Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 121673
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6891616
Ko je na sajtu?
Imamo 50 gosta na mreži

GAVRILO PRINCIP I ZAVERA PROTIV SRBIJE !


28.06.2014. / Akademediasrbija

Dragi posetioci povodom Vidovdana i herojskog dela Gavrila Principa imate priliku da pročitate pet najboljih priloga o Zaveri prov Srbije i  herojstvu Gavrila Principa i njegovim prijateljima jednim od mnogobrojnih srpskih mučenika od Vidovdana 1389 do danas !

 PLANOVI ZA POČETAK PRVOG SVETSKOG RATA POSTOJALI 13 MESECI PRE SARAJEVSKOG ATENTATA!
05.01.2014. / ree-Akademediasrbja

Andrićev Institut otkrio važna dokumenta ....
U Odeljenju za istoriju Andrićevog instituta u Andrićgradu danas je predstavljen prepis pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka upućenog tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bilinskom napisanog 28. maja 1913. godine iz koga je vidljivo da su 13 meseci pre sarajevskog atentata i 14 meseci pre Austrougarske objave rata Srbiji postojali planovi za početak Prvog svetskog rata.

Direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić istakao je da je ovo pismo višestruko značajno za sve one koji se bave proučavanjem Prvog svetskog rata, jer ono otkriva ne samo namere ratnih krugova Beča da ga povedu, već i stavove vladajućih krugova prema Srbima, Hrvatima i muslimanima i njihove međusobne odnose, a posebno na politiku Beča prema Srbima u Bosni i Srbiji, kao i prema pobornicima ideje ujedinjenja Južnih Slovena.
- Poćorekovo pismo je dokument koji spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kad se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata - naglasio je Perišić.
On je naveo da razlozi za prećutkivanje ovog dokumenta nije teško otkriti, jer se njegov sadržaj nije uklapao u željenu, odnosno konstruisanu nenaučnu sliku predistorije i istorije početka Prvog svetskog rata.
- Ovaj izuzetno važan dokument do sada nije bio dostupan istoričarima niti je korišćen u naučnim radovima, iako je prvi put objavljen 1928. godine u listu "Večernja pošta" u Sarajevu i bio čuvan u takozvanom "crnom kabinetu" gde se skriva najpoverljivija pošta - dodao je Perišić.
Prepis ovog dragocenog istorijskog dokumenta za rasvetljavanje povoda i uzroka početka Prvog svetskog rata čuva se danas u Arhivu Srbije dok se za originalnom još traga.
 
Član Odbora Andrićevog instituta za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata Miroslav Jovanović istakao je da sarajevski atentat nije bio presudan, nego je bio samo povod za izbijanje velikog svetskog krvoprolića u kome je stradalo devet miliona vojnika i pet miliona civila.
- Austrougarska je povod za početak Prvog svetskog rata stavila na teret Srbije i Rusije što su kasnije podržali brojni i poznati istoričari kao što su Kris Klark i Šon Mekejn - dodao je Jovanović.
Režiser Emir Kusturica rekao je da ponovno objavljivanje ovog pisma u "Istorijskim sveskama" Anrićevog instituta treba da popravi istorijsku i medijsku sliku o početku rata.
- Brojni su antitiranski atentati koji su obeležili istoriju, a u novije vreme oni se dešavaju i pred televizijskim kamerama. Sarajevski atentat je istorijski zloupotrijebljen i iskorišćen za progon srpskog naroda i za početak velikog rata - rekao je Kusturica.
On je kostatovao da je Gavrilo Princip ubio okupatora Franca Ferdinanda, rasistu i antisemitu, na kućnom pragu, u zemlji Gavrila Principa, a ne u Beču ili nekom Ferdinandovom letnikovcu u Austrougarskoj monarhiji.
 
- Kada je Gavrilo Princip ubio austrijskog prestolonasljednika u okupiranom Sarajevu, njegov stric Franjo Josip je, prema navodima memoarske literature, rekao - "Ispunjena je božija pravda". Njegova reakcija nije bila samo izraz netrpeljivosti strica prema bratiću, nego i stanje stvari u jednom od najmoćniji carstava u istoriji ljudskog roda.
Franjo Josip je bolovao od bronhitisa, a austrougarska carevina već uveliko od upale pluća. Ono što je komplikovanije od tog raspada bila je upravo težnja da se veliki rat pokrene i bez atentata na prestolonaslednika o čemu najbolje govori dokument koji danas objavljujemo - istakao je Kusturica.
On je naglasio da je objavljivanje ovog dokumenta početak nastojanja Andrićevog instituta da javnosti stavi na uvid dokumente koji skreću pažnju javnosti sa koloseka propagande, ali i organizovanog zaborava u kome danas učestvuju i oni koji su slavili pobedu Prvog svetskog rata.
- U svakom slučaju biće korisno da se pročita šta je Poćorek rekao Bjelinskom, godinu dana pre nego što je Austrija objavila rat Srbiji i tako uvukla Evropu i svet u plamen u kome je izgorjelo, prema Olegu Ajrapetovu, 9,5 miliona vojnika i pet miliona civila - rekao je Kusturica.
Kusturica je potvrdio da će u povodu godišnjice Prvog svetskog rata snimiti dokumentarni film, a Andrićev institut će organizovati i brojne manifestacije, promocije dokumenata i knjiga, kao i predstavljanje istine o tom ratu na međunarodnim forumima.
/ ALO /


SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP
27.11.2013. / ree-Akademediasrbija
Piše: Mujo Bjelopoljac

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru "Terezin" u Češkoj.....
Na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
      
"Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu"!

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
      
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
      
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
      
Zanimljiva je priča Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za političke osudenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je ispričao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železnicarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine "teške tamnice". Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao "da otuda nikada neće živ izaći"!
Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. "Dovode me u pakao". Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga "germanizovano" zvali — Terezinštad.
      
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je ličio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
      
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu. — Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
      
— Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara — ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
      
"To ti je zemljak", odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: "Kakav zemljak", on mi reče — Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao — pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
      
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje "za zemljaka", tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
      
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim celijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treci dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a "specijalitet" zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!
      
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
      
— Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara "da mu je teško što nema prilike da razgovara sa mnom". Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor — kaže Luidi Pozek.
      
— U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Viđao sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: "Ja sam tvoj zemljak...".
      
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo — ispričao je Pozek.
      
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila — Srbija.
      
Luidi Pozek kaže da kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
      
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je u svojoj 24. godini umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji Evrope i sveta.     
 / Izvor :  Svedok /

PRINCIPOVA SPOMEN-PLOČA HITLEROV LIČNI PLEN
02.11.2013. / ree-Akademediasrbija
M. Galović

Bez uzimanja u obzir ove slike sve aktuelne polemike i analize o početku Prvog svetskog rata više se ne mogu smatrati potpunim, kaže Nebojša Grujičić, urednik nedeljnika „Vreme”
 Vođa Trećeg rajha Adolf Hitler, u društvu dvojice oficira, posmatra mermernu tablu na kojoj je urezan ćirilični natpis: „Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidov-dan 15. (28.) juna 1914”.
               
                                

                         Štajerska, 20. april 1941. godine: Hitler razgleda tablu donetu iz Sarajeva
                                                        (Foto Hajnrih Hofman/Bildarhiv)

Neko bi u prvi mah posumnjao da je reč o fotomontaži napravljenoj u jeku aktuelnih polemika oko uzroka Prvog svetskog rata, uoči stogodišnjice sukoba koji je promenio svet. Uostalom, zar je moguće da se posle toliko decenija pojavi važan trenutak istorije zamrznut u vremenu, kada smo ubeđeni da su nam sve važne fotografije iz tog perioda odavno poznate?
Moguće je. Redakcija nedeljnika „Vreme” napravila je spektakularan uspeh pronalaženjem ove fotografije čija je autentičnost potvrđena. Snimljena je 20. aprila 1941. godine, na Hitlerov 52. rođendan, u komandnom vozu koji se u tom trenutku nalazio u Štajerskoj, u Austriji, nedaleko od u Aprilskom ratu tek poražene Kraljevine Jugoslavije. Spomen-ploča skinuta je tri dana ranije, prilikom ulaska nemačkih trupa u Sarajevo, odakle je odneta fireru i predata kao rođendanski poklon. Prateći tekst u „Vremenu”, krcat činjenicama, napisao je Muharem Bazdulj, koji je na ovom poduhvatu radio zajedno sa Nebojšom Grujičićem, urednikom kulture u ovom nedeljniku.
– Bez uzimanja u obzir ove fotografije i Muharemovog teksta, sve aktuelne polemike i analize o početku Prvog svetskog rata, o istorijskoj težini Sarajevskog atentata, Mlade Bosne i Gavrila Principa, o Drugom svetskom ratu, kao nastavku nezavršenog prvog, ali i o karakteru jugoslovenske ideje, njenog nastanka i sudbine, više se ne mogu smatrati potpunim. Simbolika fotografije je očigledna, na više ravni – ističe Nebojša Grujičić.
Postojanje ove fotografije, objašnjava, prvi pominje Dušan Glišović u fusnoti knjige „Ivo Andrić, kraljevina Jugoslavija i Treći Rajh 1939–1941”, koja je objavljena prošle godine.
– Na tragu ove informacije pokušali smo da fotografiju pronađemo, utvrdimo njenu autentičnost i rekonstruišemo kontekst u kome je nastala. Na kraju smo pronašli da se ona nalazi u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu, pa čak i da je ju moguće kupiti preko jedne fotografske agencije. U službenom opisu fotografije se nalazi ime fotografa, oficijelnog Hitlerovog fotografa Hajnriha Hofmana, kao i informacija da je ona nastala na Hitlerov 52. rođendan. U opisu fotografije, istina, pominje se i „tabla iz Sarajeva”, ali ne i o kojoj je tabli reč – ni ime Gavrila Principa se tu ne pominje, moguće otud što je njegovo ime ispisano ćirilicom. Kada smo pronašli fotografiju, utvrdili njenu autentičnost, ostalo je da se rekonstruiše kontekst u kome je nastala, Muharem Bazdulj je to uradio na maestralan način. Ukrštajući različite istorijske izvore, knjige i novinsku dokumentaciju, on je ispričao priču o nastanku ove fotografije, ali i priču o sudbinama ljudi koji su vezani što za fotografiju, što za famoznu tablu koju Hitler posmatra na Hofmanovoj slici. Koliko je nama poznato, ova fotografija do sada nije objavljena, a na našem jezičkom području to je skoro sasvim izvesno. To je, čitam, potvrdio i Haris Zaimović, direktor Historijskog arhiva iz Sarajeva. Kaže da fotografiju sada prvi put vidi – kaže Grujičić.
Evo šta je tragom ove fotografije napisao Bazdulj.
„I bio je srećan što mi njegova vojska iz tog dela sveta koji nije vredan krvi kostiju nijednog jedinog pomeranijskog grenadira uspela doneti poklon koji ga je razveselio, valjda i jedinu stvar iz te ubijene zemlje koja mu nešto znači: ploču kojom su u Sarajevu odali počast Gavrilu Principu. Mrtvace treba pokopati, misli Hitler, a ova ploča koju su podigli da slave svoju slobodu i nemačko poniženje sada je nadgrobna ploča njihovoj zemlji i njihovim sinovima”, navodi Bazdulj.
Nemačka vojska ušla je u Sarajevo 17. aprila 1941. godine. Trenutak skidanja spomen-ploče zabeležen je kamerom i objavljen u filmskom žurnalu.
„Na dan 21. aprila agencija Asošijeted pres javlja iz Berlina kako je iz nacističkog štaba na Balkanu stigla informacija da je spomen-ploča postavljena u znak sećanja na sarajevski atentat, juče predata Hitleru i to od strane jednog od prvih nemačkih vojnika koji su ušli u taj jugoslovenski grad. Objavljeno je da će ploča biti javno izložena u muzeju kao dokaz srpske zločinačke krvave krivice za svetski rat...
Nepune četiri godine kasnije, 6. aprila 1945. godine, partizani oslobađaju Sarajevo. Već 7. maja, još pre kapitulacije Velikonemačkog rajha, otkriva se nova spomen-ploča Gavrilu Principu... Na ploči je zlatnim slovima stajalo: „U znak vječite zahvalnosti Gavrilu Principu i njegovim drugovima borcima protiv germanskih osvajača, posvećuje ovu ploču omladina Bosne i Hercegovine – Sarajevo 7. maja 1945. godine”, navodi Bazdulj.
/ Vreme; Politika /

GAVRILO PRINCIP NIJE BIO TERORISTA
11.06.2013. / ree-Akademediasrbija

Pokušaji da se na Srbiju svali krivica za izbijanje Prvog svjetskog rata su "ekscesi pojedinaca", ali nije isključeno da iza njih stoje određeni politički motivi, ocjenjuju srpski istoričari koji se slažu da se Gavrilo Princip nikako ne može nazvati teroristom, a još manje porediti sa Osamom bin Ladenom.
  "Poistovećivanje Principa i Bin Ladena su idiotske stvari", kaže za Tanjug istoričar i akademik Dragoljub Živojinović. Komentarišući metodologiju da se prošlost tumači kroz savremene koncepte, poput terorizma, čime se Princip u pojedinim tekstovima zapadnoevropskih istoričara poistovjećuje sa Osamom bin Ladenom, Živojinović kaže da se to ne može porediti. "Terorizam se doskora nije upotrebljavao u naučnoj terminologiji. Samim tim, Srbija nije mogla da se bavi bilo kakvim terorizmom, jer nije bila u stanju kao mala zemlja da teroriše nekoga", napominje Živojinović.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Suzana Rajić takođe smatra da epitet terorista nije adekvatan za Principa zbog atentata na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda. "Ono što je uradio Gavrilo Princip u Sarajevu 1914. bio je samo jedan od talasa takvih dešavanja koji su preplavili Evropu krajem 19. i početkom 20. vijeka. Svi ti atentatori kvalifikuju se kao anarhisti ili pristalice anarhista. Epitet terorista nije adekvatan za sve počinioce, pa ni za Principa. On je tada imao 17 godina, bio je gimnazijalac, čak nije ni imao vremena da postane terorista. On je bio pod uticajem anarhističkih stremljenja i mišljenja", smatra Rajić.
Istoričar Dubravka Stojanović smatra da nije realna mogućnost da za nekoliko decenija u udžbenicima istorije stoji da je Princip bio terorista i da je Srbija izazivač Prvog svjetskog rata, jer, kako ističe, istorija je ozbiljna nauka. "To nije novo tumačenje. Ali evropske istoriografije su ozbiljne nauke i ne verujem da je takvo tumačenje danas moguće. Senzacionalistička štampa to uvek može tako da prevrne, ali ne vjerujem da bi iko ozbiljan mogao tako da piše", ocijenila je Stojanović.
Krajem juna sljedeće godine u Sarajevu će biti obilježena stogodišnjica početka Prvog svjetskog rata i atentata na Ferdinanda, a kako je najavljeno, tim povodom, biće održana i međunarodna konferencija istoričara na kojoj će učestvovati više od 100 naučnika iz 26 zemalja svijeta. U susret tom događaju odnedavno su prisutni pokušaji pojedinih zapadnoevropskih istoričara da revidiraju prošlost i da odgovornost za izbijanje rata pripišu Srbiji i Principu, iako je opšteprihvaćeno stanovište da je uzrok rata bila težnja velikih sila za novom podjelom kolonija i vojno-političku prevlast.
Prema mišljenju Rajićeve, prebacivanje krivice na Srbiju za početak Prvog svjetskog rata ne može se uzeti kao opšteprihvaćen stav. "To su samo izleti i ekcesi pojedinaca. I svetska nauka i naša stoji na stanovištu čvrsto naučnih dokaza da je Prvi svetski rat, konkretno u odnosu prema sarajevskom atentatu, bio samo jedna varnica koja je iskorišćena u političke svrhe, a da je rat pripremljen prije toga. Sarajevski atentat uopšte se nije mogao uklopiti kao osnovni povod za sukob svetskih razmera kakav do tada civilizacija nije poznavala", istakla je Rajić. Ona ipak napominje da je jedna od korisnih posljedica ovakvih pokušaja što se vidi da javno mnjenje reaguje na sve to što se dešava.
S njom se slaže i Stojanovićeva koja ističe da je važno shvatiti da se zaključci o prošlosti uvijek mijenjaju u zavisnosti od današnjeg konteksta "ne nužno da bismo nešto izmislili, nego zato što novo vreme traži novo vrednovanje".
S druge strane, Živojinović teorije da se Srbija označi kao krivac za početak Velikog rata vidi kao pokušaj da se iskrive činjenice za šta su, kako smatra, motivi isključivo političke prirode. "Evropska unija, po mom mišljenju, želi da među svojim članovima zavlada mir, da se zaborave neki sukobi iz prošlosti. Oni taj uspešan eksperiment imaju sa Englezima i Francuzima. Međutim, ako želite da pomirite članice EU, onda morate da bacite odgovornost na nekoga - a krivci mogu biti samo Rusi i Srbi. To je cilj ove kampanje", kazao je Živojinović koji je predsjednik Organizacionog odbora za obilježavanje 100 godina od početka Prvog svjetskog rata. Živojinović navodi da se takvim pisanjem iskrivljuju činjenice, neke zanemaruju "iz prostog razloga što njima istina nije prva stvar". "Takvi koncepti nemaju više naučni cilj. Cilj je da naprave neku buku i galamu sa određenim namjerama. To je nešto što je vazda bilo u praksi, u opisu prošlosti", rekao je on i dodao da je posrijedi "kampanja" da se za krivca proglasi Srbija u kojoj "prednjače ljudi iz anglosaksonskog svijeta". Kao jedno od rješenja za sprečavanje revizije prošlosti Živojinović smatra da Srbija treba da postupi poput drugih država u svijetu, odnosno da objavi diplomatsku građu iz svojih arhiva. "I mi radimo sada taj posao u SANU, odnosno objavljujemo jednu višetomnu seriju - Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Jugoslavije od 1903. do 1914", istakao je Živojinović.
Međutim, kako je rekla Stojanović, ne može se zaobičhi činjenica da su u stvaranju relativno najsveobuhvatnije slike najviše doprinijeli njemački istoričari koji su pisali o odgovornosti svoje zemlje. "Tu prije svega mislim na Frica Fišera koji je pokrenuo 'rat među istoričarima' tokom osamdesetih godina, pišući o presudnoj odgovornosti Njemačke. Za mene su to uvek samo profesionalna pitanja i mislim da države ne treba da se mešaju. Na svakom od nas i na našoj profesionalnoj savesti je da se bori za što komplesnije tumačenje koje će uzeti u obzir mnoštvo podataka koji govore o uzrocima i povodima za rat", objasnila je Stojanović. Ona je dodala da, ukoliko država može nešto da uradi, da bi joj bilo najpametnije da plati prevod knjige Andreja Mitrovića "Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Njemačke 1908-1918". Ipak, kako je zaključila Stojanović, nema objektivne istorije i posao istoričara jeste posmatranje i tumačenje činjenica iz različitih uglova. "Oni uvek to rade. To je naš posao. nema objektivne istorije i ne treba da je bude. Ostaje samo činjenica da je Ferdinand ubijen u Sarajevu 28. juna, a kome je to šta donijelo je stvar različitih procjena i različitih viđenja. Za nekoga je to oslobođenje, za nekog gubitak slobode. Tako je uvek, i toga treba biti svestan", zaključila je Stojanović.
S njom se složila i Rajić ukazavši na činjenicu da je srpska istoriografija i prije 30 godina dala izuzetno dragocjena dostignuća kada su u pitanju uzroci i povodi Prvog svjetskog rata, i da joj se odmah priključila njemačka istoriografija.
Premijer Srbije Ivica Dačić poručio je već sredinom maja da Srbija neće dozvoliti reviziju istorije u kojoj bi srpski narod bio optužen za početak Prvog Svetskog rata.
/ Agencije /

NIJE GAVRILO PRINCIP PUCAO NA FERDINANDA U BEČU, VEĆ NA OKUPIRANOJ TERITORIJI
06.05.2013. / ree-Akademediasrbija
Piše: Emir Kusturica

Da li vam je ikada palo na pamet da je Gavrilo Princip suđen za veleizdaju, a da za to nije bilo pravne osnove ? Da li biste u najsmelijim snovima mogli pretpostaviti da je jedna od najvećih carevina vodila montirani proces?! Zašto da ne, kada nam je današnjica krcata sličnim pojavama!
Mlada Bosna je bio jedini multietnički projekat Južnih Slovena koji nastaje samo voljom pojedinaca i komšijskih naroda u jugoistočnoj Evropi. Ova ideja nije rođena i ispečatirana u kancelariji neke od obaveštajnih službi velikih sila. Nastao na razvalinama dveju umirućih carevina, ovaj pokret je ostao svetla tačka u istoriji srpskog, hrvatskog i bošnjačkog naroda. Snaga te ideje nije skrivena u pukoj istini da su članovi Mlade Bosne bili sinovi sva tri naroda. Ima period titoizma kada su Marko, Ivica i Enes bili načelo društvenog delovanja u SR Bosni i Hercegovini. I to je, kako smo videli, završilo u krvavom sunovratu devedesetih. Šta je onda bilo vezivno tkivo Mlade Bosne? Ivo Andrić, i sam član ove organizacije, mladobosance naziva pobunjenim anđelima, a završnih stotinu stranica romana “Na Drini ćuprija” posvetio je upravo rađanju ideje o novom životu, slobodi i nagoveštaju sloma okupatora.
Besmislice gospodina Klarka
Približava se stogodišnjica Prvog svetskog rata i već se oštre istorijska pera. Među njima prednjači engleska istoričarka Margaret Mekmilan, koja, kako sama kaže, piše knjigu u kojoj neće štedeti Srbe. Njena je teza kako smo mi srušili austrougrasku carevinu, a sada smetamo Americi, koja je, po mišljenju ove autorke, ono što je nekada bila slavna Austrougarska! Najdalje je u novoj knjizi o 1914. otišao istoričar Kristofer Klark uporedivši Mladu Bosnu sa Al Kaidom! Kakva besmislica! Šta bi rekao gospodin Klark kada bi znao da su nacisti prilikom vojnog ulaska u Sarajevo 1941. skinuli mramornu ploču na kojoj je bila posveta mladobosancima? Po završetku Drugog svetskog rata, vraćena je tabla i utisnute su Principove stope u asfalt! Most preko puta mesta gde je Princip izvršio atentat dobio je ime Gavrila Principa. Mlada Bosna je u Titovo vreme bila popularna bez obzira na to što je nisu svi voleli. Čak se i košarkaški klub u kojem je igrao legendarni Davorin Popović, moj drug, nazivao Mlada Bosna. Mnogi predstavnici bošnjačkog naroda su slavili Mladu Bosnu. Tako je Safet Isović, pevač narodne muzike, 1976. pevao u slavu Gavrila Principa “…Odjekuju zvuci dobošara, Sarajevo dočekuje cara, Ferdinand se krenu do Bembaše, Gavrilo, Gavrilo, mladi junače iz Bosne, tvojih se djela Gavrilo, zemljaci tvoji ponose…” Ne znam šta je Isović stvarno osećao, ali znam da Gavrilo nije pucao na Ferdinanda u Beču, nego na okupiranoj teritoriji. Za gospodina Klarka to ne bi bio podatak, ali je to za autora ovih redova veoma važno.
Šta god se dešavalo u Bosni za vreme poslednjeg rata, treba zabeležiti da je tabla Mlade Bosne ponovo skinuta i da je most koji se zvao Principov prestao tako da se zove. Ja sam preko puta tog mosta rođen. Prve sarajevske zime sam se igrao, preko puta, u parku Cara Dušana, a most je bio upravo ono čudo koje povezuje različite obale i drukčije svetove, kako piše Ivo Andrić. Zašto mene nema na tom mostu, pitam se nekada? Upravo zbog toga što se više ne zove tako. Najviše zbog nemogućnosti da se odvojim od učenja i osećanja koja su utkana u moje pamćenje kada sam bio dečak. A ta su osećanja uzvišena i ona nisu slučajno Safeta Isovića inspirisala da o Principu peva kao o junaku, zemljaku. Vojska Alije Izetbegovića je skinula ploču i uništila stope Gavrila Principa, vajarski rad Voje Dimitrijevića.
Istorija bezakonja
Potpisnik ovih redova bi želeo da gospođi Mekmilan, a posebno gospodinu Kristoferu Klarku, sugeriše nešto iz istorije bezakonja na Balkanu. To je istina o suđenju mladobosancima. Kako je u sarajevskoj kasarni počelo suđenje za veleizdaju i pošto niko od revolucionara nije imao novac za advokata, sud im je dodelio sudskog advokata, austrijskog državljanina Rudolfa Cislera. Ni sud, a najmanje tadašnja vlast, nije mogla ni da pojmi šta će im se desiti sa gospodinom Cislerom, austrijskim advokatom. On je na suđenju između 12. i 23. oktobra dokazao da sudska vlast nije imala pravno pokriće za teret koji je stavila na Gavrila Principa. Gavrilo Princip nije mogao biti optužen za veleizdaju iz dva razloga! Austrijski, ali i ugarski parlament nikada nisu izglasali aneksiju Bosne i Hercegovine pa ona, prema tome, pravno nikada nije ni postala teritorija austrougarske carevine. Dakle, izigravanje ideja o zakonu i pravu kao osnovnom načelu nisu samo specijalitet balkanskih zemalja. Kada pogledamo suđenja koja se odvijaju danas, pred našim očima, nelegalnost procesa postaje pravilo. Život gospodina Cislera je bio ugrožen. Rulja je čekala ispred kasarne da ga linčuje pa su bečkog advokata stavili u bure ulja, izneli ga i tako mu spasli život! Dogodine, na zakazanoj “proslavi”, u Sarajevu neće imati koga da spasavaju.
/ Pressrs.ba /

PITANJE PRINCIPA - ODGOVOR GAVRILA !
30.06.2011. / Pečat
Vladimir Dimitrijević

Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima. Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće da kažu da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu
Dešava se da sav čovek stane u jednu pesmu; ali, to onda nije obična pesma – to su one homerovske „krilate reči“ koje, iz veka u vek, svedoče o nepropadljivosti ljudskosti i o žrtvi kao temelju zajednice. Takva jedna pesma pripada i Gavrilu Principu, i nastala je u doba kada je mlad i svestan svoje sudbine, i da živ neće izaći iz tamnice, robijao. Kuckao ju je, kaže predanje, šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima. Dakle, evo stihova pod naslovom „Sarajevo, 1914“: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/Danas sve ko juče/ Sutra se isto sprema.// I mesto da smo u ratu/ Dok bojne trube ječe,/Evo nas u kazamatu,/Na nama lanci zveče.// Svaki dan isti život/Pogažen, zgnječen i strt./ Ja nijesam idiot –/ Pa to je za mene smrt.// Al pravo je rekao pre/ Žerajić soko sivi:/Ko hoće da živi nek mre,/ Ko hoće da mre nek živi!“
Sav život tog tihog, skromnog, iz sirotinjske kuće, dečaka vrapca (herojskog srpskog vrapca kojeg je opevao Matija Bećković ) stao je u tu pesmu: beznađe jednog, na prvi pogled uzaludnog doba; kazamat i okovi umesto bojnog polja borbe za slobodu; pokušaj okupatora (koji je, kako bi se austrohrvaštinom reklo, došao da Bosnu i Hercegovinu osvoji u ime „uljudbe“) da od okupiranih načini idiote, zgnječenih i satrvenih duša… I samo na kraju kliktaj jednog prethodnog sivog sokola srpske istorije – Bogdana Žerajića, kliktaj koji jasno kaže da je ropska svakodnevica svagdašnje umiranje, a da je smrt za slobodu kapija života. Za one koji su zaboravili, Žerajić je bio mladi Hercegovac koji je 1910. godine, prilikom posete cara Franca Jozefa, želeo da izvrši atentat na njega, a kad mu to nije pošlo za rukom, pucao je u guvernere Bosne, Franjinog odanog Hrvata, generala Varešanina. Nije ga pogodio, pa je pucao u samog sebe. General Varešanin izašao je iz kola i divljački šutirao mrtvo telo Žerajićevo. Viktor Ivasjuk, zlikovac sa Ukrajine, šef kriminalne policije u Sarajevu, dao je da mu od Žerajićeve lobanje naprave mastionicu, kojom se hvalio posetiocima. Godine 1914, pokazivao ju je uhapšenim mladobosancima, i pretio: „Od svih vaših glava napraviću ovakve tintare…“ I tako dolazimo do početka – žeravičnog Žerajića, koga će slediti principijelni Princip.

ZATOČNICI „MLADE BOSNE“
U početku, bila je Gimnazija u Mostaru, a u njoj Dimitrije Mitrinović, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Ljuba Mijatović i Špiro Soldo. Ratko Parežanin, poznati srbski balkanolog, čijeg su oca, Vidaka, u Trebinju obesili Austrijanci posle Vidovdana 1914, a koji je, kao maloletnik, osuđen na konclogor u Aradu (inače prijatelj Gavrila Principa), kaže da je Žerajić bio „moralna snaga ovog naraštaja“, koji je nacionalno-oslobodilačke ideje spajao sa borbom za socijalnu pravdu:
„Njega su tištale patnje seljaka kmeta, onog tvrdog mučenika iz porobljene Herceg-Bosne, koji je u oskudici i suhe kore hleba morao da napušta svoj zavičaj i da se seli u daleke krajeve i nove svetove preko Velikog Okeana/…/Karakter Žerajićev bio je čvrst kao kamenje njegovog sivog zavičaja, a uverenja i ideje bili su za njega VERA I APOSTOLAT“. O Žerajiću će njegov saborac, Vladimir Gaćinović, napisati brošuru „Smrt jednog heroja“. Gaćinović je bio sledeći nadahnjitelj Gavrila Principa, s kojim se momak sreo 1912. godine u Srbiji. Konspirator i revolucionar, nadahnut Bakunjinom, Gaćinović se sretao s ruskim remetnicima, pre svega eserima; upoznao je i Trockog, kome je iz svoje perspektive pisao o uzrocima Sarajevskog atentata. Zna se da mu je Trocki zamerao da je previše nacionalno orijentisan. (Baš zbog toga, Gaćinović je odbio da krene s Lenjinom u Rusiju, jer je plombirani vagon kojim su se boljševici prebacivali na rusku teritoriju bio nemački; kajzer Vilhelm je preko grofa Mirbaha želeo da Rusiji „podari“ revoluciju i građanski rat, da bi je izbacio s antigermanskog fronta.) Ipak, i za Gaćinovića, kao i za Žerajića, socijalno i nacionalno su bili nerazdvojni. „Mladoj Bosni“ je pripadao i zagonetni Dimitrije Mitrinović, Mitrinović koji je maštao o mesijanskom jugoslovenstvu kao početku Novog doba, Mitrinović opijen Meštrovićem i, kasnije, okultizmom, jedan od ideologa Ujedinjene Evrope, maštar o sintezi Istoka i Zapada, začetnik naše umetničke avangarde… I Mitrinović je sanjao o pravednijem ustrojstvu sveta, o nekakvom mističkom socijalizmu koji će značiti novi korak u evoluciji čovečanstva…

I drugi, mnogi drugi, zaneseni dečaci o kojima, pred kraj svog monumentalnog svedočenja o tajni našeg podneblja, „Na Drini ćuprije“, piše bivši konspirator, katolik srpske i jugoslovenske vizije, i sam zatvaran kao mladobosanac, Ivo Andrić. Dakle, mladići okupljeni oko „Mlade Bosne“ (a bilo je, ma kako bi to danas želeli da precrtaju, pored Srba, i muslimana i Hrvata) nisu bili nikakvi primitivni šovinisti koji su sanjali o „Velikoj Srbiji“ kao tamnici za nesrpske narode (za to ih je optuživala bečka propaganda). Već pomenuti Ratko Parežanin, u svom ogledu „Nekoliko reči o Žerajić-Principovom naraštaju“, upravo to i ističe: „Nacionalizam ove omladine nije više onaj melanholični nacionalizam, pun romantizma i sladunjavih reči, kojim su se zanosili stariji naraštaji. Njen je nacionalizam mnogo realniji, on je i socijalan. Prvih dana po atentatu Princip je izjavio da je u prestolonasledniku Ferdinandu pucao ne samo u zlotvora svoga naroda, nego i izrazitog predstavnika imperijalizma uopšte/…/ Istinski nacionalna, ta je omladina bila u svojoj suštini i internacionalna u smislu velike ideje o slobodi i jednakosti svih naroda i klasa šara zemaljskog“. (Celini „mladobosanskog problema“, od poezije do bombi i revolvera, posvećen je novi broj časopisa „Gradac“, koji je, znalački ozbiljno, istorijski odgovorno, ali i mladalački poletno, priredio perspektivni BiH pripovedač, Muharem Bazdulj; čita se u dahu, i to onom kojim su disali Princip, Čabrinović, Grabež i drugovi onog vidovdanskog jutra 1914. „Must read“,rekli bi prodavci bestselera na Zapadu. Maksimalno smo ga koristili pišući ovaj tekst.)
KO JE DOŠAO U SARAJEVO?
Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na Vidovdan, da bi pljunuo u lice „remetilačkom faktoru“, bosanskim Srbima, i da bi najavio da će ratovati protiv Srbije. Njegovi jedini prijatelji u Beču, koji ga nikako nisu voleli bili su ratoborci, poput militantnih aristokrata Bertholda, Fon Hecendorfa i drugih, koji su smatrali da je Kraljevina Srbija stalni izvor opasnosti po bečke planove na Balkanu. Pored toga što je bio nezainteresovan za muziku i poeziju, sa povremenim nastupima nekontrolisanog besa, Franc Ferdinand je krvoločno ubijao životinje iz „sportskih“ razloga. Njegov prijatelj, Rudolf Kisling, kaže da on nije moga da uživa u običnom lovu – pravio je pokolje životinja: samo prilikom lova sa kajzerom Vilhelmom u Konopištu ubio je 3.200 fazana. Ferdinandov lekar, dr Viktor Ajzenberger, kaže da je u jednom naletu, u Blumbahu, budući car ubio 52 jarca, i do 1913, na raznim mestima, preko 5.000 jelena. Na spisku trofeja nedostojali su mu samo Srbi, ta divljač za odstrel svih imperijalnih lovaca. U Sarajevo je došao sa željom da pokaže spremnost austrijske vojske za obračun sa njima, krivima što su šizmatici i što ne veruju u „europske vrednote“ koje im nudi katolički presto Habzburga. U Beču i Pešti novine su pripremajući se za budući veliki lov objavljivale ovakve popularne pesmice: „Oj, ti pored Drine gade,/ Da ublažiš svoje jade,/ Ovu priču utubi!/ Znaj da čas daleko nije,/ Kad će ti mač Austrije/ Mrsku glavu da srubi!“
Godine 1913, pojavio se roman jednog austrijskog oficira, koji je pisao o pokretu „svete sile“, KundK monarhije, ka Solunu, pri čemu su Srbija i Crna Gora nazivane „pseudo-državama“ i „drskim psinama“,koje će na tom putu biti zbrisane. Fon Hecendorf je, kao mozak vojne budućnosti Beča, smatrao je da je Srbija isuviše plodna i bogata zemlja „čija blaga ne treba pustiti da ih opljačkaju druge države“, dok je ministar spoljnih poslova, Berthold pred celom Evropom u novembru 1912. izjavio da Srbi ne smeju dobiti nikakav izlaz na Jadran. Ubistvo nadvojvode u Sarajevu, dakle, bilo je samo povod za ono što se dugo spremalo, i ono za šta je bio i sam nadvojvoda.
„Love, a ulovljeni“, rekao bi Principov drug iz Beograda, pesnik Momčilo Nastasijević. Iako nije bilo nikakvih dokaza da je država Srbija stajala iza atentata, ratoborci iz Beča su ovo jedva dočekali (kao što su Amerikanci napali Irak zbog Sadamovog „oružja za masovno uništenje“, koje nikad nije nađeno, jer ga nije ni bilo.) Ako se ovo zna (a zna se), onda je jasno zašto se Gavrilo Princip, do same smrti (a umro je 1918, pred kraj rata, u tvrđavi Terezin, kroz koju je Hitler, za Druge svetske vojne, ka logorima za istrebljenje sprovodio Jevreje) nikad nije pokajao zbog svog hica. Kad je predsednik suda tražio da ustanu svi koji žale zbog atenata, Princip je ostao da sedi. Sudija Pfefer u svojim uspomenama kaže da je Princip izjavio „da je njemu žao što su deca izgubila oca i majku, i žao mu je što je ubio vojvotkinju Sofiju kao Čehinju, jer je nikako nije kanio ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku; ali da mu nije žao što je ubio austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, jer ga je hteo ubiti“. On je pucao

PRINCIPIJELNO

„Ličnost prestolonasljednika kao čovjeka nije kod mene igrala nikakvu ulogu, nego je igralo samo nacionalno osjećanje“. A razlozi su pored nacionalnih bili i socijalni: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao“. Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima.
Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće se reći da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu (a ne u Poćoreka, okupacijskog upravitelja Bosne, koga je slučajno promašio.) Slovenački pisac Drago Jančar je u tom smislu jasan do kraja: „Zar ne vidimo neobičnu sličnost između Gavrila Principa, zajedno sa njegovim urotničkim drugovima, i današnjih terorističkih fanatika?/…/ Jesmo li kad pomislili da je Sarajevo više od sedamdeset godina slavilo teroristički čin?“ A čuveni montenegrinski Maksim Gorki, postmodernista na privremenom radu u propagandi dukljanoidstva, Andrej Nikolaidis, kaže da je Princip pucao u „Frojda, Muzila, Krausa, Trakla, Kokošku, Vitgenštajna“… To jest, divlji Princip je pucao u „uljudbu“, u samo srce zapadne civilizovanosti (koja se, naravno, odmah posle Principovog pucnja projavila u krvavim pogromima usmerenim protiv Srba; pogrome je, naravno, organizovao „civilizator“ Poćorek, uz pomoć protoustaške muslimansko-katoličke, starčevićevske rulje, i oni su, kao talasi krvi i užasa, prekrili Bosnu i Hercegovinu.) Ne, Princip je pucao (ma koliko da je istina da bilo koji pucanj u istoriji nije jednoznačan) u jednog novog Murata, koji je, vekovima posle prvog Vidovdana, Srbima pretio da nogom stane u podgrlac, pozivajući ih da piju šerbe pokornog nošenja jarma, ili, što reče onaj u „Vijencu“, da čekaju „sjekiru među uši“, ako odbiju da budu roblje. Zato je advokat dr Cistler, koji je jedini iskreno branio mladobosance na procesu tvrdio da mladići nisu mogli počiniti akt veleizdaje, jer Bosna i Hercegovina, iako nasilno i protivno međunarodnom pravu, anektirana 1908. godine, nije svojina dinastije Habzburga, i ne pripada „crno-žutoj“ monarhiji.

VIDOVDANSKA MOTIVACIJA
Opet Vidovdan… Koliko god se trudili da ga zaboravimo, to je nemoguće. Ne zaboravljaju ga ni naši neprijatelji, poput Austrijanke Ane Šucenberger, koja je na Trećem kongresu psihijatrije u Beču, novembra 2002, čitavom našem narodu dala dijagnozu, rekavši: „Srbi su 28. juna 1389. ubili turskog sultana Murata na spavanju. Srbin Miloš Obilić je potegao nož na nekog ko je na spavanju, pa je tako model srpskog ponašanja postao ubijanje./…/Austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo 28. juna 1914. da ode u Sarajevo. Morao je da zna „datum srpske traume“ koji se nesvesno prenosi/…/ Istog dana, 1989, Srbijom je počeo da vlada Slobodan Milošević, i Srbi su nastavili da ubijaju na Kosovu“.
Jedan od atentatora, onaj što je bacio bombu, Nedeljko Čabrinović, bio je radnik u koga su drugovi pomalo sumnjali; da bi se dokazao, prvi je smelo krenuo na nadvojvodu. U pismu prijatelju uoči tog dana, kaže: „Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta? Sjećaj se i Ti mene i ne zaboravi me!“ A na sudu je rekao: „Kada sam u Sarajevu pročitao u novinama da će prestolonasljednik doći baš na Vidovdan, koji je za nas Srbe najveći nacionalni praznik, ja i Princip smo o tome posebno razgovarali. Ta okolnost me je osobito podstakla da izvršim atentat. Narodno predanje kazuje da je uoči Vidovdana junaku Milošu Obiliću rečeno da je izdajnik, na šta je on odgovorio: „Na Vidovdan će se vidjeti ko je vjera, a ko li je nevjera“, i Obilić je bio prvi atentator, jer na Vidovdan je otišao u neprijateljski tabor i ubio cara Murata“. Eksplozivan iskaz, nema šta: „drugosrbijanci“ bi ga i danas mogli iskoristiti za svoju propagandu o Srbima kao narodu zlikovaca.
Pa dobro, u čemu je tajna Vidovdana? Da li je to zaista nekakav praznik terorista, kako bi nam ga želeli da prikažu „drugosrbijanci“?
Naravno, stvar nije u atentatu, nego u spremnosti na ŽRTVU, u onome lazarevskom „umrimo da svagda živi budemo“, u onome da je carstvo zemaljsko prolazno, a Carstvo Nebesko večno, u onome da se ne razmišlja protiv kakve sile se ide, nego kakva se svetinja brani, u najdubljoj smelosti da se iskorači iz sebe ka Večnom. Iako puni revolucionarne retorike, načitavši se Bakunjina i Kropotkina, ovi dečaci bili su samo Lazarevi Srbi („Sarajevska zavera izvedena je neobično primitivno. To je bila prava zaseda bosanskih hajduka, tih drevnih agrarnih terorista“, kaže Vladimir Dedijer, podsećajući da je porodični nadimak Principovih bio „Čeke“, jer su u zasedama čekali moćnijeg neprijatelja, da ga nauče da ne može tek tako da otima tuđe.)

ŽRTVA JE, NE ZABORAVIMO, TEMELj SVAKE ZAJEDNICE, a tragedija je, izvorno, ODA U SLAVU ŽRTVE KOJA JE UTEMLJILA ZAJEDNICU.

Zato su Princip i drugovi na sudu svim silama nastojali da odbrane svoje pomoćnike, srpske seljaka iz Bosne, tvrdeći da su im dotični pomagali samo slučajno, ili pod pretnjom; pravdali su druge, želeći da žrtvuju jedino sebe, a ne i svoje sunarodnike. I zato je Vasov brat, Veljko Čubrilović, čitajući Evanđelje po Jovanu pre pogubljenja, podvlačio ona mesta koja su se odnosila na smisao žrtve u Hristu, počev od reči Raspetoga da je On Pastir dobri koji dušu polaže za ovce, do onoga da „Isusu valja umreti za narod“, da „rasejanu decu Božju sakupi u jedno“.A naročito je podvukao evanđeljske reči po kojima zrno pšenice, da bi mnogi rod donelo, mora pasti u zemlju i umreti… I zato je austrijski dželat, profesionalac Alojz Zajfrid, koji je vešao Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Dragutina Ilića, zapisao: „Ja vam ovdje – kao Austrijanac koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u svojoj praksi nisam imao“ („Hrabro mrite kad mrijet morate“, rekao je Njegoš. I oni su ga, naravno, čuli, kao što je Gavrilo, poreklom iz Crne Gore, a predaka doseljenih u Bosansko Grahovo čuo reči Starca Vujadina, i držao ih se na sudu, i kasnije, do smrti, ne odajući jatake svog čina ).

O NAŠIM MRTVIMA
Dok je trunuo u zatvoru u Terezinu, gladujući, mučeći se, raspadajući se od tuberkuloze kostiju, Gavrilo Princip razgovarao je s doktrom Papenhajmom, i izlagao mu svoje predsmrtne misli – počev od toga da mu je teško jer mu ne daju da čita, preko brige za napaćeni narod, do objašnjenja svoje nacionalne i socijalne motivacije. „On nije mislio da postane heroj. Hteo je samo da za svoju ideju umre“, kaže Papenhajm. I umro je, ali da živi. I njegova smrt bila je njegova molitva.
Pišući o već pomenutom Dragutinu Iliću, učitelju obešenom zbog mladobosanske borbe za slobodu, Andrić je, u njegovo ime, ali i u ime svih tih nesrećnih, zanesenih dečaka, asketa koji su sebe pregoreli radi sreće svog naroda, Bogu uputio jednu molitvu: „Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za šta te, dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni“…No, molitva ova dugo nije bila uslišena: lov na Srbe, pre svega Srbe (ali i jugoslovenski orijentisane Hrvate i muslimane) nastavio se. U Bosni i Hercegovini organizovano je mnoštvo suđenja omladini i đacima, masovno sumnjivima zbog srpske i jugoslovenske zanesenosti. Na banjalučkom veleizdajničkom procesu, Poćorek je, u ime „EUrope“, sudio 156-orici Srba, „veleizdajnika“, od seljaka do intelektualaca, a za to vreme je njegov šuckorski ološ ubijao širom Principove otadžbine, nevine ljude, žene i decu, ili ih slao u konclogore, tipa Arada i Nađmeđera. U Trebinju obesiše osamnaestogodišnje čobanče, Gaja Gudelja, koji je, tražeći ovce, upotrebio fenjer-neko ga je dostavio da šalje signale neprijateljskoj vojsci. Ćirilica je bila zabranjena, a srpske konfesionalne škole ukinute. I, naravno, mi sada, po naređenju EU komesara, sve to treba da zaboravimo, i da pljunemo na grobove svojih predaka, da bi nam opet natakli jaram na vrat, i da bi nas sprečili da budemo sa Principom, a naterali nas da se mirimo sa Muratom i Ferdinandom, maskiranim u EU plavetnilo poprskano žutim zvezdicama.
Ko zna, možda bismo tako i mogli, ali nam mrtvi, pogotovu o Vidovdanu, to ne daju. Ruski filosof, Semjon Frank, u svom tekstu „Mrtvi ćute“ jasno kaže: „Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja. Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje. Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše… Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljivanja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je da pažljivo osluškujemo tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
Čitaoče, čuješ li? Princip, izgleda, strahovito ćuti.
____________
Gavrilo Princip
Sarajevo, 1914
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.
I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.
Al pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!
____________


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP