Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54162
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301135
Ko je na sajtu?
Imamo 112 gosta na mreži

U IME NARODA !


17.12.2013. / ree-Akademediasrbija
Piše: Dejan Jeremić

Istorija ume često da bude nepravedna, surova i grozna. Čuo sam za jednog –kog je zvanična istorija zaobišla, ali se o njemu ispredaju legende – žitelja nekog pomoravskog sela koji je, u zavisnosti od toga ko mu dolazi u goste, pre podne bio partizan, a popodne četnik.

 Ako četnici zanoće, sutradan, ujutru bio bi četnik, a popodne se brijao. I obrnuto, ako je ranom zorom bio obrijan, bio je to dobar znak da su mu partizani bili na večeri s noćenjem. Što se zove polupansion. Umeo je taj da ugosti, a i da kaže da nije ni za jedne ni za druge. Bio je svačiji, pomalo. I kad bi u selo dolazila neka vojska, uvek su, rekao bi, dolazili naši – naši četnici ili naši partizani.

Ovo bi, naravno, mogla da bude samo paradigma koja ne mora da bude i opšti obrazac, jer videće se u daljem tekstu da su neki, koji su smatrani „našima“ činili svakojaka nedela, o kojima se i danas ne govori preglasno.

Uprkos tome, knjiga „Između srpa i čekića“, pozamašna građa o komunističkom teroru od 1944. do 1953. godine, doktora istorije Srđana Cvetkovića, govori upravo o onim zločinima o kojima je istorijska čitanka, obavezno školsko štivo decenijama posle Drugog svetskog rata, ćutala.

Osim što je autor kapitalnog istorijskog dela, Cvetković je bio član Komisije za tajne grobnice koja je radila na otkrivanju stratišta na kojima su pogubljeni i pokopani „državni neprijatelji“ Titove Jugoslavije. Članovi Komisije, koju je Cvetković početkom godine napustio, nisu se od tada sastali da nastave s radom, ali to je već pitanje za njih. Cvetkovićev istraživački rad nije stao zbog učmalosti nekakvih komisija koje, vreme nas je tome učilo, i služe tome da istina ostane neistražena i pokopana, komisijski pohranjena u zaborav. U nekoj tajnoj grobnici.

Cvetković se, rekosmo, ne zaustavlja i istražuje korene, uzroke i posledice posleratnog komunističkog zla koje je prekim sudovima odlučivalo o životu i smrti, a sve u ime više samoupravnog socijalizma po glavi stanovnika i diktature proletarijata. Onog proletarijata koji je sebe smatrao avangardom. Ukoliko neko, naravno, misli da diktatura i avangarda piju vodu sa istog izvora. Šta o tome kaže Cvetković: „Kriza demokratije i kapitalizma u međuratnom periodu donela je procvat političkog nasilja i pojavu širenja ekstramnih totalitarnih ideologija – boljševizma i fašizma. Zagovornici upravo tih ideja javno su promovisali teror i revoluciju kao način za dolazak na vlast, rešavanje društvenih problema i promena koje bi donele svojevrstan raj na zemlji. Beleži se niz ubistava političkih ličnosti u celoj istočnoj Evropi i na Balkanu. Politički progoni i ubistva postaju svakodnevica…“

Takav „komunistički raj“ na ovdašnjoj zemlji iskusili su mnogi kojima se izgubio svaki trag. Tim tragovima išao je Cvetković u razotkrivanju istine o likvidacijama politički nepodobnih žitelja komunističke države, među kojima je nemali broj intelektualaca, naučnika i umetnika. Industrijalci, fabrikanti, kulaci i reakcija se podrazumevaju. Šta je tome bio cilj? Odgovor daje Cvetković: „Nasilje nije bilo, dakle, plod ekcesa ili vanrednog stanja, već detaljno razrađenog plana i pretvoreno u trajan, totalan i savršen represivni sistem kojem je gospodarila sveprisutna tajna služba, oslonjena na policiju, vojsku i, naravno, tužilaštva i sudove koji su u staljinističkim sistemima neodvojivi deo vlasti. Tajna služba je bila kičma represivnog aparata i svojevrsni – nemilosrdni mač revolucije. Cilj je bio uspostavljanje diktature jednog čoveka i jedne komunističke partije(!)“. Jedna reč – kult, jednako – Tito.

Ovome bi trebalo dodati da je kult ličnosti građen sistematično, po boljševičkom metodu, iz onih slojeva „avangarde“ koji su se hvalili znanjem (sic!) svih 18 slova azbuke, uz tvrdnju da među njima ima i 10 samoglasnika. I sva ta slova pisana su isto – velikim slovom T!

Podrazumeva se da se u to ime, i u ime napretka i prosperiteta, a pre svega „u ime naroda“, streljalo pod – najčešće lažnim – optužbama koje nijedan advokat nije bio u stanju da ospori i obori.

O tome svedoči i sudbina advokata Dragića Joksimovića, koji je na suđenju – od 15. juna do 17. jula 1946. – branio Dragoljuba Dražu Mihailovića. Joskimović je samo tri godine kasnije osuđen zbog neprijateljske delatnosti, da bi 1951. godine umro u zatvoru.

U političkim čistkama, stradala je najpre politička, privredna i kulturna elita, takozvani „narodni neprijatelji“, prokazani lažnim, paušalnim optužbama za kolaboraciju i ratne zločine. Pomenućemo neke: sekretar Crvenog krsta Srbije doktor Petar Zec, glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljuba Vasiljević; profesori Branko Popović, Ilija Pržić, Miloš Trivunac; književnici Svetislav Stefanović, Grigorije Božović, Niko Bartulović, Velisav Spasić; mnogi novinari, trgovci…

Da li je neko mogao da izbegne komunističku ruku „pravde“? Samo pod uslovom da je na vreme emigrirao u neku daleku zabit. Oni koji su se svojom nesrećom našli na mestu „zločina“ završavali su pred streljačkim strojem ili u gulazima na Golom otoku i Grguru. Komunistička represija nije razlikovala ni godine, odnela je mlade živote poput Žive Kovačevića (16 godina), Save Popovića Gembeša (18) , Žinet Todorović (19) koja je ubijena u zgradi Tanjuga, koju je u to vreme OZNA koristila kao mučilište. Žinet je, kažu zvanična komunistička akta, izvršila samoubistvo skočivši kroz prozor. Akta ne kažu ko je gurnuo?!

Snagu montiranih sudskih procesa osetili su i glumica Žanka Stokić, Nikola Čajkanović, pesnik Sima Pandurović, pisac Borislav Pekić, reditelj Josip Kolundžić, profesor Slobodan Jovanović, slikar Igor Vasiljev… Spisak je dugačak, Cvetković navodi da je, do sada, popisano oko 54.000 ubijenih, a da ih, prema procenama, ima i svih 70.000. Većina ih počiva u nekoj od 200 tajnih grobnica za kojima traga ona Komisija, a da ih, na nevolju, ne pronalazi. Možda zbog toga što njeni članovi ne zakazuje sastanke?

Na sreću, Cvetković se manuo sastančenja i sažeo svoja istraživanja, ukoričivši ih u delo „Između srpa i čekića“, svedočanstvo o stradanju desetina hiljada onih, kojima je jedini greh bio drugačije mišljenje. Kako smo svakodnevno svedoci tumačenja istorije, ona se mnogima izmiče iz ruku i koprca do otimanja kontroli, zbog čega je najčešće filovana i prekrajana u slavu pobednika ili aktuelnih političkih prilika. To se, međutim, Cvetkoviću ne događa.

Za razliku od ispraznog sadržaja serije „Ravna gora“, koji bi, osim umetničkog, trebalo da ponudi i istorijski kontekst jednog vremena, ili knjige Žarka Jokanovića „Jovanka Broz, moj život, moja istina“, Cvetkovićev istraživački rad dokumentovan je činjenicama o stradanju pod komunističkom čizmom, optočenom metalnim okovom, mamuzama i blokejima.

A onaj s početka, kog je istorija negde zagubila pa se spominje samo u predanjima, taj je bio najgori. Taj je bio jedan od onih koji je znao sva slova azbuke. I sva ih je pisao istim slovnim znakom – palcem.

/ Izvor : Kolumnista /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP