Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54160
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301117
Ko je na sajtu?
Imamo 88 gosta na mreži

GEOPOLITIČKI PARAZITIZAM JUGOSLOVENSKE REVOLUCIJE


26.12.2013. / ree-Akademediasrbija
Slavoljub Lekić

Početkom gradnje južnog gasovoda počela je staljingradska bitka za Balkan, gde će se verovatno odlučiti ishod rata za Evropu. Često je pretresan značaj Balkana, Kavkaza i Bliskog Istoka za svetsku istoriju, politiku i mitologiju.

 Davno, na balkanskim prostorima, spajali su se istočni i zapadni deo Rimskog carstva Arkadija i Honorija, sinova Teodosija (347-395 god.), a pre nekoliko stoleća osnovana je vojna granica (Militargrenze), savremeni limes. Politički pisci su, predosećajući nestanak bipolarnog sveta, predviđali izbijanje trećeg svetskog rata upravo na prostoru Balkana [1]. Veliki rat nije izbio, ali je na jugoistoku Evrope započela geopolitička tranzicija [2] lokalnim sukobima oko Maslenice, Zemunika, Okučana, Vukovara, Ozrena, Koridora... Danas Kremlj gasnim kleštima drobi sanitarni kordon i potkopava stoletnu infrastrukture Imperije. Izgradnjom severnog ruskog gasovoda otvoreno je poljsko (ukrajinsko) pitanje, a početkom gradnje južnog gasovoda počela je staljingradska bitka za Balkan, gde će se najvažnije borbe voditi na moravsko-vardarskom pravcu i verovatno odlučiti ishod rata za Evropu.

No, osmotrimo li pejzaž država nastalih raspadom SFRJ, gde se sredinom 20. stoleća, ugnezdila Jugoslovenska revolucija, videćemo vođe uzrujanih naroda u opadanju, zaražene korupcijom, parazitizmom i neskrivenom grabežljivošću. Danas, prateći trag slobode, koji neprekidno promiče kroz balkansku istoriju, dolazimo do pitanja suverenosti i vanrednog stanja, istražujući kvarež i gotovanstvo, suočavamo se sa geopolitičkim parazitizmom, sledeći nastanak i razvoj društvene svojine otkrivamo snagu i razornu moć nepravde i raspaljene želje za neobuzdanim bogaćenjem. Dok čedo Revolucije – Superstruktura (skrivena oligarhija uobličena krajem prošlog stoleća) i korupcionaši prave velike planove u državi koju ruše bogateći se, na horizontu kulja ekonomska i politička (u stvari duhovna) kriza i izranja behemot Geopolitike s obimnim planovima o preuređenju sveta. Čudna li prizora!

Ali, da bismo razumeli poteze Superstrukture i vladajući poredak Revolucije i njegov značaj za aktualne evroatlantske i evroazijske procese, krenimo od geopolitičke rente i suvereniteta.

ELIKSIR REVOLUCIJE – GEOPOLITIČKA RENTA
Sredinom prošlog veka Slobodan Jovanović primetio je da naša inteligencija nije presadila ni jedan kulturni obrazac niti pak iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izrodila jedan originalan obrazac. [3] Ipak, između 1950. i 1975. pregalaštvom revolucionarne inteligencije u nas je uobličen kulturni obrazac geopolitičkog parazitizma, a bezobalna društvena svojina i darežljivost Imperije bili su plodno tle za njegov razvoj. [4] Vremenom, geopolitički parazitizam lagano je prožimao kulturu, dosežući čak i do duhovnosti, i začudo, duboko se ukorenio u predelima gde zemljoradnja, uz blagorodnu klimu, daje značajne viškove.

Geopolitičko rentijerstvo označava materijalno i nematerijalno sticanje jednog naroda (države) po osnovu izuzetnog i vrednog geografskog i političkog, a posebno kulturno-civilizacijskog položaja. Geopolitički parazitizam, pak, život je na račun velikih sila, svojevrsna zloupotreba položaja naroda i države. Dok se geopolitičko rentijerstvo naslanja na autohtone interese i napore naroda da čuva i uzdiže svoje duhovne i materijalne snage, geopolitički parazitizam je pasivan odnos naroda s velikim silama u kome je on sveden na puki objekt. U zajednici u kojoj vlada geopolitički parazitizam nema mesta stvaranju, kulturi, politici i ekonomiji, posebno ne duhovnosti, već pustim nadama i zavaravanju.

Upečatljiv i jedinstven primer geopolitičkog rentijerstva pružaju Izrael i SAD. Državu Izrael osnovalo je odlučno i jedinstveno stanovništvo, uprkos susedima koji dovode u pitanje njeno postojanje. Čini se da je jevrejsko traganje za zemaljskim rajem na simboličan način okončano stvaranjem države Izrael, posle stoleća bezdržavlja i trpljenja prezira mnogih naroda. S druge strane, SAD su naseljene raznolikim stanovništvom rešenim da radi, gradi i ratuje, predvođeno borbenom evropskom elitom prožetom sekularnim mesijanizmom, čiji su najmoćniji susedi i saveznici dva okeana. Nasuprot Izraelu i Americi stoji bivša SFRJ, čije elite nisu uspele da kapitalizuju svoj položaj i izgrade stabilnu državu na kontaktnom području civilizacija. Propast jugoslovenskog eksperimenta nije obeshrabrila nomenklature novonastalih država, već su one pregle da, po tuđim zamislima i potrebama, učestvuju u izgradnji još veće i heterogenije tvorevine – Evropske unije. Smešne li rabote! No, sam po sebi, geopolitički parazitizam ostaje nerazumljiv bez poimanja suvereniteta u doba Revolucije.

ČUDO, SLOBODA I VANREDNO STANJE
Osvajajući novovekovne tekovine evropskih država pre dva stoleća, Srbi nisu poznavali građansku tradiciju, budući da behu pod otomanskom okupacijom i izvan rasprave o državi i suverenitetu. Otuda su borbu za oslobođenje od Turaka videli kao glavno pitanje, a ne Bodenova razmatranja o suverenosti u vezi konačnog razlaganja Evrope na nacionalne države. [5] U dvadesetom stoleću, barem u političkoj praksi, preovladalo je stanovište da je suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju. [6] U neku ruku vanredno stanje odgovara čudu kojim Bog suspenduje zemaljske zakone, te je suverenitet neuništiv – on jedino može da promeni nosioca: ako nije Bog, onda je kralj; ako nije kralj, onda je parlament itd.

Politički temelj SFRJ činile su odluke AVNOJa u Jajcu (1943), koje naknadno pred Ustavotvornu skupštinu tumači (10. avgusta 1945) Edvard Kardelj: „AVNOJ je u stvari predstavljao i jedan ugovor između naših naroda, koji su u ono vreme svojim sopstvenim oružjem izvojevali mogućnost da jedinstveni zasedaju u Jajcu. To je bio jedan ugovor naših naroda da dobrovoljno ostanu u zajedničkoj državi pod uslovom da ta država bude zaista građena na ravnopravnosti, tj. da bude građena na federativnom principu.” [7] Kardelj dalje ističe da „odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a o federativnom uređenju Jugoslavije imaju ustavni karakter.” [8]

Neke odredbe ugovora iz Jajca, sklopljenog u vreme Teheranske konferencije, podstiču nedoumice. Najpre, odakle nezavisne ugovorne strane – „naši narodi”, crpe svoju političku egzistenciju i kako su postali suvereni tek po zaključenju ugovora, mada je suverenost uslov za njegovo sklapanje. [9] Takođe, neodređeni su obim i trajanje ugovora „naših naroda” koji umesto da obuhvata samo deo, u praksi deluje na njihovu čitavu egzistenciju, kao da je u Jajcu sklapan sporazum većnika AVNOJa sa Bogom. Revolucija je zahvaljujući odlukama AVNOJa zadobila metafizička svojstva i zamenila Boga te je u ime „naših naroda” ukinula monarhiju. Zabranom povratka Kralja u otadžbinu, pokazala je da je suverena, tj. da odlučuje o izuzetku (vanrednom stanju). Pošto je suverenitet odvojen od monarha (kralja), započeo je njegov složen prenos s naroda na druge aktere. Prvo je predstavničko telo naroda predalo suverenitet u ruke radničke klase a ova ga je dala na staranje avangardi radničke klase – Partiji, organu Revolucije, izaslaniku metapravne i metafizičke instance.

Čim je avangarda radničke klase dobila odrešene ruke, mogla je da čini sa suverenitetom šta želi, te se, smatrajući da je istovremeno dobar diplomata i trgovac, upustila u nadigravanje s Imperijom. Pre sklapanja ugovora između Revolucije i Imperije, podeljen je suverenitet države stvorene u Jajcu na spoljašnji – priznavanje pravno nezavisnih teritorijalnih entiteta vlasnih da sami odlučuju o sklapanju međunarodnih ugovora, i unutrašnji – odlučivanje o strukturi domaće vlasti i poslova unutar države. Spoljašnji suverenitet odmah je prodat (ustupljen) uz čvrste bezbednosne garancije Imperije, a unutrašnji suverenitet ostao je avangardi radničke klase kao nagrada. Ova geopolitička transakcija nagovestila je praksu ograničenog suvereniteta, upodobljenu bipolarnom svetu, a javno oglašena nakon intervencije SSSR u Čehoslovačkoj 1968. [10] Ako stvari dobro promotrimo, uvidećemo da je ugovorom „naših naroda” uspostavljen ustavno-pravni sistem SFRJ, te nije bio potreban autoritet koji jamči ispravno tumačenje i poštovanje zakona – ustavni sud. Naime, svi ustavni sporovi između republika i pokrajina, do raspada Jugoslavije, bili su isključivo ideološki (politički), budući da ona i nije bila građanska država, već plod meritornih odluka Revolucije, Imperije i Geopolitike. Kako je onda ustavni sud mogao da tumači volju više instance – tvorca jugoslovenske države?

DRUŠTVENA SVOJINA I ZADACI REVOLUCIJE
Osim prodaje spoljašnjeg suvereniteta, Revolucija je morala da uredi svojinske odnose kako bi komunističkoj vladi dala hranu, uzdižući privredu, tj. materijalnu proizvodnju, ne bi li hlebovima odagnala pitanje slobode i vanrednog stanja. Do 20. veka ni jedna revolucija ni partija nisu sebi postavile zadatak kao što je izgradnja društvenih odnosa, tj. novog društva. Upravo najistaknutiji vođi KPJ naglašavaju da je ona na sebe preuzela istorijsku misiju da izvrši antikapitalističku revoluciju i industrijalizaciju Jugoslavije. [11] Komunisti su industrijalizacijom uspeli da razluče tehnički od društvenog razvoja, polazeći od toga da je tehnika vrednosno neutralna. Da bi ispunila svoju misiju, komunistička nomenklatura ukinula je dotadašnje svojinske oblike i koncentrisala sve bogatstvo u svoje ruke. Na devetnaestovekovnu socijalnu i političku strukturu natovarena je moderna industrija, koju je trebalo da nosi zajednica! Država je postala jedini poslodavac. [12] Društvena svojina i samoupravna utopija istisnule su politiku iz javnog života i ljude lišene kapitala osujetili da izgrade društvo tako što bi sami osnivali udruženja, preduzeća i partije. Privredni razvitak bio je sredstvo za osujećenje političke integracije zajednice i očuvanje privida mira, te potiskivanje religije i duhovnosti. Do tada nepoznati ekonomski i politički odnosi proizveli su dotiranu jugoslovensku ekonomiju vašarsko-komisione poslovnosti. [13]

U stvari, društvena svojina je, uz jednopartijski sistem koji je pojačao podozrivost pojedinaca jednih prema drugima, provocirala dovitljivost, a ne istrajnost, solidarnost i radinost. U atmosferi nejasne odgovornosti i svojine otupeo je osećaj pravde, te je bilo teško sprečiti grabež u zajednici u kojoj je imovina svačija i ničija. Još je teže bilo, posle pola veka od uvođenja društvene svojine, tvrditi da je nepravedno privatizovati ono što je svačije i ničije. Stanje nesvojine i kvaziprivrede, trajalo je dok je Revoluciji pristizala pomoć iz inostranstva. Ali prekid pomoći nije delo nabusite Imperije, već posledica odluke Geopolitike da nakon demontaže SSSR jednostavno ukine Jugoslaviju, Irak, Libiju, Siriju... kao države bez ideje i smisla u novom poretku.

Svojinski oblik nastao na temelju ugovora između avangarde i radničke klase u stvari je podsticao sukobe u zajednici i konačno je početkom 21. veka razrešen prenošenjem društvene svojine sa dvedesetak miliona idealnih delova na dvadesetak hiljada novih vlasnika. Ipak, najvažnije delo komunističke nomenklature jeste zatiranje građanskih institucija razvijanih čitavo stoleće i osujećenje prelaza jedne feudalne zemlje, stolećima pod Otomanskom imperijom, u građansku državu. Uspostavljeno je novo robovlasništvo u sferi duha i feudalni odnosi u sferi ekonomije i nakon pola stoleća društvene svojine, postalo je očevidno da je suverenost neodvojiva od slobode, kao što je pitanje svojine neodvojivo od pitanja pravde.

NEPOTPUNA I PARALELNA DRŽAVA – PRELUDIJ ZA SUKOBE U 21. STOLEĆU
Da bi potrajala država u kojoj se mnogo rasipalo, ali i lagodno živeo povlašćeni deo zajednice, njeno unutrašnje uređenje moralo je biti valjano podešeno. Dok je postojala, SFRJ je mislećim savremenicima izgledala kao nedovršena država, otvorena opcija koja se opire svakoj definiciji i predstavlja svojevrsni trijumf interpretacije nad stvarnošću. [14] No danas se čini da je ta država bila dovršena ali nepotpuna, i da je imala nedostatak u konstrukciji nastao na samom početku gradnje zdanja, postavkom njenih temelja, stubova i nosećih zidova. Pregrađivanjem, krečenjem i drugim zanatskim radovima, nepotpuna država nije se mogla dovršiti.

U stvari, odmah po okončanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je započela izgradnja dva organizaciona tipa s čijim se hipertrofiranim oblicima danas suočavamo: nepotpune države i paralelne države. Prvostvorena, nepotpuna država beše lišena važnih sastavnih delova, pre svega građanskog društva, a njen stožer bila je JNA (1951-1992). Dok je Imperija pomagala podizanje JNA i obaveštajnog aparata, zajednica nije primećivala da je država u kojoj živi nepotpuna, tačnije, mislila je da se ona može pretvoriti u potpunu, recimo, ukidanjem komunizma i svojinskom transformacijom. Članovi zajednice izjednačavali su nepotpunu državu i njenu vojnu silu (JNA) sa upravnim aparatom suverenih država te i ne čudi što se od raspada jugoslovenske federacije do danas čuju zahtevi da se, po uzoru na SFRJ, ponovo stvori jaka država. Tako se u javnom govoru našla ideja da bi valjalo obnoviti ono što nije ni postojalo. Čudne li zablude!

Kako sećanje na državu i suverenost nije moguće brzo i lako pacifikovati, posebno ne uspostaviti zajednicu bez ideologije i politike, bilo je nužno pored nepotpune stvoriti paralelnu državu – novo, privremeno, sedište ideologije i politike. Tako paralelna država postaje glavni nosilac metafizičkih ciljeva Revolucije, ali i trezor feudalnih povlastica poput raznih nameštenja u velikim firmama, diplomatiji, članstva u Savetu Federacije, a posle 2000. kontrolor dodele nacionalnih penzija (u doba komunizma to behu boračke penzije), članstva u žirijima, komisijama, upravnim odborima i sl. Pošto je paralelna država preuzela svu moć, posebno vladajuće ideje, mogla je da zavlada zajednicom i da izgubljeni suverenitet i građansko društvo zameni slikom svetle budućnosti.

Uspostavljanjem nepotpune i paralelne države uvedeno je neograničeno vanredno stanje, skrivano udaljenim, metapolitičkim ciljevima, a što posebno pokazuje praksa vladavine uredbama, zaključcima, akcionim planovima te zloupotreba tajne policije. Radi očuvanja vanrednog stanja donose se različite mere o „borbi protiv siromaštva”, „borbi protiv korupcije”, „novoj industrijalizaciji” (reindustrijalizaciji) i sl. Ranije, u vreme komunizma, behu „kritičke analize”, „smernice”, „pravci razvoja samoupravljanja”, „program dugoročne stabilizacije” ili Brozovi govori sa snagom mera, svojstveni predustavnom stanju. Garant vanrednog stanja, koje ni danas nije ukinuto, mogla je da bude JNA. I bila je. Sam naslov knjige jednog od najistaknutijih generala JNA, posvećene raspadu SFRJ Moje viđenje raspada: vojska bez države [15] potvrđuje da JNA zaista i nije imala državu, jer je sama bila država, istina krnja, nepotpuna, koju ondašnji smatraše, s razlogom, sedmom republikom. Dakle, JNA je zamenila građansku državu ukinutu odlukama Revolucije.

RAZVOJ NEPOTPUNE I PARALELNE DRŽAVE
Danas se može razlučiti nekoliko razvojnih perioda nepotpune i paralelne države.
U prvom periodu, između 1945. i 1971, nastaje nepotpuna država čiji je stub JNA. Druga, paralelna država, zaklonjena partijskim aparatom, sija sjajem ideologije jugoslovenskog komunizma. Podvajanju države na nepotpunu i paralelnu, unekoliko liči na podelu Oružanih snaga SFRJ na JNA i Teritorijalnu odbranu (TO).
U drugom periodu (1971-1991) paralelna država preko nepotpune države ozakonjuje novim ustavom (1974) predaju suvereniteta Imperiji i zemenjuje ga idelogijom potrošačkog društva. Tako komunistička nomenklatura i formalno od rentijera postaje parazit, to obznanjuje, sigurna da niko ne može da dovede u sumnju ili ospori njen moralni kapital. Konačno, paralelna država jasno je odvojena od nepotpune.
U trećem periodu (1992-2010) nestala je SFRJ a sa njom i JNA. Od tehnike (industrije) nije ostalo skoro ništa, a višestranačje je nakalemljeno na postsocijalističku zajednicu. Nepotpuna država, prerasta u javno preduzeće a paralelna jača i, pored ideologije i politike, dobija neke izvršne funkcije. Upravo tada se nepotpuna država smelo upušta u ostavinsku raspravu o jugoslovenskom nasleđu!

Nakon 2000. u državni aparat i stranački život počeo je da ulazi lumpenproletarijat. [16] Korak po korak, novopridošli postadoše plemstvo obnovljene Revolucije, tj. garant dvodržavlja. Pacifikovanje nepotpune države tj. ukidanje njenog prava na unutrašnji suverenitet (izbor vlasti) okončano je u prvoj deceniji 21. veka pošto su razdeljene nadležnosti dve države i Imperije. Nepotpuna država stara se o održavanju javnog reda, zdravstvenoj zaštiti ljudi, životinja i biljaka, te raznovrsnim komunalnim pitanjima, istina s teškoćama, ali u sferi politike i konstituisanja građanskog društva ona je nekompetentna i osujećena. Dok u stvarnosti paralelna država odlučuje a nepotpuna izvršava, zajednica je neobična mešavina predmodernog i postindustrijskog društva.

GDE JE PARLAMENT PARALELNE DRŽAVE ?
Ako je Parlament nepotpune države jasno određen topografski (između zgrade Glavne pošte, Pionirskog parka i zgrade bivše Agrarne banke) i politički (ustav), nameće se pitanje: gde je parlament paralelne države – institucije nepoznate adrese, nadležnosti i sastava; gde se predlažu mere i odluke i donose preporuke? A gde bi bio do u glasilima u kojim se vodi rasprava o ideologiji i svetloj (evropskoj) budućnosti. Parlament paralelne države u stvari je komesarska uprava, čije vođe kritikuju zajednicu i nepotpunu državu da bi je održali u pretpolitičkom stanju i osujetili izgradnju potpune države. Zato, čim se zabrinu za sudbinu Revolucije, čelnici komesarske uprave žestoko prete uništenjem utučene zajednice isticanjem da u „istoriji važi za normalnu pojavu da pojedini narodi nestaju”, da je srpska država u velikoj meri “varvarizovana i zapuštena”, te da bi za njenu regeneraciju bio potreban ogroman napor koji sami ne možemo da učinimo. [17] Da bi se onemogućila emancipacija zajednice, paralelna država ne odustaje od predloga decentralizacije sračunate da poveća broj korisnika budžetskih prihoda i lokalnih samouprava.

Istureni predstavnici komesarske uprave saopštavaju odluke (mere) suverena tj. Revolucije, koje se preko nepotpune države i Parlamenta pretaču u zakone i tako nastaje privid da u Srbiji postoji savremena parlamentarna država. U stvarnosti taj odnos nalik je srednjevekovnom: monarh (Revolucija) zapoveda svojim feudalcima i kmetovima. Parlament paralelne države ima neograničena ovlašćenja jer ne podleže kontroli zajednice. A kako inače kontolisati onog ko nema ustavno-pravni status, a uz to samo daje preporuke, mišljenja ili predlaže mere?

OTUPLJIVANJE SLOBODARSTVA MASA I INSTITUCIONALIZOVANJE KORUPCIJE
Konačno, da bi se učvrstio i održao ugovor Revolucije i Imperije, nužno je bilo, pored uređenja svojinskih odnosa, ustanoviti formulu raspodele viška vrednosti. Naime, društvena svojina omogućila je komunistima da kontrolišu i prisvoje veći deo viška vrednosti, te je politički i ekonomski pokorenim „radnim ljudima i građanima” valjalo dati obeštećenje, tačnije dati nagoveštaj pravičnosti. Uspostavljen je vaninstitucionalni mehanizam kompenzacije najistaknutijih predstavnika desuverenizovanog naroda tako što im je dopušteno rasipništvo i korupcija. To i nije bilo teško u zajednici podvrgnutoj užurbanoj industrijalizaciji, ubrzanoj deagrarizaciji, migracijama stanovništva (selo-grad, iseljavanje u inostranstvo). Danas ćemo se lako prisetiti da je u komunističkom razdoblju bilo mnogo krađe i pronevera (prisetimo se čuvenih GG preuzeća), [18] skrivane od javnosti zahvaljujući kontrolisanim glasilima. Kako nekad tako i sad, partijski kadrovi za to nisu odgovarali, već su „ispravljali uočene greške”, a progonu su izlagani tek ako su ideološki skrenuli. [19] Pošto je korupcija dovoljno narasla, komunisti su njome zaplovili, a danas plove demokratski nihilisti.

Postoji mišljenje da su u komunističkoj Jugoslaviji, nakon dužeg uobličavanja, sklopljena dva prećutna ugovora. Prvi, između države i građana a drugi između političkih vlastodržaca i njihovih službenika (birokratije). [20] Prvim ugovorom ustanovljeno je da će vlast građanima „gledati kroz prste” ukoliko ne poštuju neke zakone a za uzvrat građani neće dizati mnogo galame ako vlast čini to isto, jer vlast može promeniti ćurak i zavesti oštrije mere. [21] Drugi ugovor, između političara i birokratije, obavezivao je državne službenike da sprovode političke odluke vlastodržaca i zakone, a za uzvrat davao im je priliku da za verno službovanje i prepoznavanje ideoloških interesa dobiju, pored redovnih primanja i određene privilegije (stanove, službene automobile, putovanja i dr.). Najsavesniji državni službenici nesmetano su napredovali a najbolji među njima posebno su nagrađivani – prelazili su u političku i upravljačku elitu. [22] Dakle, da bi stekao kakav položaj u državi pojedinac se odricao sopstva. U vreme raspada SFRJ drugi ugovor značajno je promenjen, pošto je vlast sve teže ispunjavala ugovorne obaveze a podanike sve slabije plaćala te im je omogućila da usluge naplaćuju nezvanično, tj. putem korupcije, naravno, bez ikakvih posledica. [23] Ipak, vlast je zadržala za sebe pravo da odluči kada i na koji način njeni podanici mogu da prekrše ili zaobiđu zakon bez kazne, čime je uspostavljena hijerarhija pravnih normi. [24]

Ipak, ako bi se današnji geopolitički parazitizam i neobuzdana korupcija tumačili dvama ugovorima, zajednica bi bila najodgovornija za korupciju. A nije. Uostalom, zar bi se zajednica upuštala, bez preke potrebe, u sklapanje ugovora kojim nomenklatura stiče pogodnosti a zajednica trpi i samo sporadično dobija ograničene nagrade iz državne kase? Osim toga, dva ugovora nisu sklopljena slobodnom voljom ugovornih strana, već, tek da se zna, posle jednog procesa prevaspitanja zajednice koji je 1944/1945. Srbiju pretvorio u balkansku Vandeju. [25] Osnivanje logora za prevaspitanje „neprijateljskih elemenata” (na pr. Goli otok) beše uvod u logorologiju koja uporedo živi sa komunističkim diskursom o svetloj budućnosti. Odmah, po okončanju ratnih dejstava i konsolidacije vlasti, počeo je ritualni i promišljen prijem pokajnika, neopredeljenih i novopridošlih generacija u socijalističku stvarnost, naravno prema uslovima Revolucije. U početku oprezno, kasnije sve smelije. Sve u svemu, zajednica je nakon brojnih opomena Revolucije dobro znala šta je čeka ako ne sklopi ugovor sa nomenklaturom, kao što danas zna, da je razvrgavanje ugovora isto što i objava rata Revoluciji ali i Imperiji.Valja naglasiti da je instrumentalizacija korupcije na balkanskim prostorima drugačija od one koju srećemo u zapadnim društvima.

Naime, korupcija u SAD, Engleskoj, Francuskoj i drugim bogatim državama u sferi je donošenja zakona (korupcija putem lobiranja), dok je u Srbiji (Balkanu) prvenstveno u vezi ostvarenja propisima zajamčenih prava građana ili pak ostvarivanja prava mimo propisa. [26] Naime, korupcijom balkanskog tipa zahvaćeni su srednji i niži slojevi, te je korupcionaška baza široka što političkoj vrhuški omogućava da manipuliše ciljevima zajednice i da njom nesmetano upravlja. Tek odskora u Srbiji se sreće korupcija putem lobiranja.

No u domaćoj literaturi posvećenoj problemu korupcije preovlađuju dve škole mišljenja. Prva tematizuje korupciju od poslednje decenije dvadesetog veka i njeni autori najčešće opsežno objašnjavaju uzroke korupcije tako što opisuju posledice i korupcionaške tehnike. [27] Druga pak, korupciju proširuje na čitavo razdoblje komunizma i tranziciju. [28] Ipak, bila bi velika zabluda svu odgovornost za nastanak korupcije svaliti na pleća komunista jer je beše i ranije, pod kraljevima, o čemu najupečatljivije svedoči Glišićeva Glava šećera. Ali u vreme komunizma korupcija je zvanično nestala, a u stvarnosti ona je tada dobila nov oblik i zamah, napajajući se na kladencu Imperije. Korupcionaštvo kao razorna društvena pojava, u našoj javnosti ne povezuje se sa geopolitičkim parazitizmom, te su akademske rasprave o njoj dosadne a rezultati tzv. borbe protiv korupcije, beznačajni.

JNA – BALKANSKI KONSILJERE
Ali vratimo se ponovo nepotpunoj državi s ciljem da razmotrimo ulogu njenog stožera – JNA, nosioca geopolitičkih aranžmana ustanovljenih sredinom 20. stoleća. Najvažnije pitanje za savremenike Revolucije jeste: kako je došlo do razgraničenja između Imperije i Revolucije u pogledu prava i međusobnih obaveza, posebno kako su razdeljeni suverenitet, moć, teritorija i renta? To jest, ko je kome dužan, i da li se izvršavaju dogovori? Pitanje međusobnih obaveza Beograda i Pentagona, proizašlih iz pregovora Broza i generala Kolinsa te Koče Popovića i generala Ajzenhauera (ali i drugih), postavljeno je u javnosti, ali do sada nije bilo tema ozbiljnijih rasprava. [29] Tako, umesto da domisle i rasprave međusobne obaveze JNA i Pentagona, većina partizanskih generala, pod utiskom sopstvenog ratnog iskustva, raspad SFRJ smatrala je posledicom pohoda spoljnih i unutrašnjih neprijateljskih elemenata na ovu složenu federaciju. [30] No danas naslućujemo kako je JNA, katališući proces obrazovanja Superstrukture, pripremala geopolitički direktorat zadužen za operacije na prostoru bivše SFRJ. Snažan aparat JNA bio je inkubator korupcije, budući da je vojna industrija stvarala najveći deo viška vrednosti, o čijoj raspodeli se dogovaralo u jezgru obaveštajnog aparata.

Prikrivena i javna pomoć upućivana u SFRJ upravo je dolazila i raspodeljivana preko obaveštajnih struktura (prenos i nadzor) i JNA (izvođenje radova – podizanja fabrika, vojnih baza i njihovo obezbeđenje). Pentagon je poverio bivšoj JNA zaštitu pravca Solun-Skoplje-Beograd i odbranu ljubljanskog prolaza, koji obezbeđuje prilaz Trstu, Veneciji i dolini reke Po od sovjetskih trupa raspoređenih u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. [31] Za ovaj zadatak SFRJ je primila trokratnu pomoć od 2,5 milijardi dolara između 1950. i 1957. [32] Stefan Dedijer, direktor Instituta za bezbednost u Luandi (Švedska), procenio je da je ukupna pomoć NATO Jugoslaviji između 1945. i 1990. bila oko 35 milijardi dolara. [33] Kruna ovog zagonetnog odnosa jeste izgradnja američke ambasade 2013. na jednom od najlepših beogradskih ćuvika, pored Belog dvora, na mestu zgrade Maršalata, bombardovane i srušene 1999.

Nakon nestanka bipolarnog sveta i JNA, došlo je do promene forme pribavljanja i raspodele pomoći (donacija): pomoć preuzimaju lica iz Superstrukture (preko NVO, preduzeća, agencija...) i manji deo usmeravaju aparatu nepotpune države prepuštene lumpenproleterima. Dakle, pređašnje poslove JNA preuzima Superstruktura, a ne personal nepotpune države, neupućen u ranije vojne i političke sporazume, uzgred i nesposoban za ozbiljno promišljanje svetske i evropske politike.

Savremenom posmatraču nije teško da primeti da je tehničko-tehnološka i finansijska pomoć zemalja Atlantskog pakta socijalističkoj Jugoslaviji, dok je postojala JNA, bila sveobuhvatnija i veća nego ulaganja multinacionalnih kompanija u ekonomije država nastalih na razvalinama SFRJ. Komunistima se ne može poreći značajan organizacioni uspeh, pre svega pri osvajanju vlasti, ali obim pomoći koju su primili od Imperije podstiče sumnju: da li je razvoj privrede 1950-1980 zaista bio upečatljiv i srazmeran direktnoj i indirektnoj inostranoj pomoći?

Tek pošto se prostudira uloga i mesto JNA u balkanskim poslovima i napiše njena utemeljena istorija biće jasnije u kakvoj smo državi živeli i zašto je današnja ovakva. Mada je JNA imala zadatak da čuva Revoluciju od spoljnih neprijatelja (napr. Rusa), njen najveći uspeh je preuređenje SFRJ. Ukidanjem JNA (1992) ni jedan potencijalni zakupac više nije imao s kim da pregovara o uslovima zakupa i visini rente za jugoslovenski prostor. Rentijer se upokojio a zdanje, izloženo zubu vremena, obezvređeno je zahvaljujući nedostojnim pravnim sledbenicima, parazitima, nespremnim da, osim ubiranja pomoći, održavaju nasleđeno zdanje. U stvari, stari zakupac je odbio da plaća kiriju nesaglasnim naslednicima, formalno se pozivajući na svoje ranije investicije i troškove održavanja zakupljenog objekta. A, i da je odnekud došao novi zakupac, pred njim bi bilo nerešivo pitanje: kome da plati kiriju? Lumpenproleterima iz nepotpune države?!

NVO – KADETI JNA I PROPOVEDNICI PARAZITIZMA
Bio bi sizifovski posao nabrajati sve nevladine organizacije (NVO) i njihove raznovrsne delatnosti kojima se bave. U nas su delovale i pre Zakona o udruženjima i zborovima iz 1881. kojim je uređeno organizovanje političkih (stranke) i nepolitičkih organizacija. [34] Razvoj NVO u Srbiji prošao je tri perioda: (a) pre Drugog svetskog rata; (b) od 1945. do 1990, (v) posle 1990. [35] U prvoj fazi SPC i dinastije Karađorđević i Obrenović bili su osnivači i darodavci nekih NVO (Kolo srpskih sestara, sokolska društva...), u drugoj Revolucija a u trećoj Superstruktura i Imperija.
NVO u savremenoj Srbiji najčešće deluju u nekoliko pravaca. Najpre lansiraju lažne dileme i izazivaju beskrajno preispitivanje pojedinaca i zajednice (da li je bilo koji život vredan bilo kog cilja?); zatim u javnim glasilima proizvode događaje, po mogućstvu što upečatljivije, tako da pojedinci pod uticajem doživljaja napuštaju mišljenje; napokon, uključuju intelektualce u razne studije (studija slučaja i sl.) koji počinju da dokazuju svoje parcijalne istine bez očekivane opštosti što ih pretvara u bezobzirne brbljivce. [36]

Dok se rat za jugoslovensko nasleđe približavao, najviši predstavnici JNA, posebno njen bezbednosni aparat, delovali su tiho i bez prevelike galame, u senci tenkova, aviona, preduzeća koje je vojska imala u inostranstvu, i u hladovini tekovina Revolucije. JNA je već bila stavila pod kontrolu deo mreže novostvorenih NVO i znatan broj disidenata, kasnije i stranačkih prvaka. [37] Ideološko jezgro NVO, činili su članovi Beogradskog kruga okupljeni oko projekta „Druga Srbija” u SKC u Beogradu, od aprila do kraja juna 1992, obuzeti potrebom za „moralnim očišćenjem”. [38] S početka to beše moralisanje, ali vremenom je preraslo u zahtev da svaki pojedinac sam sebe optužuje za stvarne ili izmišljene zločine drugih pripadnika zajednice. NVO su stupile na javnu scenu da zamene naučne institucije, stranke, ublaže prelazak privrede i politike u novo stanje. Upravo obavljajući brojne poslove, NVO su pomogle lagano i neosetno ujedinjenje liberala i konzervativaca (niklih pod žezlom Revolucije) radi odbrane imovine stečene u besklasnom društvu i uvećane u vreme tranzicije.

Nevladine organizacije, posebno one zadužene za bezbednost, politiku, kulturu, lokalnu samoupravu, započele su dug proces prožimanja i stapanja sa odgovarajućim institucijama nepotpune države, trasirajući i gradeći novu zajednicu – preobraćenu „srbijansku” celinu. [39] I tako je bilo moguće da se sredstva zajednice namenjena održavanju i unapređenju rada škola, bolnica, biblioteka, muzeja, arhiva i dr. ustanova, dodeljuju NVO. Superstruktura dve decenije raspoređuje, osim materijalnih sredstava, i znanje, čak i nadu, osujećujući svaki pokušaj zajednice da na ruševinama izgradi primerenu državu spremnu da zaštiti građane. Posebno je važno što su NVO napisale savremenu istoriju Balkana, vešto koristeći metode njenog ulepšavanja, brisanja ili pak novog tumačenja. Tako je i bilo moguće da ustav iz 1974. bude prikazan kao harmonično, idealno pravno rešenje; da se za nestanak SFRJ okrivi srpski narod; nacionalizam drugih naroda opiše kao reakciju na srpski nacionalizam i tako olakša i opravda progon Srba; da se hrvatski genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941-45. prikaže kao srpski mit o Jasenovcu; satanizuje SPC; opravdaju napadi NATO 1999. kao odgovor “zločinačkom srbijanskom režimu”; da se Haški tribunal prikaže kao objektivna i poštovana institucija; dejtonski sporazum kao legalizacija srpske agresije; promene u Srbiji 2000. kao istorijska šansa i td. [40] Napokon, ne čudi što je nametnuta ideološka obmana da su srpski komunisti jugoslovenske orijentacije u prošlosti bili izvorni tumači srpskih interesa! [41]

Celokupna delatnost NVO potrebna je da bi se oživela slika o boljem životu dok on postaje sve teži, a stvarni problemi preneli na teren prošlih vremena. A šta je inače bio cilj borbe sa „naopakom srpskom mitologijom” i „suočavanjem s mračnom prošloću” nego da se izbegne borba protiv kvareži, idejnog ropstva, lenjosti... Što je više sumnji u dela i sposobnosti vodećih savremenika, sve više je optužbi na račun predaka i daleke prošlosti. Ni Sveti Sava nije ostavljen na miru a nekamoli vladika Nikolaj i Njegoš. Umesto da se sudi pokvarenim savremenicima ogrezlim u kriminal, prešlo se na sudaniju nacionalnoj istoriji. Čak su i daleki stranci, ne slučajni namernici, već priznati mislioci (na pr. Karl Šmit) i njihovi tumači iz Srbije (na pr. Zoran Đinđić), pod sumnjom istaknutih predstavnika paralelne države. [42]

Brojnim analizama posvećenim NVO izmiče jedna pomalo bizarna pojava. Naime, NVO su se kao čudni saputnici našli zajedno sa državnim institucijama, pod neposrednim nadzorom privatne mreže agencija za fizičko obezbeđenje – neprimetnom paravojskom. Dok NVO za potrebe paralelne države propisuju i kontrolišu političko mišljenje i ideološki diskurs zajednice, dotle njih spolja štite agencije za fizičko obezbeđenje ljudi, preduzeća i ustanova. Ove agencije, skrivene u šipragu dvodržavlja, nadziru zajednicu i obavljaju poslove koje više ne može da obavlja raslabljena, nepotpuna država, neupućena u zbivanja na svom tlu. Zajedničkim delovanjem NVO i agencija za fizičko obezbeđenje uspostavljena je puna kontrola čitavog stanovništva, a posebno korupcionaša zaduženih za očuvanje geopolitičkog parazitizma. Dosegnut je ideal orvelovske kontrole nad svakim građaninom.

KORUPCIJA U NEPOTPUNOJ I PARALELNOJ DRŽAVI
Dvodržavlje i munjevito širenje kvareži, korupcije i kriminala moguće je pratiti u svim sferama života, a uočljivo je da oni nemaju isti status u nepotpunoj i paralelnoj državi. Dok korupcija ima obeležja krivičnog dela u nepotpunoj državi, dotle je ona u paralelnoj državi stvar meritornog upravljanja zajednicom i odgovornog ponašanja zavetnika Revolucije prema ideološkom nasleđu. Zato javnost stiče utisak da se u istoj pravnoj stvari sudi i odlučuje na sasvim različit način u svakom staležu, profesiji, ideološkom miljeu, partiji ili klasi. Pravni, politički i privredni život, decenijama su poprište burnih rasprava budući da nema građanskog društva. Na primer, istrage privatizacija preduzeća važnih za razvoj vojne industrije ukazuje da su korupcionaši umešani u ove poslove uživali neposrednu zaštitu: (a) nepotpune države (odugovlačenje i izbegavanje primene zakona); (b) paralelne države (ideološki diskurs); i v) političkog podzemlja (usluge kriminalaca i obaveštajnog bratstva). A to nam pak ne govori o pokvarenosti zajednice (loš ili zaostao narod kako se može čuti), već o prilikama u kojima se ona našla, sama bremenita slabostima. Uostalom, još davno je mudri Makijaveli primetio da su težnje naroda časnije od težnji velikaša pošto ovi hoće da ugnjetavaju, a narod samo želi da ne bude ugnjetavan, te najgore što narod može da učini jeste da ostavi vladara, okrene mu leđa. [43]

ASANACIJA TERENA – TRANZICIJA I REFEUDALIZACIJA
Neretko se čuje da je JNA propali projekat, o čemu je godinama svedočilo mnoštvo javnih ličnosti, analitičara, političara. Nasuprot ovom uverenju, valja primetiti da je nakon nestanka JNA Pentagon zaposeo sve pravce koje je ona nekada štitila od upada sovjetskih trupa, godinama se pripremajući za odbranu od Varšavskog pakta, kako je, recimo, činila na vežbi Avala 1968. godine. [44] Zar je onda čudno što su JNA, SFRJ i SSSR nestali istovremeno? O zahtevnosti posla preuređenja negdašnje zone odgovornosti JNA svedoči angažovanje, pored vojnih snaga, 50.000 civilnih službenika UN i drugih međunarodnih organizacija (u vreme dejtonskog sporazuma 1995), koji je danas nakon obavljenog posla sveden na oko 1.000 službenika.

Pretnje vrhovnika Pentagona da će Srbiju vratiti u kameno doba danas su skoro ostvarene, budući da je zajednica dospela u predpolitičko stanje a privreda desetkovana posle 1999. Nakon svega jasno je da je država suvišna pošto se odustalo od gradnje vojnih baza, aerodroma, novih fabrika oružja i opremanja oklopnih divizija. Kontrola transporta narkotika, pranja novca, trgovine oružjem, ljudima, organima, i sl. moguća je uz pomoć policijskih snaga i desetkovanog aparata nepotpune države. Samim tim promenjeni su zadaci državnog aparata i položaj lokalnog stanovništva i njihovih političkih predstavnika. Od vremena kada se bavila metafizikom (ostvarenje svetlih ciljeva radničke klase) i svetskom politikom (dekolonizacijom i naoružavanjem prijateljskih i nesvrstanih država) Revolucija je pala na niske grane – postala je poslodavac sitnih dilera i perača novca. Teška industrija, uglavnom povezana sa poslovima bivše JNA (železare, mašinska industrija, brodogradnja, hemijska industrija, izvoz naoružanja), svedena je na nezadovoljavajući tehnološki nivo, privatizovana ili ugašena.
 
Osim pacifikovanja vojnog kompleksa, Pentagon danas kontroliše prostor od značaja za vojnu geografiju: Krivolak, Tuzlu, Bihać, Mostar, Bondstil, Pleso itd. Deo industrije, poput cementara i kamenoloma, prodat je i prepušten inostranim firmama, tako da je lokalna zajednica izgubila kontrolu nad resursima potrebnim građevinarstvu, sektoru koji upošljava brojnu radnu snagu. Zamašna rekonstrukcija prostora i resursa obuhvatila je i prehrambenu industriju. Multinacionalne komapnije kupile su najveće mlekare, pivare, pekare, fabrike vode, proizvođače konditorskih proizvoda. Srpska naftna i duvanska industrija prodate su i tako su preduzeća važna kao izvori državnog budžeta, prešla u ruke najmoćnijih svetskih kompanija. Na razne načine privatizovan je značajan deo obradivog zemljišta, polulegalnim prenosom u ruke preprodavaca i inostranih firmi te preuzet deo primarne proizvodnje hrane. Napokon, smanjen je uticaj zajednice na virtuelni prostor – protok vesti, novca i ubiranje poreza, i to neobuzdanim osnivanjem novih televizija i listova, likvidacijom najvećih banaka i ukidanjem Službe platnog prometa. Mefisto s kojim je Revolucija sklopila pakt došao je po svoje, a što nije uzeo rasprodao je ili pretopio kao staro gvožđe. Čitava nepotpuna država preuzeta je, bezmalo neosetno. Usledi li lihvarsko preuzimanje značajnog dela tržišta osiguranja, elektroprivrede, rudnika, vodotokova i šuma, domaće stanovništvo neće upravljati čak ni staništem i ekosistemima u kojima živi i boravi.

ISHOD – NEZVANI GOSTI U SVOJOJ POSTOJBINI
Imperija duže od šest decenija pruža značajnu finansijsku i političku potporu balkanskim vrhuškama i dobro zna da Superstruktura ne može bez inostrane pomoći. Osim toga, Imperija uviđa da zajednica nije sigurna da li ima snage da se osamostali, budući da je njena politička klasa lišena slobodarstva. Pošto život na račun trećeg sveta i Imperije više nije moguć, Superstruktura je krenula drugim putem, zadužuje se na teret potomaka. Geopolitički parazitizam, začet u vreme sukoba jugoslovenskih komunista sa Staljinom, danas je doveden do vrhunca – zajednica nije u stanju da se izbori za goli život i društvenu integraciju, jer se oslanja na inostranu pomoć.
Budući da je Imperiji potreban prostor, a ne uređena građanska država na Balkanu, ona rado ustupa poreske obveznike Superstrukturi koja traži plen i tvrdi da teritorije nisu važne već ljudi, ali kao poreske glave. Otuda domaći političari više čine na polju ubiranja poreza i radnog zakonodavstva nego na polju odbrane, obrazovanja i zdravstva. Uz to Superstruktura, za razliku od despotskog vladara, ne pokušava da poveže poluge moći sa suverenitetom, te nije voljna, a ni sposobna, da se suprotstavi Imperiji. Dakle, Superstruktura je izvanredan saveznik Imperije jer simboliše vanredno stanje bez tragova suvereniteta, a njena vlast je puka politička mehanika, lišena pređašnje revolucionarne metafizike i uzvišenih ciljeva. Blagodareći tome, Imperija je preuzela upravu nad teritorijama, a staranje o poreskim glavama ostavila predstavnicima Superstrukture, oslonjenim na NVO i slabašnu Vojsku Srbije i druge balkanske armije.

Nije ni čudo što su mondijalisti, internacionalisti, nacionalisti, humanisti... nemoćni pred nastojanjem Imperije da političkom alhemijom (solve et coagula) preuzme prostor rušeći ono što je pola veka gradila. Slabe rezultate daju pokušaji ovdašnjih „umerenih” i „pragmatičnih” pristalica „realpolitike” da zadrže politiku nesvrstavanja primerenu proameričkom modelu dekolonizacije sveta. [45] Ohrabrena uspesima na Balkanu, posebno verom u sopstvenu propagandu, Imperija kao da je zapostavila iskustvo i znanje polustoletne politike šest znamenitih Amerikanaca od kojih jedan beše i ambasador u Beogradu. [46] Valjda zato na Balkan gleda kao na zabačenu oblast, premda je on mitsko groblje imperija i osvajača. [47] A možda je Imperija zanemarila rusku tugu za Konstantinopoljem i potcenila značaj zbližavanja Moskve i Berlina, zauzeta prečim poslovima?

SUDBINA BALKANSKOG DORIJANA GREJA
I posle sedam decenija još uvek ne možemo da sagledamo šta nam je donela jugoslovenska Revolucija divinizirana u nepreglednoj literaturi. [48] Suočeni s posledicama srpskog dvadesetog veka, pitamo se da li smo razumeli obnovitelja srpske države – Karađorđa? Da li je sečivo koje je odvojilo Voždovu glavu od tela nagovestilo prekid sa srednjevekovljem i početak modernizacije? Prisećajući se kumanovske pobede i stvaranja Jugoslavije, danas se pitamo koja je uloga dinastije Karađorđević u Srbiji u vreme majskog prevrata 1903, na solunskom procesu (1917), nakon marsejskog atentata 1934. i posle 1945. pošto je odvojena od naroda i poseda i svedena na ogranak engleske i nekoliko evropskih kraljevskih porodica?

S dovoljne udaljenosti od 20. stoleća, stišanih strasti prema retkim živim lučonošama Revolucije, možemo mirno reći: na balkanskim prostorima ni jedan rat ili ratna pljačka nisu bili tako pustonosni kao ova koju je izvela jugoslovenska Revolucija. Po temeljnosti i po posledicama koje je proizvela, Jugoslovenska Revolucija može se meriti s Oktobarskom i Francuskom. Oktobarska je, baveći se Rusima i Evroazijom, postala privatna korporacija, posednik ruskih resursa i jedinstvenog kulturno-istorijskog prostora Rusije nakon 2000, a jugoslovenska je obezbedila blagostanje svojim izaslanicima i stvorila balkanskog sitnog buržuja, našeg savremenika. Poznavanje ove dve Revolucije, posebno njihovih mladalačkih veza, olakšava razumevanje složenih odnosa između Srba i Rusa u 20. stoleću. Sva je prilika da ćemo Revoluciju do kraja razumeti tek u budućnosti, pošto okonča davno započeto delo.

Danas jasno vidimo da je srpska spoljna politika pred zamašnim zadatkom: da uspostavi drugačije odnose sa Vašingtonom; da posle jednog stoleća otvori vrata Rusima i obnovi otvoreni razgovor o položaju i stremljenjima ruskog sveta prekinut 1917; da ublaži istorijske revandikacije Nemaca; da neguje, u nužnoj meri, ali istrajno, odnose s Londonom; da produbi odnose sa Italijom; i da posebno učvrsti veze s Banjalukom, Podgoricom, Atinom i Nikozijom. Ukidanje kulturnog obrasca geopolitičkog parazitizma oživeo bi srpske pozicije spram Vatikana, Beča, Tirane, ali i Budimpešte i Zagreba, sada u čvrstom naručju EU.

Udubimo li se u svakodnevicu jasno uviđamo da zajednica pokušava da se izbavi, tražeći puteve do svoje prošlosti, prevelike i za brojnije narode. Mnogi njeni vođi u prethodnom stoleću, čak i misleći da se žrtvuju za zajednicu, išli su na ruku Revoluciji. I eto, posle četvrt veka širenja pometnje, Superstruktura je, hoteći nešto drugo, zajednicu stavila pred sudbonosno pitanje: kako osloboditi zemlju prožetu geopolitičkim parazitizmom? Delo Revolucije našlo se pred sudom istorije i izazvalo je ustanak bića posle koga će se pred zajednicom, gonjenom željom za životom, otvoriti novi putevi duhovne obnove.
Kraći oblik ovog članka štampan je u 140. broju časopisa „Kultura” pod naslovom „Kulturni obrazac geopolitičkog parazitizma”
_________
Uputnice

[1] Hackett, J. W. 1980. The Third World War: August 1985. New York, Berkley Books.[2] Dictionary of geopolitics. Edited by John Vianney O'Loughlin, Greenwood Press. 1994, videti odrednicu geopolitical transition.[3] Jovanović, S. 1991. O kulturnom obrascu. Iz istorije i književnosti II. Beograd, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, str. 568.[4] O podršci SAD komunističkom režimu u Jugoslaviji sredinom 20. veka videti: Lis, L. 2003. Održavanje Tita na površini: Sjedinjene države, Jugoslavija i hladni rat. Prevod V. Mates, Beograd, BMG.[5] Šmit, K. 2001. Norma i odluka. Karl Šmit i njegovi kritičari. Prevod D. Basta, Beograd, Filip Višnjić, str. 97.[6] Isto, str. 91.[7] Jugoslavija 1918/1988. Tematska zbirka dokumenata. Urednici: B. Petranović i M. Zečević. Beograd, Rad, 1988. Str. 765.[8] Isto, str. 765.[8] Đinđić, Z. 1988. Jugoslavija kao nedovršena država. Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada. str. 98.[10] Reč je o doktrini ograničenog suvereniteta država. Videti: Brezhnev. L. 1997. The Brezhnev doctrine.  In: The Geopolitics Reader, Edtiors: Simon Dalby, Paul Routledge, Gearóid Ó Tuathail, London, Routledge, str. 74-77. Članak je štampan u moskovskoj „Pravdi” 26.10.1968, str. 4.[11] Đilas, M. 1990. Nova klasa. Narodna knjiga, Beograd, str. 23.[12] Isto, str. 102.[13] Božić, S. 2006. Žamor leta 2006. Ornamentalne varijacije na prizvanu temu i elektronikom utisnuta sećanja predaka za klavir. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 102.[14] Đinđić, Z. 1988. Jugoslavija kao nedovršena država. Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada. str. 19.[15] Kadijević, V. 1993. Moje viđenje raspada: vojska bez države. Beograd, Politika.[16] Brdar, M. 2012. Hronika razorene Troje. Kragujevac, Centar slobodarskih delatnosti, Bačka Palanka, Logos, knjiga prva, str. 85.[17] Perović, L. 2012. Srbija je prokockala evropsku šansu, ovom narodu preti nestanak. Iz intervjua objavljenog u delovima nahttp://www.nspm.rs/hronika/latinka-perovic-srbija-je-prokockala-evropsku-sansu-ovom-narodu-preti-nestanak.html   (pristupljeno 1.12.2013).[18] Preduzeća grupe građana[19] Đilas, M. 1990. Nova klasa. Narodna knjiga, Beograd, str. 113.[20] Vuković, S. 2005. Pravo, moral i korupcija. Beograd, Filip Višnjić, Institut društvenih nauka. str. 7-8.[21] Isto, str. 7[22] Isto, str. 8.[23] Isto, str. 9.[24] Isto, str. 9.[25] O nastanku i ulozi tajne policije u Jugoslaviji odmah posle drugog svetskog rata videti: Nikolić, K. 2013. Mač revolucije: OZNA u Jugoslaviji 1944-1946. Beograd, Službeni glasnik, Srpski kod.[26] Vuković, S. 2005. Isto, str. 169-170.[27] Na primer: Begović, B. i dr. 2007. Korupcija u Srbiji pet godina kasnije. Beograd, CLDS, str. 9-19.[28] Videti: Vuković, S. 2005. Pravo, moral i korupcija. Filip Višnjić, Institut društvenih nauka; Brdar, M. 2005. Korupcija i društvena erozija. Sociološki pregled, br. 4. god. 39, str. 509-515.[29] Ova pitanja istakao je u živopisnim intrvjuima 2011/12. godine Ljubiša Ristić, režiserhttp://www.youtube.com/watch?v=2C7ww1APSbA (pristupljeno 1.12.2013).[30] Jakšić, P. 1994. Pohod na Jugoslaviju. Veliki istorijski zločin. Beograd, Književne novine – Enciklopedija.[31] Trud, A. 2007. Geopolitika Srbije. Prevod: D. Kalođera-Petrović, Službeni glasnik, Beograd, str. 143.[32] Isto, str. 143.[33] Isto, str. 143.[34] Paunović, Ž. 2006. Nevladine organizacije: pravni i politički status NVO u Srbiji. Beograd, Službeni glasnik, str. 91.[35] Treći sektor u Srbiji. Stanje i perspektive. Beograd, NGO Policy group, 2001. str. 20.[36] Jauković, S. 2006. Naša deca u NVO. U zborniku: Nevladine organizacije u Srbiji i svetu. Beograd, Beogradski forum za svet ravnopravnih, str. 41-49.[37] Filipović, D. 2008. Anatomija globalističkog smrada: angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije. Beograd, Printmedia, str. 208.[38] Druga Srbija. Zbornik predavanja. Beograd, Plato, Beogradski krug, Borba, 1992. Str. VII.[39] Videti studiju, vodič za procenu ukorenjivanja novog mišljenja: Golubović, Z., Jarić, I. 2010. Kultura i preobražaj Srbije. Vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine. Beograd, Službeni glasnik, Res publika.[40] Radojičić, M. 2005. Nevladine organizacije i politika interpretiranja novije južnoslovenske prošlosti. Filozofija i društvo, br. 2. str. 109-125.[41] Baveći se raspadom Jugoslavije u knjizi „Urušavanje Jugoslavije – fatalna privlačnost srpskog nacionalizma“ Sonja Biserko analizu stavlja u vremenski okvir 1966-1991. povezujući srpske komuniste sa srpskim nacionalizmom!http://www.nspm.rs/hronika/sonja-biserko-srbija-mora-odustati-od-nacionalisticke-politike-silom-ili-milom.html?alphabet=l#yvComment82876  (pristupljeno 1.12.2013).[42] Primeri pomenute sumnjičavosti u: Molnar, A. 2010. Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Beograd, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Prokić, M. 2006. Sećanje na Zorana Đinđića – predlog za intelektualnu biografiju, NIN, januar 2006, preuzeto sa sajta Peščanikahttp://pescanik.net/2006/01/fascinacija-hoda-po-ivici/ (pristupljeno 1.12.2013).[43] Makijaveli, N. 1982. Vladalac. Rad, Beograd, str. 39.[44] Radić, A. 2006. Jugoslovenska odbrana od Varšavskog pakta 1968. Vežba Avala. Istorija 20. veka, br. 2, str. 87-104.[45] Značaj Jugoslavije za SAD kao protivteže Moskvi, čak i 1984. napominje i dokument „U.S. Policy Toward Yugoslavia“ (NSC-NSDD-133), White House, Washington, 19-3-1984. https://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-133.htm (pristupljeno 1.12.2013).[46] Walter, I., Evan, T. 1986. The Wise Men: Six Friends and the World They Made. New York. Simon & Schuster. Rockefeller center. U nas je od ovih šest istaknutih ličnosti najpoznatiji Džordž Kenan (1904-2005), američki ambasador u SSSR-u i u SFRJ (1961-1963).[47] U vidu prekora srpski premijer Ivica Dačić ističe američku nezainteresovanost za Srbiju (ranije se Lj. Ristić vajkao da se Amerikanci čine neveštim) u intervjuu AP 24. 11. 2013: „Oni (na Zapadu) koji kritikuju Srbiju zbog bliskosti i partnerstva sa Rusijom treba da se zapitaju zašto nisu ponudili takve odnose Srbiji. Ja Zapadu uporno govorim da je Srbiji potreban strateški partner i na Zapadu… Ali oni uopšte nisu zainteresovani“.http://hosted.ap.org/dynamic/stories/E/EU_SERBIA_GAZPROM_PIPELINE?SITE=AP&SECTION=HOME&TEMPLATE=DEFAULT  (pristupljeno 1.12.2013).[48] Jugoslovenska „Saga o Forsajtima“ i jedna od najsaosećajnijih i najnežnijih pripovesti o Revoluciji jeste knjiga Milomira Marića: „Deca komunizma“ u izdanju „Mladosti“ iz Beograda, štampana 1987. godine.

 / Izvor : Novi Standard /


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP