Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53186
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6293063
Ko je na sajtu?
Imamo 54 gosta i 4 člana na mreži

ОЗНА: БЕЗ МНОГО СКРУПУЛА ТРЕБА ЛИКВИДИРАТИ СВЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ


22.02.2014. / pee-Академедиасрбија
by Црњански

Недвосмислено се, по оцени историчара, може утврдити да је грађа Озне, која је садржала податке и наводе о репресији и поратним злочинима, систематски уништавана јер је могла да буде компромитујућа за нову власт.

 Но, и поред тога је Коста Николић, научни сарадник Института за савремену историју Србије, успео да направи монографију о првој тајној политичкој полицији у комунистичкој Југославији „Мач револуције – ОЗНА у Југославији 1944-1946”.

"Револуција коју су 1941. покренули југословенски комунисти имала је у свом политичком бићу темељну догму о неопходности уништења свих противника револуције. Они су еуфемистично означени као „реакција“ и „пета колона“, а у те групе сврставани су, по потреби, сви они који би се, на било који начин, супротстављали идеологији и конкретним поступцима КПЈ. Зато је унутрашњи, грађански рат имао исти, а често и важнији, значај као и борба против окупационих снага. Тај процес подразумевао је и преузимање пуне контроле над јавним и приватним животом људи, што је изведено револуционарним терором. Због тога је створен систем „заштите револуције“ политичком полицијом и војском", тврди у разговору за „Дневник “ Коста Николић.

Зашто овај орган државне безбедности, који је сматран “неумољивим према непријатељу, а праведанпрема сваком поштеном човеку”, називате мачем револуције?

Они су прогонили све противнике револуције и „преваспитавали“ народ. Победници су, да би неограничено и несметано владали, увели терор и почели да се свете не само непријатељима, него свима онима који су могли да им буду сметња у конструкцији „новог поретка“. Стуб тог поретка била је управо Озна. У подацима који су постали доступни у најновијем периоду, могу се наћи детаљни спискови, досијеи и читаве укоричене књиге стрељаних „антинародних елемената“. У тим документима се као квалификација поред имена ликвидираних најчешће налази сасвим кратко објашњење – припадност неком антикомунистичком покрету или само „непријатељ“. Није редак случај да су међу стрељанима била и малолетна лица; било је и случајева грешком стрељаних лица са истим именом и презименом, и то уз опаску да „нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.

Приликом спровођења масовних злочина и репресалија над пораженим снагама, Озна се није руководила ирационалним осећањем мржње и освете, колико рационалном тежњом уклањања свих могућих противника у освајању власти: непријатеље или претпостављене непријатеље једноставно је требало уклонити. Одмазда као мотив постојала је на нижим нивоима власти. На пример, извештавајући о разлозима ликвидације домобранских официра и војника који су се одазвали амнестији коју је Тито прокламовао још 1944. године, Озна при ВИ корпусу НОВЈ наредила је 15. јануара 1945. да „без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас“.

Деценијама се у Србије понавља „Озна све дозна”, а фасцинираност тајним службама, државним тајнама,мрачним досијеима присутна је и данас. Та потреба стварања илузије о свемогућим шпијунима и заверамасваког против сваког , чини се, дубоко је у нама?

У питању је фасцинираност тајним службама која је као мит деценијама ширена у југословенском и српском друштву. Тај мит је требало да прикрије суштину југословенског политичког поретка који је дословно следио изворна бољшевичка начела о државном терору над сопственим становништвом. У том поретку, код „служби“ су брига за „партијско јединство“, односно елиминисање другачијег мишљења, били увек за један степен важнији и увек испред борбе против страних обавештајаца и заштите државе од спољне опасности. Тај мит траје и данас. Тако смо, на пример, крајем прошле године у медијима могли да читамо сензационалистичке текстове како су „Титови безбедњаци“ већ 1964. до најситнијих детаља реконструисали атентат на америчког председника Yона Ф. Кенедија и још тада “утврдили“ да је званична верзија убиства немогућа. Ни мање ни више!

Каква је и колика улога историчара у откривању тајних досијеа које је ондашња Озна сачињавала?

Управо је фасцинираност тајним службама, која деценијама постоји у делу српске политичке елите – али, на жалост, и у делу српског јавног мнења – спречила пуну цивилну котролу над њима, па смо тако сведоци скоро деценијских неуспешних покушаја да се донесе једноставан закон о отварању тајних досијеа и да се Србија у пуном обиму суочи са својим богатим тоталитарним наслеђем. Без пуне подршке државних институција и јавности, историчари су ту немоћни.

Да ли документа Озне могу и у којој мери помоћи да се расветле судбине многих људи којима је онаодредила ток живота?

Наравно да могу. Масовне ликвидације поражених снага карактеристичне су за многе земље на крају Другог светског рата. Историчари који се тиме баве, имају обичај да пишу како ономе коме припада ратна слава припада и стид због нехуманих и нечовечних дела која су починили над незаштићеним људима, вођени наводним „вишим циљевима“. У југословенском случају у питању је била осмишљена и добро организована политика уништења „класног непријатеља“, „издајника народа и државе“, односно сузбијања било какве идеје о неком отпору „новом поретку“ у Југославији.

Остаје чињеница да се до данашњих дана српска држава никад није званично одредила о овом специфичном „црвеном терору“, а није утврђен ни број побијених, као ни разлози. О именима ликвидатора и пуној рехабилитацији жртава такође још увек нема ни говора. Делимичан искорак уследило је после одлуке Владе Србије од 12. новембра 2009. да се формира Државна комисија за проналажење свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних „народих непријатеља“. Та одлука довела је и до отварања тајне докуменатције Озне на основу које је Комисија до краја 2013. пописала преко 55.000 жртава.

Сила је увек изнад закона

Да ли је демократија имуна на јаку државну безбедност, односно има ли истине у оценама аналитичара даи данашњи политичари имају “своје” ознаше и тајна досијеа о ривалима?

У питању је феномен дугог трајања који се тиче једног од базичних идентитета српског друштва, а који се најбоље може исказати кроз синтагму “сила је увек изнад закона”. Претпоставке за изворну демокатију јако су танке, српско друштво никада није располагало са довољним либералним потенцијалом да би могло успешно да се одупре замкама тоталитаризма. У том контексту, тајне службе увек су имале примат над институцијама цивилног друштва. Доушничка мрежа била је јако раширена, то историчари поуздано знају, али су немоћни да о томе било шта ваљано напишу због систематског уништавање грађе.

Сетимо се примера из наше не тако далеке прошлости, када је шефу Милошевићеве тајне службе било омогућено да несметано месецима уништава документа. Приметан је и страх од сазнања ко је све евентуално радио за “службу” и посебно каква је била улога интелектуалаца у крерању, али и у служењу тоталитарном поретку. Велико је питање и порекло данашње тзв. економске елите, тј. ко је све у протекле две деценије имао приступ економским ресурсима Србије, са посебним освртом на то како је изведена приватизација која је оправдано на удару критике.

Јак мотив су и догађаји из последње деценије ЏЏ века, односно, мрачна улогу коју је “служба” одиграла у ратовима за југословенско наслеђе када су почињени бројни и тешки ратни злочини. Као што видимо, широк је спектар разлога који спречавају наоко једноставан процес – да српско друштво сазна ко су били “сарадници служби” – од Озне па до данас.

/ Васељeнска ТВ - Дневник  /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP