Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53565
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6296034
Ko je na sajtu?
Imamo 124 gosta i 1 člana na mreži

ГЕНОЦИД, ИСТИНА, ПРАВДА И КЛЕТВА


23.02.2014. / pee-Академедиасрбија
Др Раде С. Н. Рајић

У светлу тужбе Хрватске за геноцид
Oстајемо упорни да смо на линији истине, савести, части и општег добра, односно Правде; да нас Правда носи, да она ипак Постоји, да ће доћи и рећи Суд и Своје, да нам у одбрани од злонамерника или клеветника нису потребне никакве пропагандне флоскуле, лагарије, измишљотине или фарсе.

 У одбрани виталних инереса нашег народа и његове државе када се напада на све што је српско уз злонамерну пропаганду Запада и наших осведочених непријатеља, поставља се питање актуелности истине, правде, геноцида па и клетве. Ово нарочито због тога што нам прети опасност биолошког опстанка обзиром на вековни континуитет геноцида и тренд да се он понови и настави. Имајући у виду да у наслову појмови геноцид и клетваносе посебну тежину, то ће о њима бити више речи.

Невезано само за геноцид, већ и за остала дела зла, клетва[1] може бити изречена јавно, у маси, у име појединца, или породице, групе, удружења, организација, односно дела народа. Уколико је реч о геноциду, онда би требало имати у виду да се клетва у условима непосредне угрожености жртве, односно директне опасности по живот, изрицала гласно или у себи, са прекорним и презирним погледом, пљувањем или другим гестом памћења и негодовања. Можемо ли у том смислу претпоставити колико је таквих и појединачних и колективних клетви изречено по бројним концентрационим логорима, мучилиштима и стратиштима у Другом светском рату, као што су немачки логори попут Аушвица, или систем логора Јадовно а потом Јасеновац у Независној држави Хрватској?

Како се овде ради и о систему логора, односно државном пројекту геноцида Независне државе Хрватске, то је неопходно истаћи резултате истраживања америчког научника Грегори Стентона. Он наводи осам фаза  у геноциду које су научно прихваћене: разврставање, обележавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истребљење и порицање.На систему логора смрти у Јадовну који је по укидању аугуста 1941. обновљен у Јасеновцу ради настављања геноцидне политике Независне државе Хрватске, то се по свим наведеним фазама и данас  (кроз порицање), јасно види и потврђује. Да подсетимо, истог дана 10. априла 1941. године када основана  хрватска држава, тог поподнева су пристигли први затвореници у госпићки затвор. Током четири месеца постојања овог логорског система читава државна инфраструктура је учествовала у извршењу злочина геноцида.

Иако су геноцид над српским народом вршили и припадници неких других народа, припадници хрватског народа су били најбројнији и највећи злочинци како по свирепости, монструозности и садистичком уживању, тако и по броју жртава и места злочина.

Наиме, на овом континенту постоји само један једини народ кога је читава Европа јавно проклела још у првој половини 17.-ог столећа, и то управо због испољеног садизма. То су Хрвати. Тада је скована крилатица-проклетница која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“ Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика (јужног дела) и протестаната (северног дела Европе). У овом верском рату поједине територије Централне Европе остале буквално опустошене. Највише су страдали етнички Немци. Рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до 90 процената.

Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате тј. на хрватске солдате и њихова недела, остало је документовано као и горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу. Овај град је за време споменутог рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће хрватске солдатеске које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима широм НДХ.[2]

У књизи Европска позорница из 1653. године која је изашла у Франкфурту на Мајни наводе се конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом пљачкашком карактеру који су хрватски војници показали. Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према истоименој књизи (други том 1679. године) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе.[3] Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга оставили су следеће стање: “10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.” Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у о вом граду.[4]

Аустроугарски вице-маршал Гхертер је оставио сличну моралну оцену хрватских војника: "Ја нисам видео у своме животу, ни чуо за звери у људском обличију попут хрватских војника. Мада су ратовали са нама и првенствено служили за застрашивање и репресију над народом, ја као човек се стидим сто су стајали у нашим редовима. У самој борби би напуштали положаје, док би веома вешто избегавали противничку војску и увек се кретали ка збеговима које су сачињавали голоруки људи, жене и деца. Када би их понекад и стизали чинили су страхоте од којих се и нама дизала коса на глави. Они су поган свету и европској култури."
Када је 1848 избила револуција у Северној Италији за отцепљење од Аустрије кроз такозвани Милански устанак, Хрвати су на челу са баном Јелачићем послати да угуше тај устанак, где су починили стравична зверства.

Том приликом Маркс и Енгелс написали су следеће стихове који у преводу гласе:

Батином отерати те битанге у Дунав
Шибајући одгурати од себе ову дрску погани
Гладне просјаке, уморне од живота
Чопор бегунаца, неваљалаца, хуља, пробисвета
Хрватска г.... људскога рода, ниске сељачке слугењаре
Које је избљувала њихова пресита земља
Да би постали бесни пустолови и да би сигурно пропали.

Из периода Првог светског рата посебно бешчашће је показала аустро-угарска војска у којој су се зверствима и садизмом показали Хрвати. О врло специфичном облику односа Хрвата према Србима Јован Дучић пише: „Ми смо видели да до освита 19. века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се у том 19. веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанства и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева.
Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета.

Ево још доказа. Кад је Србија 1804. године под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај устанак. У Србији су се јављали, осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; Босанци, који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог устанка; и Бокељи; и Војвођани, који су дали више официра и учене свештенике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом ,Хетеријом’, и дали Србији једног хероја, Ригу од Фере.
Само ни једног Хрвата ни од спомена! Није дошао овамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875. са Турском, ни 1885. са Бугарском, ни 1914. са Аустро-Угарском! Напротив, најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати.”[5]

Војвода Живојин Мишић је о Хрватима имао јасно мишљење које је стекао након обиласка Загреба, Карловца, Госпића, Глине, Сиска, Вараждина, Сушака и Огулина по захтеву регента Александра 1919. године. Након разговора са око 2000 људи из свих слојева војвода је по повратку рекао Александру следеће: „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш... . ствар је пропала... . Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.”

На мишљење Александра да би Хрвате у некој опцији Италијани “оберучке прихватили”, Мишић је одговорио: „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти људи су сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи... Не заборавите, Височанство, моје речи.”

Геноцид који су починиле, најчешће кажемо „хрватске усташе“[6] током Другог светског рата потврдио је ову Мишићеву тврдњу. Тако је ондашњи министар др. Миле Будак пред Други светски рат на једном банкету у Госпићу рекао: „Један део Срба ћемо побити, други део раселити, остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се затрти сваки траг, а оно што ће остати, биће зло сећање на њих.”[7]

Средином 1942. према извештају Лукач Федора управника велике бановинске болнице у Мостару,„побијено је не мање од 700.000 Срба а 300.000 је пребегло у Србију”. У извештају дипломате Хрвата Николе Павелића у Рио де Жанеиру стоји: „Кад цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима бити. Само један детаљ: По улицама хрватских градова нуђене су на продају, сакупљене, ископане, очи Срба; по 30 до 40 очију одједном.”[8]

Др Херман Нојбахер (хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан) бавећи се српским питањем и хрватским злочинима, каже: „Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке вође хвале како су заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце." Проценио је да је број закланих  био око 700.000 Срба.

Монструозна клања и мучења српске деце описао је  генерал Александар Лузано. Из писма упућеног Мусолинију, поред осталог страдања у Пребиловцима, стоји следећи запис: „Дуче!....Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо.

Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година.

За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога!...“[9]

Италијански пуковник Ђузепе Анђелини, командант пука дивизије „Краљ", је записао:
 „На хиљаде Срба беху ослепљени и зверски мучени, читаве породице су масакриране без икаквог обзира на пол и доб. Организатори и извршиоци често су славили клање весело се частећи, као кад су августа 1941. прославили убиство сина директора средње школе у Госпићу који је био њихова хиљадита жртва.“

Уз наведене, о бројним злочинима постоје необориви докази и чињенице, чак и од припадника хрватског народа који су се згражавали над оним што си видели, чули или на други начин сазнали. Један од таквих честитих Хрвата је и католички свештеник из Земуна Др Гризоло. У писму које је упутио кардиналу Алојзију Степинцу, поред осталог стоји: „Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске, како би могао сабрати се и мирније писати. Пуних 10 мјесеци се кољу по Хрватској, на најразноврснији начин Срби и уништавају се милијарде њихових иметака...

Покољ Срба је почео од првих дана јадне Независне Државе Хрватске... Није страхота у самом убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, но – у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе су набијали на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полијевали их кључалом водом и тада полијевано месо дерали и солили, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножем браду – скупа са кожом и месом, одсијецали им сполвило и затицали им у устима, везивали их одстрага за камионе и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, голим ексерима закуцавали за под кроз слијепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још друга ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу...“[10]

Дакле, хрватски садизам се може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано доказати. У том смислу, геноцид над српским народом укључујући монструозна иживљавања над женама и децом као и рушење српских споменика културе како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од 1991. године није никакав нововековни изум већ један злокобан начин националне самореализације у Хрвата.[11]

На такву поражавајућу свест указује песник и дипломата Јован Дучић у поеми о Хрватима:

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача
на пољима родним, бранећи их часно
китио си цвећем сваког освајача,
певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
чек’о да донесу туђи бајонети,
по горама својим туђа стада пас’о,
јер достојно не знаш за слободу мрети.
Покажи ми редом витезе твог рода,
што балчаком с руку сломише ти ланце,
где је Карађорђе твојега народа,
покажи ми твоје Термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату
с крволоштвом звера, погане хијене,
да би мучки удар с леђа дао брату,
и убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
а крваву каму у недрима скриваш
с вешала старих нови коноп виси
у сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
из колевке пио крв невине деце,
под знамење срама уз име усташе,
ставио си Христа, слободу и свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме
оштрије и љуће опет да ти скује
чију ли ћеш пушку објесит' о раме,
ко најбоље уме да ти командује.

Шта даље рећи када су Хрвати имали Независну државу Хрватску са „државником на челу“ који је у кабинету на свом радном столу при дочеку италијанског ратног дописника новинара Курција Малапатреа имао кошарицу са двадесет колиграма људских (српских) очију. Сазнајући за злочине који су чинили Хрвати, амерички председник Теодор Рузвелт је препоручио свету да „Хрвате треба ставити под старатељство".

Како разумети Хрвате који још увек не могу већински, организовано, категорично и јасно, да се одреде и осуде такву државу и њену политику геноцида и зла, те са извињењем и покајањем затраже опрост од нашег народа. Како их уопште разумети и данас кад на спортским теренима или другим манифестацијама и даље изражавају патолошу мржњу усташког типа попут  например скандирања публике „Убиј Србина!“ што се чуло 4. Фебруара ове године на кошаркашкој утакмици у Загребу између Цибоне и Партизана,  а да према таквим поступцима нема у држави и народу врло јасне осуде, те ефикасне и дорбонамерне реакције.

Завлачењем истине у лавиринте лажи, правде у подземља егоизма, патриотизма у сфере расизма, мржње и србофобије, те католичком политиком по формули за ликвидацију становништва коју је лансирао Миле Будак[12], готово да је немогуће очекивати суштинско разумевање унутрашњег зла које ту постоји. Томе на руку иду разна ранија и савремена извртања чињеница, минимизација геноцида, злоупотребе „ангажоване науке“[13], изналажења којекавих оправдања итд.
Овде је неопходно изнети податак да је током 20. века страдало скоро 4 милиона Срба, односнооко 50% наше биолошке масе, при чему је огромна већина  страдала у планском и систематском геноциду најмонструознијег типа. На пример, током Другог светског рата, бројне жртве су утапане у Саву, Дунав и Дрину. Масовне гробнице Јасеновачких и других логора смрти су неми сведоци ових злочина. Али, „јаме ждерњаче српског народа“ како их назива Дане Ластавица, аутор једне од књига о геноциду[14] су посебна прича.Наиме, око 110 јама само у Лици, на Кордуну 40 и Босни и Херцеговини 178 јама, послужиле су као места мучења и ликвидације нашег народа.

На европском тлу, тешко да постоји држава као што је Хрватска, са толиком концентрацијом места извршеног геноцида над другим народом (овде српским) уз систематско и потпуно затирање његових вековних кућа и огњишта. Међутим, сва та места: знана и незнана, са споменицима или без њих, забетонирана или затрављена, преорана па засејана, скрнављена па минирана, - непобитно и трајно, духовно и морално, клетвом опомињу, куну и проклињу све починиоце и њихове потомке по мери одговорности, озбиљности, карактеру и части, односно безчасти.

Монструозним убијањима не само одраслих мушкараца, већ посебно жена и деце (само у Јасеновцу је убијено око 110.000 српске деце), смишљено се ишло на биолошко истребљење српског народа. Рушењем и паљењем кућа плански су уништавана огњишта, породична и национална. Уз разбијања и раскопавања гробаља, и паљења и рушења културно-историјских споменика, вршено је систематско затирање постојања Срба на територијама његовог вековног живљења, рада и стварања. Јаме ждерњаче, као и споменуте реке и небројене масовне, групне и друге гробнице, су само једни од немих сведока таквог манструозног дела, које не смемо да заборавимо, нити без покајања и молбе да опростимо.

По тој изворности подсећања, као да се и душе мучених и уморених, злостављаних и понижаваних људи, стараца, жена и деце, уздижу на небо, немајући смираја док се правда не задовољи. Оне опомињу, прво, своје живе, односно сународнике на обавезу памћења и залагања за кажњавање злочинаца, односно њихових сународњака примереном мером; а друго, оне путем више духовне силе подстичу кажњавање злочинаца уколико су на своју руку таква зверства чинили, односно подстичу задовољење истине и правде санкционисањем те врсте зла код народа из којег су злочинци потекли уколико се ради о планском и организованом геноциду директно или индиректно подстицаном од званичних државних органа.

Да постоји један континуитет таквих злодела вреди подестити да је на просторима бивше Југославије од 1991. до 1996. године формирано 778 логора за Србе, од тога у Босни и Херцеговини 536, у Хрватској 221 и у Словенији 21. У тим логорима примењивано је укупно 154 метода иживљавања, убијања и терорисања и то: 13 метода убијања, 95 метода мучења, 16 метода психолошког застрашивања и 5 метода уцењивања[15]. Кроз упознавање са овим садржајима у којима су не само злочинци, већ и њихови истомишљеници и налогодавци, уживали у мучењима, садизму, крволочству и патолошким нагонима, могу се само претпостављати клетве логораша страдалника и мученика у овим затворима.

Уз ову врсту клетве од стране жртава, значајно је поставити и питање: Колико је само клетви било изречено или се и даље изричу, не само у виду јавно изнетог става, већ као унутрашњи израз суда савести код бројних посетилаца спомен обележја концентрационих логора и споменика тих страдалника (као и читалаца књига о геноциду, или гледаоца оригиналних докумената и документарних филмова), а који нису чак ни припадници сатрвених народа?

Када се клетва покреће против некога на основу лажних информација, злонамерно или на било који други начин непоштено, односно башчасно, онда се на њено испуњење не може рачунати. Чак што више, може се „та виша духовна (па и божија) сила“ окренути против онога ко клевеће. Наиме, једно је бацити клетву или је покренути, уколико она подразумева озбиљност и искреност у тежњи за кажњавање починиоца за нанесено зло или неправду. Друго је измишљати, или умишљати па клеветати, јер оно подразумева лагање, злонамерност, тенденциозност, непоштење и у коначномбешчасност. Онај на кога је таква врста клетве „бачена“ свестан је да је производ неодмерености, лажи, неозбиљности, зле намере или пакости, што отупљује и разбија њену етичку и моралну основу говорећи више о ономе који клевеће, него ли што штете наноси ономе на кога се злонамерно упућује.

Према томе, да би клетва имала снагу више духовне силе, ипак мора да почива на часној намерионога ко је покреће, а не на неморалу, лажима, егоизму, пакостима, материјалним или другим интересима. Отуда и којекакве измишљотине и лагарије, односно монтиране или режиране „истине“ о некаквом геноциду, уз исцениране па пропагандом напумпаване догађаје којих је било доста против нашег народа, немају истину као темељ, морал као водиљу, савест као оцену, част као коректора и правду као циљ[16]. У моралном смислу овакви насртаји не треба да нас оптерећују, мада се од њих морамо чувати у свим приликама обзиром да са бешчашћем, односно сатанизацијом наступају.

Коначно, Бог је Истина и Правда, која кад тад стиже, суди и пресуђује по Образу који је, како ко и како где, показивао и остваривао.
А наша химна је јединствена на свету по томе што се позива на „Правду“, преко Бога Правде. Наиме, и поред бројни националних и светских личности, великих идеја и историјских догађаја, наш народ уместо земаљских вредности и идола (како рече један човек), узео је химну чији је идеал ПРАВДА; правду као израз свога Духа, Бића, Части и Достојанства. Она је проткана кроз целу нашу историју. Има своју мистерију и моћ у коју верујемо као једино Исправну, Надвременску и Божанску.

Код нашег народа је позната изрека да „Правда држи земљу и градове.“  По том духу и вери веома је поучна мисао о Правди како је објашњава Свети Николај Велимировић у којој каже:„Утуци правду у ступ, сагори је огњем, развеј на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг Правда израсла - уздигла се као претећа гора.“

У претходном времену и данас након бројних клеветања, безразложног окривљивања, пропагандног сатанизовања, режираних измишљотина (које ће се нарочито у овој години интензивирати у склопу обележавања почетка Првог светског рата и Сарајавског атентата у смислу окривљивања Срба за изазивање светског рата итд.), остајемо упорни да смо на линији истине, савести, части и општег добра, односно Правде; да нас Правда носи, да она ипак Постоји, да ће доћи и рећи Суд и Своје, да нам у одбрани од злонамерника или клеветника нису потребне никакве пропагандне флоскуле, лагарије, измишљотине или фарсе.

 Због тога нас као наук у овом тешком времену када се напада све што је српско, химна „БОЖЕ ПРАВДЕ“ позива да се обједињујемо, боримо, испомажемо, јачамо, радимо, градимо и васкрсавамо на свим пољима где се остварују и бране наши најважнији национални интереси, наравно уз помоћ Русије, и поштовање, разумевање и слогу са свим добронамерним грађанима наше државе и друштва.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------
[1]Код свих старих народа и њихових митологија, веровања, предања и обичаја постојале су клетве, заклетве и кривоклетства. Клетве се у различитим облицима јављају и у библијским текстовима. Порука клетве ја заснована на уверењу и логици да нико не може зло чинити, а добру се надати, односно, зло чинити а ипак остати некажњен. То је тешка реч која узнемирава и неда смираја души и савести онима којима је упућена. Уско је везана за народна веровања, предања и моралне норме дотичне заједнице, а често и за заклетву, односно част. По својој изворној етичкој основи као виша невидљива духовна сила и снагом предања, долази у сукоб са неким савременим схватањима морала, показујући одређену анахроност према појединим правним и другим регулативима којима су уређени бројни друштвени односи. Ипак, деловање клетве, односно проклетства је често видљивоили препознатљиво. У нашен роду је позната Лазарева клетва.
[2]Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског). 
[3]Наиме, године 1630. хрватска солдатеска је ушла у овај источнонемачки град и према историјским изворима десило се следеће:“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе.Ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост... Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом...”
[4]Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући: “Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)
[5] Јован Дучић, Верујем у Бога и у Српство, Подгорица, Перун, 1993, с. 32.
[6]Погрешно је политику и извршење геноцида над Србима окривљивати само усташе који су у пар камиона стигли из Италије, и на њих сваљивати сва зла НДХ. Ради се ипак о вишевековном верском, идеолошком и социјалном процесу. Чекао се само погодан тренутак да се он реализује. Други светски рат уз приклањање Хитеровој фашистичкој Немачкој и прећутну подршку Ватикана, оснивањем Независне државе Хрватске је био тај вековно чекан период.
[7] Псуњски, Хрвати у светлу историјске истине, месеца марта. 1944, Ново дело, Београд, Тим. код Ниша, Ревија 92. с.146.
[8] Петар Џаџић, Нова усташка држава, Политика, Београд, с. 39.
[9]У писму потом наводи: „...Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"
[10]Др Радомир Смиљанић: „Срби, Немци и Хрвати“, Издавач „Дечије Новине“, Горњи Милановац, 1991, стр. 66-71.
[11]Кад се тиче Срба, ево примера: Управник имања Загребачке бискупије Амброз Кузмић о Србима у извјештају од 13.новембра 1700. године пише: ,,Било би боље Влахе све поклати него утанити (у смислу убити метком)...“На истом пољу, али темељнијем политичком плану и програму ради оснивач Странке права Анте Старчевић (1823-1896). Био је идеолог мржње и србофобије. Поред осталог истиче следеће: ,,Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разборитости и ступањ ума. Славеносерби нису потпуно достигли ни најнижи ступањ и из њега  се не могу дигнути“.
[12]Та католичка политика за ликвидацију становништва одвијала се по формули:„Један део препустити железу, други фузији и трећи експулзији“ што је значило:  трећину побити, децу до 14 година асимиловати и препустити одгоју у католичким породицама да забораве одакле су и ко су, а трећину депортовати, односно протератиОва наслеђена политичка геноцидна формула се проводила кроз раније гоњење Јевреја из католичког друштва,  а верује се и муслимана из Шпаније крајем 15. века. Код нас је позната у изјави Миле Будака и на државном пројекту током Другог светског рата у Независној држави Хрватској је интензивно провођена.
[13]На том пољу је и пример циљно ангажованог „научника“ немачког историчараАлександра Корба,  који је докторирао на теми Јасеновца –гдје је извео закључак, односно „доказао“ да над Србима није извршен геноцид. Ово истиче кроз образложења да су то случајеви појединачних ратних злочина, разних екцеса, природних непогода, глади и сл.  Што је још поразније, његови „валидни документи“ које он једино признаје су му усташког порекла.
[14]Дане Ластавица „Бездане јаме Независне државе Хрватске – ждерњаче српског народа 1941 - ?“, Фонд за истраживање злочина геноцида, Београд, 2008.
[15] Опширније: Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&SDesing“, Бања Лука, 2007, с. 33 -88.
[16]У том смислу посебно је важно истаћи случај око Сребренице. Наиме, уз присуство међународних представника УН, наоружане муслиманске формације су по српским селима око Сребренице и шире, починиле велике злочине над незаштићеним српским становништвом и имовином, побивши на свиреп начин од 1992.-95. године око 3.460 Срба. На преклињања преосталог српског становништва, формиран је Дрински копрус и предузета операције да се наш народ спаси од тоталног геноцида и пљачке, а ратни злочинци и њихови саучесници изведу пред суд и лице правде.

Пошто муслиманске јединице нису прихватиле предају, кренуле су у пробој при чему је страдало њих око 1800. (Раније пројектована цифра од 8000 страдалих се касније представљала свету као геноцид над углавном „цивилним становништвом“ које су наводно учинили Срби под командом генерала Ратка Младића.)У поводу планског геноцида над оних око 3460 Срба, стараца, жена и деце са простора Скелана, Братунца и Сребренице, мора се јавно поставити питање: Где су тада биле муслиманске мајке да своје острвљене синове обуздају од убистава, паљевина, пљачки и клања? На њега се мора упорно и категорично захтевати одговор. Уколико га оне не желе дати (а сведоци смо да не желе), онда је то поуздан знак да су прећутно одобравале такве злочине геноцида. Уосталом, те исте мајке, ни једном не изјавише било какву захвалност што их је генерал Младић пред камерама храбрио да им се неће учинити ништа, те је свим женама, старим и деци обезбедио аутобусе да се пребаце безбедно до Брчког.

Да је била обрнута ситуација,такав гест не би се могао ни очекивати од муслиманског команданта. Ту је у ствари и суштина односа према геноциду, односно части и бешчашћа у народу. (прим. Р.Р.)

/ Izvor : Srpska.ru. /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP