Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99215
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606269
Ko je na sajtu?
Imamo 48 gosta na mreži

ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE ( VIII )


14.08.2010. / Akademediasrbija

ZAŠTO ZAISTA AMERIČKE TAJNE SLUŽBE MRZE SRBE ?

Priredio za objavljivanje : Slobodan Maričić

RADAN GRUJIČIĆ KAO MARKO JANKOVIĆ

Srpski zločinac – američko-kanadski patriota

Punih četrdeset godina SFRJ je tražila od Kanade da izruči Beogradu ratnog zločinca, agenta IV. odeljenja za borbu protiv komunista Specijalne policije Radoslava Radana Grujičića radi sudjenja zbog izvršenih deset ubistava 25. maja 1943. godine. Osmog decembra 1992. Radan Grujičić je uhapšen u Vindozru i optužen za "zaveru sa nemačkim okupatorima i srpskom kvislinškom vlašću". Bio je to rezultat upornosti i komunisticke vlasti i tajne policije SFRJ, koji su želeli živog Radana Grujičića, jer je za mnoge žive i mrtve članove KPJ ovaj osamdesetdvogodišnji emigrant bio neugodan svedok izdaje u njihovim redovima.

Kanada je, na sugestiju SAD, više godina odugovlačila hapšenje, jer navodno nije imala dovoljno dokaza u Grujičićevoj krivici, pa je čak i specijalna delegacija suda iz Vindzora dolazila u Beograd da se uveri da je njihov sugradjanin ratni zločinac. Posle samo nekoliko dana, medjutim, sudjenje Radanu Grujičiću u Vindozu je obustavljeno. Kako je Ministarstvo pravde SRJ obavešteno proces je obustvaljen zbog starosti i teške bolesti Radana Grujičića. Njemu je već zbog šećerne bolesti i gangrene amputirana jedna noga, preživeo je moždani udar, a pronadjen mu je i rak, pa je za Kanadjane bilo besmisleno da se sudi polumrtvom čoveku. Kada je dve godine kasnije Radoslav Grujičić preminuo u staračkom domu, mnogi komunisti u Srbiji su odahnuli. Za njih je Radan Grujičić, posle vojvode Momčila Djujića, bio najopasniji Srbin u emigraciji.

Radan Grujičić je rodjen 1910. u Pljevljima. Gimnaziju je završio u Užicu, a prava u Beogradu 1938. godine. Bio je tada blizak komunistima, sve dok nije iz ilegalnog kružooka KPJ, preko Zadružnog saveza našao zaposlenje u policijskoj upravi grada Beograda. U početku je bio samo običan agent IV. odelenja za borbu protiv komunista, ali je zbog svoje upornosti i efikasnosti ubrzo unapredjen u zamenika zloglasnog Boška Bećarevića, načelnika u Specijalnoj policiji. Tokom rata kroz istragu i saslušanja kod Grujičića i Bećirevica prošli su mnogi poznati komunisti : Petar Stambolić, Draža Marković, Olga Dedijer, Vladimir Ribnikar, Miloš Minić, Mitra Mitrović, Vera Miletić, Ivo Andrić, Milutin Doroslavac, Koča Popović, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Boško Šiljegović, Svetozar Vukmanovic Tempo. Kada je prebegao u Ameriku inspektor Radan Grujičić je poneo sva dosijea, u kojima je crno na belom pisalo kako se ko od komunista držao u Specijalnoj policiji. Tačnije, ko je izdao svoje drugove, a ko nije. Tu arhivu i sve što je i sam znao i video Grujičić je docnije ustupio CIA. Za uzvrat je dobio lažni identitet i obećanje da neće biti izručen Jugoslaviji i komunistima koje je isledjivao. O tome sam Grujičić je jednom prilikom rekao :

- Pred kraj rata uspeo sam da prebegnem u Italiju, a odatle u Austriju, pravo kod Amerikanaca. Američki oficiri tajne policije su mene i Jovana Kodema odveli u opštinu varoši Ensu na Dunavu. Bilo je to 1948. godine. Odatle su nas priveli u Štab za Mediteran, kod generala Leja u Livornu. Tamo je bio pukovnik Grener iz Njujorka, Irac poreklom, i on nas je uzeo u svoj obaveštajni servis. Radili smo samo defanzivnu obaveštajnu službu. Ako im se neki Srbin ili Jugosloven obrati za neku molbu ili slicno, oni su prvo pitali nas šta eventualno o njemu znamo. Njih je interesovao rad komunista u vojsci i slično - i mi smo im to i davali. Još u leto 1947. meni, Kodemu i Žutajkoviću koji su radili u Upravi grada Beograda i dobro govorili francuski i italijanski jezik, Amerikanci su dali jednog arheologa. Bio je to Huk Dejvis iz Kentakija. Njegov posao je bio da nas ispituje i da nas drži na vezi. Bili smo u Pizi, a posle smo prebačeni u jednu vilu u Livornu, gde je stanovao i direktor lista "Il Telegrafo" i lični prijatelj grofa Ćana. U toj vili smo se mi stanovali i hranili se.

Kada je počeo komunistički ustanak u Grčkoj, pukovnik Grener, šef obaveštajne službe SAD za Mediteran, tražio je od viših vlasti da nas povede u Atinu i da nas ubaci iza linije fronta da bi sakupljali važne informacije za njih. Kodemo je tada išao sa mnom. Kasnije je Kodemo nastradao. Ubio ga je neki Sekulić, šef Ozne stacioniran u Lincu. Ja sam to prijavio Amerikancima. Oni su me prebacili u SAD, a zatim u Kanadu. Onda su mi redovnim putem u opštini promenili ime. Ja sam uzeo ime Marko Janković.

U Kanadi sam dobio državljanstvo i pasoš. Bio sam dva puta u Engleskoj, Belgiji, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Putovao sam po celoj Americi i prodavao srpske i jugoslovenske knjige kao Marko Janković. Čak sam saradjivao i sa izdavačkom kućom "Komunist" iz Beograda kao Marko Janković. Trideset godina sam živeo od knjiga koje su štampane u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. A mene je Udba tražila po Americi i Kanadi da me ubije. Tražila me je po imenu Radan Grujičić. Ni na kakvoj listi ratnih zločinaca ja nisam bio. Nikoga rukom nisam ubio, to je najvaznije da se zna, govorio je Radan.

Komunisti su me optuživali da sam kriv za smrt najmanje 50. 000 komunista u Jugoslaviji. Zasto? Zato što sam jedini iz Specijalne policije grada Beograda ostao živ. Dragog Jovanovica su ubili na putu iz Toronta u Bari, gde je trebalo da bude izručen komunistima. Nadjen je obešen u vozu. Sličnu sudbinu doživeli su Bećarević, Vujković i Gubarev. Meni je glavu spasla Bećarevićeva i moja arhiva.

Jedan deo policijske dokumentacije, ja sam 1945. godine poneo sa sobom. To su bili dosijei, zapisnici sa saslušanja i dokumenti o beogradskim komunistima koje sam ja lično obradjivao. Drugi deo je bio Boška Bećarevića, koji je ovu dokumentacoju držao neprikidno uz sebe kada se videlo da Nemci gube rat. Pre nego što je Boško Bećarevic uhvaćen on je tu čitavu dokumentaciju o komunistima predao našem kolegi Milašinu Čupiću koji je emigrirao u Australiju. Dok je bio u logoru Sent Cezaro, četnici su Englezima prijavili Čupića zbog te arhive. Da ne bi dokumentacija Specijalne policije pala u ruke Englezima, kolega Čupić je predao takodje emigrantu Dušanu Hajdukveljkoviću. On je bio domaćin seljak iz Smederevske Palanke u koga Englezi nisu posumnjali.

Hajdukveljković je potom emigrirao u Ameriku. Oboleo je pedesetih godina od raka i kad je video da će umreti, predao mi je čitavu arhivu. Tu su bila i dokumenta iz Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju. Ja sam je stavio u kofer, koji je bio uvek kraj mene. Srbi iz Engleske, onaj Tošić mi je tražio arhivu da delove iz nje objavio u "Našoj reči" u Londonu. Nije mi padalo na pamet da se odvajam od ovog „ blaga“ . Meni je neko iz Beograda u ime profesora Jovana Djordjevića nudio 25 000 dolara da mu predam orginale dokumenata iz njegovog dosijea. Pre desetak godina neko mi je upalio kuću. Pretila je opasnost da mi kofer sa arhivom izgori, ali mi je profesor Nikola Štulić, odavde iz Vindzora spasao dokumentaciju i biblioteku sa pedeset hiljada knjiga. Ja sam arhivu čuvao koliko sam mogao, sve dok 15. juna 1990. iz Beograda nisu došli neki Udbaši da me ubiju. Tada sam je dao CIA. Najuverljvija verzija je da je Miloševićeva žena Mirjana Marković dala 30 000 dolara i obećala još 70 000 ako me ubiju. Razlog je što ja imam svedočenje njene majke Vere Miletić, koja je izdala 346 članova KP - govorio je Radoslav Radan Grujičić.

Iva Ćora ili Slepi bili su nadimci Mome Markovića, brata Draže Markovića. Početkom 1943. kada sam ja otišao u Veliko Gradište da vodim istragu protiv jedne grupe komunista, sreo sam medju njima i Veru Miletić. Trebalo je da bude meni dovedena, ali je tada već bila u drugom stanju sa Momom Markovićem, kažu. Uspela je nekako da se skloni i da se izvuče. Uhapsena je medjutim Slobodanka Stefanović, studentkinja agronomije i komunista na Beogradskom univerzitetu inače najbolja drugarica Vere Miletić. Sve što je znala, kazala nam je na dvadeset strana. Pošto je Vera Miletić rodila devojčicu i dala je roditeljima u Požarevac, Moma Marković da bi se rešio obaveze poslao je "Mihailu" u Beograd. Tu smo je uhapsili u jednoj zasedi, a saslušavao je samo Bećarevic i od svakoga je krio. Olivera Živković iz Kragujevca je pisala zapisnik sa saslušanja. I ja imam taj zapisnik, odnosno samo fotografisan, jer je original sakriven na sigurno mesto. Vera Miletić nam je odala 346 članova partije i partizana, i dala je sve podatke o njima. To je bila jedna medju najvećim provalama medju komunistima. Ona je provalila i samog Janka Jankovića. Bećarević je mislio da sakrije svog kuma Janka i da pusti Veru. Ali, Nemci su naredili da svi koji su bili uhvaćeni u toj provali moraju biti odvedeni na Banjicu i Vera.

Komunisti su bili opaki ljudi. Imali su strahovitu organizaciju. Sada mogu da priznam da su bili bolje organizovani od nas u policiji. Moje je duboko uverenje da se Titova Jugoslavija raspala zato što na kraju nije bilo više pravih komunista ili ih je ostalo jako malo. Zadnjih dvadesetak godina na vlast su dolazili pohlepni ljudi i otvoreni hrvatski i slovenački nacionalisti... izjavio je Radan Grujičić alijas Marko Janković u jesen 1993. godine.

Posle njegove smrti 1996. članovi porodice su u koferu sa arhivom Specijalne policije našli mnoga pisma koja govore o saradnji Radana Grujičića ne samo sa CIA-om već i sa ljudima iz britanske i sovjetske tajne službe. Očigledno je da je Marko Janković umeo dobro da trguje svojim kapitalom - dokumentacijom koju je sakupljao dok je bio agent IV. antikomunistickog odeljenja kao Radoslav Radan Grujičić.

NOVO VRBOVANJE

Dok su se emigranti posle rata rado zapošljavali kao agenti, špijuni i diverzanti kod američkih tajnoh službi, novoj generaciji to baš nije bilo privlačno.

Novi politički sukobi u Jugoslaviji, odnosno Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, naterao je FBI još 1989. godine da u SAD posveti mnogo više pažnje zbivanjima u Ambasadi SFRJ u Vašingtonu i Misiji SFRJ pri OUN u Njujorku. Po posebnom naredjenju Ronalda Regana, a potom i Bila Klintona naloženo je intenzivno prisluškivanje jugoslovenskih diplomatskih i privrednih predstavništava i kontrola jugoslovenskih poštanskih pošiljki. Tako se dogodilo, na primer, da je jedan američki školarac, dvanaesetogodišnji Jan Gleson, uputio pismo Ambasadi SFRJ sa molbom da mu dostavi najsvežije informacije o našoj zemlji, kako bi napisao domaći zadatak. Pismo je, medjutim, završilo u arhivi FBI, odakle je otišlo javnom tuziocu, pa je maloletni Gleson iz Indijane osumnjičen za špijunazu u korist SFRJ. Kada se čitav slučaj našao na stranicama američke štampe kao primer policijske farse, Ambasada SFRJ je zvanično ovom učeniku poslala tražene podatke i nekoliko dinarskih novčanica za njegovu kolekciju stranog novca.

FBI je počeo od 1991. intenzivnije da pazi i na vidjenije srpske iseljenike i njihove političke lidere poreklom iz nekadašnje SFRJ. Naime, pretila je opasnost da, posle raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj i Bosni i u Americi dodje do etničkih sukoba izmedju Hrvata, Muslimana, Srba i Slovenaca, kojih je po nekim procenama bilo više od dva miliona.

Medjutim FBI nije ništa učinio na pronalaženju terorista u Americi, koji su u više navrata slali preteća pisma srpskim iseljenicima da će izvršiti atentate na Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića, kada budu posećivali SAD. Takva pisma poslata su poslednji put u oktobru mesecu 1995. pred najavljeni dolazak predsednika Srbije u Dejton, a i u Vašington. Većina od tih pisama bila je anonimna, ali su neka bila potpisana sa imenima ustaških organizacija, a neka sa imenima izmišljenih srpskih ilegalnih grupa "Crna ruka Amerike" i "Crni panteri Krajine".

Nekako u to vreme CIA je u SAD raspisala specijalni konkurs medju srpskim iseljenicima za angažovanje mladih Srba, za špijunske poslove u otadžbini Srbiji i Crnoj Gori. U tom oglasu, puštenom i na Internet i američku mrežu Onlajn, koji je potpisao Sivon Mets, stariji referent za osoblje CIA, pisalo je :

" Mi smo u proceu regrutovanja novih mladih operativaca za teritorije bivših jugoslovenskih republika Srbije i Crne Gore i ostalih regiona, koje još uvek naseljavaju Srbi. Vi treba da imate najmanje 18 godina, da tečno govorite i pišete srpsko-hrvatski, posebno srpski dijalekat i da budete zaista dobro upoznati sa običajima starosedelaca. Da bi ste se kvalifikovali neophodno je da prethodno živite u SAD. Ako budete odabrani primaćete stipendiju tokom rigorozne šestomesečne obuke u našim objektima u Meklinu i učestvovaćete u dodatnoj dvomesečnoj strogo kontrolisanoj vežbi na terenu. Oni koji sa uspehom završe obuku, treba da očekuju upućivanje u inostranstvo na više od dve godine. Za to nudimo izdašnu nadoknadu. Pošaljite svoju kratku biografiju i pregled primanja, uz strogu diskreciju, direktno na - P.O.Box 7491, Meklin, VA 22101 ".

Kako sam saznao od američkih Srba, mojih prijatelja, i pored toga što je srpskim mladićima ponudjena plata od 2. 500 dolara mesečno, niko se od naše dece iz SAD nije javio na ovaj oglas CIA za špijune u Srbiji i Crnoj Gori, piše na kraju nepotpisanog feljtona. 

Epilog :

Kako stoji na početku ovoga feljtona ovaj materijal je stigao e- majlom iz SAD sa adrese ( Eagle –Orao) koja je potom ugašena, jer su se naši e-majlovi sa nekoliko pitanja vraćala.

Šta treba i da li uopšte treba nešto reći i prokomentarisati na kraju.

Činjenica je da su mnogi Srbi i Jugosloveni napustili zemlju posle završetka Drugog svetskog rata. Ne može se reći da su svi oni bili patriote i rodoljubi, pogotovo ne oni koji su se zapošljavali u američkim tajnim službama. Bez obzira na mnoge ljudske priče koje su utkane u istorijat srpske emigracije, koja je pomagala ili radila sa američkim, engleskim, kanadskim, nemačkim i drugim tajnim službama protiv Jugoslavije, jednostavno se može reći, da su ti ljudi decenijama potkopavali „Brozovu“, ali svakako i našu ili vašu Jugoslaviju i Srbiju. Ubacivanje sa stranim plaćenicima preko granice sa namerom da se vrše terorističke akcije, posle rata – ne samo da su bile sulude ideje, već i zločin. Ko je trebao biti žrtva – opet narod, jer se do Broza i ostalih moćnika svakako nije moglo prići, pa ni avionom. Konačno, i deo o tajnim agentima Kralja Petra II. koji su ubacivani u Srbiju i Jugoslaviju kao špijuni i teroristi. A neko predlaže da ga mom i tvom trošku vrate i sahrane u Srbiji ili da Trta sedne na neki presto ! Alo, o čemu pričamo ?

Dakle, nema sumnje, ova lepo upakovana priča, koja govori o visokim dostignućima i visokim činovima Srba u američkim tajnim službama, možda je naš „izdavački promašaj“, mada je naslov obećavao mnogo.

Ali jedno je istina, američke tajne službe ne mrze te, starije Srbe iz vremena posleratne politike emigracije, već one mladje o kojima se govori na kraju ovoga feljtona. Mrze one koji nose dresove Srbije, Zvezde i Partizana na teniskim i drugim takmičenjima po svetu, a posebno u Americi, mrze Srpski grb sa dvoglavim orlom, mrze nas i zbog prozaičnih stvari naprimer, što ih pobedimo usred Amerike u tenisu, na svetskom prvenstvu u plivanju, košarci - Mi Srbi, šest, sedam miliona, protiv 300 miliona – Velike Amerike !

Ipak ima mnogo ozbiljnijih razloga koje danas ova vlast ne sme ni da pomene, da se ne bi zamerili svojim američkim mentorima :

- Dok smo im za vreme Drugog svetskog rata bili „simpatični“ od 1943. godine kada su prestali da podržavaju Generala Mihajlovića i „prigrlili“ Tita, to smo prestali biti već 1945. kada su Amerikanci zabranili da menjamo granicu sa Italijom. Medjutim, ne samo da je jugoslovenska vojska ignorisala ovo upozorenje – zabranu Amerikanaca već je na njihovo zaprepašćenje „oduvala“ anglo – američku graničnu vojnu misiju sa granice u tenkovima ušla u Trst, bez namere da se odatle povlači. Natezanje je potrajalo nedelju dana i tek na ubedjivanje Staljina Tito je popustio, partizani su se povukli iz Trsta, ali ne dalje od Gorice, Rijeke i iz drugih gradova i mesta. Ovaj tenkovski proboj u Italiju 50 kilometara do Trsta, ravan je neverovatnom nemačkom tenkovskom proboju kroz Ardene, godinu dana ranije. Ne treba zaboraviti da je jugoslovenska armija tada brojala više od 800 hiljada boraca, sa gomilom zaplenjenih tenkova i oklopnih vozila , artiljerijom, mornaricom sa tridesetak brodova, pa čak i ratnim vazduhoplovstvom sa skromnih pedesetak borbenih aviona. Samo u reonu zapadne Hrvatske i Slovenije bilo je pola miliona vojnika, koliko anglo saveznici nisu imali do Minhena. Ovo poniženje da su partizani prošli iza ledja jedne američke i jedne britanske armije, i da su morali moliti Staljina za intervenciju, nikada nam nisu i neće zaboraviti.

- Otada se Jugoslavija počela gledati sa rešpektom i nepoverenjem i kada je nastao razlaz sa Staljinom, Amerikanci su pomislili da će sada Jugoslavija „spustiti nos“ bez svoga moćnog saveznika. Počele su provokacije, ali je svoju nadmoć Amerika pokazivala preletanjem svojih borbenih i transportnih aviona is Austrije preko jugoslovenske teritorije. I pored svih upozorenja amerikaci su nastavili sa ignorisdanjem a sve češće i Englezi. A onda šok , u rano jutro maja 1952 godine, dva američka vojna aviona oborena su iznad Slovenije gde su se srišuli, šest članova posade je poginulo, a deset zarobljeno. Amerika u šoku, jugoslovenska armija sa pola miliona vojnika u najvišem stepenu borbene gotovosti, tenkovi na granicama, avioni sada njih već par stotina na aerodromima. Dva miliona rezervista spremno za mobilizaciju . Amerika prvo demantuje da su to njeni avioni, konačno priznaje da su njeni i da su zalutali iznad Jugoslavije: „Greške se dogadjaju“, rekao je komandant američkih snaga u Napulju. Jugoslavija pred javnost iznosi podatke o nedozvoljenim dnevnim i noćnim preletima američkih i britanskih aviona u poslednjih godinu dana, reč je o nekoliko stotina, sa tačnim vremenom ulaska i izlaska u naš vazdušni prostor i desetinama upozorenja američkim i britanskim vlastima. Opet šok, odakle jugoslovenskoj armiji takvi radari i sredstva da tako precizno prati šta se dogadja na nebu ? Epilog bez komentara, bilo koje strane.

- Onda Jugoslavija postaje odjednom američki i engleski miljenik , dobija dve eskadrile najnovijih mlaznih aviona „spidfajera“ , mnogo druge vojne opreme, što smanjuje na žalost, velika istraživanja i domašaje u oblasti optičkih instrumenata za avione, radare i optičke artiljerijske uredjaje fabrike „Zrak“ u Zagrebu , kao i proizvodnju prvog jugoslovenskog mlaznog aviona u Pančevu. Onda slede „Trumanova jaja“ – američka humanitarna pomoć, pa krediti, dolari, itd.

Trebalo je da svim ovim Jugoslavija postane konačno ponovo „američki saveznik“ . Ali opet promašaj : Jugoslavija prikazuje svetu svoj tenk proizveden u domaćim fabrikama za koji niko nije sumnjao da se radja, snabdeva armiju sa jugoslovenskom puškom M-48 koja je proglašena za najbolju pušku 1954. godine, a danas se sa dometom od 1,9 km smatra najboljom i najpreciznijom puškom te vrste, i gle paradoksa, apsolutni hit je još danas medju lovcima u SAD. To nije sve, Jugoslavija predstavlja teške minobacače, mitraljez, kamione „TAM“ konačno i prvu seriju školskih aviona. Zašto Jugoslavija troši novac i vreme na proizvodnju sopstvenog naoružanja, kada sve može da dobije od Amerike, ljute se Ameri i Englezi. Odgovor je jednostavan, jer još kada je trebao da se par godina ranije izvrši prvi servis dobijenih aviona, počinju nevolje, namerne teškoće, pogrešni rezervni delovi, jasna opstrukcija da se borbena moć Jugoslavije oslabi i armija postane zavisna od američke volje i pomoći.

Neko je izvukao logičan zaključak , „uzdaj se use i u svoje kljuse“, kako kaže narodna poslovica. Ipak to nije najveći greh „jugovića“ prema „dobronamernoj“ Americi, koja videli smo iz gornjeg feljtona, jednom rukom daje pomoć , a drugom pomaže da politički i vojno što više naškodi Jugoslaviji uz pomoć emigranata Srba i emigranata ostalih naroda.

Svima je poznato da je krajem rata zarobljeno oko dve stotine hiljada Nemaca u uniformi od kojih su neki pušteni, a neki zloćinci streljani , a nekima se gubi trag. Otuda i neslaganja koliko je zaista Nemaca nastradalo tokom rata u Jugoslaviji. Tek kada su se oko 1955. godine počeli vraćati u Nemačku ratni zarobljenici iz Jugoslavije, isplivala je jedna od najčuvanijih jugoslovenskih tajni u vezi sa Drugim svetskim ratom ! Dvadesetak hiljada Nemaca nisu bili mrtvi ! Jugoslovenske vlasti su uradile isto ono što su odmah posle rata činili Amerikanci, Rusi, Englezi, Francuzi itd. Medju zarobljenim Nemcima izvršili su detaljna proveravanja i sve one koji su posedovali stručna znanja, a na koje se u slavlju uspešnih bitaka zaboravlja : tehničare koji održavaju borbena vozila, inženjere, stručnjake za avione, borbena sredstva, pešadijsko naoružanje, sve do minobacača, tenknova i kamiona, jednostavno smestili u zatvorene vojne objekte gde su nastavili da rade ono što su radili za vreme rata. Izbor nije bio velik ili deset godina prisilnog rada, sa pristojnim smeštajem, dobrom hranom i nevelikom platom ili ..... I tako se počela razvijati i napredovati jugoslovenska vojna industrija, koja je dovela do toga da je od šezdesetih do osamdesetih godina, jugoslovenska armija bila svrstavana medju pet najelitnijih i najspremijih armija na svetu. Na jugoslovenskom bojištu je ostalo stotinak hiljada komada vojnih vozila i orudja, a ličnom naoružanju broja se ne zna. I onda je kopirano sve, apsolutno sve ono što je bila okosnica svake armije. Razvijana su nova tehnička rešenja, pravljeni nacrti, mašine, alati. Za nagradu posle nekoliko godina kada su postignuti prvi rezultati dozvoljeno je svima da napišu jednobrazna kratka pisma da su živi i dobro svojim najbližima, koja su tajnim putevima prosledjena u Austriju, a potom na adrese rodbine u Austriji i Nemačkoj. Tek kada su zvanično otvorene prve fabrike vojne industrije po Jugoslaviji i kada su naši majstori i stručnjaci osposobljeni za samostalni rad, Sve Nemci osim malobrojnih koji su rešili da ostanu pušteni su da otputuju kući. To je bila i ostala tajna, ali je to bio još jedan šamar Amerikancima i Englezima, čije tajne službe nisu mogle ni predpostaviti da postoje i šta se dešava u fabrikama skrivenim u brdima, ispod zemlje i drugim tajnim mestima gde strani špijuni ni njihovi domaći pomagači nisu mogli ni primirisati.

Ali to nije cela tajna, uhvaćeni nemački špijuni, obaveštajci, oficira Gestapoa, Abvera, SS i drugi bili su zaposleni na drugom poslu, na istom onom koji su u Americi radili njihovi nemački drugovi za potrebe Amerikanaca. Iz njihovog rada Nastala je zbirka od 12. tomova ( u proseku sa po 1000 – 1300 strana) organizacije svih nemačkih obaveštajnih službi na teritoriji okupirane Jugoslavije, sa nazivom "Nemačka obaveštajna služba", koja je postala službena literatura Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove – Uprave državne bezbednosti III. Odeljenja sa oznakom Državna tajna – i utisnutom numeracijom u tiražu od 500 komada. To je bio osnov za izradu doktrine svih naših obaveštajnih i kontra obaveštajnih službi za koje se i danas govori da su bile neuhvatljive i nepredvidljive, sa najelitnijim obaveštajcima, ali i surovim egzekutorima, koji su putovali širom sveta.

I kada su Amerikanci shvatli da sa Jugovićima zaista ne mogu izaći na kraj uobičajenim metodama, koje su primenjivali sa drugim državama i narodima, Jugosloveni – čitaj Srbi postali su najveći neprijatelji američkih tajnih službi, odmah posle KGB-a i SSSR-a.

/Nastavlja se/




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP