Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 15761
Sadržaj : 8311
Broj pregleda : 5275049
Ko je na sajtu?
Imamo 164 gosta na mreži

UBOGALJENA SRPSKA PRUGA


06.04.2014. / ree-Akademediasrbija
D. Gosteljski

Veoma je zanimljiva jučerašnja izjava Aleksandra Vučića, gde on saopštava da nije u stanju da „izdržava sto ljudi koji ništa ne rade“. Naime, on tvrdi da pominjanjem „onih koji ništa ne rade“ nije govorio „o otpuštanju“, mada je svakome jasno da onih njegovih „sto neradnika“, zaista,  ne može da dobija platu na lepe oči.

 O čemu je onda govorio Aleksandar Vučić? Kako to on misli da ukloni „neradnike“, ili tačnije, one koji, ne svojom krivicom, nemaju šta da rade, a da takvi ne izgube posao? Jednostavno, budući predsednik srpske vlade se dosetio: sve će ih prebaciti u privatni sektor! I šta onda? Zar će u privatnom sektoru tih „stotinu neradnika“ odjednom, na nekakav volšeban način da „prorade“?

„Smanjićemo broj nestručnih i neradnih ljudi u javnom sektoru u privatni sektor, i pokazaćemo kako, preduzećemo mere…“, nemušto nam objašnjava budući mandatar vlade.

E sad, još jednom, da li gornja rečenica znači da će se svi „nestručni“ i „neradni“ iz javnih preduzeća, a koji su tamo zapošljavani po partijskim vezama, jednostavno preseliti onima, kojima će ta javna preduzeća sutra biti prodana? Ako je to tako, tada je besmislena Vučićeva tvrdnja da on nije govorio o otpuštanju. Zar neko veruje da će onaj koji kupi neko državno preduzeće da plaća nekoga ko ništa ne radi; ne stotinu, nego samo jednoga? Jasno je da neće. Prema tome, nije tačno da  budući predsednik vlade nije govorio o otpuštanju. I takvo njegovo postupanje prilično je neukusno i u nesaglasnosti je sa njegovim tvrdnjama da će biti „iskren“, da će narodu „saopštavati istinu“ (ma koliko ona bila „teška“) i da od javnosti „ništa neće kriti“.

Druga stvar koja bi morala da ozbiljno zabrine građane Srbije jeste Vučićeva tvrdnja  da „država mora da uzima od javnih preduzeća“. Naravno, javna preduzeća svakako postoje i zato da bi, pored ostalog, država od njih imala finansijske koristi, odnosno, da bi na njima zarađivala. Ali, pomalo je čudno da neko kaže, da će se tamo gde su ta preduzeća nesposobna da pozitivno posluju (privređuju) morati ići u privatizaciju. Ako su javna preduzeća nesposobna, tada tu nije reč o nesposobnosti tih preduzeća, nego se tu radi o nesposobnosti države. Javna preduzeća su ona preduzeća kojim upravlja država, zar ne? Zakon je tu jasan: „Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.“

Znači li to da će država priznati poraz, to jeste, da će se poslužiti najjednostavnijom „liberalnom“ logikom u nadi da će se privatizacijom stvari same po sebi rešiti, a problemi sa javnim preduzećima na takav način biti kao rukom odneseni? Ne priznaje li tako država da je nesposobna da upravlja tim preduzećima? A ako je nesposobna da upravlja državnim preduzećima, da li je onda sposobna da upravlja samom državom? Na primer, u svetu je poznato da se snaga i sposobnost jedne državne uprave najbolje vidi u železnicama, koje su u većini zemalja na svetu u državnom vlasništvu. Pogledaj na šta liči železnica i znaćeš u kakvoj se državi nalaziš. A srpska železnica je sva u ritama, pa, sudeći po tome, i srpska državna vlast ne može biti nimalo bolja od te ubogaljene „srpske pruge“.


Pomenuta izjava (o privatizaciji „nesposobnih“) ne samo da je štetna po „imidž“ srpske vlade i vlasti (države) uopšte, nego je i nešto što je nametnuto spolja u cilju potpunog uništenja srpske ekonomije. Nije nepoznato da MMF i Svetska banka zahtevaju od Srbije da se oko 150 preostalih državnih preduzeća (ili onih sa većinskim državnim kapitalom) obavezno privatizuje. Srpska vlast čini sve da udovolji zahtevima Zapada na svim poljima, pa je teško pretpostaviti da će i ovom slučaju biti drugačije. A da bi se takva želja (zahtev ili naredba) Zapada ispunila, osnovni preduslov je da vlast pokaže (i „dokaže“) kako su javna preduzeća u Srbiji nesposobna da privređuju. Zato će se ona, najpre, maksimalno devastirati (čitaj, opljačkati), potom gurnuti u stečaj i na kraju će se prodati strancima za bagatelu.

Odgovornost osnivača tih preduzeća sasvim će se zanemariti. Takva taktika poznata je od ranije. Ko je tu kriv? Pa niko nije kriv, je li? To su posledice „tranzicije“ srpskog društva, koja traje četvrt veka i trajaće, barem, još kojih stotinak godinica. Postavlja se pitanje, kako je moguće da vlasti u Srbiji nikome ne odgovaraju za svoj nerad, nestručnost i nesposobnost? Ako u državnim preduzećima ima „neradnika“, tada za to nisu kriva samo rukovodstva tih preduzeća, nego je u istoj meri kriv i onaj koji je ta preduzeća osnovao – kriva je državna administracija, kriva je Vlada republike Srbije – kriva je država!

Da li onda možemo da kažemo da se u vladi Srbije i, uopšte, u državnoj upravi, nalaze neradnici? Naravno, ne da to možemo da kažemo, nego je to i jedina istina, koja jasno i logički proizilazi iz zakonske odgovornosti.

Da li će, onda, i takvi „državni neradnici“ biti privatizovani, da bi sutra imali šta da rade? Da li će cela država Srbija, onako đuture i budzašto, da ode na tender, strancima? 

Ili je već odavno ona u stranim rukama, a da javnost o tome još niko nije stigao da obavesti?

/ www.koreni.rs /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP