Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54158
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301082
Ko je na sajtu?
Imamo 60 gosta na mreži

СТО ОДСТО ВУЧИЋА ЗА НУЛА ОДСТО СРБИЈЕ


06.02.2014. / pee-Академедиасрбија
Пише: Миодраг Зарковић

Подршка коју Александар Вучић, односно његова Српска напредна странка, ужива међу грађанима Србије (45 одсто), сасвим је безначајна према подршци коју Александру Вучићу пружају опозиционе странке – пуних 100 процената.

 Када се мери на узорку његових савезника из владајуће коалиције, превремено и привремено самораспуштене, Вучићева омиљеност је и даље висока, мада се унеколико колеба (креће се између 60 и 80 одсто), али је зато његов рејтинг међу странцима зацементиран: уобичајених нула одсто, колико припада сваком политичком представнику државе Србије.

Изнети опис Вучићеве омиљености тачан је 75 одсто. Оно за опозицију, савезнике и странце је исправно, али податак у вези са грађанством није, иако 100 одсто српских гласила одиста тврди да јесте. Бројка о 45 одсто „вучићеваца“ у Србији непрестано се понављава у средствима јавног извештавања, која се, сведена на тридесетак одсто памети, редовно позивају на истраживања јавног мњења. Сама истраживања збиља садрже дотичне рачунице, али то није никакво чудо, с обзиром на то да су агенције за утврђивање јавног мњења 100 одсто у рукама странаца или страних плаћеника.

Сам Вучић је стварног стања ствари свестан 50 одсто. Зна колико га воли опозиција, и зна колико је одиста омиљен у сопственој коалицији. Али, залуђује се у погледу грађанства и странаца. Што се тиче првих, он збиља верује у бајке о 45-процентној подршци; само се плаши да му се то богатство не распе, па поверемено опомиње своје послушнике да се не уљукују толиком подршком; али да верује – верује. Што се тиче других, он благу представу нема о томе колико им се истински гади.

Како да им се па не гади, када се пред њиховим очима снисходљиво преокренуо за 100 одсто, па још онако како су могли само да пожеле! Зато им је сада услужан и користан 150 одсто, али им је једнако и одвратан, због чега су га, примера ради, у Бриселу приликом једних преговора држали у каквом ћумезу у којем је било нула одсто дневне светлости (што је обнародовао главом и брадом Александар Вулин, који од Вучића дрхти 100 одсто, а и делио је наведену мрачну просторијицу са њим, тако да се прича комотно може сматрати стопроцентно веродостојном, као и закључак да су ова два мајстора изгледа поносни на ту епизодицу). Ти преговори су, дабоме, они од априла прошле године, на којима се коцкало у 15 одсто српске државне целине, тачније, у покрајину коју је власт Вучића и Ивице Дачића управо том приликом пристала да изда 90 одсто, а преосталих 10 одсто ће, како је после недавног интервјуа са Вучићем проценио загребачки новинар Дарко Худелист, проћердати без икаквог оклевања, само кад се то буде и затражило.

Та покрајина се, иначе, зове Косово и Метохија, а у српским гласилима је као озбиљна тема присутна нула одсто. То је зато што српским телевизијама и дневнима новинама 100 одсто руководе кадрови који збирно поседују нула одсто достојанства. Када Вучић, са 72 одсто склопљеним прстима, таквима рекне да се Косово и Метохија убудуће имају покривати искључиво сервисно, наравно да наилази на послушност која понегде прелази и 100 одсто (рецимо, када мајстори избаце Космет чак и из временске прогнозе).

Штета коју Србији наноси тај и такав Вучић, за оквирних 40 одсто је већа од оне коју је иза себе оставио Борис Тадић. Од истих су скрупула обојица пелцовани, у борби против исте Уставне преамбуле су им текли властодржачки дани, али је разлика у томе што је Тадић са српским национализмом, којег се искрено грозио, имао нула одсто додира. Насупрот томе, Вучић је српски ововековни национализам победио тако што га је позвао да му се придружи у издаји. Вучић је родољубље у Србији просто сатро, уништио га је безмало 100 одсто, претворио га је у погано сопствено наличје јер му је понудио нула одсто одговорности. Када јалово, искомплексирано, ситнодушно, недорасло родољубље – какво српско родољубље већински и јесте, још од како је захваљујући некаквом фаустовском договору претекло из титоизма – изузмете било какве одговорности, када му дате прилику да данас лупета сасвим опречно од онога што је рецитовало јуче, када му за ТВ гостовања и чланства по управним одборима затражите да заузврат подави оно мало Срба што се још опире завојевачима... онда се оно преиначује у ругло. Онда том родољубљу одједном постају стопроцентно прихватљиви и Чедомир Јовановић, и Ненад Чанак, и Вук Драшковић.

Такав суноврат већ дотрајалог родољубља Тадић није могао да подстакне, зато што је био превише – преко 90 одсто! – заљубљен у себе. Тадић је могао да се рве са српским ововековним национализмом, али није могао да га сломи. За такав посао ипак је био потребан неко ко се стиди нула одсто. Рецимо, неко ко ће да се сто одсто разведе, па да се поново ожени (можда само 50 одсто, пошто није извесно да је брак склопљен и у цркви и у општини), па да о његовом венчању сва гласила укупно известе нула одсто (таман колико и смеју), а да он на крају у емисији код извикане водитељске успијуше – Оља Бећковић, хиљаду посто – бесрамно кука како је изложен некаквим застрашујућим медијским прогонима и „прљавим кампањама“. Био је неопходан неко ко нема нимало срама, али зато има војску безимених страначких преторијанаца који каче припремљене коментаре и лупају „плусеве“ и „минусе“ по читанијим интернет окупљалиштима широм региона.

Српским политичким и друштвеним врхушкама је, као савршено оправдање за потпуни слом које су и саме одавно прижељкивале, на челу био потребан сто одсто превртљивац, сто одсто лажов и сто одсто кукавица. Таквог је добила у Александру Вучићу. И то су једини проценти са којима човек може безусловно да рачуна када је Вучић у питању. Све остало је променљиво, или сумњиво, или скроз неутемељено. Нарочито фамозних 45 одсто подршке грађана.

Прво, сви који папагајски понављају ту бројку – и гласила и анкетари – већ су небројено пута ухваћени у лажима, а не памти се да су икада затечени у ширењу истине.

Друго, у последњих годину и по пука излазност на локалним изборима широм Србије једва добацује до 50 одсто; целокупна политичка клика Србије, дакле све странке које на разним нивоима учествују у политичком животу, удруженим снагама не би могла да достигне толику подршку коликом гласила и анкетари часте Вучића сваки пут када из извештаја изоставе кључну напомену да су обрађени искључиво опредељени бирачи. (Штавише, упадљива разлика између очитане подршке Српској напредној странци, која износи фамозних 45 одсто, и Вучићевог личног рејтинга, који иста истраживања мере на 25 одсто, показује да се стање мења из корена када се у коначни рачун уврсти целокупно гласачко тело.)

Треће, чак и да заиста безмало половина Србије подржава и обожава Вучића, то је премало. Броза су волели више, а Броз је последњи овдашњи владар који је био толико заштићен колико и Вучић. Из беспризорне гомилетине која парадира српским екранима и дневном штампом, буквално нико не сме да оптужи Александра Вучића ни да се наново оженио, а камоли да га окриви за права непочинства, међу којима је одрицање од Косова и Метохије свакако најпогубније, мада не и једино; и опет, поклоници Вучића и његове странке нису већина међу грађанима Србије.

Али, Вучић данас неспутано влада Србијом. Човек буквално без иједне врлине (бројевима: нула одсто), најмоћнији је појединац у држави, којом се поиграва онако како му налаже његова разметљива, накинђурена приземност. То је зато што нико никада није имао овако бедне политичке противнике, као што их има он.

Ништа се ту неће променити ни после предстојећих, никада предвидивијих избора. Када март буде навршавао својих 51 одсто, дакле 16. увече, сва је прилика да ће Александар Вучић славодобитно склапати скупштинску већину за председниковање Владом. Међу понуђеним му моралним кепецима, разабираће кога жели за сарадника на уносном послу комадања Србије. Ово зато и нису српски избори. Ово је Вучићев избор. Ово је његов „ријалити шоу“. Као што је првог фебруарског дана без имало образа и обзира изрежирао „спасавање“ детета из завејаног војвођанског аутобуса (што су роботизована гласила преносила као ударну вест, а наглашено улизички „Курир“ слике Вучића и Новака Ђоковића на насловној страни испратио малоумним натписом „Хероји!“), тако ће и 16. марта својим трапавим рукама унети у власт неког од недоношчића завејане политичке позорнице.

Срећа у несрећи је што цео тај циркус неће бити ни од какве суштинске важности. Судбина државе и народа не зависи од тога ко ће уз Вучића шеиковати Србијом, него ко ће му се супротставити. А то место се не попуњава изборима. Никада и није. Питајте Карађорђа. Или Кастра.
 

/ Извор: Фронтал.срб / 
 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP