Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 71994
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6439838
Ko je na sajtu?
Imamo 75 gosta na mreži

КАКО СУ НАС ОПЉАЧКАЛИ


11.02.2014. / pee-Академедиасрбија
Звонимир Трајковић

Ко не запамти историју, иста ће му се поновити ....

Југославија у тренутку распада дуговала је око 16 милијарди долара или ради лакшег рачунања ако то по данашњем курсу прерачунамо око 11,5 милијарди евра. Дaнаc je дуг држава бивше СФР Југославије већи од 133 милијарди евра, односно око 185 милијарде $

 Без претензија да овом приликом улазим у политичко-националне, па и верске разлоге разбијања СФР Југославије, којих је неоспорно било, желим да вам на практичном примеру покаже стварне, и главе разлоге за њено разбијање. Коме је разбијање Југославије требало, ко је ту профитирао, а ко остао опљачкан - закључите сами.

Бивша Југославија у тренутку распада дуговала је око 16 милијарди долара или ради лакшег рачунања ако то по данашњем курсу прерачунамо око 11,5 милијарди евра. После 17 година од распада, крајем 2008 године државе, чланице бивше југословенске федерације дуговале су укупно 117,3 милијарди евра, а по незваничним подацима почетком јула ове године дугују фрапантних 133 милијарде евра. Кажем фрапантних јер је ово државни дуг, коме треба додати још бар исто толики, настао задуживањем предузећa код банака у иностранству, али и самих грађана код опет иностраних банака које послују на овим просторима.

Тада те 1990-те, Влада СФР Југославије коју је водио Анте Марковић, није могла да добије нове кредите, јер су страни повериоци као ММФ и СБ процењивали да је Југославија презадужена. Када тих 16 милијарди $ упоредите са данашњим степеном задужености цела ствар изгледа невероватна. Поставља се питање да ли су људи из ММФ, СБ, као и остали повериоци у међувремену полудели или је све урађено да би се непостојећим парама (лажним новцем, без покрића) опљачкала реална имовина земаља бившег социјалистичког блока. Путем наметнутих „приватизација“ и грамзивошћу запада спирала задуживања се све више убрзавала све до момента када је свет финансија улетео у неке виртуалне воде које су на крају довеле целу планету до прага финансијског и монетарног слома. Али да то размотримо мало кроз бројке.

Према подацима Министарства финансија Хрватске расподела дуга екс Југославије од 11,5 милијарди евра највећим делом спроводила се по кључу ММФ-а и одлукама „Бадинтерове комисије“. Тако је СР Југославија (Србија и Црна Гора) наследила 36,5 одсто (4,198 милијарди евра), Хрватска је преузела 28,5 одсто (3,278 милијарди евра) дуга, Словенија 16,4 одсто (1,886 милијарди евра), Босна и Херцеговина 13,2 (1,518 милијарди евра) и Македонија 5,4 одсто (621 милиона евра). То је према садашњим дуговањима више него скромно задужење и права Божија благодет.

                                      

Да одмах рашчистимо. Не спадам у југоносталгичаре већ ми је намера да кроз чисто економску призму покажем зашто је СФР Југославија разбијена и покажем како смо тиме сви много изгубили са реалним изгледима да се нећемо опоравити ни у наредних 50 година. И Швајцарска је држава трију нација, Немаца, Француза и Италијана, не воле се међусобно, али заједничку државу чувају као интерес доброг живљења. Па да још једном поновим. У очи коначног распада СФР Југославије у октобру 1991, према подацима Народне банке Хрватске (НБХ), бивша држава била је дужна око 11,5 милијарди евра односно око 16 милијарди $ прерачунато по садашњем односу долара и евра. И тада нас је ММФ (Међународни монетарни фонд) као и СБ Светска банка) прогласила високо задуженом земљом којој се више не би требали одобравати међународни кредити. Инсистирајући да се са СФР Југославијом мора урадити обиман репрограм отплате дуга уз обавезне реформе целог финансијског система. Али то је било тада. Што се нових задуживања тиче данас би цела ствар требала да буде много тежа, јер исте те државе које су чиниле бившу Југославију према пресеку НБХ на дан 30. јуна 2008 године дуговале су ни мање ни више него 94,8 милијарди евра. У јануару 2009. године та цифра се попела на 117,3 милијарди евра да би 01. јула 2009 износила 133 милијарди евра (процењена вредност) или невероватних 184,98 милијарди $.

                

Део овог убрзаног задуживања од 94, 8 на више од 133 милијарди евра све држава и њихове политичке „елите“ правдају финансијском кризом, али како правдати оволику задуженост до појаве финансијске кризе? Али гле чуда. ММФ и СБ сада не процењују да су земље проистекле из екс Југославије, са покиданом и распарчаном привредом презадужене, већ деле кредите и капом и шаком. Тачно, најчешће за попуну такозваних девизних резерви, које ми као и остале наведене државе опет чувају у њиховим великим западним банкама.

Пљачкање Србије
Да прво мало разјаснимо случај Србије. Када су 1992. СР Југославији (Србији и Црној Гори) уведене санкције ми смо према ММФ, СБ, Лондонском и Париском клубу дуговали око 6,944 милијарди $ или 4,991 милијарди евра према данашњем курсу. С обзиром да смо били у блокади те да је платни промет са иностранством био блокиран СР Југославија није могла редовно да отплаћује свој дуг нити да се задужује. Но ипак ми смо преко приватних или наводно приватних фирми (због ниске цене дуга) откупили део дуга, па смо 2000 годину дочекали са укупним дугом од око 5,600 милијарди $ односно 4,026 милијарди евра.

Готово свима је познато да је запад у рушење Милошевића уложио велики новац а да је само за организацију 05 октобра потрошено око 70 милиона $. Али запад не баца паре. Одмах по доласку „демократске власти“ самозвани „експерти“ из Г-17+ преузимају обимне радње да се менторима који су их довели на власт, те уложене паре у рушењу Милошевића врате. Тако је Мирољуб Лабус као потпредседник Савезне владе ноншалантно потписао да СР Југославија прихвата да плати све редовне, затезне и казнене камате ММФ-у, СБ, и осталим горе поменутим повериоцима. Још ноншалантније је прихватио да се СР Југославија одриче свих камата на наша блокирана средства у страним банкама, која узгред речено ни до данас нису враћена - а радило се о суми од око 1,7 милијарди $. Знао је Лабус, а и западњаци, да су нас они увођењем санкција и прекидањем платног промета са иностранством блокирали и онемогућили да редовно сервисирамо дугове, те да ми у том делу не сносимо никакву кривицу - већ искључиво они. Али зато је Лабус и доведен на место потпредседника Владе, а асистент Динкић за гувернера НБ Југославије, како би све те чињенице игнорисали и својим западним менторима омогућили дебелу пљачку Србије. Тако су западни лешинари преко ноћи само на наплаћеним каматама „зарадили“ око 8,6 милијарди долара, па се наш дуг са 5,6 попео на 14,2 милијарде $.

Од стране запада, перфектно урађен посао. У рушење „непослушне“ Милошевићеве власти уложиш око 200 милиона $, а онда инсталираш своје поданике и одмах си „зарадио“ 12,4 милијарди $. Да не буде забуне, 8,6 + 1,7 отетих средстава + 2,1 по истој методологији прорачунатих камате на наша замрзнута средства износи 12,4 милијарде $ које данас сви ми убрзано отплаћујемо. Онда нам уз „посебне преговарачке способности“ Лабуса и Динкића наведени повериоци широкогрудо отпишу 2,8 милијарди $ дуга, па Лабус и Динкић поберу политичке поене код грађана. У читаву обману грађана активно учествују и „демократских“ медији под контролом Сороша лажно информишући грађане да је СР Југославији отписан велики део дуга – а то није чак ни онај износ који нам је отет. Па уместо да поменути „експерти“ кривично одговарају за огромну штету нанету држави, они и даље експертују, уништавајући земљу.

Друга етапа пљачке наступа одмах. С обзиром да су нас бомбардовањем темељно разорили, онеспособили и оно мало привреде која је нешто радила, земља није у могућности да редовно враћа транше прекомпонованог задужења од 9,6 милијарди $, и мора да од ММФ и СБ узима нове кредите како би редовно сервисирала дугове и попунила буџет. И са „доброг“ запада кредити стижу, али уз услове - наравно.

Ту уз услове почиње трећа фаза пљачкања Србије. Први услов је да Динкић и Лабус ликвидирају све наше значајније банке како би се отворио простор за улазак западних страних банака. Оне ће онда покупити штедњу грађана и нашим парама ломити привреду, селектирајући коју ће производњу кредитирати, а која ће предузећа неодобравањем кредита отерати у стечај - да би их у четвртој фази пљачке купили што јефтиније. Поред отварања простора страним банкама за пљачку привреде и грађана која се и данас спроводи путем енормних камата, важност ликвидације домаћих банака била је и у томе што су оне имале као гаранцију својих потраживања власништво над великим делом привредних субјеката, који се под хипотекама домаћих банака нису могли продати западним купцима. Наши већ наведени „експерти“ доведени на власт да то спроводу, предузимају одлучне кораке и за само два дана затварају све наше значајније банке, а на улицу шаљу око 9.200 банкарских чиновника. Чак су их и у ММФ-у похвалили да је посао урађен перфектно, темељно, и крајње ефикасно. Нису остали само на похвалама, већ су Лабусу, Динкићу и Јелашићу обезбедили места, ако нешто пође по злу, а и одвојили добре милионске износе на њиховим рачунима у страним банкама како би у сваком случају били обезбеђени.

Да би банкарска пљачка трајала што дуже светски банкари су одвојили и неколико десетина милиона евра да би ови „експерти“ формирали своју странку, која ће кроз Скупштину и Владу у којој учествују, сада институционално наставити пљачкање Србије. У нашој политичко-владајућој „елити“ сви играчи имају своје улоге, од „умерених националиста“ преко прагматичара, до оних који су директно антисрпски оријентисани – па на изборима имамо широку лепезу избора. Али када све њих према ономе што су урадили проанализирате схватите да је то исти олош офарбан само различитим бојама. Пре неколико година написао сам текст „Четири јахача апокалипсе“ описујући пред изборе, ко су и шта су ти наши водећи кандидати и странке.

Убрзана приватизација
Лабус и Динкић су своје задатке одрадили ваљано и отворили простор тако да је сада могла да отпочне четврта фаза пљачкања Србије - убрзана приватизација. У складу са западним програмима сада на сцену ступа друга припремљена екипа са Ђинђићем као премијером, Ђелићем као министром финансија и економије, Александаром Влаховићем министром за преструктуирање привреде и приватизацију, чијем министарству уједно припада и владина Агенција за приватизацију. Горан Новаковић постаје министар енергетике и рударства, Горан Питић министар за економске односе са иностранством, Марија Рашета Вукосављевић за саобраћај и телекомуникације и да не набрајам све те експерте лоповлука. За Ђелића, Новаковића, Питића готово нико није ни чуо, јер управо као „експерти“ долећу из иностранства право у кључне министарске фотеље. Влаховић и Ђелић су се као експерти консултанти већ „прославили“ у Пољској, Чешкој…па су их отуда и буквално протерали, али су за нашу убрзану приватизацију, одлични - јер су се за западне менторе већ доказали.

У социјалистичком систему готово су сви живели су од својих плата које нису омогућавале стицање значајнијег богатства. Стога у убрзаној приватизацији грађани Србије нису могли ни да учествују јер нису располагали капиталом којим би могли купити било које предузеће. Новац су једино имале стране западне компаније за које је убрзана приватизација кроз све ове горе наведене потезе и припремана. Брзо је „купљено“ све оно за шта су странци били заинтересовани, по багателним ценама које чак не прелазе ни саму вредност земљишта на којој се нека фабрика налазила. Тако су од стране запада инсталирани Влаховићи, Ђелићи… одрађивали послове за које су на власт и доведени. Навешћу неке примере који много тога говори и објашњава зашто је Србија данас у безизлазној привредној ситуацији осуђена да живи искључиво на кредитима ММФ, СБ, и страних поверилаца.
Кад „Сартид“-у (железара, нова и стара, фабрика белих лимова, ваљаоница…) скинете 650 милиона девизних кредита обавеза и то пребаците да враћа држава, а онда га продате за 26 милиона то је више него пљачка. Јер сте Србију одштетили за више од 2,5 милијарди долара. Како? Сартид је странцима био интересантан, јер је то била релативно нова железара, добро лоциранa поред Дунава чиме је транспорт концентрата гвожђа олакшан, и која је у свом саставу имала и ваљаоницу лимова, као и ваљаоницу тражених белих лимова.

Оно што је било посебно интересантно је, да се у Србији после бомбардовања налазило око 11 – 15 милиона тона најквалитетнијег отпадног гвожђа, од срушених мостова, хала и других објеката. То је значило да се сировина са преко 90% метал налази у пречнику од свега неколико стотина километара од железаре, и када се то претопи оствариће се огроман профит - јер је цена гвожђа на светском тржишту била одлична. Уједно то отпадно гвожђе је перфектна сировина за континуирани рад железаре од 6-7 година пуном паром. Железара данас не ради јер залихе отпадног гвожђа су готово истопљене, цена гвожђа на тржишту је пала, а огроман профит „US Steel Serbia“ је одавно пребацио на рачуне у САД.

Србији је остало огромно еколошко загађење о којему су власти ћутале, хиљаде отпуштених радника, а сада и преостали радници железаре на принудном одмору, са неизвесном будућношћу када ће се рад, и да ли ће се рад уопште наставити. Држава је грађане и раднике обмањивала успешним радом „US Steel Serbia“ највећим извозником у Србији која од тог извоза нема ништа, јер новац од тог извоза не остаје у Србији. Приватизациони „експерти“ нису објаснили да су таквом приватизацијом дебело опљачкали Србију и да ће страни власник у Србији нешто радити док му тај посао доноси добар профит, када тога више не буде или када се он изједначи са земљом из које долази, затвориће фабрику и све раднике отпустити. То је приватно, сада његово, и Влада га у томе не може ничим спречити.

Други бисер приватизације је продаја обе фабрике цигарета у Нишу и Врању за око 850 милиона $, али под условом да 5 година они имају потпуни монопол на тржишту цигарета у Србији, па самим тим контролишу и увоз цигарета. Ако знамо да грађани Србије годишње на цигарете троше око 1,2-1,3 милијарди $. Лако можете израчунати за колико ће страни купци отплати купљене фабрике и какав ће онда профит згртати годинама. Оно што је ту још катастрофалније „DIN-Philip Morris“ и „British American tobacco“, чим су фабрике купили отпустили су скоро половину радника и пребацили их на наш и онако преоптерећен пензијски фонд. Довели су и своје добављаче па се у Србији више не производе картонске паклице, полипропилен за паковање, док се и дуван увози из Турске… или кратко речено у српским цигаретама нема ви С од производа из Србије. Колико је у том ланцу производње цигарета људи остало без посла можете видети у Мачви, Посавини, јужној Србији, где се дуван више и не сеје, а хиљаде сеоски домаћинстава је остало без значајних прихода. Затворена је „Вискоза“ у Лозници, јер свој полипропилен и целофан више нема коме да прода, а „Картонка Авала“ се свела на радионицу са 50-так запослених. Да вам не бих одузимао време навео сам само два примера мада и у Србији има јако много.

Оваквим и сличним „страним улагањима“ је српска привреда затварана, па ће се оно фрапантно задуживање из графикона са почетка текста само увећавати док ММФ и остали не кажу доста. А онда када ускоро дође тај тренутак „демократски експерти“ збрисаће из Србије, остављајући грађане да у банкротираној држави грцају и почну да државу граде из почетка. Тим доносиоцима „демократије“ и промотерима страних улагања као спасоносне варијанте оживљавања привреде, биће удобно на неким егзотичним острвима и новцем који су кроз корупционашку приватизацију обезбедили на рачунима у страним банкама. Биће удобно све док нова озбиљна држава не пошаље „девере“ по њих да их доведу и објасне за чији рачун су се они поигравали са државом, пљачкашком демократијом распродајући национална добра, као да им је то тата оставио. Један посланик је пре више година упорно настојао да за говорницом исприча како „Прича има тужан крај“ али су се сви грохотом смејали. Мислим да ће прича стварно имати тужан крај.

„Страна улагања“ сам ставио под знаке навода јер се ради о чистој превари грађана иза које се крије невиђена пљачка Србије, а која само носи привлачно име. Кад продате свој стан или кућу и одете да будете подстанар, сматрате ли то добитком или губитком, и називате ли то страним улагањем. Можда би се страно улагање могло назвати када би Србија продала 40% деоница „Сартида“ или 30% деоница фабрика дувана и тај новац био уложен у ревитализацију или осавремењивање тих фабрика. Да је држава на себе преузела 650 милиона дуга „Сартид“-а он би готово исто успешно могао да послује као и „US Steel Serbia“ јер га је то превелико дуговање и гушило - али би огроман профит остао у Србији. Код дуванских фабрика то није ни било потребно јер су оне ионако врло успешно пословале – али су експресно морале бити продате јер су почеле да извозе цигарете на велико руско тржиште – што се светским мултинационалним компанијама никако није допало. Под „страна улагања“ се једино могу сматрати Гринфилд инвестиције (Greenfield investment) за које је карактеристично, да се са послом почиње од почетка, без претходне инфраструктуре, пословних простора и радника. На ливади како то и ми и Енглези кажемо.

Било је код нас и таквих Гринфилд инвестиција али су оне биле искључиво у сектору трговине, као додатни облик пљачкања Србије. У Србији је од 2000. изграђено на десетине великих тржних центара разних светских компанија које су те мегамаркете напуниле претежно страном робом. Да би се та страна роба широке потрошње могла исплативо увозити прискакале су „наше“ марионетске Владе и доносиле „повољне“ законе, а све под изговором неопходног приближавања Европској Унији - у коју сигурно нећемо никада ући, или бар не док то не буде и њихов интерес. Динкић је као министар економије увео кредитирање грађана да би се та увозна роба широке потрошње масовно куповала, а и да би стране банке лихварским каматама које су и четири пута веће од сличних кредита у Европи добро зарадиле. Гувернер Јелашић је у сфери монетарне политике одрадио свој део задатог посла. Динар је држао далеко изнад његових реалних вредности у односу на $ и евро што је увозну робу чинило јефтинијом, а због неповољног курса извоз из Србије је био практично неисплатив. Наравно, и гувернер Јелашић је све то радио за „наше добро“. „Чувао је вредност домаће валуте и обуздавао инфлацију“. Лепо звучи само да је још истинито. Тако се Србија нашла у виру „демократских лопина“ који су за себе ипак покрали мрвице у односу на обим пљачке коју су омогућили својим западним менторима.

Ушле огромне паре, продали смо скоро све – и на крају банкрот
Да бих вам ово из наслова објаснио као и размере пљачке Србије мало више приближио, послужићу се једним изводом из интервјуа који је Др. Млађан Ковачевић, професор универзитета и редовни члан Академије економских наука дао за „Блиц недеље“ - у коме каже: „По рачуници НБС, септембра 2008. динар је реално вредео 108 одсто више него крајем 2000. Толика прецењеност домаће валуте довела је до енормног увоза и гушења домаће производње. Од 2001. у Србију је ушло преко 62 милијарде долара у нето износу. И све је то појео огроман увоз – јер је домаћа производња гушена па данас мало тога и производимо. Тај, екстремно неолиберални концепт реформи довео нас је на ивицу слома какав су доживели Мексико, Русија, Аргентина… На питање новинара како је дошао до цифре од 62 милијарде $ професор Ковачевић одговара.

– По основу нових задуживања, од 01. јануара 2001. остварен је девизни прилив од 21 милијарде $ у нето износу. По основу дознака из иностранства дошло је око 26 милијарди, а око 15 милијарди су приходи од приватизације, гринфилд и портфолио инвестиција. Банке и предузећа дуговале су крајем 2000. године око две милијарде $, а крајем прошле године њихов инострани дуг премашио је 21 милијарду долара. Лудило олаког задуживања потпуно је превладало. Да сам се ја питао, ако се предузеће већ задужује, инсистирао бих да се тај новац употреби за увоз опреме, репродукционог материјала и знања, а не за увоз роба широке потрошње. За осам година збирна вредност увоза је преко 105 милијарди долара. Све се увози. Погледајте „US Steel Serbia“, они све живо увозе. Осим, отпадног гвожђа и можда, креча. Па ваљаоница у Севојну, „Петрохемија“, „Тигар“, фармацеутске куће. Све оне своју производњу заснивају на увозним компонентама“ – крај цитата.

Када сада узмете оловку и ово што је изнео професор Ковачевић мало пресаберете доћи ћете до закључка о размери пљачке своје земље (ако је уопште сматрају својом?), а коју спроводи српска власт. Добијете од запада по скупим каматама 21 милијарду $ кредита а онда исцедите из џепова својих грађана још 84 милијарди $ па увезете њихову робу за 105 милијарди $. Стим што у ово цеђење џепова грађана нису урачунате и милијарде $ које су однеле стране банке, цедећи грађане својим лихварским каматама за кредите којима је купована та роба широке потрошње.

Све ово наведено потпуно је угушило производњу у Србији, чак и у пољопривреди, која је издржала и осмогодишње санкције и године ратова, али ово смишљено уништавање земље и привреде коју спроводи сопствено државно руководство је немогуће издржати. Стога кад кренете на утакмицу, свратите до мегамаркета хрватске компаније „Идеа“ и купите семенке за грицкање Made in China. Наших нема. Ми ни тикве више не садимо јер нема ко да их купи, па нема ни семенки из њих. А како је до тога дошло? За биолошки опстанак човека потребне су само три ствари: вода, храна и нешто енергије за обраду земљишта, и да се не смрзнемо. Осмогодишње санкције према Србији су се показале недовољно делотворне управо због тога што Србија има ова три елемента да би могла преживети. Стога је, од стране наших „пријатеља“ са запада, један од први задатака био да се уништи наша пољопривреда као главни ослонац наших одупирања – јер када сте гладни све прихватате.

Тако су Србију из ваздуха засејавали Амброзијом и разним болештинама, које су почеле да изазивају неке за ове просторе сасвим нове болести биљака и домаћих животиња. Поред Амброзије која изазива разне врсте алергија појавила и врста буђи названа „црна пшеница“ као и нека друга паразитска обољења која нападају биљке. Дарко Деспотовић, директор ветеринарског института Србије је недавно у једној од ТВ емисија говорио о томе како је пре 20 година на просторима Србије било око десетак обољења крава, свиња и осталих домаћих животиња које су могла проузроковати масовнија угинућа животиња. Данас их има тридесетак, а са некима се по први пут срећемо. То нам раде непрејатељи исти они који су нас и бомбардовали па се није ни чудити, а на земљи то још боље одрађују наведени растурачи земље. Како? Не засејавају нас болештинама, али су по налогу запада хитно укинуте земљорадничке задруге, а њихова имовина и земљиште распродато. Слично је урађено и са хладњачама за обраду воћа. Тако је сељак са малим поседом којих је у Србији скоро 85% остао без задружне подршке која је уједно била и откупни центар где је он могао да донесе своје производе.

Сада имамо монополистичке откупне станице или хладњаче, већином страних компанија, које својим монополским положајем и изузетно ниским откупним ценама демотивишу производњу и лагано је гасе. Стога сваке године имамо протесте произвођача житарица, малина и осталог воћа, протесте произвођача млека, товних бикова или свиња. Неки протестују, док други мање упорни дижу руке од сеоске производње и тако села постају пуста - а плодна земља необрађена. Млади на селу више не остају јер пољопривредна производња није исплатива, селе се у градове или најрадије одлазе у иностранство. Антиразвојни закони и корупцијска повезаност монополиста са влашћу, јаче су „обољење“ од било каквих засејаних болештина. Зато су семенке за грицкање из Кине, а не из Поморавља.

Многи који буду читали ове редове рећи ће па и Милошевић је донео закон о приватизацији и од њега је све и почело. Да, али са сасвим другачијим принципијелним поставкама које су утврђене на „Комисији за привредну реформу“ још 1991-1992 године, коју је водио сам Милошевић, а чијим сам седницама и ја редовно присуствовао. У ту комисију били су укључени бројни академици и експерти за економију без икаквих страначких селекција, јер се желело да дођемо до набољег модела приватизације којим ће се унапредити а не уништити привреда. Утврђено је да приватизација треба да буде дугорочан процес и да траје деценијама, односно да се одвија онолико брзо колико приватни сектор успева да јача и преузима производњу. Дугорочан процес, а све у циљу да највећи део власништва над производним капацитетима остане у поседу грађана Србије. Да се у првом кругу приватизују мања предузећа и предузећа која нису од државног значаја, а да се странцима може продати само мањински пакет акција у стратешким предузећима која припадају држави или држава у њима има већински део власништва. Нешто попут кинеског модела, „једна држава два система“ – који се у пракси показао врло успешним. Не спорим да су се кроз форму пробијања санкција и у времену Милошевића појавили тајкуни, али које је држава сасвим свесно толерисала па чак и помагала - како би и у санкцијама држава могла да што нормалније функционише. Сви ти тајкуни били су писменим договорима везани за државу и бар се оквирно знало шта је од те „нове имовине“ приватно, а шта државно. Ти писмени договори постоје, али се после 05. октобра не спомињу, јер садашњим тајкунима и власничкој олигархији то никако не одговара.

Распад државе и приватизација у таквим условима неминовно је довела до девијација у друштву, отварања ланаца шверца и крађа, али ће те бити врло изненађени када све те чињенице буду презентиране јавности - јер се ради о минорним цифрама које се са данашњим не могу ни приближно поредити. Радило се о стотинама хиљада $ па и по неком милиону, али данашњи облици пљачке су у милијардама. Када је за 850 милиона долара продато 45% власништва Телекома Србије, Грцима и Италијанима, западни аналитичари су одмах објавили да је Милошевић обезбедио социјални мир за наредне две године. Пре пар месеци од ММФ-а смо добили кредит од 3 милијарде евра или 4, 2 милијарди $, па већ тражимо још милијарду евра од Русије како би бар спасили државу банкротства и социјалних немира који јој прете. Зашто је 1998. 850 милиона $ било довољно за две године, а данас чак ни 5,5 милијарди не може да поткрпи државу ни за пола године? Зато што је 1998 привреда радуцкала, а данас потпуно стоји и нема ко у буџет средства да улије. Зато што се 1998 тих 850 обртало у Србији, а сада ће 5,5 милијарди $ само протрчати кроз Србију и отићи на запад као профити страних компанија, трговинских ланаца, банака… А онда ће требати најмање 10 милијарди $ кредита да се покрије ових 5,5 и подмире буџетски трошкови и та спирала задуживања се само повећава.

Прави разлози разбијања СФР Југославије
Али да се вратим основној мисли коју вам желим пренети. Девијација у приватизацији и привреди је и у Милошевићевом времену неоспорно било, али је све то на глобалном плану представљало ипак само мања одступања од заузетог курса коју је сачинила „Комисије за привредну реформу“. То је и критична тачка која ће Милошевића, а добрим делом и све Србе коштати „главе“. Ови закључци „Комисије за привредну реформу“ су у ствари били кључни разлози за сатанизацију Милошевића, Србије и Срба уопште, јер то руши цео осмишљени концепт запада о невиђеном деценијском пљачкању бивших социјалистичких земаља. Покушају Милошевића да очува СФР Југославију и усвојена стратегија приватизације били су главни разлози да запад иницира и покрене ратове у бившој Југославији, јер би њен опстанак и планска дугорочна приватизација онемогућили планирану западну пљачку. Осим тога такав модел приватизације могао би бити „вирус“ заразе и за остале земље источног блока, што запад никако није смео да дозволи - јер је СФР Југославија била најлибералнија социјалистичка земља у коју су многи гледали као пример. Осим тога СФРЈ је била једна од предводница готово 100 земаља несврстаног света, које је сада требало утерати у јарам и систематски пљачкати.

У том контексту је у свом задњем обраћању нацији Милошевић рекао: „Не руше Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“. Све је било на чисто економском-пљачкашком плану, а националне и верске разлике су само искоришћене као најлакши пут да се СФРЈ разбије.
После распада СССР-а, у нарушеном светском односу силе, ми смо остали без заштите па и без шанси да овај принцип приватизације успешно спроведемо - а и сачувамо СФРЈ. Према томе прави разлози распада Југославије леже у ових 184,98 милијарди $, тренутног дуга који ће се само повећавати, са малим изгледима да новоформиране државе са разореним привредама, покиданим привредним ланцима и наметнутим марионетским владама, тај вртлог задуживања и зависности превазиђу. Цео систем континуираног пљачкања је и замишљен тако, да што дуже траје, да га спроводе домаће марионетске владе, како се не би могао окарактерисати као окупација или колонијално ропство - већ као „демократске промене“. Велики мислиоци нам објашњавају да је „демократија“ дугорочни процес који тек треба да научимо – па ко преживи видеће можда и крај тунела.

Сад улазимо у други круг зачараног кола, јер је такве владе фактички немогуће сменити. Оне контролишу све финансијске токове, а без пара је немогуће учествовати на вишестраначким изборима или формирати странке које ће на изборима победити и мирним путем преузети власт. Западне компаније, банке и остали привредни субјекти, као и домаћи тајкуни су у тесној вези са влашћу, и свакако неће финансирати странке које би у интересу грађана угрозиле њихове монополе, високе профите и повољне позиције на тржишту. Да ли грађанима остаје могућност да само неким „револуцијама“ те марионетске власти смене или се мора сачекати потпуни банкрот када би се из општег хаоса можда изродила нека нормалнија власт – велика је недоумица?

Да би се ова пљачкашка замисао запада могла остварити посебно значајан сегмент играли су медији, па су од оних поменутих 200 милиона $ уложених у рушење Милошевића, 20 милиона $ уложена су баш у медије. Посебно у телевизије, јер је њихова ефикасност убедљиво највећа. Они су морали да одраде неколико важних послова. Да створе атмосферу да је бранити државу непотребно и антидемократски. Да Милошевића код домаће јавности представе као диктатора, јединог кривца за ратове, опште стање у држави, а да после његовог рушења „демократску“ власт обманама народа одржавају у животу. Како се то изводи? Једном врло простом али ефикасном тактиком. Ако подмићивањем уредника „купите“ 40-так јачих локалних тв станица (општинске тв) ви имате бољу и потпунију тв покривеност Србије него да држите 3-4 главне државне тв станице. Са 40-так тв станица свакодневно емитујете своју пропаганду која далеко надмашује оно што је могуће емитовати са 3-4 канала под контролом власти, јер државни канали морају имати и друге програмске садржаје осим политиче.  

            

                                                            Сорошеви медијски плаћеници

Џорџ Сорош и преводилац који поред њега стоји, Лила Радоњић( Студио Б и "Мрежа"), Зоран Остојић (тадa Студио Б, сад посланик ЛДП-а), Зоран Секулић ( Aгeнциja Фонет), Велимиp Ћургуз Казимир, Веран Матић B92 и још неколико купљених новинара и медијa који су били челници наведене подмићене   новинарске пропаганде, а што врло успешно и данас раде.

Добро снимљене емисије реемитују се од једне до друге од ових 40-так телевизија и фактички сваког дана у више региона имате политичке емисије које гурају своју пропаганду. Поред „куповине“ ових 40-так локалних телевизија, Сорош и остале западне структуре створиле су „Анем“,  Мрежу, aгeнциje као и неке координаторе тог локалног тв-пула, диктирајући тон и начин на који ће се пропаганда спроводити. Када је Милошевић срушен „демократе“ су осим ових 40-так телевизија, које су већ биле „обрађене“, овладали и државном телевизијом, тако да данас имате потпуну контролу медија која обмањује грађане. Принуђени су да сваки дан „гутају“ лажи емитоване са најмоћнијих медија, а који нас већ деcет година уводе у ЕУ у коју тешко да ћемо уопште ући. Стога на свим каналима имамо потпуно исте вести, једино се редослед догађаја понекад мења. За целу ову „медијску игру“ запад је према њиховим изворима потрошио око 20 милиона $ што је невероватно мала сума, да би апсолутно контролисао медијски простор Србије, а медији својим деловањем добрим делом формирају и мишљење грађана. Тиме је у потпуности заокружен систем „демократске владавине“ у којој је због неинформисаности грађана све могуће спровести.

Али да се поново вратим бројкама, мислим да оне много речитије показују где смо. Ових 184 милијарди $ је само јавни дуг, или државни дуг који ћемо деценијама плаћати. Овој суми треба додати бар још толики дуг приватних предузећа која су се задуживала у иностранству, и дуг самих грађана који су узимали краткорочне кредите за куповину кола и кућних апарат, као и дугорочне кредите за куповину станова. Стога стручњаци процењују да је укупан дуг држава бивше СФРЈ између 300 и 320 милијарди $. А колико је још путем профита страних компанија, банака, корупцијским пљачкама… из земаља еx Југославије изнето, тешко је израчунати. Разбијањем земље покидани су многи производни ланци, велики број радника остао је без посла, па су садашње државице постале велики увозници и онога што се на овим просторима некада производило и извозило. Војна индустрија СФРЈ је годишње извозила 4,5-5 милијарди $ разног наоружања, а сада осталe државе бивше СФРЈ годишње извезу мање од 250 милиона $ наоружања.

И то ако западни ментори то дозволе – а обично не дозволе, јер ће тај профитабилан посао узети нека њихова компанија. Стога је овај простор постао велики увозник и отворено тржиште за све робе сумњивог квалитета, које запад треба некоме да ували - да их не би бацио на сметлиште. Ми смо само од 2001. до краја 2008. увезли роба за 105 милијарди $, колико су Хрвати увезли од 1992, Словенци од 1991, БиХ или Македонија, тешко је до егзактних података доћи, али се процењује да је од распада СФРЈ на овим просторима увезено роба од око 450 милијарди $. То је огромна цифра и за развијене и моћне земље запада. Да смо сачували СФРЈ велики део тих роба, бар 50%, могли смо да произведемо сами. Кад већ пишем о простору бивше СФРЈ да се кратко осврнем и на остале републике.

Како су прошле остале републике
Иста рецептура примењивана је и на остале бивше републике сада државе иако су они проглашени „добрим“ а ми Срби „лошим момцима“. То што су их промовисали у „добре момке“ није им ништа помогло када је пљачкање у питању. И они су добили, од стране запада инсталиране, своје марионетске, наравно „демократске“ владе - па су се и њихова дуговања на сличан начин вртоглаво повећавала. Ми смо имали санкције, бомбардовање, физичко разарање привреде и инфраструктуре, а у Словенији, Хрватској и Бих су произведени сукоби да би се те државе морале да наоружавају купујући по папреним ценама западни војни отпад, кога се запад ионако требао ослободити. Нису били под санкцијама па је њихово задуживање почело знатно раније од нашег, као и приватизациона распродаја оног што је на тим просторима за запад било интересантно. Стога су посебно Словенија и Хрватска достигле изузетно висок степен задужености који ће у будућности неминовно морати да изазову велике потресе, како привредне, тако и политичке. Политички потреси у земљи као што је Хрватска где основну привредну грану чини туризам могу бити фатални. Прошле године је Хрватска од туризма „зарадила“ око 8,5 милијарди евра, што је близу 20% укупног БДП Хрватске. Било би то за Хрватску одлично, да је тај новац и остао у Хрватској.

Али главни хотелијери и туроператори на хрватском приморју су немачке и аустријске компаније, а готово две трећине туриста долази из Немачке, Аустрије и Италије. Од тих 8,5 милијарди $ у Хрватској су остале мале конобарске платице, доприноси на те плате, ПДВ од 19% и нешто мало евра који су зарадиле кафане, кафићи, приватни смештај… Онај најважнији део, профит, због чега се било који посао и ради, отишао је у Немачку. Док су Хрватској певали „Danke Deutschland“ - Хвала Немачкој, мало ко је схватао да ће то хвала бити јако скупо. Обманути лепим причама „својих“ од Запада инсталираних политичара поверовали су да ће стандард бити знатно већи него у СФРЈ. Он је бар према статистици знатно већи, јер БДП по глави становника износи 15.680 $ односно 11.192 евра али то је само статистичка варка. Гро тог БДП стварају стране компаније па онај најбитнији део, профит, износе из Хрватске - исто као и код нас у Србији. Ако томе додамо да се највећи део тог БДП слива у руке малобројних страних и домаћих власника, слика стандарда обичних грађана је много поразнија него што су грађани Хрватске имали у СФРЈ. Кад свему овоме додамо општу несигурност за радно место, стотине хиљада незапослених, безперспективност омладине, укупно морално руинирање друштва …. тешко да би се и данас здушно певало „Danke Deutschland“.

Оружани сукоби, велике људске жртве и протеривање око 520.000 Срба оставили су дубоке националистичке ожиљке и код Срба и код Хрвата, али ће „буђење“ из националистичког бунила Хрвата доћи тек када се почне интензивније враћати огроман дуг од 47,8 милијарди евра. У многим националистичким главама ће се ваљда тада избистрити спознаја, да је рат и националистичка пропаганда била само средство, модел преваре, у процесу разбијања СФРЈ - а све са циљем да се и „победници“ и „поражени“ опљачкају. Да иронија буде већа, управо до оних којима се пева песма захвалности.

Слично је и са осталим републикама бивше СФРЈ само је питање времена када ће тога постати свесни. То закаснело освешћење зависиће и од тога када ће такозване демократске владајуће „елите“, да не кажем лопине, бити беспомоћне у спречавању да се у медијима масовно појаве објективне и истините анализе, правих разлога разбијања СФРЈ. Што се локалних пљачкања, и малверзација тиче све бивше републике су мање више „достигле“ - подједнаки и завидан ниво. Док што се тиче задуживања, односно одобравања кредита, све је било у оном склопу „што јужније све тужније“, па су се тако кредити ММФ, СБ и осталих фондова делили на кашичицу, углавном за буџетске трошкове и попуну девизних резерви – ради макро економске стабилности. Кад ове фразе „преведемо“ на обичан српски језик, то значи; Ми вам упишемо кредит од 300 милиона $, ви на њега плаћате камату од 5,5-7% а паре не мрдају нигде, и остају у великим америчким или немачким банкама, као наше девизне резерве, на које добијемо камату од 2-2,5 %. Онда нам те исте велике банке, те наше паре, кроз разне фондове дају као инвестиционе кредите. И тако све у круг.

Добро утврђену стратегију Броза и Черчила, давно зацртану, ни савремени западни стратези нису мењали. Србе је требало некако уситнити, смањити, исцепкати па су Титове измишљене нације постали муслимани (сада Бошњаци), Македонци, Црногорци, а у ствари су Срби. Није било добро да Срби чине 75% СФРЈ, јер би то била врло „неуравнотежена држава“ са неминовном бројчаном и територијалном доминацијом Срба – па су у том правцу избалансираности, чак и тој окрњеној Србији уграђене две покрајине. Западу је било од посебне важности да се СФРЈ распарча баш по Авнојевским границама, иако Југославија није створена 1945, већ 1918, како би и нове измишљене нације које нису стварале Југославију добиле право на формирање држава. Али да сада не вршљам по националним питањима и Авнојевским границама република, већ да се вратим основној теми. У свему овоме постоји и једна специфичност коју треба објаснити јер је у „Новом светском поретку“ (НСП) све виртуално, па и оно што би требало бити тврдо реално. Мислим на финансије и банкарско-монетарни сектор.

 Шта је стандард грађана и колико је он релативан, може се сагледати и из овакве табеларне призме: Ако државни дуг поделимо на број становника значи да сваки грађанин у Словенији просечно дугује 19.377 евра. Томе треба додати и задуженост словеначких приватних предузећа, па и самих грађана. Ако све те дугове навалимо на 2.023.000 грађана Словеније који ће их на крају морати да враћају - остаћемо запрепашћени, јер долазимо до цифре да сваки грађанин дугује близу 35.000. Просечна плата у Словенији је око 850 евра и колико година су то Словенци унапред појели или потрошили. Ово је превише упрошћен приказ али приближно тачан. Но ипак није баш све тако и по мојој процени та задуженост је око 25-30% мања од оног што се види. Словенија је 100% аустријска колонија, а Хрватска Немачка. Да би се разним компанијама, трговинским ланцима, банкама… брзо освојило тржиште остатка СФРЈ Словеначке, а делимично и Хрватске компаније, разне Алпе… или Адрија… банке су само дејуре Словеначке или Хрватске, а дефакто Аустријске или Немачке. Тако су Словенци били тројански коњ за Аустријски и Немачки капитал којим је осталим републикама куповано много тога што је вредно, а и добијани су многи инфраструктурни послови. Стога није случајно да нам дуго очекивани мост преко Саве и шпица Аде гради управо словеначко-аустријски конзорцијум.
Питате се зашто је Аустрији, Немачкој или осталим страним компанијама било потребно да се скривају иза Словеначких односно Хрватских фирми? Из више разлога а поменућу најважњије.

На овом тржишту, као и у многим бившим социјалистичким земљама превасходно се користио такозвани ризико-капитал, често без јасног порекла, што спада у прање новца. „Поштене“ аустријске, немачке, италијанске, америчке… компаније и банке се тиме наводно не баве, па нека тај прљави посао за њих одраде Словенци или Хрвати. Други разлог је да Словенци и Хрвати одлично познају та сад одвојена тржишта бивших република, па ће се знатно лакше снаћи у корупцијским договорима са локалним властима. Ако те „нагодбе“ не дају резултате, онда ће утицајни амбасадори тих земаља упозорити локалне политичаре да ће се такво блокирање „страног улагања“ лоше одразити по њихове политичке позиције и све остало што са тим иде…. Осим тога ако хоћемо у ЕУ онда морамо бити знатно отворенији, и подстицајнији према „страним улагањима“ која долазе из земаља ЕУ. То подразумева да своја предузећа морамо продати у бесцење, јер смо то дефинисали као „страна улагања“, - а странци би да улажу. Ово у бесцење се званично назива „тржишна вредност“ а коју ће проценити њихове ревизорске куће попут „Deloitte & Touche“. Ми смо у целом поступку само извршитељи оном што нам је западна господа скројила. ММФ нам је при одобравању кредита издиктирао шта треба да продамо, да те фирме „оперемо“ од дуговања, јер се само чисте ствари продају, а „Deloitte & Touche“ ће извршити „поштену процену“ да та фирма тржишно и не вреди много, јер слабо ради а и нема обезбеђено тржиште. Тако изгледа савремена трговина са „Индијанцима“, - поглавици се да флаша ватрене воде или огледалце, а онда се узме хиљаде хектара земље, шума…

Трећа и најважнија западно банкарско-финансијска комбинаторика изведена је са Словенијом, јер се она прва издвојила из СФРЈ, под потпуном је контролом Аустрије и док су остале републике ратовале, преко Словеније је убацивано оружје и нико са запада „није кршио санкције“. Словеначке банке једине од свих република нису гашене, већ су само докапитализоване, где је државно власништво остало већинско. Тиме је отворен простор западу да Словенији одобри огромне кредите несразмерне њеном БДП и величини државе. Тим кредитним новцем преко банака и предузећа Словенија је куповала интересантна предузећа, банке… у осталим републикама, отварала трговинске ланце…. а западни капитал је био безбедан. Када Словенија не буде у могућности да враћа тај велики дуг мораће да продаје те докапитализоване банке, предузећа како у Словенији тако и по осталим републикама – па ће они који су их утерали у енормно задуживање за мале паре доћи до богатог власништва.

Управо се ових дана тако нешто догађа у Хрватској. Британски дневник "Independent" пише како је Хрватска у потрази за новим кредитима и доспелим кредитним обавезама које треба измирити, ставила на продају "Титове Брионе". Купац ће за две и по милијарде евра, добити чак 14 острва односно цео брионски архипелаг, са свим хотелима и објектима који се тамо налазе, национални парк са ретким животињским врстама, па чак и Титовог 52-годињег папагаја Кокија. У Хрватској, у којој су стране инвестиције пале за преко 40 одсто, поред Биона, принуђени су да продају и железницу, делове енергетског сектора (преносну далеководну мрежу) и државну осигуравајућу компанију.

"Independent" не наводи да им је овај „паметан савет“ дао управо ММФ ако мисле да добију нови пакет кредита. Колико је то савет а колико уцена видите и сами. Хрватска би желела да за Брионски архипелаг добије 2,5 милијарди евра, али велико је питање колико ће моћи да добије. Замислите позицију да сте кола отерали на ауто пијацу да их продате, а цела пијаца зна да их морате данас продати јер сутра вам је задњи рок да вратите дуг. Сви ће вас уцењивати и тешко да ћете добити реалну цену. Чак и да Брионе са националним парком и свим осталим продају, хоће ли у следећој тури продати „национални парк Плитвице“ или ће можда на продају бити и цела Истра? Чији ће то сад „национални парк“ бити ако Брионе купи неки Дерипаска?, његов лични, Хрватски јер је то уређено законом, или можда Руски – јер је Дерипаска Рус а и много дугује руској држави.

Е ту сад улазимо у суштину „Новог светског поретка“ (НСП) и глобализације коју су они наметнули, а где је све виртуално, па и комплетне финансије као и банкарско-монетарни сектор - оно што би требало бити чврсто реално. Државе чак могу и да банкротирају, али се тиме не гасе, нити их било ко у суштини може купити. Онда се питамо па зашто ми те огромне дугове уопште и враћамо? Враћамо их, јер проглашењем банкротства они се бришу, остају и даље, само њихову отплату померамо за неко време. Враћамо и зато што су нам потребни нови кредити за даљи развитак земље и друштва у целини – а нећемо их добити ако бар успорено не враћамо претходне.

Кад све ово прочитате, у форми закључка, неминовно се намећу три питања на које треба одговорити:
1.      Прво питање је где је крај спирале задуживања ако једна Мађарска, величине као и Србија, сада има близу 200 милијарди евра државног дуга, и којом снагом привреде и финансијском гимнастиком ће она то моћи да врати?
2.      Друго је да ли су ММФ и СБ као и разни други крупни повериоци попут финансијских фондова и великих комерцијалних банака драстично оборили свој критеријум око давања кредита, што је довело до енормног задуживања или је у питању нешто сасвим друго?
3.      Треће питање је зашто се за попуну девизних резерви од ММФ лако могу добити кредити по неколико десетина милијарди, док се за инвестирање у привреду кредити одобравају на кашичицу и искључиво за инфраструктуру (путеве, пруге, екологију…)?

1. Где је крај задуживању нико не зна, али га нико и не жели, ни светски банкари ни државе које кредите траже. Један привремени крај је кад држава и поред репрограмирања обавеза објави банкрот, тј. да више није у стању да редовно измирујете кредитне обавезе. Но и тада ће се разговарати како да та држава ипак по нешто отплаћује, нормално уз знатно увећане камате, а да неке кредите и добија. То је позиција коју творци НСП највише воле. Стално ће вас финансијски уцењивати, али ништа мање привредно и политички. На пример, Тадићу ће саопштити да овуда не може да прође руски гасовод „Јужни ток“, без обзира што је то за нас привредно одлична страна инвестиција и што ми на томе можемо лепо зарадити – па лакше враћати западне дугове. То је политичко-привредно корисно за запад, за вас штетно, али пошто сте у дугу до гуше, мораћете тај налог да прихватите. Прихватићете и да Косово признате као државу, а успут и још много ствари које вам никако не одговарају. Бити презадужен је равно катастрофи и свака земља веома води рачуна да у ту позицију не упадне. Наравно, мислим на озбиљне земље, са одговорним а не марионетским руководством, што ми нажалост ни у једном сегменту нисмо. Основни постулат банкарства а и НСП је да једну земљу што дуже даве и цеде али да је никако не удаве, односно уведу у неконтролисани хаос – јер је онда неизвесно ко ће дугове да враћа. Оно што је и за банкаре и за творце НСП најгоре, то је да све дугове вратите – па ће се здушно потрудити да вам то не дозволе. Тада они губе све полуге притиска на једну државу – а ако је довољно велика може се десити да сада она њих почне да притиска.

2. На ово питање кратак одговор би био да, но ту има и много али. Запад већ неколико деценија измешта своје производне технологије и капацитете у Кину и по азијским земљама због јефтине радне снаге и огромног азијског тржишта. Америчке „Nike“ се производе у Кини јер је за компанију прави сан да производи 1,5 милијарду патика за велико кинеско тржиште, па плус још неколико стотина милиона за америчко и остала западна тржишта. Тиме премештањем производње у Америци су укинута многа радна места, па је неминовно дошло до крупних структуралних промена у привреди. Све мање је људи радило у фабрикама а све више у банкама, које су сву ту производњу финансијски пратиле. Слично су се понашале и развијене европске земље, па се укупно на западу све мање роба широке потрошње производило – а све више увозило. Том привредном политиком израсло је на хиљаде банака, финансијских фондова… које су у жестокој конкуренцији смишљале могућност да што лакше одобравају кредите, како привреди тако и грађанима. Тежња је била да се пласира што више свеже одштампаних фиктивних долара и евра, без реалног покрића, па је свим средствима подстицана потрошња. Кроз трговину је једино тај фиктивни долар могао бити претворен у реални – ако је већ производња у многим гранама угашена. Упрошћено објашњено то изгледа овако. Да би се један долар „опрао“ или постао реалан, треба га пет пута окренути кроз трговину, под условом да ПДВ 20%. Тако је трговина а самим тим и потрошња била врло значајна за укупни финансијски систем. Оно што у том виртуалном систему никако није ваљало, било је то што те робе нису произведене у њиховим фабрикама већ Кинеским. Тако је Кина производно, технолошки и финансијски убрзано јачала а запад драстично слабио.

И онда „банкарски бинго“. Најзад су успели да сруше СССР, а са њим и цео социјалистички систем европских земаља. То је банкама, фондовима и осталим финансијским организацијама отворило огромне послове. Западним компанијама су одобравани велики кредити, да би на брзину покуповале оно што је од привреде по источној Европи квалитетно. На берзама су акције тих компанија вртоглаво расле па самим тим и њихова вредност. Новоинсталираним „демократијама“ су одобравани државни кредити за све и свашта, а добар део и за учвршћивање нових, сада „демократских“ власти. Уличари, без државничког искуства, а у форми „демократских промена“ инсталисани су директно са улица на одговорне државне функције па је било је по оном народном „узми аго колко ти је драго“. Уништи своју привреду па онда постани увозник и зависник од страних кредита и кредитора. Грамзивост западног финансијског сектора и јурњава за великим профитима на истоку, је драстично срозала и онако већ ниске критеријуме одобравања кредита - јер реалних гаранција за тако раскалашно кредитирање није било. Није било ни толико новца, па су штампарије радиле нон-стоп стварајући све више долари и еври без реалног покрића.

Добро су познате финансијске пирамиде, како функционишу и како се на крају руше. Ово бих ја назвао „финансијске подморнице“ где се критеријуми спуштају све ниже, па кад „подморница“ сиђе исувише ниско неминовно долази до имплозије. То се и догодило са Финансијско-банкарским сектором у Америци који је за собом повукао и многе остале земље света јер у суштини то исте банке и финансијске институције само под различитим именима расуте по разним земљама света. Када мало дубље уђете у те финансијске канале одмах уочавате да сви воде до неких Rothschild, Rockefeller, Morgan,… Када томе додате и међусобну кредитну-пословну повезаност банака лако је схвати зашто се цео финансијски систем Света заљуљао када је попустила једна, у овом случају америчка нога, „финансијске Ајфеловове куле“. Ми смо, у целој банкрот причи били ситна „колатерална штета“ јер смо своје банке заменили, „нашим“ а страним банкама. Наше су јер су овде регистроване, и што обрћу нашу штедњу – а дефакто су стране, јер њима управљају стране централе, које се опет сливају у неке Ротшилд, Рокфелер, Морган…финансијске центре. Није тешко разумети да су те „наше“ банке у овој кризи превасходно спасавале своје централе осниваче, - а ми из наших девизних резерви покривали њихову ликвидност. Тако је из Србије исисано још једно три милијарде евра које би нам сада за оживљавање те полу-привреде много значиле.

3. Треће питање се односи на попуну девизних резерви за које се од ММФ лако могу добити кредити по неколико десетина милијарди долара или евра. Ово питање је важно да би се схватило како добијете кредит, који овде никада не стигне, а који редовно отплаћујете. Важно је и да би се схватило како се хиљаде милијарди упумпаних долара и евра, од безвредних папирића претварају у реалну и опрану валуту. Када нам ММФ нпр. одобри кредит од 300 милиона $ за попуну девизних резерви, то значи да је на рачун НБС (Народне банке Србије) дописано још 300 милиона $ и оне су сад потпуно реалне, „опране паре“ јер је то дуг који смо ми прихватили и једног дана ћемо морати да га вратимо. Али оне остају тамо негде у страним банкама, у Америци, Немачкој или Енглеској, јер ми наше девизне резерве чувамо у иностраним банкама. ММФ не штампа паре, већ му нека „JPMorgan Chase“ дала 300 милиона $ да их пласира и они су нама одобриле кредит за попуну девизних резерви, нама је тај кредит уписан али се долари из „JPMorgan Chase“ нису ни померили јер ми код њих чувамо део наших девизних резерви. На одобрени кредит плаћамо од 5,5-6,5% камату (зависно од аранжмана) а на наше доларе које држимо у „JPMorgan Chase“ добијемо 2% камату, - јер Динкић објашњава, ако их држимо код нас нећемо имати ни тих 2% камате. Све то одрађују Динкић и Јелашић, и нико живи, па ни министарство финансија, не зна где су, у којим банкама и којим валутама те резерве. Собзиром на велике промене курса долара, евра, фунте… Колико смо на 12,5 милијарди $ девизних резерви изгубили или можда и зарадили.

Знам да девизне резерве не држимо у кинеским банкама. Ако погледате ову табелу рејтинга банака и сами ће те се запитати зашто? - ако су кинеске банке најмоћније и најсолидније. Ниједна није попустила под ударима ове финансијске кризе, чак на против додатно су ојачале, - а Кина има врло пријатељски приступ према нама како у УН по питању Косова тако и по осталим питањима. Девизне резерве држимо Западним банкама јер се тако елегантно чува од стране запада инсталирана „демократија“. Ако неко „полуди“ па изврши пуч, или неким уличним протестима смени демократске лопове, резерве ће одмах бити блокиране и са неколико стотина милиона долара и евра који се налазе у трезорима наше НБС држава никако не може да функционише. Западу Динкићева политика уништавања српске привреде одговара и они га у томе здушно подржавају и на овај начин. Када за изборну кампању „демократама“ затребају паре, они ће са ММФ-ом и „ЈПМорган Цхасе“ направити неки кредитни аранжман за попуну девизних из кога ће у „JPMorgan Chase“ остати неколико десетина милиона $ за кампању и победу на изборима.

На овако упрошћено објашњење о девизним резервама економски експерти ће ми с разлогом озбиљно замерити јер оне имају сасвим другу сврху. Девизне резерве служе за подршку динара и одржање његовог курса, сигурности рада банака и сигурности девизних штедиша, а говоре и о снази једне земље и њене економије. За тих помињаних 300 милиона $ ми овде можемо иштампати према курсу адекватну количину динара и то пласирати у привреду, помоћи позајмицама буџет… Али то је теорија. НБС не додељује привредне кредите она даје кредите комерцијалним банкама које их касније дају клијентима, а пошто су „наше“ банке у ствари стране, оне их не дају привреди већ грађанима за куповину роба широке потрошње – и то оне из увоза. У крајњем случају банкама се то више исплати без обзира гувернер хоће или мисли. Зашто Јелашић држи есконтну стопу НБС на 8,5%, док је референтна каматна стопа у фебруару била 16,50% да би у јулу износила 12% и како он са толиким основним каматама мисли да кредитира привреду. Зна ли Јелашић да је амерички ФЕД спустио камату на 0% у циљу покретања привреде и како ће наша привреда моћи да буде некоме конкурентна чак и ако добије неки кредит.

Знају ли Динкић и Јелашић да Словенија чији је БДП готово исти као и наш у Србији има само 1,753 милијарди евра девизних резерви, односно шест пута мање од нас. Да ли су они са тако малим девизним резервама потпуни банкрот или ми не желимо да са 3-4 милијарди из девизних резерви добро подстакнемо нашу привреду, кроз специјалне и наменске кредите за те потребе. Морам у ову слику отвореног гушења привреде да уградим и податак да је 1998 СР Југославија имала само 300-350 милиона $ девизних резерви па је привреда бар радуцкала. Сада са 12,5 милијарди $ стоји, јер се девизне резерве користе за сасвим друге трансакције.

Сврха овог дугог текста у ове вреле летње дане је била да објасним колико је све републике коштало разбијање СФРЈ и ваљда је бар сада, после толико година, многима постало јасно да смо сви ми велики губитници. Није ту било ни љубави ни мржње према Хрватима, Србима, Македонцима,… било је само голог интереса. Запад је на том разбијању добро зарадио, а кад је добра зарада у питању за њих ништа није свето. Тих готово 300 милијарди $ што државног, што привредног и личног дуга, враћаће и наши чукун унуци, али ће се и питати какви ли су то идиоти морали бити, да су од једне просперитетне земље направили згариште – чак и ако су се међусобно мрзели.

За писање овог текста коришћени су подаци из званичних републичких статистика, као и доступни подаци Народних банака, али због прерачунавања долара и евра по данашњем курсу а не курсевима из тих времена могуће су незнатне разлике. Економски стручњаци ће замерити на исувише упрошћеним објашњењима, што је тачно, а ја ћу се „бранити“ да сврха текста није била да економским терминима збуњујем људе, већ да сваком и најпростијем човеку дочарам зашто је СФРЈ разбијена, и да ту појединци нису уопште били битни. Били су битни само долари. Да су нам на власт инсталирали уличаре и поданике, који нас још увек краду, омогућавајући западу да нас дере, и трећу кожу скида.
Све је лепо упаковано у „демократију“, која са овим, што се бар на овим просторима бивше СФРЈ догађа, нема никакве везе, као ни са грчком сложеницом где је демос –народ а кратија -владавина. Демократија је владавина народа, а овде владају лопови, подељени у неколико „приватних фирми“, које су они назвали странкама, односно партијама, а до народа и државе им је ко до лањског снега.

Аутop je политички аналитичар - www.trajkovic.rs

/ Izvor :  Српска политика /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP