Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 16580
Sadržaj : 8314
Broj pregleda : 5313885
Ko je na sajtu?
Imamo 55 gosta na mreži

NA DANAŠNJI DAN PRE 14 GODINA POČELA NATO AGRESIJA NA SRJ !


Objavljeno 24.03.2013. / Akademediasrbija

NE ZABORAVI NIKAD !
NE OPROSTI NIKAD !
PAMTI ZAUVEK
NATO BOMBARDOVANJE 1999 !
KO SE NE OSVETI, TAJ SE NE POSVETI !


NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime Operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD Operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil))[2], u Srbiji poznato kao „Milosrdni anđeo“ ili „NATO agresija“, je bila završna faza Rata na Kosovu i Metohiji, koje je trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine.

To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja bosanskih Srba u operacija „Namerna sila“ 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Intervencija NATO pakta je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.

NATO je 24. marta 1999. godine oko 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Tokom rata sa Kosova je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Sa vojskom i policijom u Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne-Albanaca.

Kosovski Albanci su 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost Kosova od Srbije, što Srbija ne priznaje.

Tokom agresije oboren je 61 naprijateljski avion, 30 bespilotnih letelica, 7 helikoptera, 238 krstarećih raketa i jedan avion F-117 (nevidljiv).

Početkom leta 1998. OVK je imala oko 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi. Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca.

SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim razgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe. Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“.

Ohrabrena intervencijom Zapada, OVK je u leto 1998. pokrenula ofanzivu.
Kao neposredan povod za napad NATO pakta, poslužio je sukob policije i pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova u selu Račak, 15. januara 1999. godine, kada je šef posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijem Voker, pre zvanične istrage, pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Zvanični predstavnici Srbije su tvrdili, međutim, da je u Račku došlo do sukoba policije i albanskih terorista. Ta verzija događaja nije opovrgnuta protokolima[3] komisije Evropske unije i Konferencije o Evropskoj bezbednosti i saradnji pod vođstvom finskog patologa Helene Rante, nakon izvršene autopsije 40 tela pronađenih u Račaku. Interesantno je da u skraćenom izveštaju (objavljen 17. marta) ista komisija dolazi do zaključka da se kod žrtava radilo o civilima, dok potpuni izveštaj ne dolazi do tog zaključka i eksplicitno ne navodi da li se radi o civilnim žrtvama pošto potrebni testovi, da li su žrtve pucale iz vatrenog oružja prije smrti, bili su odrađeni i bili su pozitivni.

Na 43 tela . Simptomatično su i izjave gospođe Rante o uticaju politike na rad dotične komisije kao i njene kontradiktorne izjave kao svjedoka na suđenju protiv Slobodana Miloševića.Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijemom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999.
Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara 1999. i trajali sve do 19. marta 1999. godine.

Stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka - koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd - svedoče o razlozima tako skromnih rezultata u Rambujeu.

Dodatne stranice sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija. Ovo je odbacio, ne samo Milošević, već i izabrani jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.

NATO je zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga, što kroz Savet bezbednosti UN nisu uspele da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta. Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Ponuđenim sporazumom je ozbiljno ugrožavan suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor“ u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati. Čak su neki strani relevantni faktori naknadno objavili, da im nije bio omogućen uvid u kompletnu dokumentaciju i da bi u tom slučaju ishod izglasavanja pregovaračkih punomoći njihovih izaslanika verovatno drugačije izgledao.

Kao razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa“. Masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.
Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomoiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. Bilo je očigledno da konferencija nije sazvana radi rešavanja situacije na Kosovu i Metohiji, već radi primoravanja Jugoslavije da povuče svoje vojne i policijske snage, a da KiM zaposednu NATO snage. Ovaj zahtev delegacije SAD jugoslovenska delegacija je odlučno odbila.

To je bio razlog NATO-a da počne vojnu intervenciju na Jugoslaviju. Tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević izjavio je krajem februara da Jugoslavija neće dati Kosovo i Metohiju „ni po cenu bombardovanja“. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja“, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.

Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk

23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti,...). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta.[9] Bombardovanje je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Podgorica, Sombor, Subotica itd[10]. Herceg Novi, Luštica, Obosnik, predajnici sa TV i radio antenama i vojni objekat.

Generalni sekretar NATO Havijer Solana 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk“. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt“ bombarderi F-117A i B-2. 27. marta, nakon velike greške pilota, došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A. To se desilo 28.marta i oboren je na visini 8km iznad sela Buđanovci. Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje, vrlo često pravili lažne ciljeve. Ipak to su bili mali trzaji prema vojno nadmoćnom protivniku.

U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu...

Jedan NATO pilot je, navodno ne videvši voz sa ciljem da gađa železnički most, pogodio putnički voz pun putnika na liniji Beograd-Solun, ostavivši velike žrtve.

14. aprila i opet 14. maja, NATO je navodno greškom u proceni sa Avaksa gađao kolonu albanskih izbeglica.
23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata.
30. aprila, bombarder (najverovatnije iz Luftvafeovih jedinica) je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio.
7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, ubivši na pijaci veći broj civila.
8. maj - dan „Diplomatskog košmara“ - američki avion (najverovatnoje tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu.

Nakon angažovanja finskog predsednika Martija Ahtisarija kao posrednika, Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomidrina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama UN-a pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne policije. Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute.

Bombardovanje je trajalo ukupno 77 dana.

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom“, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.
Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO a pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.
Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove.

Državni organi vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju izjavili su naši zvaničnici. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.

Otpor Jugoslavije

Agresor je planirao da će Jugoslavija pružati otpor sedam dana, a on je trajao jedanaes nedelja. Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti izjavljivali su da će bombardovati samo ovjne ciljeve. Međutim, granatirali su i porušili brojne privredne i civilne objekte. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, mođu kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve komandant NATO snaga je nazvao kolateralna (usputna) šteta. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem ratana hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korištena je municija punjena osiromašenim uraniijumom[11][12], kao i kasetne bombe[13][14], što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. Jugoslavija je petrpela ogromnu materijalnu štetu od preko sto milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km². [15][16]. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno. [17]

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga - koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka Republika i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica.

Najveće prisustvo imale su snage Sjedinjenih Američkih Država, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji.

NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj.

Vojska Jugoslavije u ovom ratu je tehnički i brojčano bila znatno inferiornija strana. U martu 1999. godine Vojska Jugoslavije je imala oko 100.000 vojnika. Od tog broja su 40% činili vojnici na odsluženju vojnog roka. Vojska je u svom sastavu imala tri vida: kopnena vojska, ratno vazduhoplovstvo i protiv-vazdušna odbrana i ratna mornarica.
Kopnena vojska je bila organizovana u tri armije i jedan korpus. Prva armija je pokrivala severni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Beogradu. Druga armija je pokrivala jugozapadni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Podgorici. Treća armija je pokrivala centralni i južni deo zemlje, a komanda joj se nalazi u Nišu. Korpus specijalnih snaga u stanju da po potrebi dejstvuje na bilo kom mestu. Kopnena vojska je raspolagala sa 1016 tenkova (od čega 230 modernih M-84 i 65 T-72), 767 oklopnih vozila pešadije, 38 BRDM-2 oklopno vozilo za izviđanje, 475 haubica 105mm i 122mm, 180 topova 130mm, 75 samohotki 122mm i 132 samohotki 152mm i 155mm.

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Herjera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

27. marta Jugoslovenska PVO srušila američki „nevidljivi“ bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje takvog aviona stelt tehnologije. Pilot spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi Rušenje F-117 kod Buđanovaca).[18]
26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena.
1. maja pao američki AV-8B Harijer usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Pilot spasen.
2. maja američki F-16 srušen zapadno od Beograda. Pilot spasen.
5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula.
Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja nekoliko desetina bespilotnih letelica (UAV) i krstarećih projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Tokom agresije zarobljena su tri marinca američkih snaga. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Nepotvrđeni gubici NATO-a

26. aprila dva aviona tipa G-4 Super Galeb, poletela sa aerodroma Golubovci, preleteli granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom uništeno i oštećeno 12 helikoptera tipa AH-64 Apači.

18.04.1999. godine udarna borbena grupa od 9 aviona je uzletela da izvrši bombardovanje aerodroma u Tuzli. Grupa se sastojala od jednog jurišnog aviona G-4 Super Galeb, šest jurišnih aviona J-22 Orao i dva lovačka aviona MIG-21. Napad je organizovan nezvanično i na inicijativu pilota koji su u napadu učestvovali. Napad je vodio major Stevan Živojin Gavrilović leteći na avionu G-4 Super Galeb, a sve je organizovao major Mihajlo V. iz Kragujevca, leteći na jednom od Orlova. Napad je započet sa aerodroma Ponikve u blizini Užica oko 120 kilometara daleko od Tuzle. Naši avioni su pratili rutu koja ih je vodila pored granice Jugoslavije i Bosne leteći na visini od 800 metara. Granicu su prešli između Bratunca i Zvornika.

Nekoliko minuta pre početka napada udarna grupa je obaveštena da su primećeni od strane NATO snaga i savetovano im je da se odmah vrate nazad. No, piloti iz udarne grupe su odbili da se vrate i nastavili su prema predviđenom planu napada. Za vreme prilaska aerodromu Tuzla naši avioni se nisu sreli sa pretnjama sa zemlje ili iz vazduha. Radar na Tuzlanskom aerodromu nije radio zbog tehničkih problema (neki izvori kažu da je u pitanju bila sabotaža na radaru). U to vreme se znalo da je pored oštećenih aviona na aerodromu takođe jedna grupa od osam do deset NATO aviona koji su stigli da bi vršili napade na ciljeve u Jugoslaviji.

Grupa od četiri NATO aviona je otkrivena na kraju aerodroma kako pokušava da uzleti. Vodeći G-4 Super Galeb je izbacio bombe na grupu ostećenih NATO aviona koji su stajali sa desne strane piste. Tri Orla su učinila isto, a ostala tri Orla su izvela precizan napad dok su dva MIGa-21 štitila grupu u slučaju da se neki od NATO aviona uspe podići u vazduh.

Jedan od aviona Orao je pogođen i uništen NATO raketom zemlja-vazduh dok je jedan MIG-21 koji je takođe pogođen NATO raketom uspeo da izvede prinudno sletanje 10 kilometara daleko od aerodroma Ponikve. Gubici NATO-a su 17 uništenih aviona (ne zna se koliko od njih je već bilo oštećeno, a koliko operativno) i 3 spasilačka helikoptera. Naši gubici su jedan uništeni avion Orao i jedan oštećeni avion MIG-21.

Kao osvetu za Tuzlu tri dana uzastopno NATO avijacija je gađala Užice i njegova okolinu pa i sam centar Užica, kada je sa tri projektila pogođena glavna pošta u centru grada. Mnogima je bilo čudno tako žestoko bombardovanje Užica i njegove okoline a posebno je bilo čudno razaranje pošte jer je to jedina pošta koja je pogođena, pored one u Prištini, od početka agresije. Bio je to bes i osveta „Milosrdnog Anđela“ za teške gubitke na Tuzlanskom aerodromu.

Materijalna šteta
Procenjena materijalna šteta tokom NATO bombardovanja iznosi (po procenama Ekonomskih eksperata iz Grupe-17) oko 30 milijardi dolara. Tokom bombardovanja je uništeno mnogo mostova, industrijskih postrojenja, mnogo civilnih objekata, javnih objekata i preduzeća, kasarni i vojnih instalacija. Treba posebno napomenuti rušenje Avalskog tornja[19], zgrade Radio Televizije Srbije[20], petrohemije u Pančevu[21], gađanje Žeželjevog mosta[22], fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[23], zgrade Generalštaba[24] u samom centru Beograda, ambasade Republike Kine[24] i mnoge druge civilne ciljeve.

Napad na putnički voz u Grdeličkoj klisuri

U bombardovanju je pogunulo oko 2.000 civila. Najviše poginulih bilo je u napadima na putnički voz kod Grdelice[26] 12. aprila (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu[26] 14. aprila (75), na zgradu RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), na Surdulicu 28. aprila (16), na putnički autobus kod mesta Lužani 1. maja (23), na Niš kasetnim bombama 7. maja (20), i na kraju najteži napad na civile, 14. maja na drugu kolonu albanskih izbeglica kraj Prizrena, sa 87 mrtvih.

Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO savez je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama“.

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika (vidi Municija sa osiromašenim uranijumom)

Etničko čišćenje

Kosovo je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i ne-Albanaca. Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama.

Legitimitet NATO bombardovanja

Agresija je izvršena bez odluke Ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Neke su države, među kojima su i članice Saveta bezbednosti, Rusija i Kina, digle svoj glas protiv agresije, ali nisu htele pomoći Jugoslaviji.

Završetak bombardovanja

Agresija je prekinuta 10. juna 1999. Od tog dana je Jugoslaviji je Rezolucijom Saveta bezbednosti zagarantovan suverenitet i teritorijalna celovitost na celom prostoru, uključujući i Kosovo i Metohiju. Jugoslavija se obavezala da privremeno povuče svoje vojne i policijske snage sa Kosova i Metohije. Vojno-tehničkim sporazumom između KFOR-a i Vojske Jugoslavije regulisan je način provođenja Rezolucije Saveta bezbednosti. Na KiM stigle su snage KFOR-a.

U većini gradova Srbije, pošto je RTS javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki. Ni pobeda ni poraz.
 
Ako si pravi Srbin i Srpkinja : NE ZABORAVI NIKAD !

PROČITAJ :  “ Ima Boga Srbine “ -

http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3264%3Ahalo-nato-ima-bre-boga-&catid=37%3Abanner&Itemid=1


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP