Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54160
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301096
Ko je na sajtu?
Imamo 72 gosta na mreži

МОЖЕ ЛИ СЕ ПРОБИТИ МЕДИЈСКИ ПАНЦИР


 23.12.2013. / pee-Академедиасрбија
Драган Петровић

Само заједничким деловањем патриотске опозиције може се извршити притисак на режим да не угрожава даље изборни процес.

 Резултати локалних избора у Оџацима, Костолцу и на Вождовцу показују, са једне стране, малу излазност а, са друге, убедљиву победу СНС. Јасно је да режим, баш као и претходни, може да рачуна на максималну контролу медија и да повремени локални избори служе да се одржи наметнута слика да власт располаже неупитном већином подршке бирача. При томе није најважније што, према свим параметрима, земља и грађани неумитно и на сваки начин пропадају, изузев малог броја оних којима материјално и сталешки „иде“ и који се не осврћу много на то што цела земља и народ тону.

У чему је тајна успеха СНС на локалним изборима, као и на неколико других сличних општинских избора организованих последњих месеци?

Прво, СНС као носилац актуелног режима добија неупитну и само на моменте дозирану подршку читавог окупационог апарата постоктобарске Србије. То су медији, бројне невладине организације, укључујући и истраживаче јавног мњења, добрим делом олош-елиту и изнад свега страни фактор, који надгледа и руководи меком окупацијом. Истина, они помажу власт и врх СНС и гледају кроз прсте СПС из чисто прагматичних разлога, док се њихов однос према миљеницима који нису на власти – а то су ДС, ЛДП, Г 17, СПО и Чанак – заснива и на идеолошкој и практичној компоненти. Дакле – колико уступака на Косову и Метохији, затим наставка погубне неолибералне економије, неупитног пута ка ЕУ, опструирања и одуговлачења сарадње са Русијом и земљама БРИКС, очувања и неузнемиравања наметнутог медијског и културног окупационог апарата у земљи – толико и подршке страних центара моћи актуелном режиму.

Друго, СНС, више него било која друга странка на власти, има изузетно развијену инфраструктуру и масовност наслеђену из радикалских дана, укључујући и највећи део кадрова. Ту треба одати несумњиво признање Вучићу, који је у организационо-инфраструктурном смислу за ове две деценије показао завидну способност, за коју су потребни огромна енергија, искуство и таленат. Ту је мрежа правих „трупних“ сарадника, које он без сумње обједињује и поседује. Наиме, током више од деценије и по СРС је била углавном у опозционом делању, хендикепирана управо проблемима којима је изложена садашња опозиција – медијском блокадом, малом подршком елите, недостатком средстава и др. У том периоду СРС је усавршила ослонац на оскудне ресурсе у свим наведеним категоријама и ослонила се на обичан народ, сиромашније слојеве, материјално и образовно хендикепиране, али и велику масовност чланства и симпатизера.

Радикалско каљење
Jасно је да режим, баш као и претходни, може да рачуна на максималну контролу медија и да повремени локални избори служе да се одржи наметнута слика да власт располаже неупитном већином подршке бирача. При томе није најважније што, према свим параметрима, земља и грађани неумитно и на сваки начин пропадају, изузев малог броја оних којима материјално и сталешки „иде“ и који се не осврћу много на то што цела земља и народ тону.

Тај ослонац подразумевао је полувојничку организацију, вертикалну и ауторитарну субординацију, максимално рационалисање ресурсима, стручним и интелектуалним кадровима и медијским простором. Фактори којима је то надомештавано били су одлична организација и инфраструктура, обиље активиста, масовно деловање на терену и импровизовано, али прилично успешно коришћење пропагандног материјала у комуникацији са широким слојевима, често „од врата до врата“, лецима, плакатима и др. На терену СРС је имала одличну мрежу општинских и, што је врло важно, месних одбора, а оскудевање у стручним кадровима је добрим делом надомештено струковном повезаношћу и организацијом стручних савета на општинском, регионалном и републичком нивоу.

Та решења где су председници месних одбора у исто време чланови општинских, што такође важи и за председнике струковних савета (за економију, право, информатику, здравство, комунална и друга питања) показала су се прилично ефикасним да, поред мноштва „пешадије“, састављене од најсиромашнијих слојева, мањи, али добро распоређени удео стручњака и интелектуалаца на локалном, регионалном и републичком (савезном) нивоу чини једну сасвим заокружену слику успешне и на многе спољне изазове имуне странке. Тај квалитет деловања СРС дошао је до изражаја после 2000. године, када се ЈУЛ угасио, а моћни СПС смањио и изгубио пробојност. Тајна неуспеха тада далеко моћнијих снага, којима је надзиран окупациони систем у постоктобарској Србији, да разбије или макар умањи утицај тадашње СРС, неопходан за реализацију плана коначног сламања Србије, био је управо у том аутономном и изузетно отпорном организму радикала, ослоњеном на одличну организацију и сиромашније слојеве.

Вучић се прекалио у тим вишегодишњим борбама, за шта му треба одати признање, за разлику од државничке димензије, у којој показује колаборацију са Србији ненаклоњеним силама и врти се укруг, немајући рационално решење ребуса, како за себе самог, тако и за Србију.

Једна од главних слабости танког слоја олош-елите и политичара који су радили за Србији ненаклоњене силе током целог дводеценијског периода управо је у томе што су могли да рачунају само на окупациони апарат и што су код највећег дела средњих и целог опсега сиромашнијих слојева наилазили на ненаклоњеност. Садашња (наизглед) чврстоћа режима почива управо на чињеници да може издашно да располаже првим од наведених фактора, а то је све оно што чини меку окупацију земље. Међутим, додатан фактор је овај други – да преко Вучића и постојеће СНС режим има несумњиво дубљи уплив у надгледање земље, упркос томе што средњи слојеви у Србији, посебно интелектуалци и ситнији предузимачи (ван олош-елите), све више сагладавају погубност и ћорсокак марионетске политике извршилаца власти у односу на страни фактор.
 
Ова власт сачувала је главне трендове претходне, попут пута ка коначној економској пропасти, предаје Косова и одсуства било какве рационалне концепције о даљој политици земље. Значајан део сиромашнијих слојева, који гравитира СНС, показује велику отпорност за распознавање погубности те политике, како због ауторитарне структуре саме странке, тако и због спиновања медија и ореола националисте, који је Вучић стекао за претходне две деценије. Он се и даље споро круни због издашне подршке медија и окупационог апарата, који бдију над његовим имиџом. Томе треба додати да вероватно није неважно и то што Вучић има и функцију надређеног за систем безбедносних служби у Србији и да је донедавно вршио функцију министра војног.

Корупција бирача
Дакле, режим није у могућности да створи иоле побољшање у материјалној и економској сфери у земљи, а и како би када је задужен да спроводи наставак неолибералне економије, која државу води ка исисавању последњих ресурса и неумитном банкроту. Ако дакле није у стању да учини било шта у државном интересу по питању Косова и Метохије и других националних питања или да поведе рационалну расправу о даљњем путу ка ЕУ у постојећим околностима, он успешно делује у задржавању свих полуга власти у земљи, где још само постоји привид демократије. На локалним изборима режим мобилише огромна материјална средства, апсолутни медијски монопол, мање или веће манипуалције, које су уосталом проводили досадашњи режими. Ту су изнад свега бригаде страначких активиста, који се довозе аутобусима из целе земље, уз поткупљивање становништва дотичних општина. Режим је још увек у стању да чини материјалне и нематеријалне уступке делу становништва у за изборе предвиђеним општина, али то свакако није у ситуацији са читавом земљом јер у том случају би свакако расписао и лако добио опште изборе.

При постојећој свесно ствараној аполитичности ширих маса, уз апсолутну медијску превласт и подршку окупационог апарата и страног фактора, са читавим легијама одлично увежбане страначких активиста (који се сада придобијају личним привилегијама, а не, као у раније две деценије, идеалима и обећањима) те минималну излазност која ретко прелази трећину бирачког тела, уз уобичајене режимске манипулације и разједињеност, неорганизованост и програмску профилисаност опозиције – такви успеси и нису велико изненађење. Јер највећи део њих чини дисциплиновано чланство и део повлашћених симпатизера и бирача, којих би свакако било сразмерно много мање када би се расписали избори за целу републику, посебно при већој излазности, да не говоримо о побољшању капацитета неравноправне опозиције.

Шта да у таквим околностима ради опозиција?

Прво, мора да учи на сопственим слабостима. Ситуација је изузетно тешка јер, поред окупационог апарата, на индиректан начин режим преко СНС и у мањој мери СПС располаже значајним упливом у сиромашније слојеве, који су и највеће жртве окупације. Парадокс је да ти слојеви својом партиципацијом у СНС и другим странкама на власти добијају извесне привремене личне привилегије, дакле они су свесно или несвесно, преваром и манипулацијом, одустали од покушаја да донесу промене за целу земљу. Они добијају прилику за „врапца у руци“, а то је било каква лична корист и бенефиција. Општинским и месним одборима СНС пружа се мотивација у виду „хлеба и игара“, односно ствара се међу њима свест о снази странке којој припадају, о клеветама против вође и узвишених циљева и универзалних решења за Србију, која они реално све мање могу да сагледају.

Сумње међу тим слојевима биле би много веће, али их ове циркус-победе на локалним изборима и друге „свечаности“ још увек делом, неке и у потпуности, уверавају да су на правом путу не само за њихов лични већ и укупни напредак и препород земље. У својим колективним дружењима различитим поводима по Србији – укључујући и праве организоване мобе, где се дивизије активиста са немалим средствима шаљу у поједине општине на локалне изборе за испомоћ – пружа им се шанса за додатно доказивање у заједници, која временом постаје друга породица. Уз актуелни друштвени амбијент и понеки хонорар и привилегију, све то је за просечног појединца из сиромашнијих слојева успешно бекство од свакодневнице и монотоније у пауперизованој земљи и друштвеном запећку.

Како томе парирати
Медији управо служе томе да та омамљеност и самозаваравање потрају што дуже, да се у тој дихотомији борбе савести и објективне жеље сваког појединца да буде успешан превагне ово друго, макар само краткорочно. Мали просечан човек, који се осећа чврсто у колективитету, у припадности моћној и победничкој СНС, веру у моћног вођу увек привремено прихвата као допуну свог идентитета.

Нема сумње да у својој демагогији трупни официри – функционери са Двора, укључујући и самог вођу – својим вештим наступима у односу на „пешадију“ учвршћују њену свест о свом изузетном доприносу и оданости општим циљевима, где они препознатљивији – попут величине и интегритета земље, успешности економије – прагматски препуштају примат страначком успеху, снази и доминацији на парламентарном сазвежђу Србије, док се стидљиво и у други план померају новоуведени и тешко самерљиви циљеви, као што су европски пут, измирење у региону, прилагођавање стварности и др.

Опозиција би дакле морала да парира, и то што успешније, постојећој медијској блокади и окупационом апарату, „који долази одозго“ и, са друге стране, да ојачава и формира страначку инфраструктуру. Она би на терену могла да се носи са Вучићевим легијама мобилисаних из претежно сиромашнијих слојева, које су истина све више нагризане само постепеним (због медијске блокаде), али ипак за њих не мање грозним спознајама о промашености националне, економске и социјалне политике коју режим проводи. Сваки појединац владајуће странке разапет је у тој дихотомији, у тој двострукој поруци којој је изложен свакодневно, где је, са једне стране, његова све оптерећенија савест, а, са друге, допинг слашћу или само обећањима о сопственим добицима.

Страхом од егзистенцијалне тескобе и сутрашњице он се подређује бар за још неко време ужасној силуети која се све разговетније помаља кроз медијску и друштвену маглу постоктобарске Србије да је земља на погрешном путу и пред пропашћу, у коју је води актуелни режим као наставак жуте политике и уз надзор истог страног Србији ненаклоњеног фактора.

Стратешке тачке
Опозиција би стога требало да предузме следеће стратешке тачке свог деловања:
1. Укључивање у своје редове што више опозиционих делатника, да се створи оно што се за Вождовац и, још више, Оџаке почело стварати – опозициону грудву снега, која ће се даље увећавати. У постојећим околностима, где је режим панциром ојачан несразмерно јаче него режим демократа, неопходна је, апсолутно неопходна, мобилизација свих постојећих снага за стварање једног јаког опозиционог фронта. То је квантитативна компонента, где би изузеци могли бити само они тешко морално компромитовани појединци и, изузетно, организације који би објективно више штетили него помогли. Са друге стране, мање изражени случајеви би се могли постављати у задње редове, а у прве неокаљани и изнад свега успешни и медијски прихватљиви појединци;

2. Стварање еквивалентне и у народу што утемељеније инфраструктуре покрета и странака, који би могли у складу са постојећим политичким искуством не само да парирају постојећој инфраструктури странака режима и окупационог апарата већ и да помажу у осипању њихових редова и омасовљењу сопствених. Ова инфраструктура се не ствара преко ноћи, али она делом већ постоји, уз уочљиве слабости. Двери ширењем свог коалиционог капацитета јачају и тек ће се видети резултати тог процеса у будућности. Међутим, могли би да уведу нека додатна решења у организационој инфраструктури, коју веома успешно користе неке друге странке. То се односи и на ДСС, која и даље има проблем са општинским одборима због статутарних решења по питању месних одбора и савета. То су унутрашња питања сваке странке, али се чини да постојећи систем не даје очекиване резултате. Опозицији недостају материјална средства, медијски уплив, и то је њен објективни хендикеп, али се мора радити на томе, стварати алтернативе, креативна решења, али и стварати притиске;

3. Велика неискоришћена карта патриотске опозиције су економска и социјална политика, где режим нема решења, али чини се да ни Двери, па ни ДСС, а да и не говоримо о СРС, нису разрадили препознатљиву алтернативу. То су кључне тачке, где би се разрадом програма, његовим приближавањем масама, ангажовањем и повезивањем препознатљивих и угледних економиста те давањем њима великог простора могло доста тога урадити. Одличан је потез Двери са Шеварлићем, али то се мора проширити и на економску општу и социјалну сферу са стручњацима попут, рецимо, проф. Комазеца и других угледних економиста који критикују промашени економски и социјални концепт власти. Ту су, наравно, и синдикати који су спремни да сарађују (недавне демонстрације дела синдиката).

4. Неопходни су стварање алтернативних медија, страначке инфраструктуре, затим увлачење и давање простора признатим интелектуалцима, људима из области културе и избегавање сваког екстремизма. У прве редове укључивати, макар ради медијског ефекта, лица која могу имати успеха, рачунајући угледне појединце, младе и перспективне особе оба пола, са акцентом на већу заступљеност жена. Саборност и сарадња више би искључиле сваки облик сујете и личних антагонизама и преференција у овако озбиљној ситуацији у којој се земља и народ налазе. Ту су и тражење и подржавање пукотина у владајућим структурама, које ће се ширити даљим одвијањем промашеног концепта и напуштањем државотворне политике. Велика шанса је Јужни ток, а опозиција би, поред неупитног ослонца на Русију, временом морала да створи и у теоретском и у практичном смислу еластичан спољнополитички концепт, који подразумева сарадњу са свим центрима моћи у савременом свету, уз селекцију интензитета те сарадње и ослонца пре свега на оне силе које су нам наклоњене, уз давање предности суштини, а не форми.

Дакле, иако САД нису наклоњене српском интересу, па ни патриотској опозицији, ипак би било добро развијати што боље форме сарадње уз одсуство било каквих ексцеса, уз тражење додирних тачака и смањење напетости те истрајавање на стратешким интересима земље. Двери морају остварити, рецимо, извесну сарадњу и са западним земљама, посебно онима које су нам наклоњеније. И ту простора за делање има. Са друге стране, овако мучки и антидемократски удари које им се наносе у делу јавности морају се на сваки начин дезавуисати и учинити апсурдним, додатним подизањењм имиџа.

Антидемократски и криминални натписи у неким медијима – попут натписа о Дверима у листу „24 сата“ од четвртка 12. децембра да су „неофашистичка странка“– не могу се потпуно избећи, али се мора све учинити да се медијска и општа слика о покрету у широј јавности доведе на што бољи начин. Коалициони капацитет у том правцу може то додатно учинити, што је било осетно видљиво већ за претходне локалне изборе, упркос осујећењима, маргинализацијама и подметањима у јавности, на које опозиција наилази, што напосе озбиљно доводи у питање демократичност самих избора. Само заједничким деловањем патриотске опозиције може се извршити притисак на режим да не угрожава даље изборни процес и да се стекну одређена побољшања и уступци у јавној и посебно медијској сфери.

Уосталом, тема о могућностима деловања опозиције заслужује се далеко више од само једног чланка. То ће бити тема која се мора и може додатно разматрати и обрађивати и у којој, што теоретски што практично, треба да учествује што већи део наше (надам се све веће) опозиционе јавности. Овај чланак је био само мали допринос томе.

/ Нови стандард /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP