Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 121673
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6891590
Ko je na sajtu?
Imamo 45 gosta na mreži

PORED GAVRILA PRINCIPA OPTUŽENI SRBI I MASONI !


18.07.2014. / ree-Akademediasrbija

Piše  Boris Subašić

Teorija i praksa zavere

Podsmevanje „teorijama zavere“ ne znači da one ne postoje. Naprotiv!

 Najbolji način da se zavera sakrije jeste lansiranje bezbroj legendi o njoj i skretanje pažnje na nebitne detalje kako bi se zamaglila suština. Cilj političkih zavera nije samo banalna materijalna dobit već moć na mnogo višem nivou. Zato „velike ideje“ o promeni sveta po pravilu prate i najsmrtonosnije političke zavere koje često imaju nesagledive posledice. Što su one teže, ove zavere se duže i pažljivije kriju zamenom teza i ismevanjem logike.

Takav slučaj je sa Sarajevskim atentatom, jer se posle 100 godina ponovo naduvava velika obmana o navodnoj krivici „rođenih zaverenika“, „pokvarenih Bizantinaca“ Srba i Srbije za Veliki rat. Ali, trezven pogled na svetsku pozornicu od sredine 19. veka do 1914. godine daje potpuno drugačiju sliku. Taj po broju atentata neprevaziđen period, u kome su kao snoplje padale vladarske glave, bio je pod uticajem neuporedivo većih i mračnijih sila i ideologija nego što je mala srpska država i narod koja se borio za opstanak i identitet...

U stoleću atentata
Od 1865. do 1801. ubijena su tri američka predsednika: Abraham Linkoln, Džejms Garfild i Vilijam Mekinli. Ruski car Aleksandar Drugi ubijen je 1881. bombom poljskog anarhiste, a deset godina kasnije izveden je neuspešan atentat tajne organiѕacije „Narodna volja“ na cara Nikolaja Drugog. Anarhista Sante Žeronimoa 1894. ubija francuskog predsednika Mari Fransoa Sadi Karneta, a godinu dana kasnije usmrćen je bugarski premijer Petar Stambolov. Italijanski iseljenik u SAD, urednik anarhističkog lista Getano Breši, vraća se 1900. u domovinu i ubija italijanskog kralja Umberta Prvog. Zbog ovog atentata Italija umalo nije objavila rat Americi!
U stoleću atentata, ubice su najčešće regrutovane iz tajnih društava, koja su više ličila na književne družine u kojima su se okupljali mladi idealisti uvereni da su baš oni odabrani da nekim dramatičnim potezom promene svet. Takve organizacije bile su u modi širom Evrope, a većina je bila potpuno bezopasna - sve dok ih ne bi posredno angažovale prave tajne službe da im odrade neki prljav posao.

Evropa - luda kuća
Habzburzi su bili neprestano na meti zavera i atentatora, a nesporno je da su ih i sami organizovali. Na primer, duboko se sumnjalo da upravo oni stoje iza zavere i atentata 1868. na kneza Mihaila Obrenovića. Beč je posle Mihailovog ugovora s bugarskom emigracijom sumnjičio srpskog kneza da od Srbije počne da stvara jezgro balkanske federacije. Njegovim ubicama je praktično bez istrage presuđeno i pogubljeni su iste večeri, a dokumentacija bitna za taj događaj ostala je zapečaćena. Sumnjalo se da su u zaveru umešani i Karađođevići, pa je u Pešti formalno suđeno knezu Aleksandru Karađođeviću, koji je u Ugarskoj živeo u egzilu. Naravno, on je oslobođen zbog nedostaka dokaza.

Knez Mihailo je bio utoliko nepoželjniji za Beč zbog dobrih veza s ugarskim plemstvom, koje je već izborilo dvojnu monarhiju, ali je sanjalo o samostalnoj državi. Naravno bogati i moćni nikada ne žrtvovuju svoje privilegije uključenjem u otvoren sukob, već finansiraju i isturaju pione „narodne" lidere, mučenike i po potrebi - atentatore.

Tako je na cara Franca Jozefa je 1853. neuspešan atentat izveo krojački kalfa Janoš Libenji, koji je pokušao da ga zakolje. Policija je posle ovog napada otkrila još jednu zaveru pa je između ostalih uhapsila i sifražetkinje Žužu Košut, Klaru Levei i Blanku Teleki.

Žene su važile za veoma opasne atentatore, naročito one iz nihilističke, odnosno anarhističke, zaverničke grupe „Narodna volja“ (nihilista - onaj koji ne priznaje nijednu vrednost) koja je pokušala bezbroj atentata na ruskog cara i državne činovnike. Poreklom iz dobrostojećih porodica, obrazovane i deološki zaslepljene. Kao na primer Vera Zasulić i Olga Ljubatović, koje su u Švajcarskoj i Engleskoj ušle u krug ljudi koji su inspirisali atentate na rusku carsku porodicu. Iz istog kruga ljudi Nemačka je uzela i oklopnim vozom u Rusiju 1917. poslala Vladimira Iljiča Lenjina koji je uz presudnu pomoć Lava Trockog u animiranju gomile besposlenog naroda i povratnika s fronta izazvao haos, sveopštu pljačku Sankt Petersburga, građanski rat u Rusiji i doveo do kapitulantskog mira u Brst Litovsku.

Zanimljivo je da su i Mladobosanci takođe u Švajcarskoj ušli u isti krug profesionalnih revolucionara i upoznali se s čuvenim Leonom Bronštajnom , alias Lavom Trockim, glavnim arhitektom državnog udara u Rusiji. Trocki je u Balkanskim ratovima obilazio Srbiju kao reporter i na najnegativniji način izveštavao o njenom imperijalizmu.

Patriote i umobolnici
Levičar je bio i Benito Musolini koji je u svom listu "Popolo d Italia" na Vidovdan 1915. objavio: "Živeo Principov revolver i bomba Čabrinovića". Tek kad su se italijanski socijalisti suprotstavili ulasku Italije u rat on osniva fašistički pokret.
Habzburzi su stalno bili i na meti Italijana, koji su imali mnogo iskustva s „podzemnim“ organizacijama kao što su karbornari, nacionalna osobodilačka tajna mreža organizovana još u 18. veku po masonskim principima, zbog čega ih je papa anatemisao.

Posle uspostavljanja italijanske države na Apeninskom poluostrvu, njene ambicije usmerene su ka povratku Trsta, Istre i Dalmacije od Autrougarske, jer je smatrala da su to njene istorijske teritorije. U to je verovao i Donato Ragoza, apotekar iz Istre, koji je bacio 1879. dve bombe, koje su zakazale, na Franca Jozefa za vreme njegove posete Udinama. Italijanski sud je oslobodio atentatora, smatrajući da je bio patriotski motivisan. Đulelmo Oberdan je na Franca Jozefa i njegovu ženu Elizabetu bacio bombu 1882. kad je autrougarski car došao u Trst na proslavu 500. godina aneksije ovog grada. Oberdana su Austrijanci obesili,a Italijani su mu odmah podigli spomenik u Veneciji.

Ipak, nisu svi atentati imali patriotsku pozadinu. Neke su izvodili pravi patološki slučajevi. Italijanski primer anarhista Luiđi Lukeni je austrougarsku caricu Elizabetu ubio zaoštrenom turpijom, a u dnevniku je ostavio svedočanstvo: "Kako bih želeo da nekog ubijem - samo taj neko mora da bude važan, da bi to bilo objavljeno u novinama".

Visoka politika - cena previsoka
Habsburško carstvo je u atentatima izgubilo dvojicu prestolonaslednika cara Franca Jozefa: prvo njegovog sina jedinca Rudolfa, a zatim i sinovca Franca Ferdinanda. Okolnosti atentata ni do danas nisu rasvetljene. Možda je pravi razlog to što su obojica za života, želeli da promene sudbinu umiruće imperije, mada na različite načine.

Rudolf je bio liberal koji je nameravao da raskrsti sa strahovitim jezuitskim uticajem na bečki dvor, čime je stekao moćne a podmukle neprijatelje koji su kasnije likovali nad njegovom skandaloznom smrću. On je bio pobornik uspostavljanja ponovnog „saveza tri cara“ autrijskog, nemačkog i ruskog, koji je bio najbolji garant mira i prosperiteta u Evropi. To nije odgovaralo Nemačkoj koja je napustila Bizmarkovu politiku savezništva s Rusijom, a ni austrougarskom oficirskom koru koji je posle poraza od Prusije i stvaranja nemačkog carstva video budućnost Austrougarske u širenju na Balkan.

Međutim, prestolonaslednik Rudolf nije stradao u nekom dramatičnom atentatu, već je 1889. nađen mrtav uz ljubavnicu Mariju Večeru u lovačkom dvorcu Majerling. Po zvaničnoj verziji, Rudolf je ubio metresu pa sebe. Postojale su dve zvanične verzije, jedna da je princ pucao prvo u Mariju Večeru, a zatim sebi presudio pištoljem, a druga da su se mrtvi pijani međusobno poubijali udarajući se flašama. Obdukcija vek kasnije,1992. otkrila je šest puščanih metaka u Rudolfovom telu i lobanju bez rupe od metka Marije Večere. Rudolf je zvanično u Majerlingu boravio s rođakom, budućim poslednjim autrougarskim carem Filipom Koburškim.

Uoči smrti 1989. poslednja austro-ugarska carica Zita, pokušavajući da skine senku sumnje sa svog supruga Filipa, tvrdila je da su Rudolfa ubili francuski špijuni jer nije hteo da učestvuje u zaveri protiv konzervativnog i Nemcima naklonjenog cara Franca Jozefa.

Posle ovog atentata za prestolonaslednika je proglašen carev neomiljeni sinovac Franc Ferdinand, predstavnik militarističke struje, pod snažnim uticajem oficirskog kora koji je zagovarao preventivni rat protiv Srbije.

Još veći uticaj na njega imale su jezuite preko Ferdinadove supruge Sofije Hotek. Ona je otvoreno govorila da Beč mora ponovo da uspostavi sveto katoličko germansko carstvo, što je veoma iritiralo protestante Nemce. Ferdinandova namera jeste bila da federalizuje carstvo i stvori slovensku jedinicu (u kojoj bi bila i okupirana Srbija) u okviru "Dunavske Federacije". Tu bi Sloveni bili protivteža ambicijama Mađara, koje nije podnosio, pa bi Beč mirno vladao. Zbog toga su se posle atentata spekulisalo da je ugarski grof Tisa umešan u ubistvo i zbog toga do danas traju polemike ko je zaista gurnuo pištolj u ruku Gavrila Principa. Maks Hoenberg, sin Franca Ferdinanda, u memoarima je naglasio da Sarajevski atentat predstavlja samo izgovor, a ne uzrok Prvog svetskog rata.

- Franc Ferdinad nasuprot nemačkim imperijalizmu, imao je nameru da ostvari federativni sporazum između svih naroda Austrougarske. Nekim silama osvajačkih i aneksionih namera ovo je smetalo pa su naoružale sarajevske atentatore - napisao je Maks Hoenberg.

Tajanstveni profesor Faros
Sličnog mišljenja o uticaju Nemačke bio je i istražni sudija u Sarajevskom procesu, Leo Pfefer.

- I u vreme istrage sam bio uveren, a i danas, da su određeni krugovi Austrougarske morali pogodovati tom atentatu, koji su onda iskoristili za rat protiv Srbije - tvrdio je Leo Pfefer.

On je isticao čudnu ulogu maršala Poćoreka, koji je posle prvog atentata neobjašnjivo zaustavio Ferdinandovu kolonu i vratio je tačno ispred atentatora Principa. Pfefer je otkrio i identitet jednog od najvećih manipulatora istorijom, tajanstvenog nemačkog profesora Farosa, čija je knjiga „zvaničnih stenograma“ sa Sarajevskog procesa 1917. dokazivala da su krivci za rat Srbija, Rusija i francuski masoni. Kad su pronađeni i 1930. objavljeni pravi stenogrami sa suđenja videlo se da je tiražno delo „profesora Farosa“ falsifikat, a ispostavilo se i da niko ne poznaje misterioznog „naučnika“. Pfefer otkriva da je reč o jezuiti - pateru Antonu Puntigamu, koga je zapazio među malobrojnom publikom na Sarajevskom procesu zbog napadnih tvrdnji da su u atentat umešani masoni.

- Isti pater Puntigam je izdao posle rata u Francuskoj obimnu knjigu o glavnoj raspravi o atentatu, u kojoj dokazuje umešanost slobodnih zidara - otkrio je Pfefer. - Tad je utvrđeno da je Puntigam dobio od zvaničnika dokumentaciju o atentatu, a po objavljivanju knjige pod pseudonimom Faros austrougarski car Karlo ga 1917. odlikuje Ordenom ratne krune.

Međutim ni Francuzi ni masoni nisu ćutali. Ubrzo posle atentata francuska štampa je objavila da je pravi organizator atentata Nedeljko Čabrinović austrijski agent, kao i njegov otac. Istu tezu navode i pisma jugoslovenskih masona iz 1918. godine.
U čudnu Čabrinovićemvu ulogu sumnjao je i Pfefer. Za razliku od Principa, koga je smatrao ozbiljnim mladićem fanatično odanom ideji Jugoslovenstva, Čabrinovića ocenjuje kao neuravnoteženu ličnost s anarhističkim stavovima. Austrijskog istražnog sudiju najviše je čudilo što Čabrinović odaje i ono što se od njega ne traži, što ne liči na ponašanje zaverenika.
Masoni, pa masoni

Nacisti su koristili falsifikat jezuite Putingama koji je za Sarajevski atentat optužio masone, ali su otišli još dalje u fabrikovanju zavere.

- Opšte je poznata stvar da je ubica nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge Jevrejin i mason tj. slobodni zidar Gabrijel Princip. On je sa svojim drugovima i saučesnicima pripadao zloglasnoj jugoistočnoj evropskoj organizaciji „Narodna odbrana (Crna ruka)“, tajnom beogradskom okruženju koje je kao i sva tajna udruženja balkanskih država bilo u najneposrednijoj vezi sa Rimom i Parizom (?!) Do današnjeg dana sva ova udruženja nisu ništa drugo nego filijale lože Velikog Orijenta u Parizu - objavio je tiražni „Folkišer beobahter“, zvanični list Hitlerove stranke, 8. januara 1936. u tekstu „Slobodno zidarstvo u istoriji“. Iste teze dve godine kasnije ponavlja i nacistički list „Šturmer“ (jurišnik).

Sto puta ponovljena laž…
Na Trećem svetskom kongresu za psihoterapiju u Beču koji je u junu 2002. godine okupio preko četiri hiljade gostiju iz više od sto zemalja, predavanje je održala i psihoterapeutkinja svetskog ugleda i doajen psihodrame An Anselen Šucenberže koja je kao dokaz da Srbi i dan-danas pate od “transgeneracijske traume” koja izaziva zlo, predočila između ostalog, da je "Miloš Kobilić ubio turskog sultana Murata na spavanju dok je bio u poseti Kosovu, pa je “tako model srpskog ponašanja postao - ubijanje!” Zbog toga austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand “nikako nije smeo da ode 28. juna 1914. godine u Sarajevo. Morao je da zna da je to datum srpske traume koji se nesvesno prenosi”. Ove njene reči bile su prekinute gromoglasnim aplauzom...

Njena knjiga “Sindrom predaka” prodata je u 200.000 primeraka i prevedena je sa francuskog na više jezika, među njima na najvažnije svetske kao što su engleski, španski, nemački...

/ Treće oko, Broj 631 /

 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP