Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 96164
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6535967
Ko je na sajtu?
Imamo 71 gosta na mreži

ZMIJE U ODELIMA


04.06.2014. / ree-Akademediasrbija
Harrison Koehli

POREKLO POLITIČKE PONEROLOGIJE 3

Kriminalni psihopata je naučno prosmatran i istraživan već skoro ceo vek. Ali osim što  je kratko spomenuo dr Cleckley, ideja običnog uspešnog psihopate – prema skoro svim standardima – je ostala skrivena u sve većoj “zaveri tišine”.

Do sada jedina detaljna prezentacija problema „uspešnih psihopata” je bila knjiga Paula Babiaka i Roberta Harea Snakes in Suits, izdata 2006. godine. Knjigu je bitno pročitati, jer ima potencijal da vam pomogne, čak i spasi život, doslovno. Podaci koje sadrži su univerzalni i mogu se primeniti na interakcije na svim socijalnim nivoima.

Babiak, kao industrijalni i organizacioni psiholog, susreo je svog prvog korporativnog psihopatu 1992. godine. Proučavajući operatore poput “Dave-a” u korporativnoj okolini, Babiak ne samo da je doveo u fokus metode kojima se psihopate infiltriraju i uzdižu na korporativnim lestvama uspeha, već je razbio iluziju o tome šta je psihopati moguće postići, a šta nije. Mnogi su istraživači teme mislili da psihopate u proizvodnji ne bi mogli uspeti u poslu. Oni su mislili da bi psihopatsko nasilje i narcističko ponašanje odvratilo potencijalne poslodavce, i da bi njihovo zlostavljanje drugih i manipulacije neizbežno doveli do neuspeha unutar firme i demaskiranja psihopata. Ali oni su zanemarili ekstremne sposobnosti psihopata, da predstave svojim žrtvama sliku apsolutne normalnosti, čak i savršenosti.

Protivno raširenom verovanju i pretpostavkama, Babiak je utvrdio da su psihopate spremno prihvaćeni među menadžerima uglednih firmi i čak su mnogi doživljavali veliki uspeh u karijeri. Njihov ekstremni narcizam je očevidno zamenjen sa “pozitivnom upravljačkom karakteristikom” i sumorna moralnost i unutrašnji haos tipičan za okolinu velikih kompanija i rivalstva , bogaćenja i nadmetanja, bili su savršeni za njihovu vrstu. Ne samo da su dobro prolaze pod pritiskom nemajući osećanja straha ili stresa a potencijalne lične nagrade su bile prevelike za odbijanje, biznis čak i za psihopate. Kao što je Babiak rekao, “manjak specifičnog znanja o tome šta sačinjava psihopatsku manipulaciju i prevaru poslovnih ljudi,  bio je ključ uspeha za korporativne prevarante. Ironično, iste karakteristike koje zahtevaju korporacije i drugi moćni finansijski entiteti su često iste one koje stvarno donose njihov kraj (pogledajte Pad nacizma Berniea Madoffa,). I to su karakteristike koje kondicionirani vide kao ideale. Na primer, kroz “ružičasto-obojene naočare” onih koji ne znaju za bolje, kad varanje i manipulacija postaju “uverljivost” i “uticaj”; hladnokrvno ponašanje i manjak griže savesti postaju “orijentisanost prema akciji” i “mogućnost donošenja teških odluka”; bezobzirnost i impulsivnost postaju “hrabrost” i “visok nivo kreativne energije”; a manjak emocija postaje “čvrstina” i “ uspešna kontrola osećanja prikrivenih psihopata ”.

Ukratko, kada kažemo da je psihopata “uverljiv i hrabar” trebali bi mu naplatiti uslugu zbog toga što gradimo njegov odnos s javnošću za njega, zato što upravo to radimo. To je poput prodavanja izbeljivača za veš nazivajući ga svetom vodicom! Na papiru ovi kvaliteti mogu izgledati obećavajuće, ali kao saradnici i posebno kao šefovi, psihopate su dominirajući, zastrašujući, užasni i opasni. Spremni i brzi da uzmu zasluge za rad drugih i hladnokrvni da zaposle ili otpuste zaposlene zavisno o hiru, tolerišu samo pohvale, veoma su kratkovidi i obično im fali uvid koji čini dobrog vođu. Jedan psihopata, kojeg je opisao Babiak, “nije želeo prihvatiti ili možda shvatiti da bilo koja od njegovih odluka može imati negativne posledice na biznis.” Čak i kad vode “normalne” živote na površini, psihopate uzrokuju probleme na načine koji ostaju ispod radara zakona – ekonomski, psihološki, emocionalno.

Kako oni to rade? Analizirajući korporativne prevare, Babiak je otkrio osnovne metode koje psihopate koriste kako bi operisali unutar hijerarhijske, korporativne okoline. Ali bez obzira u kojoj se okolini nađe psihopata : romantičnoj vezi, korporativnoj strategiji, planiranoj pljački, izbornoj kampanji, političkom udaru … popis mogućnosti je beskonačan – on koristi istu, trofaznu rutinu na svojim žrtvama: “Procena – Manipulacija – Napuštanje” . U prvoj fazi, psihopata procenjuje vrednost svog “saveznika” i potencijalne žrtve – šta ona ili on mogu učiniti da bi pomogli ciljevima psihopate. Psihopate su stručnjaci u identifikaciji i pritiskanju “dugmeta” aktiviranja drugih osoba, njihovih “sviđanja i nesviđanja, motiva, potrebe, slabih tačaka i ranjivosti”. Snage druge osobe se koriste, a slabosti iskorišćavaju. Nadalje, psihopate se koriste psihološkim porukama posebno napravljenim za određene mete, iskorištavajući informacije koje su prikupili u fazi „Procenjivanja”. Oni zatim prilagođavaju svoju “Manipulaciju” kako bi je prilagodili povratnim informacijama mete, i kako bi održali potpunu kontrolu.

Kao što Babiak i Hare pišu: Oni ( psihopate) često koriste činjenicu da je za mnoge ljude sadržaj poruke manje važan, nego što je način na koji je ona upućena. Pouzdan, agresivan stav iznošenja – pomešan sa žargonom, klišeima i lepim frazama – nadoknađuje manjak sadržaja i iskrenost u njihovim interakcijama s drugima … oni su stručnjaci u upravljanju utiscima; njihov uvid u psihu drugih zajedno s površnom – ali uverljivom – verbalnom „pitkošću” omogućuje im da promene svoju ličnost kako odgovara situaciji i njihovom planu igre. Poznati su po mogućnostima nošenja mnogo maski, da promene “ono što jesu” zavisno od osobe s kojom su u odnosu i mogućnostima da izgledaju prihvatljivo svojim žrtvama. To zvuči poput rada nekih tajnih agencija, zar ne?

Psihopate takođe koriste razne tehnike manipulacije. Kada im se laž ponovi dovoljno puta , na prvi pogled s potpunom sigurnošću, prosečni ljudi često posumnjaju u svoja opažanja, stavove i zaključke . “Začuđujuće, pre će žrtve eventualno početi sumnjati u svoje znanje istine i promeniti svoje poglede, tako da počnu verovati ono što im psihopata kaže, radije nego da prihvate ono što izvesno znaju da je istina.” U ovoj fazi, psihopata nemilosrdno iskorišćava svoje žrtve, koristeći se njima kako bi došao do novca, položaja, kontrole i moći. Kada osoba prestane biti korisna, psihopata je odbaci u zadnjoj, fazi „Napuštanja”. Kako nisu odani nikome, to često ima teške posledice na one koji su prevareni od strane fasade laži i “dobrih namera” psihopata. Bilo da je to supruga koja je emocionalno iscrpljena, ili “prijatelj” čije su se veze napokon isplatile, psihopata ih neizbežno često odbaci i krene na drugu metu.

Unutar korporativnog sveta, Babiak je identifikovao razrađeniju varijantu ove dinamike u pet faza. Prvo, psihopate koriste šarm i uverljivost kako bi uverili druge da su kvalitetne vođe, tako dobivaju ulaz u kompaniju. Nakon što dobiju posao, identifikuju potencijalne mete i suparnike između saradnika – od talentovanih ali naivnih kolega, čije radove mogu ukrasti, do sekretarica koje kontrolišu pristup važnim izvršiocima – u fazi procenjivanja. Babiak opisuje četiri grupe ljudi koje psihopate koriste u svojim igrama. Pioni su obično kolege koji imaju “neformalnu moć i uticaj”  koji se uspešno manipuliše od strane psihopata da ga žele – ili trebaju – podupirati i zadovoljavati. Gospodari su pojedinci na visokon nivou formalne moći. Razvijajući odnos sa gospodarima, psihopate osiguravaju zaštitu od napada radnika sa nižeg nivoa koji sagledaju njihove maske. Bezveznjaci su pioni koji su izgubili svoju korisnost i bivaju odbačeni. Najzad, organizaciona kontrola su pojedinci kao revizori; osiguranje i osoblje ljudskih resursa koji su iskusniji u detekciji manipulacije na radnom mestu.

U trećoj, fazi Manipulisanju, psihopate stvaraju i održavaju svoju “psihopatsku fikciju”, postavljajući pozitivnu dezinformaciju o sebi i negativnu dezinformaciju o drugima koristeći se mrežom piona, autoriteta i “korisnih idiota” koje oni stvaraju. Stvarajući sukob između drugih zaposlenih oni odvraćaju pažnju od samih sebe, pošto više vole raditi iza scene i iznad „sukoba i oluja” koje oni stvaraju i njima upravljaju. U sukobljavajućoj fazi psihopate odbacuju suparnike i pione, često se koristeći tehnikama „ubistva karaktera”, oblikovanja lažne stvarnosti i drugim taktikama koristeći se takozvanim “činjenicama” koje odstupaju intenzivno od istine. Ovo im polazi za rukom zato što se oslanjaju na visoko rangirane gospodare s kojima su prijatni. I u zadnjoj, fazi Uspinjanja, oni na kraju zbace sa vlasti stvarne gospodare, uzimajući za sebe poziciju i ugled onih kojima su nekad pomagali,a ovi im se revanširali raznom pomoći. U psihopatskoj igri, ljudi postoje jedino da bi se manipulisalo njima i oni slede svoj cilj po svaku cenu, čak ako to znači zabiti nož u leđa svima koji su ih podupirali u njihovim usponima ka vrhu bez obzira koliko to trajalo.

Interes za korporativne psihopate je porastao značajno u zadnjoj deceniji, opsežno zbog publiciteta koji su zadobile korporativne prevare i skandali kao naprimer Enron u 2011. i Madoff u 2009. godini. Čudno, ako pogledamo broj političkih skandala i njihove sličnosti s korporativnim kolegama, ideja da se psihopate infiltriraju u vlade – s teškim posledicama – još treba da dobije pažnju koju zahteva. Zapravo, politički masakri koji se događaju danas i korupcija koja neizbežno vodi do njih, imaju svoje korene u prisutnosti psihopata na položajima moći i uticaja.

Psihopate mogu biti i u zatvorima za razne nasilne i predatorske zločine protiv pojedinaca, uključujući i finansijske zločine. Programi univerziteta , akademske zajednice, konferencije, profesionalni udžbenici i priručnici, svi postoje da bi se savladao problem i kako bi pomogli u prevenciji takvih zločina. Ali šta je s njihovom ulogom u zločinu protiv čovečanstva? Nisam uspeo naći bar jedan akademski papir koji istražuje ulogu koju psihopate imaju u politici, bilo da je to takozvani demokratski sastav ili otvorena diktatura. Kao što su istraživači najpre sumnjali u sposobnost psihopata da uspeju u biznisu i problem je ostao neobjašnjen, problem psihopata u politici ostao je jako zanemaren. Politički istraživači odbijaju pogledati ozbiljno psihopatiju, a stručnjaci za psihopatiju odbijaju pogledati politiku. Rezultati tog slepila su jasni u istoriji – i u sadašnjosti – za sve . Genocidi, diktature, brigade smrti, korupcija, ucenjivanje, špijuniranje građana, “državne tajne”, ilegalna “špijunaža”, i tako dalje i dalje.

Situacija je čudna, ako uzmemo u obzir činjenice da su stručnjaci razjasnili da psihopati mogu zauzeti značajne položaje u svim profesijama: zakon, biznis, medicina, psihologija, akademija, vojska, zabava, sprovođenje zakona i čak – ili pogotovo – politika. Kao što to objašnjavaju Babiak i Hare: “Mnogi psihopate uspeju završiti fakultet ili dobiti profesionalno uverenje, ali u većini slučajeva to je manje kroz težak rad ili predanost, a više kroz prevaru, navođenje drugih da obave posao za njih, i uopšte kroz “prevaru sistema.”

Посрбио : Слободан Маричић


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP