Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17952
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5400458
Ko je na sajtu?
Imamo 97 gosta na mreži

КАКО ЈЕ УПОТРЕБА ОРУЖАНЕ СИЛЕ ДЕЗИНТЕГРИСАЛА МЕЂУНАРОДНО ПРАВНИ ПОРЕДАК


11.03.2014 / pee-Академедиасрбија

Марина РАГУШ

27 фебруара Европски парламент (ЕП) усвојио је Резолуцију којом се: „осуђује нелегална употреба војних дронова“ [1]и истичу проблеми поводом улагања значајних средстава за „истраживање ове технологије“.[2]

 Резолуција коју су иницирали посланици ЕП из редова зелених усвојена је са 534 гласа за и 49 против. Документ истиче да „удари дроновима на територију земље без њене сагласности представљају кршење међународног права“.[3]

„Европски парламент данас је покренуо озбиљну забринутост поводом употребе војних дронова због којих је животе изгубило хиљаде људи. Посланици су изразили снажан прекор због: праксе убијања из ваздуха изван декларисане ратне зоне и због употребе наоружаних дронова у ратним ситуацијама изван оквира међународног права. 

ЕУ треба да се позабави легалним, етичким и безбедоносним изазовима насталим као последица употребе дронова, укључујући и хитну потребу за обезбеђивањем транспарентности и одговорности. Резолуција, такође наглашава да би земље чланице ЕУ требало да се строго уздржавају од учешћа или олакшавања циљаног убијања изван сваког правосуђа, примера ради, тако што ће делити важне информације са земљама попут САД“,[4]изјавила је Барбара Лохбилер, посланик Зелених и председавајућа подкомитета за људска права ЕП. У међувремену, креће трка у наоружању када је реч о овој технологији. Милиони евра из европских фондова „сливају“ се у истраживачке центре најављујући нове генерације дронова, ратова са сигурне дистанце, пораст захтева на тржишту „дронова“ и хиљаде цивилних жртава. Макар гледајући искуства из Јемена и Пакистана.

Овако свет данас изгледа. Перманентне кризе, обарање режима, цивилне жртве, дужничко ропство и бепоштедна борба за освајањем додатних територија, ресурса и јефтине радне снаге.

Високи технички и технолошки развој уместо унапређења стандарда и цивилизацијских вредности користе се само у додатну сврху корпоративног поробљавања света. Неизоставно се питамо: има ли томе краја? Како је све почелои ко је и на који начин увео силу као меру међународних односа и тиме урушио чак и последњу наду у постојање заједнице држава које свој суживот остварују кроз „активну мирољубиву коегзистенцију? Тако долазимо до важне геостратешке позиције на мапи света која је традиционално место интезивних сусрета две, дијаметрално супротне цивилизације: Истока и Запада-Балкан. Прецизније, како је данас општеприхваћено Западни Балкан или простор на коме се својевремено налазила Југославија. Позиционирана после Другог светског рата као тампон зона између два блока: НАТО и Варшавског уговора; после пада Берлинског зида одређена за минско поље на коме су нестали народи и на коме је дезинтегрисана једна федеративна држава оснивач покрета несврстаних. Југославија више није била потреба, Варшавски уговор био је поништен, почели су братоубилачки ратови-остало је историја. Међутим, иза манифестних процеса одигравао се поступак урушавања међународног поретка са свим институцијама које су га држале на окупу. Стварале су се нове норме, уводили су се нови секундарни извори међународног права који су постали темељ заједнице какву данас препознајемо -друштва народа и држава чије међусобне односе карактерише мера и интезитет употребљене силе. Стога је важно подсетити да је актуални међународноправни поредак постао видљивим на примеру агресије на Савезну Републику Југославију. Она је послужила као преседан на коме су се заснивале све наредне „интервенције“.

Пре скоро петнаест година, под називом „Савезничка сила“ почела је агресија НАТО на Савезну Републику Југославију. Ваздушни удари су кренули 24. марта 1999. године у касним поподневним сатима. После 78 дана (10. јуна) окончана је агресија коју су неки називали и „Милосрдним анђелом“.  Своје ваздухопловне снаге на располагање су ставиле: САД, Велика Британија, Француска, Холандија, Канада, Немачка, Белгија, Шпанија, Турска, Италија, Данска, Норвешка и Португалија“[5]. У рату је на страни Алијансе учествовало 19 држава. Ако се урачунају и оне ван НАТО које су дале писте и другу помоћ, СРЈ је напало 26 држава“.[6]
Укупна материјална штета за СРЈ, или „прецизније за Србију, процењена је на више од 100 милијарди долара. НАТО је током агресије уништио или оштетио 1 026 цивилних објеката. Потпуно разорио седам индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ репетитора, 470 километара путева, 595 км пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава. Агресори су имали 743, 8 милиона становника и државни буџет од 3, 312 милијарди долара, СРЈ 11, 5 милона становника и буџет од 3, 85 милиона долара“[7]истиче прецизне војне податке генерал Спасоје Смиљанић.[8]НАТО је агресију почео са „ 464 летелице, завршио са 1 040. Оне су лансирале више од 400 000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1 000 крстарећих ракета“.[9]Преведено на укупну масу, то би значило да је на СРЈ „пало“ око 22 000 тона убојних средстава. Губици на српској страни у људским жртвама били су: 599 војника, 172 полицајца, око 2000 убијених цивила и око 10 000 рањених.[10]Извршен је напад на територију стране државе: погођена је кинеска амбасада у Београду где је погинуло троје а повређено 26 кинеских држављана.

Агресијом су прекршене све норме међународног права и односа успостављених Повељом Уједињених нација, Хелсиншким документом из 1975. године, Женевском конвенцијом из 1949 године и допунским Протоколом из 1977 године. Прекршене су одредбе основног акта Северноатлантског савеза из 1949. године којим се НАТО дефинише као одбрамбени савез“.[11]„Хуманитарна“ интервенција која је изазвала хуманитарну катастрофу: Амерички новинар Роберт Џејсон Парсонс објавио је тајни извештај УН о последицама НАТО агресије: „ Сваки значајан циљ у Србији током НАТО бомбардовања 1999. године гађан је различитом врстом оружја.

Један од највиших званичника УНЕП ( Програм Уједињених нација за животну средину чији су стручњаци истраживали последице бомбардовања) потврдио ми је то. Они су заправо тестирали оружје на цивилном становништву. То је незапамћен ратни злочин“[12], рекао је Парсонс. На СРЈ било је бачено око 15 тона осиромашеног уранијума, од тога према приштинским медијима ових дана, на територију Косова и Метохије негде око 10 тона. Да се подсетимо, тада је дошло и до највећег егзодуса цивилног становништва у Албанију које је бежало од „бомбардовања“. Тај егзодус, био је приписан Милошевићевом режиму. Када смо већ код ратне пропаганде и медијског „чишћења“ у маин стреам западним медијима, да се подсетимо и самог повода за агресију: према војним изворима било је познато да је главни штаб терористичке ОВК из „Немачке прешао у Албанију (...) у марту 1998, прешао на КиМ да формира јединствену команду над терористичким групама“.[13]С обзиром да полиција није могла да реши проблем нарастајућег тероризма, „тек 1998 ангажована је војска“ која је поразила терористе. Од 20 000 терориста број је сведен на 2 000. ОВК се налазила, да подсетимо, на америчком списку терористичких организација. Превођење у „борце за слободу“ десило се пошто је затребала НАТО пешадија у циљу остварења геостратешког циља западних сила. То Ибрахим Ругова који је уживао подршку запада није могао да реализује. На терену су, дакле, догађаји почели да утичу на промену стратегије. Чак ни ОВК није имала снаге да испуни задатак, требало је наћи повод за „интервенцију“. После огромног политичког притиска, „десио“ се споразум Милошевић-Холбрук, долази Верификациона мисија ОЕБС-а на челу с Вилијамом Вокером и ето повода за агресију: Случај „Рачак“ који је био званични мотив „хуманитарне интервенције“ годинама касније разјаснила је шеф форензичког тима Хелен Ранта.

„Та тела су припадала терористима, српским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге”,  казала је Ранта руским ауторима документарног филма „Крај-осуђени на прогонство“, Јевгенију Баранову и Александру Замислову.„Вокер је био ужаснут резултатима наше истраге”, рекла је финска форензичарка која је под притиском и Министарства иностраних послова своје земље, у ствари, фалсификовала извештај о догађајима у селу Рачак. Догађајима који су послужили за „хуманитарну интервенцију“ најјачих земаља запада. Заштита права албанске мањине, да подсетимо била је крилатица високих званичника западних администрација и медија. У тако јасно конципираном свету према потребама Вашингтона и Лондона, касније и Берлина-Србија, напросто није имала шансе. Као ни међународно право које је поништено управо на случају ове мале, европске земље дуге слободарске традиције-савезнице у борби против пошасти прошлог века, фашизма.

Дакле, НАТО партнери добили су „повод“ требало је пронаћи и легални основ за војну интервенцију.

На основу тадашњих правних механизама, стећи легалност за напад несразмерно велике војне силе према сувереној европској држави била је немогућа мисија. Само најшире могуће тумачење секундарних извора међународног права уз врло натегнута „саветодавна“ мишљења правних „експерата“ могло је да послужи за правни основ одбрамбеном савезу какав је НАТО да међународни спор решава насилним путем.  Све ово било је потребно у циљу промене међународног обичајног права, које као један од извора представља и правни оквир за деловање држава и организација које чине. Заправо, према Статуту међународног суда правде који се налази у Хагу а који је интегрисан у Повељу Уједињених нација у изворе међународног права спадају: Међународне конвенције, међународни обичаји, као доказ опште праксе прихваћене као закон, општи принципи права признати од стране цивилизованих народа, судске одлуке и мишљења експерата као додатно средство при утврђивању законских правила. Ови извори користе се у одлучивању у предметима као и при изрицању саветодавног мишљења Међународног суда правде, и као такви одређују судбине држава и народа, односно целокупне међународне заједнице.

Из овог угла актуални односи међу међународним актерима постају јаснији, као и сам интернационални значај агресије на СРЈ.Како је агресија на СРЈ постала преседан, па тако и норма у одлучивању за (прекомерну) употребу силе:
Она је, дакле, почела без одлуке Савета безбедности (СБ) иако је он једини овлашћен да одлучује о употреби силе. Чланице НАТО уједно су и чланице УН, и као такве морају поштовати преузете обавезе из Повеље УН, неке од тих садржане су у тачкама 3 и 4 члана 2: „сви чланови решавају своје међународне спорове  мирним начинима, тако да међународни мир и безбедност као ни правда не буду повређени (3); сви чланови се у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на сваки други начин који није у сагласности с Повељом Уједињених нација (4). НАТО агресија била је употреба оружане силе на територијални нтегритет и политичку независност демократским путем изабраног руководства земље и као таква представља директно кршење Повеље УН.

Идемо даље: иако су сталне чланице СБ, које су и почеле агресију на СРЈ у оквиру НАТО (САД, Велика Британија и Француска) знале да је неопходна одлука овог тела УН за војну интервенцију, снага вета осталих чланица (Русија и Кина) учинила је да правни основ прве потраже на други начин.

С обзиром да се СБ интезивно бавио решењем кризе на Косову и Метохији, следствено томе настајале су резолуције које су осликавале став сталних члнаица овог тела према кризи на КиМ. Једна од резолуција СБ Резолуција 1199 кризу на Косову дефинисала је као „претњу миру и сигурности у региону“ и то је било довољно да генерални секретар НАТО (Хавијер Солана) крене с честом употребом ове реченице у јавним наступима припремајући чин агресије. СБ дакле никада није донео резолуцију којом експлицитно утврђује право на примену силе, али је поменута резолуција била основ да „Алијанса верује да постоји правни основ (...) да запрети, или ако буде потребно да употреби силу“.[14]

Преостало је медијско спиновање, „експертске“ анализе и терен је био припремљен за антиципирање претње по НАТО који је морао да делује у самодбрани користећи члан 51 Повеље УН:
„Ништа у овој Повељи не умањује урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана УН, док Савет безбедности не предузме мере потребне за очување међународног мира и безбедности“ истиче поменути члан као и да „оне неће ни на који начин да доведу у питање овлашћења и одговорност СБ“. Да ли је неопходно напоменути да чак и антиципирана претња мора „проћи“ СБ? Дакле, иако границе „самоодбране“ никад нису јасно дефинисане ни члан 51 није дао основ за бомбрадовање СРЈ. Уосталом, ко је позвао НАТО у одбрану? Косово и Метохија? Оно је тада саставни део СРЈ, а не држава чланица УН или НАТО. НАТО је, дакле, на имагинарну претњу по чланице овог савеза покренуо војну акцију. Коначно, чланице Алијансе овим чином су прекршиле преамбулу свог оснивачког акта, познатијег као Вашингтонски уговор која позива на поштовање принципа Повеље УН; као и члан 1 који налаже да сваки међународни спор чланице морају решавати „мирним средствима (...) да се уздржавају од претњи или употребе силе на било који начин који није у складу са циљевима УН“.[15]Тако је у основи редефинисан међународно правни поредак: Агресија је проведена на начин да је постала секундарним извором међународног права, мењајући тако обичаје, судску праксу и „експертске“ анализе у смеру потпуног правног насиља са катастрофалним последицама по највише цивилизацијске вредности. Зато је било неоходно у чин агресије увући највећи могући број земаља како би се остварио консензус за редефинисање међународноправног поретка, који (касније се показало) се заснивао на примени силе у односима међу државама.

Тако је управо и постављена сценографија кризе у Украјини: подсећања ради, украјинска влада и председник су одбијањем потписивања споразума о придруживању с ЕУ постали „легитимном“ метом корпоративног запада.

Потпис је после година преговарања изостао због условљавања од стране ММФ који је налагао рестриктивне буџетске мере држави која се налазила пред банкротом. Виктор Јанукович, није имао избора-потражио је финансијску подршку тамо где је једино могао да је добије-од Русије. Пролонгирана је исплата дугова за испоруку гаса, снижене су цене овог неопходног енергента, очекивала се прва транша финансијске ињекције за преживљавање Украјине. ЕУ није ни размишљала о животима осиромашених Украјинаца њој је било важно да „пободе заставу“ на још једном делу освојене територије и то на самој граници са Руском Федерацијом. И не само то. Чланство Украјине у НАТО био је следећи логичан корак и тако директна претња Русији. Запад је био на корак до остварења сна-продирања на Исток до саме границе са Русијом. Управо због тога што је план осујећен, дани и месеци мајданских догађаја личили су на призоре из пакла. Додатну меру хаоса и терора дале су десничарске организације међу којима се издвојио Десни сектор као ултра-радикална група. Украјина је увучена у сцене препознатљиве за период Другог светског рата. Свастике, пребијања, потера за државним ударом свргнутим председником, повлачење Закона о језику којим се директно упутила претња руској етничкој заједници поделили су Украјину. Покушавајући да догађаје и околности (по)врати у нормалу Јанукович је пристао на све захтеве прозападне опозиције: од измене Устава до расписивања избора. Међутим, ни то није било довољно. Криза је ескалирала и излетела из контроле чак и лидерима украјинске опозиције. Примат су преузимале ултрадесничке групе и професионални „револуционари“ са балаклавама.Руси који нису желели да доживе судбину Мајдана или линча позвали су своју Отаџбину у заштиту њихових права и обезбеђивања мира и безбедности. Догађаји су за корпоративни запад кренули у нежељеном смеру и настала је криза у међународним односима која је често бивала на ивици директног сукоба сила.
Укратко: запад је инспирисао па тако и подржао државни удар на уставни поредак Украјине.

Лидери западних земаља утркивали су се у мајданским паролама. Прозападна опозиција је према нацртаној мапи пута преузимала институције и власт у западном делу Украјине. На истоку и југу ситуација је била другчија. Руска дијаспора није признавала новонастале околности државног удара. Одбацила је кијевске директиве и одлучила да позове у помоћ своју Матицу која је само требало да обезбеди сигурност Руса у Украјини који су бирали своје представнике у локалној и регионалној власти. Свргнути председник Украјине упутио је писмо Владимиру Путину тражећи да: „употреби оружане снаге Руске Федерације које би успоставиле: легитимитет, мир, ред и закон  и стабилност у циљу одбране украјинског народа“.[16]Интезитет кризе на релацији Вашингтон-Москва постајао је забрињавајући. Високи државни званичници САД (председник, државни секретар, стални представник при УН), медијских „ратни јастребови“ (Кристијана Аманпур) позивали су на поштовање међународног права тврдећи да је Русија својим војним присуством извршила агресију на Украјину. „Чињеница је да су данас руски авиони ушли у ваздушни простор Украјине (...) Руска војна акција је кршење међународног права. Руске војне базе у Украјини су безбедне. Руска мобилизација је одговор на имагинарну претњу. Војна акција не може бити оправдана на основу претњи које нису упућене или проведене. Русија мора директно да се повеже са владом Украјине“, рекла је на седници СБ, стална представница САД Саманта Пауер. Да поновимо: на имагинарну претњу НАТО је извршио агресију на СРЈ. Док су претње по безбедност и мир у Украјини била свакодневица а не имагинација. Посебно за руско „војно присуство“ које је гарантовано споразумима са Украјином поводом Црноморске флоте. Забога, Русија има војну базу на Криму.

Њено војно присуство на територији Украјине дефинисано је правним оквиром:
Русија и Украјина потписале су 1997 три споразума која су одредила судбину војних база на Криму.

Русија је добила 81, 7 одсто бродова флоте пошто је исплатила украјинској влади компензацију од 526, 5 милиона долара. Москва годишње отписује Украјини 97,75 милиона долара дуга на име коришћења украјинских вода и радио фреквенција као и због утицаја на животну средину проузрокованих деловањем Црноморске флоте. Споразум из 1997. године дозвољава Руској морнарици да има до 25 000 трупа, 24 артиљеријска система са калибром мањим од 100 мм, 132 оклопна возила и 22 војна авиона на украјинској територији. [17]Дакле, Русија поступа по слову споразума и стрикно следећи принципе УН штитећи људска права својих држављана на истоку и југу Украјине, док Савет безбедности „не предузме мере у циљу очувања међународног мира и безбедности“. И то све на позив легитимног председника Украјине, док се не одлучи другчије. То другчије, значи следствено демократским начелима који претпостављају правну процедуру а не насиље. Или, како нам је Пауре открила на поменутој седници СБ: „Русија има сва права да жели да су се догађаји одвијали другачије. Али нема права да то изражава кроз употребу војне силе“[18].

Нисмо само сазнали о каквој је употреби војне силе реч?! Али смо сазнали, на крају, мерено свим изјавама западних лидера и количином беса и цинизма које свакодневно изливају, и то управо они који су право и норме заменили силом: да државни удар и није донео резултате какве је Вашингтон очекивао.

Напротив.

________________________________________
[1] http://pr.euractiv.com/node/104471
[2] исто
[3] http://www.presstv.ir/detail/2014/02/28/352699/eu-passes-resolution-on-drone-strikes/
[4] http://pr.euractiv.com/node/104471
[5] http://www.pecat.co.rs/2010/03/spasoje-smiljanic-kako-smo-se-branili-od-nato-agresije/
[6] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:425814-NATO-agresija-Vojna-bruka-i-osveta-nad-stanovnistvom
[7] исто
[8] Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић је у периоду НАТО агресије био командант РВПВО
[9] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:425814-NATO-agresija-Vojna-bruka-i-osveta-nad-stanovnistvom
[10] исто
[11] http://www.pecat.co.rs/2010/03/spasoje-smiljanic-kako-smo-se-branili-od-nato-agresije/
[12] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:481022-Na-Kosovo-baceno-10-tona-uranijuma
[13] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:425814-NATO-agresija-Vojna-bruka-i-osveta-nad-stanovnistvom
[14] Арон Швабах „The Legality of the NATO Bombing Operation inthe Federal Republic of Yugoslavia“,http://digitalcommons.pace.edu/pilr
[15] The North Atlantic Treaty, WashingtonD.C., April 4, 1949
[16] http://rt.com/news/churkin-unsc-russia-ukraine-683
[17] http://rt.com/news/russian-troops-crimea-ukraine-816/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_chrome&utm_campaign=chrome
[18] исто

/ Фонд Стратешке Културе / 
 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP