Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100788
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6619278
Ko je na sajtu?
Imamo 37 gosta na mreži

ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE ( VII )


13.08.2010. / Akademediasrbija
Priredio za objavljivanje : Slobodan Maričić

ZAŠTO AMERIČKE TAJNE SLUŽBE MRZE SRBE

ŠKOLA U MONTEREJU

Kraljev kapetan, ratni zarobljenik Dragoslav Djordjević iz Obrenovca radio je za Amerikance u vojnoj školi u Kaliforniji, gde je učio američke oficire i diplomate srpsko-hrvatski jezik. Mnogi od njih kasnije su službovali u Jugoslaviji i Beogradu, iz kog je profesor Djordjević otišao 1941. godine. Ovo je deo njegove ispovesti, koju sam napisao u jesen 1995. godine :

"... Moj otac Radisav bio je rodom iz Darosave kod Arandjelovca, iz imućne familije. Preselili smo se u Valjevo, gde sam ja i odrastao. Gimnazijske dane proveo sam u Čačku, Ćupriji i Beogradu. Znam samo da sam bio dobar djak i da je majka uspela da nas vrati natrag u Valjevo 1927. godine, kada je došlo vreme da idem na studije. Odlučio sam se za Vojnu akademiju u Beogradu. Voleo sam vojsku, njen red i diciplinu, i žarko želeo da jednog dana obučem uniformu srpskog oficira. Služeći u Beogradu upoznao sam sestru svog klasnog druga Dragicu Stefanović i 1934. godine se oženio sa njom. Kobnog šestog aprila 1941. jugoslovenska vlada je pobegla za Nikšić, a odatle u inostranstvo. Generalštab se povukao na Pale, gde su i mene Nemci zarobili i deportovali u logor iz koga su nas oslobodili Englezi 1944. godine. Ja sam tada odlučio da odem u Ameriku. Emigraciona komisija SAD u prvoj turi primila je 125.000 Jugoslovena i Srba. "Oni su dobri ljudi, vredni i obrazovani" - pisalo je u američkom izveštaju o useljenim Srbima. Novembra 1949. godine ukrcali smo se u američki vojni brod "Džerald Makvejd" i krenuli za Njujork. Moj emigrantski sponzor bio je Nedeljko Plećaš iz Čikaga, pa se njemu žurilo da me što pre vidi u Čikagu. U Njujorku, medjutim, Mirko Bjelopetrović mi je saopštio da mi je profesor Milorad Draškovic našao novog sponzora Djordja Vujnovića iz Njujorka. On mi je obezbedio prenoćiste kod Miše Matejića, sina jednog srpskog bogataša, koji je bio hotelijer u Njujorku. Tu me je sačekao poziv od majora ratnog vazduhoplovstva SAD Djordja Vujinovića da odmah dodjem u Monterej u Kaliforniji i da preuzmem posao nastavnika srpskog jezika u vojnoj školi "Prezidio". Djordje mi je dao i 250 dolara za avionsku kartu do Los Andjelosa i za voznu do Montereja. "Vratićeš mi kad budeš mogao" - rekao mi je na ispraćaju.

Ja sam već podobro znao engleski, tako da sam sutradan na intervjuu kod majora None Sprinfild, dosta dobro odgovarao na pitanja. Pitala me je na kraju odakle sam. Rekoh : - Iz Valjeva, u Srbiji ? A gde je to, pokažite mi na karti Evrope ? Bila je iskrena. Bio sam i ja. To je bilo dovoljno da mi napiše preporuku komandantu škole pukovniku Aleksandru Banvelu, starom iskusnom obaveštajcu kod generala Makartura, da me primi za nastavnika srpskog jezika. Dekan je bio Din Hamilton. Katedra srpskog jezika u vojnoj školi "Prezidio" aprila 1950. godine imala ja dvanaest srpskih nastavnika iz Jugoslavije i jos šezdesetak Rusa iz Jugoslavije. I sekretar škole Ana Ribina, Ruskinja bila je poreklom takodje iz Jugoslavije.

Moj domaćin u Montereju bio je Ognjen Lakić, nekada pitomac 66. klase Vojne akademije u Beogradu. On je rodjen u Americi, ali je došao u Srbiju da služi vojsku i da studira. Bio je u Kraljevoj gardi, a kad se zaratilo i kralj napustio zemlju, krenuo je da se preko Turske vrati u SAD. U Istanbulu su ga regrutovali za američku ratnu avijaciju. Radio je kao fotograf, tačnije kao obaveštajac. Srušen je iznad Bugarske, ali je kao ratni zarobljenik razmenjen i poslat u Ameriku. Imao je čin poručnika, ali kako nije znao dobro engleski, slabo je napredovao u armiji. Imao je želju da bude šef katedre srpskog jezika u Montereju, ali mu ni to nije uspelo, pa je otišao u Koreju. Bavio se slikarstvom, jer je bio čovek sirokog duha. Pored njega u ovoj vojnoj školi sreo sam i Slobodana Ugrinovica tj. Majkla Menarda, koji mi je dao jedan koristan savet : - Budi prirodan, to Amerikanci vole ! Majkl Menard, je 1995. bio novi direktor Srpske kancelarije Kongresa Srpskog ujedinjenja u glavnom gradu SAD. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u američkoj vojsci, a potom u američkoj administraciji. Nastavu na srpskom jeziku vodio je Marin Stude, bivši četnik kod vojvode Birčanina, Dalmatinac, splitski gimnazijalac i student, koji je voleo da radi. Pisao je skripte sa gramatikom, a ja sam za njih pisao dijaloge. Zbog njega je Ivan Suvalov, direktor divizije za našu katedru govorio da je to "srpsko-dalmatinski departman". Bili su tu i Stiv Bojanić, Mile Drinjaković, Miodrag Miki Vuković - sin generala Vukovića, Branko Milinović, koji je jedini imao auto, pa Sarajlija Jozef Vesel. Milan Petrović, rodjeni Amerikanac, svojevremeno advokat u Beogradu, stalno je bio u zavadi sa Studeom, pa ga je dekan otpustio iz škole. Petroviš je to pokušao da spreči preko svoje ljubavnice, ali je Stude, preko svoje ljubavnice , šefa katedre za švedski imao jaču vezu i dobio spor. Moja plata u ovoj vojnoj školi za strane jezike bila je 204 dolara mesečno. Sobu za oficire sam plaćao šezdeset dolara, hranu u kantini 35 dolara i bioskopsku kartu pedeset centi.

Posao u "Prezidiu" je bio naporan. Šest časova srpskog dnevno: dijalog, gramatika, vežbe. Naši ućenici su bili američki dobrovoljci, odnosno profesionalci, kojima je bilo stalo da ne odu u Korejski rat. Upravo tada smo obučavali generaciju oficira koja se spremala da ide na rad u prvu američku Vojnu misiju 1954. godine u Jugoslaviji. Za to smo spremali petoricu kandidata - dva pukovnika, dva potpukovnika i jednog majora. Mins Vili je bio u toj misiji, a kasnije je postao i vojni ataše SAD u Beogradu. Ova vojna škola obučavala je američke oficire za znanje trideset i četiri svetska jezika. Zato se u njoj mnogo radilo, čak i noću. Kod nas je srpski učio i major Džim Keli, koji je, takodje, bio docnije vojni ataše u Beogradu i Zagrebu, pa izvesni Henrik i Milan Vukšić. Od svih pitomaca najbolji je bio Poljak Henri Štolc koji je srpski naučio savršeno za samo šest meseci. Meni je to odgovaralo, jer sam faktički bio opet u vojsci i na poslu koji sam umeo da radim. Marin Stude je imao poverenje u mene. Kada je umro 1970. godine uprava je mene imenovala za šefa katedre za srpski jezik. Imao sam tada sedam nastavnika Dragomira Dimitrijevića, Dušana Jankovića, Nadu Marković, Mihaila Radusinovića, Dragišu Ristića, Jovana Vukčevica, Stefana Tufegdžića i Rada Stojanovića. Amerika sedamdesetih nije imala velike interese prema SFRJ, pa je na nastavi bilo malo oficira. Uz to tehnika je toliko napredovala da su u američkoj armiji kompjuteri preuzeli poslove prevodjenja uhvaćenih poruka na stranim jezicima.

Kada sam 1986. godine odlazio u penziju katedra za srpski jezik imala je samo pet nastavnika i petnaestak polaznika. U penziju sam otisao u 76-oj pošto sam napunio 35 godina službe u vojsci. Bilo mi je već i dosadilo da se bavim ovim poslom. Baš sam ispražao jedan bračni par za Beograd, majoru sam predao diplomu o položenom srpskom jeziku, poželeo im srećan put i onako uzgred rekao: - I ja odlazim, ali u penziju ! Svi su bili iznenadjeni. Posle mog odlaska srpska katedra je ugašena, odnosno pripojena je bugarskoj. Srpski jezik je nastavio da predaje Jovo Vukčević. Sada je to samo kurs za srpski, koji je zbog rata u Bosni, docnije pohadjalo pedesetak američkih oficira. Zbog toga je Jova Vukčević morao da zaposli još desetak nastavnika srpskog jezika. Dok sam radio u američkoj vojnoj školi "Prezidio", meni je kao i ostalim srpskim oficirima i nastavnicima, bilo strogo zabranjeno da se bavimo politikom i da „srbujemo“. Bio sam član Srpske narodne odbrane kod Milutina Bajčetića i član Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava, kada ga je vodio Slobodan Draškovic. Neko od Srba me je zbog toga cinkario u FBI i armiji , pa sam morao godinu dana duže od ostalih da čekam na američko državljanstvo. Vojska je, verovatno procenila da nisam dovoljno disciplinovan i lojalan. Pokušavao sam u FBI da dobijem taj dokument - moj dosije, ali mi ga nisu dali. CIA i FBI su pratili rad svih srpskih organizacija i tajno ih gusili..."

I pukovnik dr Miloš Kostić prošao je sličnim stazama, ali dvanaestak godina kasnije. Njegov otac Branko Kostić, predratni artiljerijski pukovnik bio je 1953. emigrant i poslovni čovek u Beču. Miloš je u Beogradu studirao mašinsku tehniku i boksovao u "Crvenoj Zvezdi". Prvom prilikom kada je ovaj bokserski klub gostovao u Austriji, mladi Kostić se odvažio i zauvek ostao u Beču. Kod oca je proveo naredne tri godine, da bi završio studije mašinstva, a onda je 1956. otputovao za Ameriku. Kako je u Salcbrugu već postojao centar američkih okupacionih snaga Milos Kostić se sam prijavio da služi armiju SAD. Narednih šest godina, čim je u Njujorku položio ispit za američko državljanstvo, Beogradjanin Miloš Kostić postao je profesionalni vojnik. Vojska mu je bila dobro utočiste za dalje školovanje, prvo na Vojnoj akademiji, a potom na Univerzitetu Čikago, gde je završio studije biznisa i finansija.

Tako, već školovan i iskusan oficir Kostić prihvata poziv i odlazi u Vijetnam kao specijalac DIA za posebne akcije. Iz Vijetnamskog rata Miloš Kostić se vraća sa činom majora i ogromnim iskustvom vojnog specijalca. Pentagon je to iskustvo umeo da iskoristi, pa je Kostić angazovan u SAD na obuci regularnih jedinica i specijalne policije za gerilski rat na Jugoistoku Azije. Tokom šezdesetih Miloš Kostić je još jednom službovao u Vijetnamu. Učestvovao je u čuvenoj Tet - ofanzivi. U Ameriku se vraća 1968. godine sa činom pukovnika i odlazi u penziju. Oženio se u medjuvremenu sa Ren Lin, Kineskinjom koju je preveo u pravoslavnu veru i prekrstio u Svetlana Kostić. Imaju četvoro dece i dve kuće, jednu u Vašingtonu, a drugu na Markovom ostrvu u Meksičkom zalivu. To, medjutim, nije bio kraj Kostićevih aktivnosti. Kada je kod slavnog Nobelovca profesora Hajeka doktorirao na tezi o strateškim ekonomskim i medjunarodnim odnosima Miloš Kostić je postao traženi predavač u Americi, Južnoj Africi i Evropi. Predavao je na Unverzitetu za nacionalnu odbranu u Vašingtonu, u Generalštabnoj školi na Tajvanu, Generalštabnom univerzitetu u Johanesburgu i Ciriškom državnom univerzitetu.

Politička aktivnost u Republikanskoj stranci omogućila je dr Kostiću da udje u američki Senat kao član Komiteta za upravljanje i Odbora za bankarstvo. Krajem 1976. imenovan je i za direktora Instituta za strateška ekonomska istraživanja u Vašingtonu. Dolaskom Ronalda Regana u Belu kuću i jacanjem dominacije republikanaca dr Milos Kostić postaje 1980. godine savetnik Odbora za državnu bezbednost, mada je istovremeno kao direktor radio volonterski i za Pentagon. Kad mu se otac Branko teško razboleo dr Kostić je 1986. ostavio službu u Vašingtonu i otišao u Austriju. Prilika da se vidi sa ocem bila je i šansa da u Evropi oseti svu ozbiljnost „srpskog problema“, pa se Miloš Kostić angažovao preko organizacije Srbnet da pomaže svojoj otadžbini.


/Nastavlja se /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP