Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53247
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6293683
Ko je na sajtu?
Imamo 71 gosta na mreži

KO ĆE BITI NOVI GRADONAČELNIK BEOGRADA ?


08.01.2014./ Akademediasrbija
Piše : Slobodan М.Maričić

Ponosan sam što sam rođen u Beogradu i to pre oslobođenja 1944. godine. Imam krštenicu sa grbom predratne monarhije i srpske Pravoslavne crkve. Drugo sam koleno moje porodice u Beogradu, jedan od oko dvesta hiljada onih koji su oktobra 1944. dočekali  Liberatore. Američke i naše. Rusi su došli sami.

 Da li je to uopšte i kome važno ?  Ne znam drugome, ali meni to nešto znači, kao deo neke tradicije, kao svest o tome gde pripadam u svom mikro kosmosu, gde sam se rodio i gde ću okončati svoje bitisanje. Bivši kradonačelnik Beograda, baraba i lopov kako kažu mnogi, sprdao se : da li je uopšte važno ko je koje koleno i odakle je, i da je njemu lično dovoljno da ima oba kolena. Tako nekako. Zaboravi samo da doda i još koji milion ili milijardu, ne kolena, nego evra, naravno.

Što sam stariji to više razmišljam i patim za tradicijom. Mislim da su naši ljudi svesni da tradicije više nema ni na visokom nivou: državnom, političkom, vojnom i crkvenom. Tačnije naša država Srbija se odrekla tradicije. Ustvari ne jedne , mnogih tradicija. Skoro sve je postalo imitacija. Kič. Plastika. Sramota. Ostali su samo tragovi neke, kakve takve građanske i porodične tradicije. Rekao bih da je porodična tradicija najjača ili najočuvanija u malim mestima i seoskim domaćinstvima, čak bi smeo reći u najmanje obrazovanim slojevima Srba.

Za takozvanu građansku kategoriju stanovništva, pod kojom se danas bukvalno podrazumevaju oni koji žive u gradovima, bave se nekim birokratskim ili administrativnim radom, javnim poslom i žive kao činovnici na budžetu to je nepoznata priča. Umetnika, kulturnih radnika, i sijaset zanimanja sve do uglednih trgovaca više nema. A oni su bili nosioci tradicija i nestali kao " simboli trule Jugoslavije".

Mi zapravo nismo nikada imali buržoaziju, iako su se „proleteri“ u Drugom svetskom ratu, ustvari u onom bratoubilačkom ratu u Srbiji navodno  borili protiv "srpske buržoazije". Pobiše tu navodnu buržoaziju po gradovima pre svega i tako pobiše i naše brojne tradicije.

Dođoše dođoši i zauzeše sva komandna mesta: komandu grada, sve do komande svih komandi. Naravno ne sećam se ko je bio prvi gradonačelnik Beograda posle rata, ali pamtim da do dođoša  Đinđića uprkos partizanštini, samo tri gradonačelnika nisu bili oni, koji se nisu rodili u Beogradu. Sa Đinđićem i posle njega više to kao nije bilo važno, a ni danas kao što kaže bivši kradonačelnik  Đilas. Posle rata nije bilo dostojanstvenih gradonačelnika, mada neki ističu Branka Pešića, ali greše, jer je, on bio zemunac. Od rata dakle to  behu samo komunisti, sa Đinđićem levi anarhisti, posle Đinđića levorukidesnodžepovci ili kradonačelnici. Pola Beograđana kaže jeste tako, druga polovina kaže nije tako,   a ona treća - srpska  polovina kaže: mož’ da bude, ne mora da znači. 

Ipak znači. Kao što je sramota bilo nametanje da za gradonačelnike gradova i varošica po Srbiji dovode komesare „sa strane“ , tako je po meni, red da neko ko se rodio u Beogradu bude i na čelu toga grada. Mislim da ti ljudi ipak nekako drugačije „osećaju“ Beograd od onih koji dođu sa navikama druge sredine. To važi i za predsednike opština po Beogradu, pa i za gradonačelnike drugih gradova i varošica po Srbiji.  Ne mislim da je to neki separatizam ili drugi „ - izam“ , ja jednostavno mislim da je to red. Jer mi se čini da ti ljudi koji su odrastali ovde, imaju tragove sećanja kako je rastao njihov kraj, njihova opština i Beograd. I da oni najbolje znaju šta je potrebno da Beograđani budu zadovoljni.

Sećam se perioda druge revolucionarne borbe, kada je SPO, tačnije bračni par Dana i Vuk - dođoši iz dve vukojebine, žario i palio po Beogradu pošto se malo najeo i naučio nešto u vojvođanskoj Međi. Hteo sam desetinu puta da povratim na televizor, kada su njihovi rođaci pravilno razmešteni na komandna mesta u gradu objašnjavali planove i probleme Beograđana. Čistim crnogorskim jezikom čoče, da jebe oca jasno, jasnije ne može bit, puni iskustva za rešavanje problema velegrada koje su skupili  u Beranama ili drugim metropolama  Crne Gore i bratske Hercegovine.

Nemam ja ništa protiv nikog na nacionalnom planu: odakle je, ko je i zašto je došao u Beograd a naročito kada će da ode iz Beograda. Ne. Nikako. Ja sam običan srpski nacionalista, koji voli tradicije i srpske običaje, koji voli da mu je vođa ne onaj slepac iz Srbije Stradije, već Srbin iz Srbije. Da mu je gradonačelnik neko ko će znati da objasni gde je i šta je Kalemegdan, da ne preskače tramvajske šine da ga ne udari struja, da zna gde je koji kraj Beograda i da dođe u neku beogradsku ulicu i kraj gde je rođen i gde je odrastao, školu u koju je išao i crkvu gde se venčao. Jel’ to mnogo ili neprirodno ?

Čini mi se da je to pravilo mnogih evropskih i svetskih metropola, a Beograd je metropola ili ... ?

Svaka kolona dođoša je sa sobom ponela i donela u Beograd neke svoje navike, lokalne običaje, prangije, pesme i „naglAsak“ . Neću da kažem i blato na cipelama iz svoga kraja, koje se nekima neverovatno teško skida sa cipela, recimo u mojoj zgradi.  Kada nešto računam u zadnjih dvadesetak i više godina jedno pola miliona opkoli Beograd. Svako poštovanje i razumevanje onim Srbima  koji su došli u Beograd i oko njega,  jer izbegli od noža i muk, i koji ne streme da budu direKtori naprimer beogradskih komunalnih firmi.

Mislim na one danine i vukove Crnogorce koji su na Dedinju i obodima grada sagradili vile čije su garaže pune, a podrumi prazni ovaca i koza, kojih se  gazde kada siđu i njih čežnjivo sećaju, iz vremena  mladosti im, pa  livada i gora i misle koliko bi stoke ( još) u kuću moglo da im stane.

Evo, bliže se izbori za prvog čoveka Beograda, a kakve smo kurate sreće dobićemo opet nekog kradonačelnika. Sem ako nam u tu fotelju ne uskoči neka brkata žena, sa odličnim ocenama iz fizičkog , domoljudnog porekla, znanjem mađarskog i bošnjačkog jezika, koja će da plaši sve kada bude išla da piša u muški wc. Nemoguće, a ? Sve je u Beogradu i Srbiji moguće.

E ljudi moji čega je sve bilo u ovom Beogradu od okupacije 5. oktobra 2000.-te, i čega sve ima danas, neki mi ne bi verovali.  Posle oktobra 1944. bar se znalo gde ko piša.

Ljudi, Srbi, Beograđani, Braćo: glasajmo zato za Beograđane.

Ali, ko će uopšte nas da pita? Biraće ga kao i do sada : elita Beograda - stado odbornika i čobani dođoši.                 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP