Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54163
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301166
Ko je na sajtu?
Imamo 107 gosta na mreži

ЖРТВЕ СМО ГЛОБАЛНЕ И ЛОКАЛНЕ МАСОНСКЕ ЕЛИТЕ


15.12.2013. / pee-Академедиасрбија

Александар Павић

Тако смо мали, јадни и бедни, а и безначајни – ништа се ми не питамо. Жртве смо дилова великих, жртве смо пада Берлинског зида, жртве смо краха Совјетског Савеза, као и вишедеценијског одсуства Русије са међународне сцене.

 Жртве смо разних директива америчког савета за националну безбедност, алавих међународних банкара, домаћих тајкуна и других издајника. Жртве смо глобалне и локалне масонске елите и њених илузија, Удбе и њених преосталих пипака, Броза и његових следбеника, Енглеза и њихових прљавих комбинација, Ватикана и његових миленијумских интрига. И ствари ће се променити код нас тек кад се промене у свету. Уосталом, нека неке нове генерације ураде оно што ми данас нисмо објективно могли.

Овакво размишљање је сигуран рецепт за тихо умирање, вегетативни јадни и бедни живот, нимало улепшан постојањем изговора. А како би било да се подсетимо на то шта значи такмичење? Није из Његошевог бесмртног пера олако изашла реченица: нека борба буде непрестана! У приватном животу се зна, губитници траже изговоре, а победници решења. Зашто би било другачије у животу нација?

Не може шут са рогатим… Ко каже да не може? Не може онај који неће. Када је Бранко Костић, тадашњи Потпредседник председништва СФРЈ, изјавио почетком 1990-их, вербално пркосећи претећим међународним санкцијама, да ћемо, ако не будемо имали шта друго да једемо, јести корење – мислим да је то дотакло многе. Дотакло је сигурно већину оних десетина хиљада Београђана што су испратили колону тенкова ЈНА која је кренула ка славонским равницама авнојевске Хрватске. Дотакло је мене, могу да посведочим, релативно свеже пристиглог из земље меда и млека, а нисам био једини у свом окружењу. Па је још Милошевић 1991. изјавио: „Ако треба да се тучемо, богами ћемо да се тучемо. А надам се да неће бити толико луди да се са нама туку. Јер ако не умемо да радимо и привређујемо, бар ћемо знати добро да се тучемо”.

Ево, и ту могу лично да сведочим: упркос свим анти-комунистичким погледима које сам са собом понео из српско-америчког расејања, мисао која је тада пала напамет и мени и многима с којима сам био или остао у контакту била је – па ако је тако, ако издржи до краја и победи, нека он и његово потомство владају још петсто година. Били смо спремни, дојучерашњи размажени капиталисти какви смо били (а и многи одавде који су те амбиције тек гајили), заклети анти-титоисти, да се подвргнемо и некој врсти ратног комунизма ако је требало, ако је то била цена победе. Победе која би значила останак свих Срба у једној држави. У слободи и поносној независности. Па макар ратовали против целог света. Дошли би авиони нових солунаца из расејања да је тако стварно, искрено било, баш као и у Првом светском рату.

Наравно, знамо како се све завршило. На великим речима. Нико од одговорних нити је јео корење, нити се чак поштено потукао, с намером да издржи до краја. Ономе ко је хтео да зна, ко је лично себе заложио и учествовао у борби, било је јасно још средином 1991, на просторима Српске крајине, да се не иде на победу, да се праве дилови са Павелићевим наследицима, вођени југословенском – не српском – наивношћу за коју, после 1941. више никада није смело да буде оправдања. Касније, када су притегле западне санкције, постало је очигледно да је заправо завладао скоро панични страх од једења корења у врховима власти, да се чак и могућност недостатка луксузније западне робе већ сматрао катастрофом. И да је очигледно да је најважнији задатак постао, не победа, већ укидање санкција. А санкције су, иначе, могле да буду прилика да се, уз сасвим легитимно оправдање постојања спољне и унутрашње агресије, уведе истинска социо-економска равноправност и устроји праведнија држава. Идеална прилика за дојучерашње присталице диктатуре пролетаријата, на којој је, иначе, био заснован и Устав из 1974, над којим садашњи „евровојвођани“ лију сузе.

Али, рећи ће неки – нисмо могли против целог света. Одговор: онда никада такве ствари нису смеле да се изговоре. Онда вербалним јуначењима није било места. Ако је за „Чарлија“ (комунистичког герилца у Јужном Вијетнаму) гозбу у доба Вијетнамског рата представљала „чинија пиринча и мало пацовског меса“, по речима Мартина Шина у „Апокалипси данас“, шта би нама фалило да једемо пасуљ или качамак неко време, зарад победе, тј. зарад опстана? Имали смо богатију земљу него Вијетнамци. Истина, нисмо имали стратешку подршку СССР-а коју су имали они. Но, имали смо нешто друго: ореол последњих европских бораца, које су делови тада пониженог руског патриотског естаблишмента били спремни да помогну у више него довољној мери. Као и многи други противници униполарног света. Свашта би било, свакакав свет би се ту окупио, и добар и лош – али би га било. То јест, с тим се морало рачунати ако се већ говорило да смо спремни да се бијемо и једемо корење.

Субјективно – мислим да смо могли да завршимо рат много више у своју корист да су они који су водили српски народ 1990-их били јаки на делима колико и на речима. Можемо да постанемо победници и сад. Чак и у оваквој ситуацији – можемо да победимо (нека размишљају противници шта то тачно значи „победа“). Ако су Исланђани могли да кажу „не“ тзв. банкстерима, и својим и иностраним, можемо и ми. Исто важи и за негативан одговор арогантној бриселској бирократији и вашингтонским wannabe настављачима паганског Рима. Јер, није више само реч о борбености. Чак и ако се рачунџијски гледа – шта то ми више имамо да изгубимо? И, подједнако важно: шта то ми имамо да добијемо наставком овог пута? Чланство у клубу задужених до грла? Чланство у растућем глобалном племену номада и беземљаша? Погибију у „миротворним мисијама“ свуда осим на тлу Србије?

Нека неко седне и израчуна цену борбе и цену даљег повлачења, малодушности, кукавичлука. Имамо ли пријатеље у свету? Имамо. Имало ли непријатеље? Е, ту је мали проблем. Већина у Србији је, бар привремено, изгубила моћ распознавања непријатеља. Неки падају на маске „демократије“, „западних вредности“, „модернизације“, и сличних химера, док други верују убеђивањима купљених политичара и аналитичара којима су засипани са контролисаних медија, да су нам „пријатељи“ уствари они који су нас бомбардовали, који нам отимају земљу и чије „пријатељство“ некако стално има неку цену и захтева перманентно доношење „тешких одлука“. Верују зато што су изгубили веру у постојање зла, просто не могу да схвате да постоје људи који су спремни да пусте непријатеља кроз капију за мрвицу власти или шачицу конвертибилне валуте. Мада, претходно лоше искуство не може да буде валидан изговор за одустајање од борбе.

Наравно, није обичан народ крив за своју тренутну малодушност. Толико је изгубио веру у оне који су га звали на отпор у протекле две деценије, да сада не зна коме да верује, чак и ако изговара најтврђе речи и полаже најсвечаније заклетве. Но, оно што не сме да се заборави, не сме да се изгуби, је борбени елан, захтев да се виде резултати, да се не трпе понижења нити константна условљавања. И мора да се поврати свест о сталним непријатељима. Немцима и Енглезима на првом месту. Не народима, већ њиховим владајућим елитама. Да се схвати – ако им не кажемо „не“, неће се зауставити док Србија не нестане са мапе, а по могућству и сами Срби. Ко не верује, нека погледа како је усташтво добило крила чим је авнојевска Хрватска и званично постала члан ЕУ. Или нека разговара са Србима на КиМ, поготово онима који већ пет година живе у благодетима „сувереног и независног Косова“, омиљеног детета демократског Запада.

И, још нешто: неће се бела куга у Србији зауставити док се Србима не врати борбеност. Никакви програми, елаборати и слично ту неће помоћи. Тако смо настројени. Није случајно скочио наталитет у многим ратним областима током 1990-их. А и такав нам је усуд. Јер, у окружењу у каквом живимо, борбеност је буквално питање живота и опстанка.

Лажни пацифисти, они исти што су смртно заљубљени у НАТО, одмах ће злонамерно поистоветити појам борбености са „насиљем“, „ратом“, „етничким чишћењем“, итд. Све самим појмовима из лоше западне савести. Нека их, увек ће они измислити нешто слично. Тако их уче на курсићима, где се речи третирају само као прилагођени Томахавци. Да ли је, уосталом, важно шта они кажу? На један од „њихових“ дана, управо протекли тзв. међународни дан људских права, 10. децембар – да ли је и један од душебрижника или душебрижница поменуо Весну Ћосић, трудницу из северне Митровице, којој су људи „најеуропљана“ Вучића, Дачића, Вулина и остале булументе, претили уксраћивањем социјалне помоћи ако не гласа за Крстимира Пантића? Где је био било ко из нпр. ЦЕСИД-а да ламентира над „демократским стандардима“ присиљавања људи да гласају на незаконитим изборима под претњом отказа.

А то би била бомбона од пројекта за њих. Имали би на хиљаде људи да интервјуишу. Истина – тешко да би било западних „грантова“ за тако нешто. Али – нису ли демократе из убеђења…? Као нпр. Тања „Ферари“ Мишчевић, перјаница баналности данашњег бирократског зла, која се наглас пита, „да ли то нама треба“ да писнемо и реч на рачун неоусташтва у Хрватској и оно мало преосталих Срба које тамо тероришу – да не би случајно угрозили „евроинтеграције“, о њеној каријери да и не говоримо. Сутра ће исто то резоновање важити за било који део српског народа. Јер, ако је Дачић могао да изјави да сигурно неће жртвовати седам милиона због неких „десет хиљада“ бојкоташа на северу КиМ – шта сутра спречава овај бездушни сој да исто каже о Србима у Рапко-полимској области, Прешеву, Медвеђи, Бујановцу, Републици Српској?

Нисмо нити мали, нити беспомоћни, нити усамљени. Припадамо народу који је тренутно малобројан јер је десеткован, јер се није дао, јер се усуђивао да сања велике снове по цену великих заблуда и великих жртава, народу који може да постане „мали“ тек ако буде добровољно пристао да себе сведе на меру коју му прижељкују противници, непријатељи.

„Мали“, као претпоследњи корак ка „несталом“. Између такве извесне „светле будућности“ и могућности које би носила обновљена борба – избор не би требало да буде превише тежак.

/ Фонд Стратешке Културе ; Србија Данас /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP