Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54163
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301145
Ko je na sajtu?
Imamo 116 gosta na mreži

ЧУВАЛИ СУ КОМАД СВЕЋЕ, И МАЛО ХЛЕБА , КАКО БИ У РОВУ ПРОСЛАВИЛИ КРСНУ СЛАВУ


05.01.2014. / pee-Академедиасрбија
Разговор водила Вукица Стевановић

Разговор са једним родољубом пред Божић....

О Димитрију Марковићу не пишу котролисани медији јер писати о њему значи демантовати пожељну слику српске младежи. Рођен је 1978. године уочи Митровдана. После средње техничке школе завршио је Факултет за туристички и хотелијерски менаџмент. Живи и ради у Белгији, али сваког месеца је у Бајиној Башти. Говори словачки, чешки и енглески језик. Блиско сарађује са Вацлавом Дворжаком у чешком удружењу „Пријатељи Срба на Косову“.

 Ако је име знамење, онда Димитрије Марковић с правом носи име свог прадеде солунског ратника. Димитрије шири истину о страдању Срба, путује по Србији и обилази страдалнике. Зато Вам препоручујемо да упознсте Димитрија са којим започињемо разговор управо од прадеде.

1.1.    Димитрије, Ваш прадеда је био у редовима величанствених који су одбранили част отаџбине, али који сами нису много причали о својим јунаштвима. Међутим, ми не смемо ћутати посебно данас у предвечерје стогодишњице почетка Великог рата када су већ поодмакле активности на прекрајању историје. Шта бисте издвојили из сећања која су стигла до Вас о дедином војевању и какав је Ваш однос према намери да нас окриве за тај рат?

Дозволите ми најпре да Вам се захвалим на лепим речима. Родољубље се изражава и кроз спремност да се за отаџбину жртвује и сопствени живот. Патриотизам, родољубље и национализам су синоними, међутим појму национализам се данас придаје сасвим друго значење.

У светом писму је написано: Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15,13). Мајка Јевросима говори свом сину Марку Краљевићу, иако бисмо могли очекивати да јој је живот јединог детета изнад свих других вредности: ”Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу”, а Свети Кнез Лазар Косовски се између царства земаљског и царства небеског, определио за царство небеско. Исти избор је и сада пред нама и на свакоме од нас је да донесе одлуку, хоће ли чувати главу или душу. Ја сам своју одлуку давно донео.

Иако сам рођен у Србији, прве године живота сам провео у Словачкој. У Словачкој сам одрастао, проговорио сам на Словачком – српски сам научио тек пошто смо се преселили у Србију. Другови са којима сам одрастао су Словаци и све успомене из најранијег детињства су ми везане за Словачку. И данас волим да одем у Словачку наравно, и увек када сам тамо осећам се као код своје куће.

Али вера и нација су ми биле унапред одређене – на крштењу су ми дали име по прадеди Димитрију, солунском ратнику како се то обично каже, носиоцу албанске споменице, који је преживео повлачење наше војске преко Албаније, албанску голготу, и учествовао у пробоју солунског фронта. Рођен сам 7 новембра, уочи Митровдана, односно Светог Димитрија који се прославља 8 новембра. Иако можемо имати два држављанства, националност може бити само једна – само за једну земљу се живи и умире! Погледајте нашу историју – поносан сам што припадам српском народу!

Наравно, одрастао сам на причама о проласку кроз Албанију, хладноћи, спавању на снегу, глади, изнемоглости, умирању. Али сам слушао и како су чували комад свеће, хлеба и мало хране како би у рову прославили крсну славу, на Солунском фронту.

Ја сам имао срећу да будем у једној од последњих генерација, која је служила војни рок 12 месеци, са оружјем, иначе не знам како бих могао данас да одем на његов гроб и запалим свећу ?

И на крају да се осврнем укратко на покушај да се окривимо за Први светски рат. Ближу прошлост су нам већ прекројили, или су бар покушали, сада покушавају да прекроје и даљу, на нама је хоћемо ли то дозволити. И у том смислу поставља се питање шта радимо да то спречимо, било да је реч о појединцима или институцијама позваним да се огласе по овом питању?

Са друге стране, мислим да је потребно да и ми сами почнемо објективније да сагледавамо однос савезника према нама, не само у I него и у II Светском рату. Питање је да ли су и они били савезници нама, или смо само ми били савезници њима?

Када су остаци српске војске доспели до обале Јадранског мора, у Албанији нас није чекала савезничка помоћ и бродови. Бродови су послати тек на ултиматум руског Цара Николаја да, уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком. Наравно, примера о томе какав је био стваран однос савезника, или бар појединих савезника, према нама је много, али овде немамо нажалост простора да се тиме бавимо.

1.2.    Недавно сте превели књигу чешког економисте и политичара Петера Маха „Како иступити из ЕУ“. О таквој врсти литературе код нас нема информација јер за наше актуелне политичаре „Европа нема алтернативу“ па би било занимљиво нешто више да сазнамо о писцу, али и о неком од разлога за излазак из ЕУ.
Управо то што нам недостаје литературе из ове области,  дакле литературе која би нам понудила и другачији поглед на питање Европске уније навело ме је да преведем књигу Петера Маха ”Како иступити из ЕУ”.

Петер Мах је економиста и политичар. Предаје економију на Високој школи финансија и администрације и Високој школи економије и менаџмента у Прагу. Председник је Странке слободних грађана. Био је дугогодишњи саветник председника Вацлава Клауса и директор Центра за економију и политику.

Издао је 2010 године књигу ”Како иступити из Европске уније” и била је брзо распродата, тако да се аутор одлучио да припреми друго издање, ово које сам ја превео. Књига представља богату документацију преговора са Европском унијом од уласка Републике Чешке у ЕУ до данас. Првобитно ми је била намера да књигу издам о свом трошку, као допринос заједничкој борби против пропаганде Европске уније, међутим у међувремену су ме позвали из Двери и договорили смо се да они штампају књигу, тачније издавачка кућа Catena Mundi.

У суштини два су разлога зашто господин Мах предлаже иступање из ЕУ. На првом месту то су политички разлози, он доводи у питање демократски карактер Европске уније. Најбољи пример је искуство представника Републике Чешке на Конвенцији о Европском уставу Јана Кохоута. Према његовим речима биле су ”мале земље од стране оних великих плашене и исмејаване као патуљци.” Други представник Чешке Јан Захрадил је исту Конвенцију у знак протеста демонстративно напустио.

Примера је заиста много па стога препоручујем Вашим читаоцима да прочитају књигу, једино ћу још скренути пажњу на нешто што г. Мах није поменуо а често се превиђа, не знам из ког разлога, а то је да су и комунизам и фашизам, и национал-социјализам (нацизам) идеолошки производи Запада, а не Истока, баш као и ова тоталитарна идеологија која нам се сада намеће, а погрешно се назива демократија.

У другу групу спадају разлози економске природе. Аутор између осталог објашњава да Европска унија класични принцип слободне трговине у основи не признаје већ уместо слободног тржишта развија концепт унутрашњег тржишта што је уствари ништа друго него Grossraumwirtschaft тј. идеологија регулисане економије на великом простору. Оно што национал-социјалисти нису успели да остваре ратом због пораза Хитлера, остварује се данас мирним путем, међудржавним уговорима.

И на крају аутор наводи примере уштеда за државу и грађане у случају иступања Републике Чешке из Европске уније, наравно изражавајући их конкретним цифрама.

Теза да Европска унија нема алтернативу, наравно није тачна, алтернатива увек постоји. На првом месту морамо боље искористити Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, који би, кад смо већ код тога, морао да буде стављен ван снаге у случају приступања Србије Европској унији, даље, алтернатива може да буде приступање Србије Евроазијском савезу. И на крају директна сарадња са земљама чланицама Европске уније као и до сада, и сарадња са другим земљама наравно, и тражење нових тржишта. У периоду од 1991. до 2000. и од 2001. до 2009. не само да су САД имале виши привредни раст од ЕУ већ и Југоисточна Азија, Средњи Исток па чак и Субсахарска Африка. Ово су подаци Међународног монетарног фонда.

Као што нам је данас познато, план Европске уније да до 2010. године од Европске уније направи најдинамичнију и најконкурентнију привреду, познат као Лисабонска стратегија, није успео. Циљ је због тога померен на 2020. годину а стратегија је преименована у ”ЕУ 2020”.

На недавном Freja форуму који је одржан од 3. до 5. новембра 2013. у Бриселу експерт из Генералног директората за економска и финансијска питања Европске комисије, Мајкл Ведсо, говорио је учесницима форума о остваривању стратегије ”ЕУ 2020” износећи поједине процене и за 2030. и 2060. годину. Процене кажу да ће до 2030 године расти само привреде Кине и Индије, док европска привреда пада, као и економије Јапана и САД. Али изгледа да су ови подаци познати свима осим грађанима Србије.

Овоме треба додати податак је привреда Русије на 9. месту по величини номиналног укупног домаћег производа, односно на 6. месту мерено паритетом куповне моћи, а уз то је Русија највећи произвођач нафте и земног гаса у свету, а такође поседује највеће резерве минерала и енергената.

Бразил и Русија уз горе поменуте Индију и Кину, и Јужноафричку републику, чине земље БРИКС-а. Ове земље координишу своје ставове и активности по питању низа тема из области економије и политике, а становништво само ових пет земаља чини 43% укупне светске популације. Ниједна од ових земаља НИЈЕ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ.

Од ових земаља две можемо да означимо као изузетно пријатељске, Русију и Кину. Након овога има ли смисла говорити о некавом изолационизму и путу без алтернативе?

Овде још морам да се осврнем на недавни предлог г. Војислава Коштунице о расписивању референдума о приступању Србије ЕУ. Не знам шта је г. Коштуницу мотивисало да управо сада изађе са овим предлогом, али сматрам да би расписивање референдума у овом тренутку било ризично.

Не смемо превидети да су све владе од тзв. демократских промена 5. октобра 2000. године до данас водиле кампању у корист ЕУ, а да са друге стране грађанима нису у довољној мери, из овог или оног разлога, представљени аргументи против.Такође не треба сумњати ни у то да би се ЕУ и директно укључила у кампању ако би проценили да је то потребно, као у Ирској на пример, на шта је г. Коштуница очигледно заборавио.

Да подсетимо, Ирци су на референдуму 12 јуна 2008. године одбацили Лисабонски уговор. Поновљени Ирски референдум је био за ЕУ једина реална препрека за увођење Лисабонског уговора у живот, због чега су се лидери ЕУ одлучили да на резултат ирског референдума утичу кампањом финансираном од новца свих европских пореских обвезника, и издвојили су 1,8 милиона евра у ту сврху.

И да закључим одговор на ово питање: теза да Европска унија нема алтернативу не само да није тачна, већ је потпуно бесмислена. Пут у Европску унију није никакав пут у лепшу и бољу будућност, пут у Европску унију је пут у неоколонијално ропство.

1.3.    Превод ове књиге је део Ваших активности у дијаспори. Захваљујући Вама иницијатива Никад граница добила је интервјуе од Вацлава Дворжака и Јарослава Фолдине које сте и превели. Можете ли нам нешто више рећи о сарадњи са њима?
Господин Вацлав Дворжак је председник удружења грађана „Пријатељи Срба на Косову“, а господин Јарослав Фолдина почасни председник, и отуда потиче наше познанство и сарадња.

Господин Вацлав Дворжак је интелектуалац и антиглобалиста. Нама је познат као аутор забрањеног документарног филма чешке телевизије ”Отето Косово”.  Уколико га неко није гледао, препоручујем га, бићете изненађени до које мере г. Дворжак познаје прилике на Косову и Метохији. Такође нам је познат и по инциденту који се десио у књижари ”Neoluxsor” у Прагу, када је са г. Фолдином и још неколико пријатеља бившој државној секретарки Мадлен Олбрајт уместо књиге донео на потпис фотографије њених злочина над Србима у ратовима на простору бивше Југославије.

У разговору који сте поменули, који смо заједно радили са г. Дворжаком, он је говорио и о сличностима између Минхенског диктата (споразума) и Бриселског диктата (споразума), односно питања Косова и Метохије и Судетске области у Чешкој.

Изнео je мишљење да косовске Албанце чека судбина судетских Немаца, па мислим да би било интересантно да кажемо нешто о томе. Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област.

У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике appeasement-а, односно политике уступака у свету до тада. Тако би вероватно и остало да садашња Влада на челу са Дачићем и Вучићем није 19. априла 2013. године потписала Бриселски диктат. Ово наравно није спречило Немачку да коначно, 15. марта 1939. окупира преостали део Чешке, баш као што ни уступање територије Косова и Метохије не значи и крај распарчавању Србије.

Питање Судетске области је решено након завршетка II Светског рата, 1945-1946. године депортацијом Немаца из Чехословачке. На једном месту се наводи податак да је током 1945-46. године Чехословачку морало да напусти ВИШЕ ОД ТРИ МИЛИОНА ЉУДИ.

Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега. Могло је да остане око 250.000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешових декрета била је сва покретна и непокретна имовина Немаца конфискована и припала је држави, а Немци су изгубили и држављанство.

Господин Дворжак је између осталог у свом одговору рекао:

”Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду.”

Ако помислите да овакво решење није примењиво када је у питању Косово и Метохија јер се ово ипак догодило давно и да данас живимо у другачијем времену, бићете вероватно изненађени податком да је питање судетских Немаца добило свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора. Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв.  Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију. Овде бих још само додао да овде није суштина депортација, односно исељење као такво, већ начин на који је то урађено, да ли је урађено на хуман начин или не.

Господин Јарослав Фолдина је као што сам рекао почасни председник удружења грађана „Пријатељи Срба на Косову“ и посланик у чешком парламанту. По мајци, која је пореклом из села Неменикуће у Шумадији је Србин, Шумадинац. У знак протеста и како би изразио солидарност са српским народом, 8. маја 1999. је дошао у бомбардовани Београд са неколико сенатора, посланика, и чланова своје странке, а након бомбардовања је организовао боравак за хиљду српске деце у Чешкој.

”Никада у животу нећу заборавити на неке приче малих Срба о томе шта су доживели и преживели, и никада у животу нећу опростити онима који су криви за то”, рекао је у разговору који смо водили са њим.

Између осталог, захваљујући његовој интервенцији код тадашњег министра одбране Републике Чешке Србима на Косову и Метохији је био достављен потребни санитетски материјал. Када је у питању Косово и Метохија, његов став је недвосмислен, недавно је, средином децембра 2013. у току расправе у чешком парламенту рекао : ”… за мене као посланика чешког парламента никаква квази држава Косово не постоји …”

Након хапшења генерала Младића, изнео је став да се геноцид у Сребреници уствари догодио у околини, масовним убијањем Срба.

1.4. Да ли Вас је књига Петера Маха мотивисала да недавно отворите ФБ страницу која се зове „РЕЦИ НЕ ЕУ“ https://www>. facebook.com/RECIMONEEU/info?

Да, то је био непосредан повод, иако је идеја да се направи страница на којој би се износили аргументи против приступања Србије ЕУ постојала од раније. Моји су планови у то времеу вези ове странице били доста скромнији, међутим сада сам свестан да нам је потребна страница попут Никад Граница на којој би се активно, из дана у дан, износили аргументи против ЕУ, једино на тај начин можемо нешто да постигнемо.

У току је и израда интернет странице на националном интернет домену. Назив РЕЦИ НЕ ЕУ нећемо мењати, али је питање приступања Србије ЕУ само једно од питања којима ћемо се бавити.

Када је реч о ЕУ неких тема смо се већ дотакли када смо говорили о књизи г. Петра Маха, али бих додао још неке информације које се тичу конкретно нас. Прво мислим да грађанима треба објаснити неке основне појмове везане за Европску унију, на пример да Европску унију не треба поистовећивати са Шенгенским споразумом и слично. Неинформисаност становништва је плодно тле за пропаганду ЕУ. Али треба изнети и нека питања која се непосредно тичу грађана.

Као на пример да би у случају уласка у Европску унију била прописана величина кавеза за кокошке, играчке за свиње, да неће моћи да се купују обичне већ искључиво штедљиве сијалице. Препоручујем да погледате следећи пут у продавници колико коштају штедљиве сијалице.

О новом закону о ракији сам објавио текст на страници РЕЦИ НЕ ЕУ, одакле га је преузео ФБРепортер, а онда и Фонд стратешке културе, па га овом приликом препоручујем. У тексту су наведени бројни примери из Словачке која је чланица ЕУ од 2004. године, као на пример онај када су у селу Лехота словачки цариници открили казан за печење ракије и домаћу ракију у количини од 80 литара. Особи код које је ово пронађено прети казна затвора од две године или новчана казна од минимално 3319. евра.

Пре неколико дана сам прочитао вест, опет из Словачке, у којој се каже: ”Сада се стопедесет наших поштованих посланика бави на пример тиме да ли ће људи моћи да иду у шуму и да тамо беру гљиве, колико ће често моћи тамо да иду и колико гљива ће смети да наберу…”

Такође, веома важно питање су и трошкови приступања Европској унији. Када је реч о претприступном периоду морамо најпре да кренемо од Бриселског диктата (тзв. Бриселског споразума), на овај начин одрекли смо се и имовине на Косову и Метохији. Даље, треба узети у обзир губитке настале снижавањем односно укидањем царина на увоз робе из ЕУ,као последицу потисивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Рецимо, ретко се помињу губици који су последица субвенционисања производње струје из обновљивих извора, као на пример из соларних елекрана.

Мислим да треба поменути и пример Поверенице за родну равноправност Невене Петрушић.

Прво било би интересантно спровести анкету и питати људе у градовима и селима шта значи заправо ова функција ”повереница за родну равноправност” и какву они имају корист од ње? Невена Петрушић је само на опремање канцеларије потрошила 166.000 евра. Да ли смо уместо тога, за овај новац могли професорки универзитета Гордани Наумовић која живи у подруму, да купимо стан? На путовања на Тајланд и у Аустралију где је проучавала ”инклузију Абориџина” (!?) она је потрошила 20.000 евра. Да ли смо за овај новац могли професорки Филолошког факултета Рајни Драгићевић, која је студентима одржала говор који ће памптити целог живота, да платимо бар летовање ? Наравно, ово је само део примера. Када је реч о периоду након приступања и ту постоје трошкови о којима нико не прича.

Такође мислим да је веома важно да знамо да ово није први пут да се налазимо у оваквој ситуацији, довољно је присетити се Царинског или свињског рата. Аустроугарска је забранила увоз и транспорт стоке, живине и пољопривредних производа из Србије, сматрало се притом, да ће Србија, будући економски слаба и зависна од тржишта Аустроугарске за своје најважније производе, брзо капитулирати.

На ове забране и друге мере Србија је Аустроугарској 12. јануара 1906. ОДГОВОРИЛА ИСТИМ МЕРАМА. За Краљевину Србију је на крају царински рат имао повољне последице, тражена су и нађена нова тржишта и то у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској, Швајцарској и другим државама.

Трговина не само да је ушла у свој нормалан ток, већ смо успели да знатно повећамо обим спољне трговине и проширимо број својих трговинских партнера. Дакле, далеке 1906. године смо успели, говорећи језиком данашњице, да нађемо алтернативу тржишту Аустроугарске, чак и у далеком Египту, а данас то не можемо.

Мислим да није на одмет да се овде присетимо речи Светог Владике Николаја који је предвидео да ће на власт у Србији доћи они ”којих би се марва застидела и вепрови дивљи посрамили.”

Као аргумент у корист Европске уније често се наводе и претприступни фондови ЕУ, тзв. ИПА фондови, односно нструменти за претприступну помоћ, како их називају. Прво што треба рећи у вези ових фондова јесте да није у питању никаква помоћ, довољно је погледати за које пројекте су ови фондови намењени, у питању су пројекти од којих корист има ЕУ, а не грађани Србије, као на пример промовисање добросуседских односа.

У периоду од 2007. до 2013. године Републици Србији је намењено око 1,4 милијардe евра из ових фондова, упоредимо ово са дознакама које сваке године од Срба у расејању доспевају у матицу.

Према речима директорке канцеларије Владе Србије за дијаспору Славке Драшковић, САМО У ПРВИХ ШЕСТ ДО ОСАМ МЕСЕЦИ ОВЕ ГОДИНЕ према подацима НБС, ушло је у Србију 1,5 милијарди евра! Ко има уши да чује, нека чује!

И за крај овог дела бих додао још један податак. Министарство за економске односе са иностранством је 2003. године од Саветодавног центра за економска и правна питања у Београду наручило анализу која је требало да прикаже ефекте придруживања Европској унији.

И у овој нарученој анализи су објективно изнете последице придруживања ЕУ, између осталог: отежани услови пословања услед јаче конкуренције уз могућност затварања неких предузећа, смањивање плате у мање конкурентним секторима, раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми, редуковање прихода буџета услед губитка дела царинских прихода, негативни ефекти на текући биланс због повећаног увоза, трошкови реструктурирања и ликвидације предузећа, негде и целих производних сектора са регионалним импликацијама, трошкови финансирања социјалног програма услед насталих вишкова радне снаге.

Када је реч о новим предлозима, на пример, залажемо се за ограничење моћи политичара кроз увођење тзв. грађанског или народног вета. Мислим да ћете се сложити самном да се наши политичари већ одавно не понашају као представници народа, које смо изабрали да у наше име воде друштво и државу, већ се према народу понашају као надређени. Мислим да ћу њихов став најбоље описати уколико парафразирам речи које се приписују Лују XIV ” Држава то смо ми.”

Нису они држава, држава је народ који их је изабрао као своје представнике. Они користе моћ да остваре своје сопствене интересе и спроводе политику којој се народ противи. Посебан је проблем када имамо председника државе и првог потпредседника Владе који долазе из исте странке, иако је наравно Николић формално поднео оставку на место председника СНС-а. Да нам се не би поново десило да дође до потписивања неког новог Бриселског диктата (споразума како га власт назива) и усвајања важних закона којима се народ противи, као на пример закон о правима хомосексуалаца и других важних закона, неопходно је да уведемо тзв. грађански или народни вето. То значи да би након усвајања закона у скупштини постојао рок у којем би грађани имали прилику да прикупе одговарајући број потписа за расписивање референдума о вету на закон. Уколико не би био прикупљен одговарајући број потписа закон би ступио на снагу, у супротном о закону би се одлучило на референдуму. Уколико грађани на референдуму закон не би већински одбацили, закон би ступио на снагу, али уколико би грађани закон одбацили, не само да закон не би ступио на снагу, већ би скупштина која је закон усвојила била распуштена и спровели би се нови избори. И наравно има ту још важних питања, као на пример забрана задуживања на које се политичари на власти олако одлучују, јер им доноси тренутну корист а са друге стране терет враћања дуга неће пасти на њих. И тако даље.

Још бих издвојио и то да се када је реч о покретању привреде и привредном расту, залажемо за ослањање на сопствене капацитете а не на стране инвестиције. Др. Јоже Менцингер, најпознатији словеначки економиста, бивши министар и ректор Љубљанског универзитета о овоме каже: ”Стране инвестиције у финансијском сектору нису потребне, односно, више су штетне него корисне… Стране инвестиције коче привредни раст… Стране инвестиције су махом продаја домаћих фирми. Ти продајеш. а они купују најбоље фирме…

И сам сам био изненађен када сам, анализом осам земаља у периоду од 1994. до 2003. године, чак сам сад све прорачуне поновио, нашао да стране инвестиције нису допринеле него одмогле раст. Онда сам тражио објашњење зашто је тако… У принципу, продаја странцима није добра, јер она значи исто што значи и за сељака, који прода земљу и онда на њој остаје да ради као надничар.”

И на крају, приступање Србије Европској унији је повезано и са променом система вредности, што опет има везе са недемо- кратским карактером Европске уније јер се рецимо законима којима се регулишу права хомосексуалаца ограничавају права традиционалне породице и већине друштва. Наравно овде није реч само о хомосексуалцима. Апелациони суд у холандском граду Leeuwarden је пресудио, да холандска фондација која се бори за легализацију полних односа између одраслих и деце, не може бити кривично гоњена, јер не представља ризик да подели друштво, одређивање казне од 40. дана затвора и 1000 евра казне у Немачкој родитељима који одбију учешће своје деце на предавању сексуалног васпитања, став о зоофилији у грађанском кодексу Финске и тако даље.

Свети Владика Николај о Европи каже: ”Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде…”

Коначно, ми припадамо источном сектору људске цивилизације, наше вредности су светосавске вредности а не „трговачко уређење“ либерално-демократска идеологија, индивидуалистички поглед на свет и утилитарни морал који покушавају да нам наметну.

1.5.    На Вашој ФБ страници стоји: „Наш циљ јесте ослобођење окупираних територија и уједињење уз истовремени демографски опоравак, и стратешки савез са Русијом.“  Уочи стогодишњице Великог рата Ваши циљеви су ослобађање окупираних територија. Да ли нам можете рећи нешто ближе о овако дефинисаном циљу?
Да би смо знали који пут да изаберемо, морамо најпре знати шта нам је циљ, а циљ је садржан у националном програму који ми немамо. При том, национални програм не мора бити нужно у писаној форми, и то и јесте проблем, јер ми немамо чак ни неписани, у смислу свести о одређеним циљевима којима би смо дугорочно тежили. Али је такође важно и да се одреди и шта нам нису циљеви, да нам се не би поново десило да нам се наметну неки циљеви који нису нису у складу са нашим националним интересима. Као што нам је познато, ”Начертаније” Илије Гарашанина је претпоставило уједињење ”свих народа српских” како он то каже, а уместо тога ми смо се одлучили на савез са осталим јужним словенима према плану Фрање Заха. И управо од онда када смо наше националне интересе и циљеве заменили неким ширим, јужнословенским, а онда и интернационалним, и почиње наш суноврат.

Мислим да ће се већина нас сложити око тога да би наши циљеви требали да подразумевају ослобођење окупираних територија, под којима подразумевам Републуику Српску Крајину и Косово и Метохију и након тога уједињење српских земаља. Истовремено са тим треба радити на демографском опоравку и наравно, на очувању националног карактера и идентитета. Иако ћу овде говорити о ослобођењу Косова и Метохије, исти принципи, важе и за ослобођење РСК.

Први услов да бисмо ово остварили – промена међународних околности је остварен, иако су опозициони политичари пропустили да нам укажу на то, мада имам утисак да су многи уствари пропустили и да то примете. Са друге стране Руска Фердерација такође на потпуно другачијој позицији у односу деведесете године када објективно нису били у могућности да нам помогну, и што је веома важно са недвосмисленим и чврстим ставом по питању Косова и Метохије, и уопште подршке српском народу.

Други услов јесте смена власти у Београду и оспособљавање Војске Србије за извршење постављеног задатка. Када је реч о наоружању подсетићу да је прошле, 2012. године у Београду боравио потпредседник Владе Руске Федерације Дмитриј Рогозин и понудио нам наоружање које би смо могли да плаћамо и контраиспорукама наше робе. Овде бих само скренуо пажњу да би приликом набавке требало узети у обзир и потребе РСК и Републике Српске. Када је реч о самом извршењу задатка, на питање новинара „Да ли Војска Србије данас може да освоји Косово и поред НАТО снага. Је ли способна за то уколико добије такво наређење ?” генерал Здравко Понош, у оно време начелник генералштаба је дао следећи одговор: ” војска Србије је у стању, наравно, да војно заузме Косово.”

Када је у питању албанско становништво на Косову и Метохији, предлажем као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак, дакле исељење косовскох албанаца у матичну земљу, на хуман начин. Није тачно да су Албанци освојили Косово и Метохију наталитетом, немојмо заборавити на њихово досељевање из Албаније. Обично се признавање права на отцепљење Косова и Метохије правдало речима ”Чије овце, онога и ливада.” Је ли време да истерамо овце из наше ливаде? Сетимо се, уколико мислите да ово није исправан став једног хришћанина, приче из Светог Писма о изгоњењу трговаца из храма: ”… и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура.” Је ли време да истерамо трговце дрогом и органима из храма?

Овде бих још морао да приметим једну веома важну ствар, а то је ширење дефетистичког мишљења. Говори се о  враћању Косова и Метохије апстрактно у неодређеном времену, на неодређен начин, а није јасно ни ко је тај ко ће га вратити, или се говори о враћању мирним путем, без икаквог образложења. Или се понавља како ћемо Косово и Метохију вратити кад тад, па макар и за педесет, сто година.

Прво, сетимо се бројних терористичких напада, да ли мислите да ћемо на тај начин умирити људе који су остали тамо да живе, да ли ћемо им на тај начин пробудити наду? Да ли ћемо их на тај начин мотивисати да остану на Косову и Метохији? Друго, 2007 године је од укупног броја становника на  Косову и Метохији било свега 5% Срба, колико ћемо их тамо затећи за 50-100 година? Шта ћемо тамо затећи у материјалном смислу ако знамо да је од доласка међународних снага 1999. године порушено или оштећено преко стотину православних цркава и манастира? Да ли је исправно свесно остављати нерешене проблеме деци и унуцима? Ако ми нисмо спремни данас да жртвујемо нашу удобност или животе да би смо ослободили Косово и Метохију, зашто мислимо да би то била спремна да уради нека генерација после нас? И коначно, према попису становнишва из 2002. године у Србији је живело 7.498.001 становника а 2011. 7.120.666 што је апсолутни пад од 377.335 становника. Простом рачуницом, ако би се овај тренд наставио, долазимо до податка да би нас за 50 година било за преко 2 милиона мање, а за 100 година за преко 4 милиона. Ко би онда вратио Косово и Метохију? Као што сам рекао, ово могу да означим само као ширење дефетистичког мишљења.

Као основ за исељење косовских Албанаца у матичну земљу би послужио и нови закон о држављанству, за који имамо примере  и у законима  земаља европске уније. Држављанство би између осталог изгубили сви који имају и држављанство Албаније, бивши припадници тзв. ОВК и они који су их помагали. У Словачкој је донет закон на основу кога ће словачко држављанство изгубити свако ко затражи држављанство друге земље, грађани Аустрије, Немачке и других држава не могу да имају двојно држављанство. Након депортације Рома пре неколико година, у Француској је урађен предлог закона којим су предвиђене бројне казне и одузимање држављанства у више случајева, поред осталог, ако је реч о лицима која својим понашањем представљају претњу француском друштву или животно угрожавају припаднике француских власти и полиције, на пример ако ране или убију полицајца. Дански парламент је усвојио пооштавање законских одредби о странцима, које предвиђају могућност протеривања странаца који су осуђени на затворску казну,итд.

Када је реч о имовини ситуација је једноставнија, како каже  проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ „Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити.”

Када је реч о другој тачки нашег програма, демографском оправку, ту не мислим само на подизање наталитета. Без демографског опоравка све друге наше активности немају смисла. На првом месту треба зауставити одрођавање Срба из Црне Горе, док је још време, али исто тако треба радити на развијању свести о пореклу код Срба католичке и муслиманске вероисповести. У ту сврху, хвала Богу, можеммо се послужити и бројним примерима од Емира (Немање) Кустурице, до Мехмеда Меше Селимовића, Јосифа Панчића и других. Такође треба радити и на повратку Срба из расејања у матицу. Пример за ово имамо у Руској федерацији где је програм за подршку руских емиграната који желе да се врате у земљу усвојен још 2006. године. Захваљујући овом програму само прошле, 2012 године, из расејања се у домовину вратило 36.000 Руса.

И на крају да се осврнем још и на питање савеза са Русијом. Као што нам је познато ДСС и др. Војислав Коштуница се залажу за неутралност Србије, што не сматрам за исправно.Тежња за неутралношћу би се могла протумачити и као тежња да се одржи status quo, што значи одржати стање онаквим какво тренутно јесте, а нама је у овом тренутку потребно управо супротно, потребне су нам промене, при чему мислим на ослобађање окупираних територија. А то не можемо остварити сами, већ једино уз помоћ савезника, Русије. Уосталом, све што нам се десило и дешава и јесте последица нашег историјског савезништва са Русијом, повезаног са важношћу географског положаја који заузимамо.

1.6.    Разни облици помоћи Скупштини Аутономне Покрајине Косова и Метохије допринели би борби против окупације. Да ли сте размишљали како бисте Ви могли помоћи и укључити се у ту борбу?
Као што сам недавно написао на страници РЕЦИ НЕ ЕУ, управо захваљујући Привременој Скупштини АП Косова и Метохије, ово је, парадоксално једини слободни део Србије, јер је за разлику од власти у Србији, не само легална, основана у складу са Уставом Републике Србије, и легитимна, што се најбоље видело приликом сепаратистичких избора 3. новембра, када су се грађани одазвали позиву на бојкот, већ и ради у складу са  српским националним интересима.

Скупштина АП КиМ се нажалост, без извора прихода налази у врло тешкој ситуацији, последња седница одржана је у неодговарајућим условима, а уз то власт из Београда на различите начине покушава да јој онемогући рад.

Због тога мислим да неопходно да се оснује Фонд за Скупштину АП Косова и Метохије, који би имао за циљ да са материјалне стране омогући нормално функционисање рада Скупштине, али је ова идеја за сада у фази разраде тако да ћемо нешто више на ову тему моћи да кажемо неком другом приликом.

1.7.    Европски фонд солидарности са Косовом основали су млади Чеси. Прилика је да сазнамо нешто више о том фонду, његовим активностима и Вашој сарадњи.
У јуну ове године више патриотских и студентских организација из Италије, Чешке, Француске, Шпаније, Белгије, Холандије, Грчке и Финске објединило је свој рад кроз оснивање Европског фронта солидарности са Косовом са циљем организовања хуманитарне помоћи Србима на Косову и Метохији. Ове године су били већ два пута у посети Србији и хуманитарној мисији на Косову и Метохији. О посети прве, веће групе, су писали између осталог у новембарском броју Геополитике, али и у Печату, а ја сам имао част да будем домаћин другој, мањој групи. О нашој хуманитарној акцији можете прочитати текст на нашој страници, РЕЦИ НЕ ЕУ, који су пренели и ФБРепортер и Србин.инфо, којима се овом приликом захваљујем.

1.8.    Пре неколико дана сте били са пријатељима из Европског фонда солидарности са Косовом у Србији. У медијима није било вести о боравку представника овог фонда и поред чињенице да је Европски. Како објашњавате тишину о њиховом боравку у Србији?
Да у праву сте, штампа није пренела вест о овоме, нису имали времена, морали су да пишу текстове о студентском самиту НАТО који је трајао неколико дана а одржавао се у Београду. Да, они долазе из неколико земаља Европе али нису Европски покрет у оном смислу у коме се термин ”Европски” код нас уобичајено користи, напротив, Европски фронт солидарности за Косово је антиглобалистички покрет, а уз то су и наши пријатељи, у томе и јесте проблем.

1.9.    Током кратког боравка у Београду одвели сте их до храма Св Саве и споменика Вожду, али сте се нашли и на гробу мале Милице. Како су доживели Београд и какве утиске су понели?
Па о њиховим утисцима можда најбоље говори одговор једнога од њих, када сам га питао када ће поново доћи: ”Ми хоћемо што пре! Ја бих кренуо без проблема већ данас, страшно ми све то тамо почиње да недостаје.”

О посети гробу Милице Ракић, нећу овде писати, препоручујем Вашим читаоцима текст на страници РЕЦИ НЕ ЕУ. Игром случаја, када смо кренули ка Калемегдану, застали смо у Кнез Михаиловој улици да купимо печено кестење од уличног продавца. Чувши да разговарају неким страним језиком нашао је из неког разлога потребу да каже ”Ја сам шиптар!”. Поразговарали смо са њим па сам га између осталог питао и да ли је доживљавао неке проблеме пошто живи у Београду, и наравно одговор је био негативан.

Међутим, интересантно је да се они нису превише обазирали на његовов директан одговор већ су закључак логично извели из тога што је сам, на почетку разговора, поменуо своју националност. Када је реч о Храму Светог Саве били су импресионирани самом грађевином, јер је код њих и у црквеној градњи присутна модерна архитектура, али сам се истовремено трудио и да им објасним разлике између православља и католицизма. Из Храма су изашли са иконицама Светог Саве, а из манастира Рача, неколико дана касније, су отишли са православним крстићима око врата.

10. На Косову и Метохији сте провели неколико дана. Шта нам можете рећи о овој посети?

На Косову и Метохији смо посетили две породице, којима смо уручили помоћ. У Штрпцу смо се срели са г.Звонком Михајловићем из СРС-а, бившим председником ове општине. Звонко би заправо још увек био на функцији председника општине да садашња власт из Београда предвођена Николићем, Дачићем и Вучићем није укинула српске институције на Косову и Метохији.

Звонку је понуђено – или ће следити званичну политику Владе из Београда према Косову и Метохији, или ће бити разрешен дужности. Између власти и части Звонко је изабрао част! Камо среће да имамо више оваквих политичара. Он је нашим пријатељима из Чешке објаснио стварне разлоге за окупацију Косова и Метохије.

Након тога смо посетили и Косовску Митровицу. Утисци са Косова и Метохијесу исти као и из осталих делова Србије, али оно што бих хтео овде да нагласим јесте да упркос ризику јер смо на југ Косова, преко Приштине и Урошевца, ишли  са српским таблицама, и  страху, ипак нису одустали од циља пута, да у селу Сушиће уручимо помоћ породици Станојковић. На муци се познају јунаци, у невољи добри пријатељи!

11. У Скеланима су Ваши пријатељи положили цвеће страдалима у последњем рату, а путовање кроз Србију завршили сте у Бајиној Башти. Да ли је циљ овог путовања кроз Србију био и облик борбе у медијском рату у којем смо европским народима приказани као злочинци?

Скелани се налазе у Републици Српској у општини Сребреница, тамо смо положили цвеће на спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани. ”Да праштате морате. Бога ради зло нисмо радили, од зла смо се бранили страдајући на својим огњиштима. Немојте нас заборавити !” пише на споменику.

Да управо то и јесте био циљ. Иако су они већ природно, имали изграђен став о нама, сада је све то поткрепљено и личним искуством – они сада ЗНАЈУ из личног искуства, какви смо ми заиста. Трудио сам се да информације у току боравка не добијају само од мене, причали смо са људима на улици, и са одраслима и са децом, са трговцима у продавници, са полицајцима на граничном прелазу, ишли смо у посете. Они су сада наши најбољи амбасадори, довољно је да прочитате њихове текстове по повратку из Србије, њима више нико не може да каже да су Срби злочинци.

Већ имамо испланирану и другу посету, овај пут ћемо осим Косова и Метохије посетити и Републику Српску и РСК.

12. Имате ли предлог за успостављање чвршће сарадње  са  дијаспором, наравно са онима који су  као Ви предвидели ослобођење окупираних територија.

Потребно је сарађивати и повезивати се не само са Србима из расејања, већ и уопште са нашим пријатељима широм света. Данас је повезивање са њима олакшано захваљујући новим технологијама и интернету.

У економском смислу такође има простора не само за чвршћу него и за другачију сарадњу. Већ смо у неком од претходних питања поменули новац који у виду дознака сваке године доспе у матицу од наших људи у расејању. Када су у питању ове дознаке налазимо се на осмом месту у свету, али када је реч о инвестицијама у матицу налазимо негде на зачељу. Ово мора да се промени, уместо страних инвестиција које сам већ поменуо, треба подстаћи наше људе из расејања да улажу у матицу.

13. Одрасли сте у Чешкој и врло активни у фб групи „Пријатељи Срба на Косову“ чији чланови не само да прате већ и коментаришу догађаје на КиМ. Група има више од 1000 чланова. Можете ли нам рећи нешто више о тој групи?

Већ смо поменули да је г. Вацлав Дворжак председник удружења грађана ”Пријатељи Срба на Косову”, а г. Јаросла Фолдина почасни председник. У циљу информисања чешке јавности основали су информативни портал kosovoonline  и  групу ”Пријатељи Срба на Косову”. Моја сарадња са господином Дворжаком је заправо и везана за ову групу, за коју сам током дужег периода преводио чланке и писао текстове. Велики број њих је и био на Косову и Метохији, а удружење грађана ”Пријатељи Срба на Косову” редовно организује и хуманитарне акције у којима они учествују.

14. Како млади Чеси гледају на будућност ЕУ? Да ли су оптимистични, упркос великој економској кризи?

Оно што је карактеристично не само за Чешку, већ уопште за све земље чланице Европске уније јесте пораст евроскептицизма, како се то најчешће назива. Уосталом и Петер Мах о коме смо говорили, спада у групу младих политичара.

Управо пораст незапослености међу младима у земљама Европске уније представља проблем, у мају ове године просечан проценат незапослености међу младима у ЕУ је износио 23,8%.

15. Будући да живите и радите у Белгији можете нам рећи да ли има разлика између поглгледа на будућност младих Чеха и младих Белгијанца?

Перспективе су наравно различите, не само када говоримо о младима из Чешке и Белгије, већ и када говоримо о младима у оквиру саме Белгије, у зависности од тога да ли говоримо о младима из богатијег Фламанског региона или о онима из мањег и сиромашније Валонског. Лоран Луи (Laurent Louis) је такође млад политичар, председник је партије ”За слободу и демократију” и посланик у парламенту Белгије, ево шта нам он поручује: ”Европска унија је типичан пример негације демократије. На крају, имам један савет за Србе: то је да одбију европски пројекат и да остану суверена држава.Европска унија је диктатура која служи финансијским интересима, то је режим који ни на који начин неће побољшати квалитет живота грађана Србије.”

На крају бих завршио речима Светог Владике Николаја : ”Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом.

С вером у Бога – за Васкрс српске државе на Косову и Метохији – слобода или смрт !

/ Инфо служба Никад граница /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP