато овде свако може бити све, зато не постоји никакав ред, да знаш када из тачке А кренеш шта је потребно да стигнеш у тачку Б. Шта год да урадиш, десиће се нешто друго. Овде нема алгоритма, нема традиције, правила, процедуре. Можеш да изгубиш рат, а да постанеш генерал.

Како се у Србији прави кућа?
Почне се тако што нико неће да плати пројекат. Па црта газда, жена, стрина, ујна, баба. Онда се поставља темељ тако што се закоље прасе, купе три гајбе пива и копа ручно док се сви не напију. Тако се тера све до плочица, онда се купују италијанске од 100 евра, плати се и мајстор. И свака је кућа у Србији пукла после три године. Е тако ми правимо и државу.

Грађевинари
Овде не можеш имати експанзију грађевинарства ако становништво изумире, али се ипак нађе неко па одлучи да треба градити станове у Београду и то још да држава субвенционише, како би неко из Пирота могао да дође у владу и да добије стан. А 800.000 кућа је вишак. А он хоће да гради станове. Станови су једно потребни Лондону, јер сваки Рус бежи у Лондон, а у Београд више не долазе ни из Републике Српске, иду у Беч, у Рим.

Апсурд
У земљи у којој све пропада, апресира се домаћа валута и још тврди да је то велика ствар. Па једна Швајцарска не дозвољава да франак оде у небо, ни Кина да оде јуан, а ми радимо обрнуто. О чему причамо? Овде свака група има свој појединачни циљ и она га максимизира, али када се скупе, види се да фале синтетички циљеви.

Цене
Људи мисле да ће се уласком у Европу изједначити плате. Не, цене ће се изједначити. То су сви који читају књиге знали. Знате ли шта су Немци одговорили када су Енглези крајем 19. века тражили слободно тржиште? Рекли су не, док ми не будемо најјачи. Слободно тржиште само ће омогућити да богати постану још богатији, а сиромашни још сиромашнији, а да ће се социјалне разлике само повећавати. 

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/krstic_nije_zaorao_nijednu_vaznu_stvar.4.html?news_id=271751#sthash.7LyVxBqE.q5SwpQ0V.dpuf

/ Извор: Данас  /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP