Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17319
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5354154
Ko je na sajtu?
Imamo 101 gosta na mreži

ЛАЖ СЕ ШИРИ КАО КАРЦИНОМ


28.02.2014. / pee-Академедиасрбија
Зоран Радисављевић

ИНТЕРВЈУ: Слободан Рељић, новинар и публициста

Грађанин не верује ни да је судство независно, ни да се лекари држе Хипократове заклетве, ни да је храна коју једемо здрава, ни да мафија није стигла до врхова власти....

 У савременом друштву новинар je најамник и његов газда, ако држи и ципеларницу или пекару – према њему има исте обавезе и однос као према обућару или пекару, пише Слободан Рељић у својој новој књизи „Криза медија и медији кризе”, која се управо појавила у издању „Службеног гласника”, у библиотеци „Друштво и наука”. Рељић три деценије ради као професионални новинар.

Био је главни и одговорни уредник НИН-а, од 2002. до 2009, а сада је помоћник главног уредника „Вечерњих новости”. Магистрирао је на тему „Четврти стуб демократије – политиколошко-социолошки аспект”, а докторирао на Филозофском факултету у Београду, с тезом „Промена карактера медија у савременом капитализму: узроци, актери, последице”.

Двадесети век je почeo Золиним „Оптужујем”, што је синоним за грађанску храброст и истину, а завршио се страшним медијским манипулацијама. Циљ, очигледно, оправдава сва средства?

Кад сам радио на овој студији нисам могао да се отмем утиску да се у 20. веку свет много хвалио слободом штампе, а да је резултат све већа контрола. Једино су методи мекши. Данас немате цензуру, али нема ни потребе, јер је механизам тако направљен да се већ у редакцији праве „добре вести”. Медији су ту због профита. Објективно информисање је роба која се размењује за услуге политичарима и компанијама. Ти прећутиш – они плате. Ако кажеш, они те скину са листе клијената. Ниједан власник неће толерисати вести које му доносе губитак. И на делу је – огољена пропаганда.

Помињете медијску манипулацију Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија са лажним гробницама у Темишвару (1989). После смо и ми доживели Маркале, Рачак...

У међународним односима, ратовима и револуцијама медији, пре свега западни, само су фаланга, уз своју дипломатију и војску. Објективност је ту само давно угасла звезда чији одсјај стиже касније. Ствар је до апсурда довео Путин, кад је створио руски Си-Ен-Ен – „Раша тудеј”. Све је исто. Људи на лицу места, вести 24 сата, савршен енглески, само је интерпретација догађаја потпуно супротна Си-Ен-Ену. Тако је Асад на Си-Ен-Ену злочинац, а на „Раша тудеј” државник. Бумеранг ефекат јесте да је „Раша тудеј” најгледанија страна станица у Њујорку или Лондону. То је данас вест. Чиста пропаганда.

Сазнали смо и да није било „масакра на Тјенанмену”, сем у западним медијима. Шта рећи о моралу новинара који пласирају такве вести?

О моралу се може говорити док постоји слободни новинар. Да пише о ономе што је видео и онако како мисли. Али новинар је сведен на најамника, а живот њега и породице зависи од те најамнине. Новинарска храброст данас је чиста лудост. Извештаји Волтера Кронкајта су 1968. били доказ председнику САД да се треба повући из Вијетнама, а деценију касније, 1982, он је отпуштен, јер су се његови погледи разликовали од званичних. Ко ће после тога новинара на почетку каријере учити да буде храбар и да се држи кодекса. То је знао и Џејмс Мајлс из Би-Би-Сија, кога су очигледно неновинарски разлози навели да пошаље лажну вест с Тјенанмена. А свету је остало да чека „Викиликс” да сазна да „масакра”, који је послужио у специјалном рату, није ни било.

У којој мери су медији „рушили” Берлински зид?

Рушење Берлинског зида је, у основи, била оперета. Дезинформисање је било топовска припрема за рушење. И ту јесте од значаја то што су тада западни медији имали већи кредибилитет на источној страни од домаћих медија. Али, од тада су они то поверење убрзано и бескрупулозно трошили: у Заливском рату, у Авганистану, Ираку... И ми смо могли да уживо гледамо шта је то у разарању СФРЈ. Али, лажи се увек освете. Данас је кредибилитет западних медија мало виши од оних у Источној Немачкој.

Шта је остало од слободне штампе, четвртог стуба демократије?

Врло мало. Зато сада имамо медије који не могу да буду од помоћи друштву које је усред велике светске кризе. То је парадокс. Виктор Иго је говорио да је штампа „мајка свих револуција”, то јест коренитих, историјских промена. То је, уз право на побуну, било највеће достигнуће западног друштва: способност да се „великом дискусијом”, како то назива Јирген Хабермас, дође до излаза. То је ишчезло. Медији су корпорације и, као банке, рецимо, главни су браниоци стања статус кво.

Како обичан читалац или гледалац да разлучи шта је лаж, а шта истина?

Није лако, али мислим да је он од тога и дигао руке. То је за демократско друштво поразно. Пословична је изрека: немам снаге то више да гледам. И окрећу се забави, спорту, серијама, ријалитијима. Последица је да грађанин не верује ни да је судство независно, ни да се лекари држе Хипократове заклетве, ни да је храна коју једемо здрава, ни да мафија није стигла до врхова власти, ни да политичари воде државу у добром правцу. Лаж се шири као карцином. И тешко се лечи.

Колико су медији кумовали збивањима у Украјини?

У Украјини су маске пале. Западни медији не налазе да у рушењу легалне власти има ичега за бригу, навија се отворено за Кличка и Тимошенко, трпе се и нацистичке организације док раде посао. Руски медији брину за источни део Украјине. Дијалог је замро. Бар за јавност. Политика улази у сферу мрачних нагодби. Ми постајемо бројеви, а можда ускоро и топовско месо.

Какво је стање у домаћим медијима?

Мислим да је тешко. Сем понеког таблоида и понеке комерцијалне телевизије, сви наши медији су у предбанкротном стању... Говори се о приватизацији као решењу, што је потпуни апсурд. Који би то приватни власник могао бити заинтересован за коректно информисање Срба? Ја не могу да замислим таквог. Евентуално би неко могао да уложи неку пару да нас још више залуђује или да своје услуге понуди неком политичару или тајкуну. То никог не брине.

Мењају ли медији свест бирача у предизборним кампањама?

Ту је пре циљ да се бирач држи под водом и доведе у стање да заокружује на листићу без размишљања. Као кад дође у продавницу и узме оно чиме је најчешће бомбардован са екрана. Нема разлике између продаје политичара и продаје „кока-коле”. Зато се наши политичари сете слободе штампе тек кад оду са власти и схвате да их се бирач не може сетити зато што их нема на телевизији.

 / Политикa .27.02.2014. /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP