Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54163
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301179
Ko je na sajtu?
Imamo 109 gosta na mreži

СТАТУТ ВОЈВОДИНЕ - ТЕМПИРАНА БОМБА У ТЕМЕЉУ СРБИЈЕ


20.12.2013. / pee-Академедиасрбија
Пише: Бранко Радун

Уставни Суд је недавно оценио да су бројне и значајне одредбе Статута неуставне. То значи да то није само реч о местимичној неусклађености са Уставом већ преузимање уставних ингеренција од покрајинске власти што је јасан сепаратистички потенцијал.

 Оно што је свима, који су се иоле озбиљније бавили овим питањем, било јасно је да је Статут био неуставан и док га је доносила власт ДС и СПС. Тада је била блокирана и нормална јавна расправа где би се чули аргументи, медији су били лобисти војвођанског ДС који је правио државу у држави и преко Статута и преко седам посто буџета што је „роднијих година“ било и 700 милиона евра на руке без икакве контроле о трошењу. Мало ли је то на данашњу беду.

Шта се десило ДС се поделио већ тада и Тадић није контролисао Пајтића који је радио шта је хтео. Но тадашњи врх државе и није био спреман да спречи изгласавање опасног и штетног Статута. Поред тога ни коалициони партнери нису имали ништа против, а неки су очигледно навијали и за радикалније аутономашко решење које би у два скока водило ка „војводина републици“. Медији су били строго контролисани и нису допуштали реалну и јасну критику статута са нормалних државотворних позиција. Опозиција је била подељена и слаба да би спречила овакву темпирану бомбу у самом темељу државе. Патриоте које су требале да се боре против овакве опасности нису формирали заједнички фронт а било је и доста дезертера.

Интелектуална заједница је по ко зна који пут поклекла и показала се као јалова и без кичме. Дакле готово сви су били или за статут или нису много сметали, част изузетцима попут Цркве неколицине политичара и интелектуалаца. Срамота за Србију која није смогла снаге да се одупре као код доношење Устава из 1974 кад је исто тако растакана земља и од покрајина се правиле републике. Статут је повратак на мала врата деструктивног титоистичког уставног поретка у Србији.

Како се то десило? Пре свега реч је о политичкој елити коју претежно чине људи без карактера, без морала и без бриге за државу, народ и њихову будућност. Највећу подршку – што активну што пасивну је полусепаратистички Статут имао у београдској елити којој је то било „модерно“, „европски“ па и „фенси“ решење. Дакле центар војвођанског сепаратизма нису ни војвођанске мањине, ни новосадски кругови аутономаша већ београдски „круг двојке“ који мисли да „Војводина треба да има већу аутономију“ ма шта то значило. У оваквим ставовима видимо комбинацију глупости незнања, недостатка осећаја за државу и нормално фунционисање система. Но овде се неретко крије и нешто још горе – директно или посредно служење вољи Великог Брата који би волео да види како „војвођанска аутономија“ напредује. Напредује ка чему питање је – ка „републици“, ка сепаратизму или недај боже грађанском рату.

Ту смо дошли до кључног фактора – странаца који уз помоћ домаће корумпиране и кукавне елите пројектују и остварују своје стратегије на терену. Једна од њих је и „аутономија која тече“ и која нас води у правцу који они желе. Контрола и слабљење Србије се најлакше остварује одвајањем војвођанских Срба од оних „преко реке“. То су знали и бечки цареви, угарска аристократија, коминтерновски бољшевици али и хрватски националисти. Знао је добро и Тито „последњи владар хабсбуршког стила“ да Србе можеш лако контролисати ако их поделиш на србијанске, црногорске, босанске, војвођанске и друге.

То данас јако добро знају и они центри моћи који желе да појачају контролу над Србијом и да је ослабе до те мере, да не представља више никакав ризик по њихове стратешке интересе на овом светски важном балканском раскршћу на коме почињу и завршавају се империјални походи на друге светове. Мало људи зна да је први пројекат аутономије Војводине унутар нове државе после 1918 био заправо пројекат хрватских националистичких кругова који су тако на заобилазан начин желели да ослабе Србе а да ојачају своје позиције у Панонији. При томе су за те и сличне идеје имали очигледну подршку и неких страних центара моћи којима је у то време то одговарало.

Само се таквом страном подршком може објаснити да један осредњи партијски кадар попут Пајтића ствара свој фауд у Војводини и то мимо и тадашњег врха ДС и председника државе Тадића и још живих социјалиста који су то све немоћно или привидно незаинтересовано посматрали. Знали су да је Статут не само противуставан већ и да директно подрива државу, али нико ништа није предузео. Испало је да је један полуанонимни Пајтић све то то радио скоро без икаквог отпора и уз значајну логистику прозападних медија кроз које ни птичица против Статута није могла да пролети. Све то уз активну или пасивну подршку престоничке интелектуалне елите. По директној и посредној подршци Пајтићу и Статуту од стране странаца је било јасно одакле ветар дува. Већини опортуниста је то било довољно да „не таласају“, а они који су ипак хтели да спрече такав опасан и антидржавни Статут су били упозорени да „пазе шта раде“. Тако је пацификована српска елита и тако је „шапатом пала“ Војводина у руке аутономашке и корумпиране до перверзије политичке олигархије војвођанског крила владајуће странке. „Београд“ се није смео мешати у „војвођанско питање“, а то важи и данас.

Но имајући у виду врло неповољан геополитички контекст и мали маневарски простор морамо се упитати шта чинити и да ли се може нешто променити. Не нешто епохално и не преко ноћи то је сигурно, али је ипак могуће нешто учинити и у неповољним околностима. Одлука Уставног суда, иако закаснела јер за време власти ДС нису смели да донесу такву одлуку, је ствар ипак ставила на своје место. Власт у Војводини је нелегитимна па и нелегална јер је заснована на неуставним одредбама покрајинског статута. То је и без кампање додатна ерозија легитимитета аутономашке покрајинске власти и подрива саме њене темеље, јер је та власт занована на овом статуту. Одлука УС да се да рок од 6 месеци да се Статут усклади са Уставом (или обрнуто како мисле Пајтић и Чанак) је компромисна и даје аутономашком вођству времена да смисле “излазну стратегију”.

Наравно они који чине владајућу коалицију на републичком нивоу користе ову прилику да покрену причу о ванредним покрајинским изборима. Политика је таква – интереси су неумољиви покретачи. Но у овом случају су страначки интереси у складу са националним – да се дође до нових избора на којима би се сменила власт која је донела нелегални и нелегитимни Статут, а после тога и покушало ускладити тај и такав статут да Уставом и здравим разумом коме је стало до очувања Србије. Оно што треба рећи да је одлука Уставног суда довољна не само за расписивање покрајинских већ и републичких избора, јер је реч о подривању државе. Сви они који су донели такав Статут би морали да сносе политичке и друге санкције, а неко би и на робију требао да заврши барем ради примера.

На жалост ово што смо написали је за Србију данас научна фантастика иако би то био нормалан расплет догађаја за неку нормалну државу. Или другачије речено – онима који спадају у “нормалан свет” оваква ствар не може да се деси. На бизаран начин се и овде потврђује она “да нико нема оно што Србин имаде”.

/ Извор: Видовдан /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP