Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17319
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5354120
Ko je na sajtu?
Imamo 57 gosta na mreži

ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ И ПРЕЗИМЕНА MAPИЧИЋ


15.09.2014. / Академедиасрбија

Аутор :  Слободан M.Маричић

Све више Срба занима ce за порекло свога имена , презимена или породица , што је како кажу истраживања неизбежно повезано са нашом историјом у целини или са њеним одређеним периодима .

 Историја Балкана као региона толико је испреплетана да се у тој потрази за својим коренима људи срећу са невероватним детаљима . Само тврдоглави одбијају чињеницу да је један народ - Срби у целој историји Балкана био најмногољуднији и доминантан много раније, него када су све Cpбe обухватиле границе Краљевине Југославије или СФРЈ . Доказ за то је вековно присуство Срба на територијама нових држава, а бивших република СФРЈ . Има их у Словенији , Хрватској , БИХ , Црној Гори , Македонији . Ниједан други народ и поред економских миграција , ратова и геноцида и протеривања после Другог светског рата није толико " разбацан " . Многе српске породице које су пореклом са једног краја Балкана , временом су сe нашле на другом , презимена су се измешала као и вере које су вековима овде присутне : православна, мухамеданска и католичка .

Ја у ћу овом прилогу покушати да са што је више могуће детаља, на основу чињеница покушам осветлити порекло српске православне породице Маричић и то оне гране којој и сам припадам, са иначе великог стабла многих Маричића, који се и данас налазе широм територија и држава ех – Југославије, а пореклом су географски са једног истог места пре око седцам векова.  Судбина Маричића данас је иста као и Срба – живе готово у свим крајевима некадашње Југославије и нема ниједног главног града бивших република СФРЈ, да у њему нема потомака Маричића који су некада давно били једно племе, а затим се кроз седам или осам векова рашили по Балкану.

Нисам историчар и није ми намера да пишем или тумачим историју и доказујем све овде наведено, јер сам изучавању теме приступио професионално и посветио доста времена тражећи податке и релевантне изворе који су ми били доступни и проверљиви , како би што шире и подробније истражио порекло (свог) презимена Маричић . Зато овде пружам и неке шире податке који су у некаквој «историјској» вези са породицом и историјом Маричића, затим простор и неке изворе , као и могућност да се упознају са другим људима који то исто желе .

 

                             

                                 Српски стећци у завршној сцени филма " Марш на Дрину "     

 Увод

Нема писмених и поузданих података одакле су заправо преци Маричића и када и зашто су кренули у сеобе по Балкану. Ово је први спис о томе. Не рачунам, а притом не желим да омаловажим одговоре заинтересованима за ову тему, који се написани од неких своде на страну или максимум две уопштеног и шаблонског текста могу наћи на разним сајтовима и форумима.

Већи број посредних података говори да је период после Маричке битке кључан, не само за миграције Маричића, већ и многих других српских породица, као и за настанак породичног имена Маричић, које је према према тумачењима познавалаца 470-то презиме по бројности међу 1000 најпознатијих  од укупно око осам хиљада познатих српских презимена.

Последња сеоба Маричића

МАРИЧИЋИ из етничког дела српског народа у Хрватској под историјским именом: Калничко – Билогорски Срби - Крајишници - Бјеловарско –Билогорске Жупаније – Вретанијски Срби из насеља Велики Зденци, су моји најближи преци, који су се после више од две стотине педесет година живота на тој Крајини, у последње три деценије, сви вратили у Београд и Смедерево, дакле одакле су и пошли у сеобе у Србију.

Калнички или "Вретанијски Срби", настањују од 16.века простор северозападне Хрватске од реке Илове на истоку, до Калника на западу, Подравине на северу и Мославине на југу. Живели су у двадесетак мањих насеља ( данас су готово сва нестала ) , а која су ( била ) подељена у неколико хрватских жупанија: Копривничко-крижевачкој, Бјеловарско-билогорској, Вараждинској и Загребачкој. Река Илова, које се протеже уз Велике Зденце скоро 5 км, била је од 15. века одбрамбена линија и граница у време турских освајања и пустошења. Управо је овим просторима пролазила граница Османлијског царства, те је овде било најопасније живети, јер су се водили стални сукоби обеју страна што је изазивало честе сеобе мештана.

Највећи број Срба је у ове крајеве дошао за време ткзв. „Четврте сеобе Срба крајем 17. и почетком 18. века (1683—1718), из разних српских крајева. Највеће миграције Срба из Србије у том раздобљу догодила су се 1688. године, након поновног освајања Ужица од стране Турака, када је из ужичког краја и Поморавља у Славонију пребегло око 6.000 Срба. Идуће године, дошло их је у Славонију из Босне највише из крајева око Сарајева и Тузле још око 1.500. Неки од њих доселили населили су углавном источни крај Вретаније, од Северина до реке Илове и Мославине, када је коначно закључено насељавање ове области Србима.

У данашњим хрватским изворима може се наћи податак да су Велики Зденци јануара 1478.г били домаћин Хрватском сабору на коме су племићи расправљали о одбрани од Турака, а и податак у монографији места из 2003. године , да се Зденци помињу први пут још 1272. године. Ја такве податке нисам нашао, али не искључујем ту могућност. Што се тиче поменутог Сабора, можда се заиста и одржао , али је то могло бити само у некој утврди или замку неког племића, а тешко за веровати у наводно, већ тада насељеном месту са именом Велики Зденци. Обзиром да су демографски подаци о српском становништву, досељавању и историјату места например у монографији од 2003-ће и другим изворима од 1990.те године измењени на штету Срба (између осталог стоји у монографији да су у Зденцима од оснивања били најбројнији Хрвати, а потом Чеси) који су потпуно различити од података из много старијих историјских извора, ја сматрам да званична историја насеља Велики Зденци почиње између 16. – тог и 17. века. Према жупним књигама 1732. године у Зденцима је било 155 домова са 648 становника, а први попис у Великим Зденцима је извршен 1789.- године, али тачни подаци нису ми били доступни.

ПОСТОЈБИНА МАРИЧИЋА И ПОРЕКЛО ПОРОДИЧНОГ ИМЕНА

Време Маричке битке је према различитим историјским и етнографским изворима (српски, турски, бугарски ) била: 1363.- ћа или 1367.- ма година. Међутим, наши историчари узимају да се она одиграла у петак 26. септембра 1371. године између српских снага под вођством Краља Вукашина и његовог брата Деспота Јована Угљеше, који су и погинули у истој. Српске снаге су бројале између 50-70.000 војника, којима се придружио мањи број Бугара и Грка, (мада постоје извори који говоре да је српска војска бројала око 15.000 војника, а турска око 11.000.) Са друге стране су биле снаге Османског царства са непознатим бројем војника, под командом румелијског бега Лала-Шахина. Поприште битке је било код места Орменио у области Ермос у данашњој Грчкој, недалеко од реке Марице, које је тада било на самој граници српског царства, које је освојио и « омеђио « цар Душан. Срби су се улогорили на ивици неке шуме и потпуно се опустили очекујући сутрашњи напад на Турке, који их међутим, нападну током ноћи затекну потпуно неспремне и Срби буду потпуно поражени до ногу. Место битке Турци су назвали: "Сирф Синдиги" или "Погибље Срба". Маричка битка је означила почетак распада Душановог цаства, јер су се српске породице са граница Душановог царства под нападима Турака који су следили све до Косовске битке почеле селити у подручје данашње Јужне Србије. Према једним изворима у периоду одмах после Маричке битке, поједина племена или групе породица Срба који су кренули у те сеобе по српским земљама, су добијали придев "Марички" - Срби од Марице, са логичком асоцијацијом на Маричку битку.
 
Према писаним изворима известан број српских породица је још пре битке на Марици већ живео груписан у околини Прилепа, а у истом и нека српска властела (Не мисли се на епског јунака Марка Краљевића од града Прилепа ) . После Маричке битке браћа и рођаци ове групе породица и племена који су се живи вратили, и сами су узимали или добили надимак "Марички" као "идентификацију" свог (часног ) учешћа у бици. Иначе у то време није било правило, па чак ни за српску властелу и племиће, да имају неко презиме. Постоји тумачење да је презиме Маричић постојало и пре Маричке битке, а да је настало по имену извесне жене - "мајке - Марице" најстарије у једном племену или у групи породица, који су звани "Маричини". Историјски је познато да је код Словена - Срба некада био обичај да се уз име неке особе када породица или племе остане без најстаријег или вође, синовима и потомцима додаје име мајке или бабе, као напр. "Маричин" , што се научно назива „матронимично“ именовање или стварање породичног имена. ( Патронимичко стварање породичног имена је када исто настаје по имену мушког претка). У граматици српског језика „ палатализација“ je гласовна промена у којој задњонепчани сугласници К ,Г, Х испред самогласника Е, И и А прелазе у предњонепчане сугласнике Ч, Ж, Ш, a код личних имена која се завршавају на ИЦА приликом прављења присвојних придева врши се палатализација и Ц прелази у Ч например Марица - Маричин , Милица – Миличин, Славица – Славичин, Новица – Новичин ... док се „чић“ јавља као деминутивни наставак за стварање именица. То је објашњење да је "корен" презимена Маричић у речи – Марица, без обзира да ли је из назива реке Марице или из имена неке поштоване жене Марице.  

Још један од научних аргумената за порекло презимена Маричић од имена «Марица» је и чињеница да је у Русији после 988. године владао период такозваног двоверја, па су се пагански богови по појави Хришћанства поштовали истовремено са Христом и хришћанским свецима. Функције богиње мајке матријархата пренете су у Хришћанству на Богородицу. За тадашњу културу и социјално стање за већину Словена – Срба који су били земљорадници и сточари , карактеристичан је дуго матријархат и култ "Магна Матер" - обожавање земље која се симболично (по)рађа плодовима биљака и усевима – храном као и жена, те отуда и бројни и чести називи " Мајка земља " које се доцније артикулисало у родољубиве и патриотске називе државе : мајка отаџбина, «Мајка Русија», «Мајка Србија» итд .

ПРВИ ПИСМЕНИ ТРАГОВИ О МАРИЧИЋИМА

Прво писмено помињање презимена Маричић ( на латинском ) налази се у архивској књизи "Дубровачко мало веће" , што би у функционалном преводу према данашњем поређењу одговарало називу: "Првостепени дубровачки Суд". У збирци одлука "Дубровачког малог већа" на страни 144. налази се међу одлукама већа од 1. марта 1425. године и следећа одлука:

1. march 1425 Ann. / Str.144 : …. S.Michaelus de Croxi consul, s. Jacobus de Sorgo, s. Sigismundus de Georgio iudices el.f. in Jagnevo ad pet.Obradi Milosevich, contra Bogdanum Maricich et Radoe Gerbancich.......

Превод : "С. Михаелус као председавајући (са) конзулима: господин Јакобус де Сорго, господин Сигисмундус де Георгио, пресуђује ел.ф. у Јагнево (Јагњеву) на тужбу Обрада Милошевића против Богдана Маричића и Радоја Гербанчића, итд ....
 
После овог документа следећи траг налазимо у књизи доктора Алексе Ивића: Миграције Срба у Хрватској током 16, 17, и 18. столећа, издате у оквиру Етнографског зборника Српске краљевске академије, књига бр.18 из 1923. године, у делу "Села и становништво" - књига 16, коју је уредио Јован Цвијић. Ивић описује долазак Срба из подручја Србије који су бежали од Турака у правцу Аустрије и границе која је успостављена са Турском на оквирној линији Пожега, Жумберак, Билогора, Лика, Велебит .... Та граница је била променљива зависно од резултата сукоба између Турака и Аустрије, у чијој војсци су Срби добијали запослење као војници - граничари. Турци су спречавали бекство Срба са своје (окупиране) територије у Аустрију знајући да ће се прикључити аустријској војсци и мушке Србе које су ухватили кажњавали су смрћу, а породице одводили у робље. Зато су Срби ишли дубље у аустријску територију, што опет није одговарало аустријској власти, а ни ни тамошњем домородачком становништву. Према писменим наводима и подацима у поменутој књизи др. Ивића у платном списку војника једне чете граничара од 1. марта 1553. на том делу границе, која се називала и "Хрватска граница" налазе се међу осталим српским следећа имена у групи војника означени у списку као "Срби Жумберчани" и то:

- Вујица Маричић (стр.168)
- Дамјан Маричић (стр.177)
- Иван Маричић (стр.177)
- Тома Маричић (стр.177)

У попису војника из 1556. године исте књиге на стр. 169. налазимо и име Михаило Маричић. На странама 173. и стр. 176. налази и име Вујице Туторовић - војника међу Жумберачким Србима. Ово је занимљиво, јер су се породице Туторовић и Маричић у Великим Зденцима међусобно ородиле 1864. године када је Никола (Јове ) Маричића оженио Сару ( Стојана )Туторовића .Према истој књизи др. Ивића, у попису спахилука Градишћа из 1702. године први пут налазим на име места Зденци (назив места "Зденци" на српском и хрватском значи – извори). У Великим Зденцима су од те 1702. претежно живели Срби граничари - Крајишници, у које су се место очигледно, померањем границе Аустрије према истоку због повлачења Турака, из околине Жумберка доселили Маричићи и други Срби, који се овде спомињу као рођаци по женској линији Маричића: кумови на крштењима и свадбама и сл. и то породице: Добријевић , Вучковић, Чепрња, Гавран, Вукеља, Тепшић, Ђука, Врачар, Јелић, Гркинић, Туторовић, Млинарић, Бајагић, Змијанац итд. Осим најбројнијих Срба, у Зденцима су живели Хрвати, Словаци , Чеси, Русини и нешто Мађара и Немаца.

Ако дакле прихватамо чињеницу да је постојбина Маричића околина реке Марице, град Прилеп и околина, онда имамо даље и доказе о сеобама Маричића. Према историјским записима у којима се помињу, Маричићи су се из крајева око Марице селили у три правца: први - Црна Гора одакле су преко Херцеговине наставили према Далмацији и Лици, а други правац је био према централној Србији: у крајеве око данашњих места Чачак, Ужице, Пожега. Одатле су под сталним претњама и терором Турака а формирањем Крајина на границама Аустрогарске, напустили централну Србију и упутили се у Босну односно Хрватску. У Лици су углавном груписали у Горском котару, Книну и око Книна , тада познатог утврђења границе са Турцима. Трећи правац сеоба је био најкаснији, и то према северу – Београду, Смедереву и даље према Аустрији.

Нешто пре 1900. године, за време опште велике глади и неколико узастопних неродних година, Маричићи у Далмацији и Лици су се нашли као и остале српске породице пред три могућности: пут у Америку; Војна крајина на најистуренијој и несигурној граници Аустроугарске са Турском - Западна и северне границе Билогоре , тада мочварне и запуштене земље или унијаћење тј. покатоличавање. Многи су остали на кршу у неплодном и суровом залеђу Далмације без путева, а доста њих отишло је у Славонију , као и на друге територије границе (Крајине ) Аустрије са Турском. Један број је примио католичку веру и тиме добили могућност да се прехране радећи на огромним поседима Католичке цркве. Мањи део Маричића, али бројни Срби су се одселили у то време у Америку. Дакле, од 1556. - те до 1823. - те године нисам нашао друге писане податке о Маричићима, односно време када су се из околине Жумберка преселили у Велике зденце.

Као што сам напред написао, Зденци се први пут спомињу 1702.-ге године, а први Маричићи писмено у православним црквеним књигама 1823. године, где је уписано рођење Јована Маричића. Тако се може основано претпоставити, да су потомци (поменутих војника) Маричића дошли око 1700. те године у Велике Зденце из околине Жумберка, када се граница са Турцима померила према југоистоку. Први писмени подаци о Маричићима у Великим Зденцима датирају из 1823. године, и то у књигама српске православне цркве које су се почеле водити са завршетком храма "Возвижденије часнога Крста који је саграђен у центру Великих Зденаца од српских породица 1800.-те године (на Мајди). Храм је после скоро век и по миниран и срушен од усташа 1942. године, док су темељи цркве стајали све до 1992.-те када су и сами темељи сравњени са земљом и све потрављено. У матичним књигама (1. књига рођених, 2. књига венчаних, 3. књига умрлих) вођених у поменутом православном храму у Великим Зденцима први од уписаних Маричића је Тодор , коме је уписан датум рођења 1823. године , а затим су у књигама и подаци за његове потомке. Међутим, у поменутим књигама рођених, венчаних и умрлих, има и неких пропуста, наиме недостају имена око десетак чланова породице Маричића углавном у време Првог светског рата, па до 1930. године. До 1800.- те Срби су (према изјави матичара) уписивани у матичне књиге у локалној католичкој жупи; за време Другог светског рата за православце књиге нису вођене, а од 1946. године се налазе код матичара у Грубишном пољу.

Према подацима из поменутих матичних књига у Великим Зденцима породице Маричића су имали пет кућних бројева. Први Маричић који је уписан у књигу рођених је поменути Тодор Маричић, а као адреса је наведено : В.Зденци број куће 17, што указује да су његови родитељи једни од првих Маричића, који су дошли у Велике Зденце, дакле извесно пре 1823. те године. Важно је споменути да се при формирању насеља у то време редослед добијања парцела за куће и окућнице добијао по војном рангу / чину или неком високом чиновничком или стручном звању и знању, на пример, лекар, нотар, трговац, високо свештено лице итд. Остали Маричићи су према црквеним књигама још пре 1854.- те године, имали бројеве кућа 194. - Јово син Тодора, 112 Стеван син Јове, 193. Никола син Стевана и још три куће са другом кућним бројевима. Као и у другим породицама Маричића у Великим Зденцима а посебно у руралним областима, и код осталих Срба све до после Другог светског рата важио је строго ендогамни принцип склапања бракова ( између породица унутар села или насеља, што значи, искључиво на истоверској православној основи. Слава свих Маричића из Великих Зденаца је Свети Никола – зимски 19.-тог децембра, а доступни подаци које сам сретао, говоре да готово сви Маричићи славе Славу Свети Никола. Породично стабло породице Маричић из Великих Зденаца сачинио је Синиша Николе Маричић, мој синовац.

РАЗНИ ИЗВОРИ О ПРЕЗИМЕНУ МАРИЧИЋ ИЛИ О МЕСТИМА СА ТИМ ИМЕНОМ

1. Према подацима Маричић Бојана и Елизабете (Берлин ) преузетих из књиге Стјепана Павичића "њихови преци Маричићи су дошли из" дубине турског царства "1638. године у Лику, околину Бриња у Село Шкалић - Горњи Крај са још 13 других породица. Славе Св. Николу ". И према њиховим тврдњама и једној од теорија коју узимају као најверодостојнију, Маричићи су пореклом од браће која су се вратила из битке на Марици, па су узели то презиме. Маричићи су живели и у околини Прилепа, а и данас их тамо има неколико, што повећава вероватноћу ове тврдње, јер су Срби из тог дела тадашње Србије (Душановог царства) учествовали у Бици на Марици, па су потом, пред Турцима избегли из крајева око реке Марице /цитат *

2."Радио сам ДНК тест, и он нас је сврстао у" Р1а1 "- словенско порекло, тачније у исту групу са Лужичким Србима. Тај тест је дао везу са (данашњом) Мар-Газиотис породицом из Грчке. Иначе та породица је некада живела географски близу реке Марице, па је врло могуће да се тај део Маричића одселио на југ, а остали на север и запад. Ако бисмо после своје ДНК анализе, упоредили са нпр. ДНК Маричића из Прилепа, (ако су староседеоци) онда бисмо могли добити одговор нашег заједничког порекла. / * Извор: писмо извесног Синише Маричића упућено Слободану Маричићу 2012 године , као одговор на Интернет форуму: Порекло породица .

3. Маричићи у Радманићима – сеоском насељу код Бања Луке, једном од највећих расељених сеоских насеља у СФРЈ. Изводи научног рада : Драгице Р. Гатарић, Србољуба Ђ. Стаменковића

У средњовековној Босни, Радманићи су територијално улазили у састав Доњих Краја, који се први пут наводе 1244. године у повељи угарског краља Беле IV. У склопу Доњих Краја, као мања територијална јединица налазила се жупа Земуник, која се наводи и под именима: Земљаник и Земаљник. Жупа Земуник се први пут помиње 1287. године у Пријездиној повељи којом босански бан Пријезда дарује Жупу као мираз својој кћерци Катарини и њеном мужу Радославу Бановићу. 

Село Радманићи, које је било лоцирано 25 км. југозападно од Бања Луке, у близини регионалног пута Бања Лука–Чађавица–Мркоњић Град, припада групи плански расељених насеља. Расељено је потпуно од 1971. до 1976. године, када се становништво углавном иселило у Војводину, у сремска насеља. На месту где се некада налазило село и атар, временом, изграђени су објекти и површине специјалне намене и заузимају површину од 65 km2. укључујући ту и делове територија суседних, исто тако, плански расељених насеља – Шљивно и делови Добрње и Вилуса) . Овим радом сагледане су основне одлике насеља и становништва пре расељавања.

У прошлости српских земаља, више пута кроз историју, па и у савременом периоду, забележени су многобројни примери присилног расељавања насеља, па и већих територија компактно насељеним српским становништвом. Та расељавања могу се сврстати у три групе: принудна или насилна, које народ популарно назива ”бежаније”, спонтана или стихијска, каквих има и у савременом периоду, углавном из економских разлога (масовна пресељења из сеоских у градска насеља наше земље после Другог светског рата) и услед наглашене развијености процеса старења становништва, и планска расељавања насеља и становништва због различитих привредних или војних потреба (изградње вештачких језера, ширења угљенокопа, изградње објеката и површина специјалне намене итд.).Село Радманићи код Бања Луке, као и нека друга насеља у његовоj околини, чије расељавање је започело 1957.  

Укупна површина атара села Радманића износила је 1.331 ha. Земљиште је било у приватној својини. Атар обилује већим бројем извора, На врелу Гомионице, до 70-их година XX века, налазиле су се три воденице (у народу ”млинови”) – Маричића, Којића и Радмањски млин. Крајем XIX и почетком XX века највећи број фамилија у Радманићима живео је у породичним задругама, које су мештани називали ”заједницама”. Оне су чиниле посебне физиономске целине – засеоке. Најбројнија ”заједница”, са 42 члана, била је од фамилије Петковић, чији старешина је био извесни Стојко, познат као кнез села Радманића, затим ”заједницa” Илије Маричића (32 члана) и Ђурђа Жабића (од 30 чланова). Временом, од девет заселака, где је сваки представљао групу сродничких кућа: Антићи, Маричићи, Петковићи, Раковићи, Секулићи,Станивуковићи, Требовци, Жабићи и Чардак, nасеобинском трансформацијом (премештањем и груписањем сеоских кућа и окућница), формирана су три засеока – Горњи Радманићи, Петковићи и Вукићи, да би касније, у време пре планског расељавања становништва, Радманићи просторно повезивали и обједињавали две главне физиономске целине, са 18 група родовских кућа Горње Радманиће : (Станивуковићи, Пејаковићи, Џамбићи,Кекићи, Гргићи, Маричићи, Малбашићи и Раце) и Доње Радманиће (Петковићи, Требовци, Кочићи, Секулићи, Антићи, Вукићи, Раковићи, Чалакићи, Жабићи и Марјановићи…

На локалитету Дебело брдо пронађено је 11 стећака, без украса, који су у облику сандука. У подножју Стражбенице, са десне стране локалног пута Добрња–Маричићи–Вилуси, код родовских кућа Маричића, налази се Мраморје са 28 стећака. Теренским истраживањем констатовано је следеће стање становништва пре расељавања. У селу су живели следеће породице : Маричићи (34 куће, славиле Никољдан - завет Пренос моштију св. Николе), Петковићи (31 кућа, славиле Ђурђиц, завет Св. Илија) досељени из Далмације,Вукићи (осам кућа, славиле Јовањдан), Раковићи (девет кућа, славиле Св.Стевана, завет Петровдан), Секулићи (28 кућа, славиле Јовањдан), Антићи (девет кућа, славиле Јовањдан, завет Св. Богородица), Чалакићи (пет кућа,славиле Св. Трифуна), Жабићи (12 кућа, славиле Ђурђиц, завет Ђурђевдан), Марјановићи (три куће, славиле Јовањдан) досељени из бањалучког села Мелине, Кочићи (три куће, славиле Св. Игњатију), Којићи (осам кућа), Џамбићи (седам кућа, славиле Ђурђиц), Макивићи (једна кућа, славила Св.Луку), Кекићи (девет кућа, славиле Ђурђиц), Пејаковићи (23 кућа, славиле Ђурђиц) a старином cу из Црне Горе, Малбашићи (три куће, славиле Јовањдан), досељени из суседног села Добрње, Раца (три куће, славиле Никољдан, завет Видовдан), Станивуковићи (12 кућа, славиле Ђурђевдан, завет Ђурђиц), Гргићи (једна кућа, славиле Св. Стефана), досељени из суседног села Павићи, и Требовац (седам кућа, славиле Никољдан). Сеоска молитва (слава) – ”масла” Радманића у народу и ”житне молитве”, одржавала су се сваке године до расељавања на Спасовдан.

Преглед исељених домаћинстава по насељима у која су исељена ( Маричићи ) :

Име старешине породице                    Крсна Слава      Место где су исељени од 1957 - 1976

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

15.

16.

17.

18.

19.

20.

21.

22.

23.

24.

25.

26.

27.

28.

29.

30.

31.

32.

33.

34.

Маричић Миливој

Маричић Миле

Маричић Млађен

Маричић Гојко

Маричић Драган

Маричић Живко

Маричић Перо

Маричић Станислав

Маричић Драгомир

Маричић Драго

Маричић Илија

Маричић Раде

Маричић Станоја

Маричић Ранко

Маричић Никола

Маричић Ђорђо

Маричић Боро

Маричић Милутин

Маричић Милан

Маричић Томислав

Маричић Војислав

Маричић Бошко

Маричић Милош

Маричић Десимир

Маричић Момчило

Маричић Драгутин

Маричић Ђорђо

Маричић Мара

Маричић Обрад

Маричић Бранко

Маричић Милутин

Маричић Милан

Маричић Пане

Маричић Миле

    Свети

   Никола

Бања Лука

Дивош (Сремска Митровица )

Руменка ( Нови Сад )

Нови Сад

Лаћарак (Сремска Митровица )

Косјерево ( Лакташи )

Косјерево (Лакташи )

Дивош (Сресмка Митровица )

Дивош (Сремска Митровица )

Нови Сад

Бања Лука

Вогањ ( Рума )

Лакташи

Лаћарак (Сремска Митровица )

Лаћарак (Сремска Митровица )

Бања Лука

Нови Сад

Јарак ( Сремска Митровица )

Лаћарак ( Сремска Митровица )

Лаћарак ( Сремска Митровица )

Чалма ( Сремска Митровица )

Чалма ( Сремска Митровица )

Дивош ( Сремска Митровица )

Нови Сад

Бања Лука

Бања Лука

Бања Лука

Бања Лука

Лаћарак ( Сремска Митровица )

Лаћарак ( Сремска Митровица )

Дивош ( Сремска Митровица )

Клековцки ( Козарска Дубица )

Лаћарак ( Сремска Митровица )

Лаћарак ( Сремска Митровица )

 

Према просечном броју од пет чланова породице, број исељених чланова породице Маричић је 170, што је највећи број лица у једном месту, после Книна и Београда, у то време.

 

ИЗВОР : ДЕМОГРАФИЈА, књ. III, 2006.. одstr.161УДК 314.151 (497.15) ”1971/1976” - Научни рад : Драгицe Р. Гатарић,Србољубa Ђ. Стаменковићa

4. Према подацима из Административног речника места Краљевине Југославије У издању Књижаре Геце Кона , Београд 1931. аутора др. Гојка Никетића, у Моравској бановини, срез Косанички, општина Грабовница у попису је заселак Маричиће са 11 кућа са просечно седам чланова. Сви чланови породица су из једног братства – племена Маричића, славе Светог Николу. Баве се зељорадњом и сточарством.

5. У селу Горње Кусце кoд Гњилана постоји 9 кућа Маричића , славе Светог Николу. Доселили су се са осталим Србима из Прилепског краја, после породица Љубић, који имају 13 кућа , славе Светог Арханђела Михаила, а досељени су сви из прилепског краја са Дилинцима из Шилова, пре албанског досељавања, у другој половини XVII века. 

6. У Задарској жупанији, Котар Јасенице, Опћина Масленица, према последњем попису у републици Хрватско,ј налази се место Доњи Маричићи, зад. пошта Затон Обровачки ( Остало непознато )  

/ Наставља се /

 

                                                                         

ПИШИТЕ, КАЖИТЕ НАМ ИЛИ ПИТАЈТЕ !

akademedia@gmx.com 

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP