Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53192
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6293193
Ko je na sajtu?
Imamo 68 gosta i 3 člana na mreži

POVERLJIVO : RAKETNI OKRŠAJ KOD LEVANTA


13.12.2013. / ree-Akademediasrbija

Fridrih Emke
(dopisnik iz Frankfurta)

Pad Amerike u Siriji: kako je ruska protivvazdušna odbrana promenila odnose u svetu.....

  Svet je već gotovo potpuno zaboravio na Siriju i rat koji traje u toj zemlji, ali se ovim problemom još uvek bave mnogi analitičari. Sirijska kriza je, prema njihovom mišljenju,  potpuno promenila istoriju čovečanstva, iako mnogi toga nisu svesni. Dominacija Sjedinjenih Američkih Država je slomljena, ova zemlja se polako spušta na nivo regionalne sile, a uzdižu se "istočni džinovi" - Kina i Rusija, koji će ubuduće igrati daleko značajniju ulogu u globalnoj politici.
 
 
Svet je u septembru 2013. bio na ivici Trećeg svetskog rata, isto kao što je bio i 1962. godine, tokom kubanske krize, kada su američki ratni brodovi krenuli u susret sovjetskim, kako bi ih sprečili da režimu Fidela Kastra isporuče delove za rakete kojima bi mogla da bude gađana i teritorija Sjedinjenih Država. Pola veka kasnije je svima poznato da je tadašnji konflikt rešen kompromisnim dogovorom dvaju predsednika, Džona Kenedija i Nikite Hruščova, zbog koga su obojica ubrzo platili visoku cenu.

Otvaranjem arhiva, ali i svedočenjem tadašnjih bliskih saradnika, saznalo se da su u odsudnim danima 1962, dok je ceo svet strahovao od predstojećeg nuklearnog holokausta, Kenedi i Hruščov su se više puta čuli telefonom i na kraju postigli dogovor da Sovjeti odustanu od instaliranja svojih raketa na Kubi, a da Amerikanci zauzvrat povuku svoje raketne baterije iz Turske, suseda tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Godinu dana kasnije u zaveri koju su organizovale američke tajne službe u saradnji sa vojnim lobijem ubijen je Džon Kenedi, a Nikita Hruščov je 1964. postao u istoriji prvi i jedini lider SSSR-a koji je razrešen funkcije. Za razliku od kubanske krize, sirijska kriza nema dva gubitnika, već jednog jasnog pobednika i jednog očiglednog gubitnika.

Kako je ovih dana procurelo iz vojnih krugova, vrhunac Sirijske krize bio je u septembru 2013. kada je jedan nasuprot drugom, u blizini levantske obale, stajalo pet američkih razarača, spremnih da ispale krstareće rakete na Damask, i sedam ruskih ratnih brodova predvođenih raketnom krstaricom "Moskva", kojima su podršku davali kineski ratni brodovi, takođe stacionirani u tom delu Mediterana. Ono oko čega se skoro svi slažu, jeste da su Amerikanci tada ispalili dve rakete u pravcu Sirije, ali se izveštaji razlikuju u pogledu onoga šta se zatim desilo.

Jedna libanska novina je, pozivajući se na izvore iz diplomatskih krugova, objavila kako su krstareće rakete ispaljene iz jedne baze NATO pakta u Španiji i da su oborene dejstvom protivvazdušne odbrane sa jednog od ruskih brodova. Novina "Asia Times" je prenela drugačiju informaciju. Prema njenim navodima, Rusi su aktivirali svoj, istina jeftin, ali veoma delotvoran sistem ometanja GPS-a (sistema za navođenje preko satelita), zbog čega su američke rakete izgubile orijentaciju i pale u Sredozemno more. Prema trećoj teoriji, rakete su ispalili Izraelci u pokušaju da isprovociraju ratni sukob, ali je ova teorija odbačena od skoro svih ozbiljnijih analitičara.

Bilo kako bilo, Amerika i njeni mogući saveznici u konfliktu su na ovaj način uvideli ne samo da su Rusi, već i Kinezi, spremni da brane suverenitet Sirije, već i da su u stanju da to učine. Odmah posle toga je američki predsednik Barak Husein Obama napravio zaokret u svojoj blisko-istočnoj politici i pristao da se kriza reši mirnim putem.

"Okršaj kod Levanta", kako je nazvan ovaj sukob, predstavlja prekretnicu u novijoj istoriji. Odmah posle njega je britanski parlament, prvi put u poslednjih 200 godina odbio da podrži vladin predlog pokretanja vojne akcije. Lukavi Britanci su bili svesni da napad na Siriju neće biti laka pokazna vežba kao što su bile agresije na Irak i Libiju, a vraćanje pilota, mornara i vojnika u plastičnim vrećama u domovinu nikako nije slika koju političari žele da prikažu svom narodu.

Ni Obami nije preostalo ništa drugo nego da prepusti svom kongresu da vadi vruće kestenje iz vatre, i donese odluku o eventualnoj vojnoj misiji. Inače, po ustavu SAD predsednik ovo nije dužan da uradi, budući da se vremenski ograničeni vojni udari ne smatraju ulaskom u rat, čije otpočinjanje mora da odobri kongres. Već iz ovog Obaminog poteza analitičari su izveli zaključak kako američki predsednik traži izlaz iz nezgodne situacije u koju je samog sebe doveo.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir (koju je dobio unapred !?), Barak Husein Obama, nedeljama pre obaranja raketa u Mediteranu nije propustio nijednu priliku da režimu u Damasku javno zapreti vojnom intervencijom. Stalnim insistiranjem na potrebi da Amerika sa saveznicima oružano napadne Siriju, predsednik je želeo da se pokaže kao odlučan i principijelan. Na kraju je ispao smešan i jadan.

Obami je vojni uspeh u Siriji bio preko potreban. Već tada se znalo da njegov predlog budžeta za 2014. neće dobiti podršku kongresa, a i znaci nastavka ekonomske krize su bili više nego očigledni. Uspešna vojna intervencija u inostranstvu i to protiv režima koji već decenijama slovi za najznačajnijeg američkog neprijatelja u tom delu sveta, mogla je Obami da pomogne i na unutarpolitičkom planu, ako ništa drugo ono tako što bi njegova stranka, Demokratska partija, dobila neophodni predah i uspela da konsoliduje sopstvene redove. Osim toga, malo je verovatno da bi senatori i kongresmeni u raspravi oko budžeta oštro napadali predsednika dok je zemlja u ratu.

Vojni poraz Amerike, međutim, nije najvažniji rezultat krize oko Sirije. SAD su i ranije gubile ratove, ali to nije dovodilo u pitanje njenu lidersku poziciju u svetu, makar na njenoj zapadnoj polovini. Da bi se razumelo šta se zaista desilo i koliko je duboka rupa u koju je upala politika Vašingtona, moraju da se prvo znaju sve činjenice, na koje mnogi ne obraćaju pažnju, iako su one od krucijalnog značaja.

Iza cele ratne histerije koja je nametnuta američkom narodu stoje finansijski interesi najmoćnijih bankara Amerike, koji su već dobili nadimak "banksteri" (kovanica od "bankar" i "gangster"). I celokupna aktuelna ekonomska kriza potiče upravo iz istih tih krugova.
 
Mit o američkoj posebnosti
Sjedinjene Države su, naime, zastrašujuće visoko zadužene u inostranstvu, dok se budžetski deficit povećava iz godine u godinu. Svaka druga država bi već proglasila bankrot, ali Ameriku posebnom čini činjenica da je njena valuta ne samo najznačajnije sredstvo plaćanja na svetu, već i najvažnija rezervna valuta. Svetu, dakle, trebaju dolari kako bi mogao da trguje, a njih može da proizvodi samo Federalna banka (Fed) Sjedinjenih Američkih Država.

Zbog toga ova zemlja, za razliku od većine (sa delimičnim izuzetkom Velike Britanije) može svoju monetu da štampa kada hoće i u količinama u kojima hoće. Podloga za ove šarene papiriće jeste jedino potreba svetskih trgovaca da u njima obračunavaju cene proizvoda koje kupuju ili prodaju.
U slučaju izbijanja rata širih razmera od nedavne intervencije u Libiji, svetske berze obično reaguju na način koji odgovara američkim banksterima: potražnja za dolarom se povećava, što automatski jača njegov kurs. Uspešan napad na Siriju bi zbog toga pomogao skoro bankrotiranoj američkoj privredi da robe i usluge nastavi da kupuje po belom svetu plaćajući potpuno bezvrednim papirom sivo-zelene boje.

Ovo se jasno vidi kada se pogleda kako su reagovale različite jevrejske zajednice u svetu na najavu agresije na Siriju. Protiv rata su bili ne samo Jevreji u Siriji (što je razumljivo, jer rakete ne razlikuju nacije i vere), već i oni u Iranu (takođe delimično razumljivo, jer bi mogli da postanu žrtve osvete mula iz Teherana), ali i svi ostali u svetu. Jedini izuzetak su bili Jevreji u SAD i to upravo oni koji ne samo da nikada nisu bili u Izraelu, već ih postojanje te države uopšte ni ne zanima, kao što je to opisao jevrejski profesor i publicista Norman Finkelstajn u svojoj knjizi "Industrija holokausta" iz koje je Tabloid svojevremeno preneo nekoliko delova. Najmanje oduševljeni ratnom retorikom Bele kuće bili su Jevreji u Izraelu, neposrednom susedu Sirije, jer je režim Bašara el Asada, isto kao i prethodni njegovog pokojnog oca Hafeza, predvidiv i nije sklon vojnim avanturama koje bi mogle da ugroze jevrejsku državu. Sa druge strane, odlazak sekularnog Asada na vlast bi doveo islamske fanatike (kao što je to slučaj u zemljama žrtvama takozvanog "Arapskog proleća") koji Izraelu negiraju pravo na postojanje. Čak je i ratna retorika izraelskog političkog establišmenta bila neiskrena, jer iz iskustva poslednjih decenija znamo da je Izrael u stanju da sprovede svoje agresorske planove, ako to zaista i želi.

Za ostanak na vlasti sadašnje garniture u Damasku bili su i hrišćani, kako oni u Siriji, tako isto i ostali diljem sveta. Čak je i papa Franja I francuskom predsedniku Fransoa Olandu zapretio izopštenjem iz crkve, ako svoju zemlju povede u napad na Siriju. Razlog za ovaj stav bilo je divljanje navodnih opozicionara u Siriji, u stvari plaćenih mudžahedina, koji su zverski ubijali hrišćane svuda po Siriji gde bi uspeli da preuzmu vlast. Hrišćanska zajednica u Siriji je, inače, jedna od najstarijih u celom svetu i za zaštitu se prvo obratila Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Na nesreću američkih bankstera njihov plan je propao upravo zato što su i njihovi protivnici shvatili da je ovo odsudna bitka, svojevrsni Armagedon, posle koga ništa više neće biti kao pre.

Pad Sjedinjenih Država sa pijadestala neprikosnovenog vođe Zapada počeo je još 1999. godine, objašnjava poznati izraelski publicista i novinar Izrael Šamir u svom članku objavljenom 17. novembra u nemačkom "Kopp-Magazinu". Tada je administracija Bila Klintona započela besomučnu i neljudsku agresiju na Jugoslaviju izazivajući ne samo svoje oponente na istoku, već i ignorišući saveznike na zapadu. Sećanje na ovu akciju protivnu međunarodnom i humanitarnom pravu ostala je bolna rana ne samo među narodima Srbije, već i Zapadne Evrope i Rusije. Rusi su duboko i iskreno religiozni, objašnjava Šamir koji je dugo vremena bio dopisnik iz Moskve, i baš zbog toga su predestinirani da budu protivnici američke politike. Sredinom 19. veka je u Americi zvanično zaživela doktrina nazvana "Manifest Destiny" ("očigledna predodređenost") koju je prvi put 1845. obznanio američki novinar Džon O'Saliven u njujorškim novinama „The United States Democratic Review". Po njemu je "očigledna predodređenost američke nacije da se širi po celom kontinentu koji treba da prisvoji, jer je Proviđenje nama poverilo eksperiment slobode i stvaranje saveza suverenih naroda".

Koreni ove ideologije nalaze se u tvrdnjama guvernera kolonije Zaliv Masačusets Džona Vintropa iz 17. veka, kako je to "Grad na brdu" koji će celom svetu pokazati bogougodan način života. Pristalica politike "Manifest Destiny"  bio je jedanaesti predsednik SAD Džejms Polk koji je teritorije svoje države ratom iz 1846. protiv Meksika proširio do obala Pacifika i reke Rio Grande.

Iz ovakvog razmišljanja proizilazi ubeđenost američke političke elite kako su Amerikanci "izabrani narod" po ugledu na starozavetne Jevreje, tvrdi Izrael Šamir u pomenutom članku. Ovo ih automatski vodi u konfrontaciju sa onim delom sveta koji zadojen učenjem Hrista odbacuje ideju da u Božijim očima jedan narod stoji iznad drugih. Banksteri su vešto uspeli da iskoriste ubeđenost Amerikanaca da im je Bog poverio poseban zadatak da vode ostale narode, ali su zanemarili volju ruskih i evropskih hrišćana da se suprotstave ovom bogohuljenju.

Nesreća Baraka Huseina Obame je bila ta što je za protivnika imao Vladimira Putina, čoveka koji je od rane mladosti naučio kako da se probija ka vrhu i koji je iskustvom stekao saznanja da niko nije bogom dan. Kako proizilazi iz poverljivog razgovora između Putina i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, čije je detalje još u julu objavio Izrael Šamir u listu "Counter Punch", ruskog predsednika je lično uvredilo to što ga je Obama smatrao nižerangiranim. U to vreme je još postojala mogućnost da se izbegne zaoštravanje i da se Bela kuća bez posledica izvuče iz krize koju je sama stvorila. Umesto dijaloga Obama je, međutim, izabrao konfrontaciju iz koje je pobegao čim je dobio po nosu.
 
Jednaki pred Bogom
Duboki ideološki, skoro religiozni jaz između Obame i Putina vidljiv je iz upoređivanja njihovih izjava iz vremena zaoštravanja krize oko Sirije. U jednom trenutku se američki predsednik obratio svetskoj javnosti tvrdnjom kako Americi pripada posebno mesto u svetskoj porodici. Politika SAD-a je ono "što nas razlikuje od svih ostalih, to je ono što nas čini posebnima", tvrdio je Obama. Putin je na to rekao: "Veoma je opasno učiti ljude da sebe smatraju posebnim i neobičnim. Svi smo mi različiti, ali kada se molimo za Božiji blagoslov ne smemo da zaboravimo da nas je On stvorio jednakima."

Zvanično je Amerika tvrdila kako je vojna intervencija neophodna kao adekvatan odgovor na navodni napad sirijskih trupa odanih režimu u Damasku na pobunjenike, tokom koga je 21. avgusta došlo do upotrebe hemijskog oružja. Iz američkih vojnih izvora se, međutim, vidi da su razarači "Stout" i "Ramage" još 13. odnosno 18. avgusta napustili bazu Norfolk sa zadatkom da se pridruže ostalim ratnim brodovima SAD u istočnom Mediteranu. Bela kuća je, očigledno, već sredinom avgusta bila odlučna da Sirijsku krizu završi upotrebom gole sile, bez obzira na opravdanost takve akcije.

Kao politička priprema za vojnu intervenciju Americi je trebao da posluži samit grupe G8 u Irskoj. Protiv Putina je tada po planu imao da nastupi ujedinjeni front zapadnih zemalja, ali je ruskom predsedniku veštom politikom pošlo za rukom da unese razdor u redove američkih saveznika. Italija i Nemačka nisu bile zainteresovane da uzmu učešće u eventualnoj vojnoj akciji protiv Sirije, Japan se zadržao na verbalnoj osudi Asadovog režima, a Francuska i Britanija su želele vojnu intervenciju, ali bez da u njoj lično učestvuju.

Predsednik Putin je odlično znao da se u tim trenucima odlučuje ne samo njegova, već i politička budućnost njegove zemlje. Ako bi Amerika bez većeg otpora napala Siriju kao što je 1999. bombardovala Beograd, Rusija bi bila potpuno marginalizovana ne samo na globalnom planu, već i u granicama bivšeg SSSR-a čiju teritoriju Moskva i dalje posmatra kao svoje interesno područje. Obama, nasuprot tome, uopšte nije bio svestan rizika koje nosi gubitak u započetoj konfrontaciji, jer nije ni verovao da do toga može da dođe. Od bankstera plaćeni i instruisani savetnici su ga do poslednjeg momenta ubeđivali kako je Rusija tigar od papira i kako se neće suprotstaviti američkoj vojnoj sili. Onda je došao "Obračun kod Levanta" koji je Pentagonu i Beloj kući pokazao da su Rusi itekako voljni i da vojno zaštite svoje interese, ali i da su, na američku žalost, i u stanju da to učine.

Bela kuća je tada mogla da bira između ulaska u rat širih razmera ne samo sa malom Sirijom, već i sa velikom Rusijom i velikom Kinom, ili da podvijenog repa napusti bojno polje. Obama se odlučio na ovu drugu opciju pošto je uvideo da bi u ovom ratu Amerika bila sama, ostavljena od svih svojih značajnih saveznika.
 
"Središnje carstvo" i Rusija
Rusima je posao umnogome olakšalo to što su se njihovi interesi poklopili sa interesima evropskih bankstera. Kao iskusan i dobro obavešten političar, Putin je to znao i pre samita u Irskoj kada je došlo do neprijatnog raspada nekada jedinstvenog zapadnog fronta. Posle izgubljenog dvoboja sa Moskvom, budžetske krize i privremenog zatvaranja celokupne administracije usled nedostatka para, Vašington nije izgubio samo samopouzdanje i uticaj, već i svoje najmoćnije oružje - dolar. Upravo njega su američki banksteri želeli da ojačaju stvaranjem krize, a on je postao najveći gubitnik nespretne Obamine politike.

Svetske berze su već reagovale onako kako se i očekivalo. Narastajuće samopouzdanje Rusije, Kine, ali i Zapadne Evrope utemeljeno na saznanju kako međunarodnu politiku mogu da vode i suprotno američkim naređenjima, dovelo je do toga da se sve više zemalja okreće trgovini i štednji u evrima, juanima, jenima ili rublji, napuštajući tako dolar. Čak je i Kina, koja po najblažim procenama drži preko tri hiljade milijardi dolara deviznih rezervi u američkim bankama, odlučila da se polako izvlači iz američke valute i pribežište potraži na drugim mestima. Rusija i Kina već odavno svoju međusobnu trgovinu obračunavaju u rubljama ili juanima, a skoro da su završeni pregovori između Nemačke i dela EU sa Rusijom da se međusobni ubuduće platni promet ne obavlja u dolarima, već evrima ili rublji.

Ne može da se previdi ni uticaj Nemačke na razvoj celokupne krize. Oduvek je bilo poznato kako Obama nije posebno naklonjen kancelarki Angeli Merkel koja je, sa druge strane, u izuzetno prisnim odnosima sa Vladimirom Putinom. U politici, međutim, ne vladaju lična osećanja, mada i ona delimično mogu da pomognu. U ovom slučaju su se poklopili prijateljstvo i zajednički interes, jer slabljenjem Amerike u Evropi jača nemački uticaj. Iz tog razloga je Merkelova od početka odbijala da se nedvosmisleno i bezrezervno stavi na američku stranu, mada je izbegavala i da javno oponira Beloj kući. Neutralnost značajnih saveznika, u koje sigurno spada i Nemačka, nimalo nije bila u interesu Amerike koja je tražila snažnu podršku, budući da je ulazila u sukob sa supersilama Rusijom i Kinom. "Onaj ko nije sa nama, taj je protiv nas" pokazalo se u ovom slučaju kao tačno.

Osim što se na svetsku scenu vratila Rusija, i Kina je na istu stupila po prvi put u svojoj istoriji. "Središnje carstvo", kako su kineski vladari u prošlosti nazivali svoju zemlju, nikada nije bilo ništa više od regionalne supersile. Sada je isto to, ali u globalnim razmerama. Peking je shvatio kako je došlo vreme da se uključuje i u procese koji se odvijaju izvan njegovog komšiluka. Potiskivanjem Amerike iz Mediterana i sa Bliskog Istoka Kina očekuje da će se glavni sukob preneti na Pacifički bazen u kome, smatra se u Pekingu, Kinezi imaju tradicionalno snažniju poziciju od Amerikanaca.
 
Pad i otrežnjenje Amerike
U budućnosti, smatraju analitičari, očekuju nas političke i privredne turbulencije, jer odlazak Sjedinjenih Država neće biti bezbolan ni za koga. Vremenom će Vašington  prihvatiti, jer neće ni imati drugog izbora, da predstavlja samo jednu od svetskih supersila, jer svet više nije bipolaran, a još manje unipolaran, već da njime upravlja više centara moći. SAD će morati da prođu kroz katarzu kroz koju je prošla Rusija posle raspada Sovjetskog saveza. Manje od dve decenije posle pada Rusija se ponovo uzdigla. Ostaje da se vidi koliko će vremena trebati Americi da se povrati.

/ TABLOID – List protiv mafije /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP