Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53570
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6296072
Ko je na sajtu?
Imamo 84 gosta na mreži

ПРЕ СТО ГОДИНА - СРБИН ПРОТИВ СРБИНА


22.12.2013. / pее-Академедиасрбија
Пише: Слободан М.Маричић

Ко не учи из историје, поновиће му се. Срби не поновило нам се никада више .......

 Прочитао сам одличан и поучан чланак аутора Златка Богатиновског "Три ослобађања Београда" из којег сам сазнао доста (мени) до сада непознатих података.
 
Међутим, одајем посебно признање аутору у вези става у чланку који кратко, али "убитачно" износи констатацију или закључак по питању наше несрећне српске историје у вези са Србима из Хрватске и Босне који су мобилисани у аустроугарску војску током Првог светског рата и борили се против своје браће Срба и Србије све до 1918. године. Питам се да ли је могуће да су се ти несрећници Личани, Крајишници, Банијци, Славонци или већ који, толико исказивали јунаштвом против браће и били толико затуцани, да нису знали против кога се боре, или им је био животни мото, „ако сам у рату морам победити – преживети“. Сви који смо мало "гребали" по нашој ближој историји по струци или аматерски знали смо да је међу непријатељским војницима у Првом светском рату морало бити доста Срба из Царевине.

А према аутору Богатиновском, до краја Првог светског рата само у Хрватској и Босни и Херцеговини је било мобилисано најмање 500.000 војника уз непознати број добровољаца. Ипак нико није смео јавно рећи ни приближну цифру колико је десетина хиљада или више било Срба који су пуцали на браћу са ове стране Дрине! И данас се о овоме, изузетно ретко говори.

(Цитат):

А на Торлаку су се тукли Срби - против Срба, Срби са једне и Срби са друге стране - Дрине. Српски усуд у прошлом веку - брат на брата, свој на свога. Тимочка дивизија првог позива против Јелачићеве регименте. Иза ове епопеје с почетка Првог светског рата, на прагу стварања прве заједничке државе Јужних Словена све, остао је управо у борбама за ослобођење Београда 1914. горак укус спознаје међусловенског, а пре свега српско-српски и српско-хрватског братоубилаштва.

Иако је ово и велика и важна тема из тог доба, која ће доминантно обележити следећих сто година на југословенским просторима, поменућемо само неке чињенице. Будући да су били најбројнији део популације жуто-црне империје, Словени су чинили и већи део аустроугарске војске.

Због изузетног расположења према Србији и идеји уједињења свих Јужних Словена у једну државу после сјајних победа у балканским ратовима, у Србији је владало уверење да Словени у аустроугарској војсци неће љуто ратовати са Србима као Немци и Мађари.

Међутим, за разлику од Чеха из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, који су се или слабо борили против Срба или су се предавали, Хрвати поготово, Словенци такође, али Срби који су живели у Царевини - нису. Ван тога, у ситуацијама заробљавања већег броја аустроугарских војника, Срби су се ретко јављали као добровољци за прелаз у српску војску.

По завршетку Колубарске битке и ослобођењу Београда, у српском заробљеништву је било 600 официра и 43.317 подофицира и војника. Од 20.000 Словена, било је више од 10.000 Хрвата. У српскe добровољце се пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата. Најелитније јединице аустроугарске војске у рату са Србијом су биле оне које су чинили Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци, који су кренули на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и католичке курије. Јелачићева регимента (пук), у којој је било доста Срба, тринаести Загребачки корпус као "најхрватскији" војна јединица (која је починила стравичне злочине у Мачви), четрдесет друга домобранска тзв. "Вражја" дивизија (у којој су против Срба ратовали и Тито , и Влатко Мачек, али и Србин Светозар Прибићевић, и то као добровољац !) чији је део била и "српскa" 79.-a Личка пешадијска пуковнија, као и Друга босанско-херцеговачка регимента, су се жестоко бориле против српске војске, било где до краја рата - а војници се ретко предавали. Али зато су "уредно" пљачкали Србију и чинили невиђена злодела над недужним становништвом, од Мачве до Београда, све до 1918.
 
Али, уз медаље и плен од бесомучног пљачкања, у Србији их је чекала и трећа награда - смрт. Тако је Јелачићеву регименту прво разбио чувени српски Гвоздени пук на Гучеву, а онда је збрисана са лица земље на Торлаку, приликом ослобођења Београда. Хрвати, Словенци и убоги Личани су се ропском мржњом у нискости поданичких душа борили против Срба до последњег човека.

Трећег новембра је читава Србија била ослобођена, уз страховите губитке. Краљевина Србија је пред балканске ратове 1910. године имала три милиона становника, а Београд око 100.000. Мала, али поносна Краљевина је изгубила 1.244.000 људи (842.000 цивила и 402.000 војника), што значи 43% својих грађана, уз материјалну штету од око шест милијарди златних франака. Овакав демографски колапс се десио само једном у Средњем веку у немачким и западним словенским покрајинама током Тридесетогодишњег рата од 1618. до 1648.

А ратовали су против Аустроугарске која је у време пред рат имала скоро 53 милиона становника на простору од близу 700.000 км2. Демографски састав је био следећи: Словени 23,5 милиона (45%), Немци 12 милиона (23%), Мађари 10 милиона (19%), Румуни 3 милиона (6%) и остали 2,5 милиона (5%). Да не рачунамо потенцијале Бизмаркове Немачке, која се доцније укључила у рат на Балкану.

/ Завршен цитат /

Сви су, најпре српски историчари, па српски књижевници и коначно српски политичари ово прећуткивала деценијама. Званична српска историја нигде то не бележи нити истражује. А о братству и јединству написани су томови књига. О храбрости, чојству и јунаштву браће Срба Личана, Банијаца, Кордунаша и шта ја знам којих још етничких група Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, испеванo је стотине и стотине песама. Али у ком то рату или ратовима су се прославили, осим у Првом светском, или....... ?
 
Има једна сцена, ваљда у филму Марш на Дрину, где је опкољена једна група аустроугарских војника. И док им на немачком српски официр виче да се предају, они ћуте. Онда неки српски војник рече: Изгледа да су наши, говоре нашки ... На питање официра: Јесте ли ви Срби? , Кратко ћутање па одговор: Нисмо, ми смо Личани, а Личани се не предају ........
 
Прочитао сам само једном у животу пре двадесетак или више година у књизи "Корјен, стабло, паветина" - мемоарима генерала Николишa једну епизоду те скриване чињенице, једне сјајне и потресне књиге.  Ту Николиш описује једно село у Лици одакле су мобилисани мушкаpци за "Фрањину војску" - за напад на Србију. Он описује расположење тих Срба пре одласка у рат и како су унапред добили плату од које су пола дали породицама, а другу половину потрошили у локалној сеоској кафани. Николиш потом описује стање у селу, када се није кући вратило пола оних који су отишли у рат, а празним селом јури једaн који се из рата вратио луд и трчећи кроз село носи мотку којом млатара по ваздуху и виче непрестано: баци - боди .. ... Сеоска деца га задиркују, а поп их тера и објашњава: "Ето казнио га Бог што је убијао децу у рату, па немојте још и ви да га мучите".

Јасно је због чега је после објављивања ове књиге генерал Николиш ражалован, и недуго потом умро.

Коначно аутор овог члана Златко Богатиновски помирљиво и људски на крају прави закључак: А 1944. године у трећем ослобађању Београда, Личани су поднели не мале жртве у борбама за ослобођење Београда, учествујући у десетак војних јединица НОВЈ, имајући посебан мотив да тако осветлају образ својим очевима и дедови, који су само тридесет година раније срамно ратовали против своје браће за исти Београд, а за рачун туђина.

Заиста нисам веровао да ћу ове грозне историјске чињенице икада негде прочитати.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP