Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 96159
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6535778
Ko je na sajtu?
Imamo 32 gosta i 1 člana na mreži

RATOVI, POŠAST I VEŠTICE III. DEO


27.07.2014. /  Akademediasrbija 
Autor : Laura Knight-Jadczyk
Uredio za objavljivanje na srpskom : Slobodan Maričić

Vračanje i veštice su postojali kroz istoriju, ali u kontekstu potpuno drugačijem od onog kako je to bilo podrazumevano tokom krstaške kampanje protiv veštica. Stari zavet prilično ignoriše ovu temu, osim kako bi izvestio o susretu kralja Šaula i veštice od Endora, te doneo zakon: “Veštici ne daj da živi”.

 Ali, osim toga, na način koji se čini da bizarno protivreči tom zakonu, priče o vešticama u Bibliji su iznenađujuće neutralne. Nema konceptualizacije ili detaljnog izlaganja o vešticama, đavolima ili bilo kojoj vrsti iz demonskog sveta.

U drevnoj Grčkoj i Rimu, magija se koristila za stvaranje kiše, sprečavanje oluje i grada, rasteravanje oblaka, smirivanje vetra, plodnost zemlje, rast bogatstva, lečenje bolesnih, i tako dalje. Takođe se mogla koristiti protiv neprijatelja kako bi im se uskratila pobeda i dobili poželjni učinci. Ta verovanja su bila rasprostranjena širom drevnog sveta i uglavnom je “dobra magija” bila zakonita i potrebna, a “loša magija” se osuđivala i kažnjavala. Država je čak podupirala one koji su navodno mogli izvoditi “dobru magiju”. Zavisilo je o perspektivi jesi li bio “dobar magičar” ili “loš”. Verovatno su zbog toga Englezi osudili Jovanku Orleanku kao vešticu, a Francuska je nasuprot kanonizirala .

Grčko-rimski religiozni univerzum – natprirodni svet – nije bio podeljen na ektremno dobro ili ekstremno zlo. Bio je ispunjen sa svakom nijansom i kombinacijom svih kvaliteta upravo tako, kako su one postojale u ljudskom društvu. Samo u judeo-hrišćanskoj religiji je Bog postao pravo oličenje apsolutne dobrote i čistoće, a đavo je izmišljen da bude njegova suprotnost. U drevnom svetu, magija je jednostavno bila pokušaj da se upregne moć Nevidljivog, dok se religija bila usredsredila i na poštovanje i zahvalnost prema Prirodi i njenim izaslanicima zbog učinaka. Na taj način, molitve i čarolije su se mogle lako kombinovati.

Veštica ili čarobnjak je bila osoba koja je imala metodu – tehnologiju – koja se mogla upotrebiti za aktiviranje natprirodnih moći u korist sebe ili drugih. On je mogao “kontrolisati” sile prirode. Tako su barem oni verovali. Dakle, dve tačke su važne ovde: 1) veštičarenje/čarobnjaštvo je bila tehnologija i 2) postojala je definitivna razlika između dobre magije i loše magije.

Ovo se drastično promenilo tokom 15. veka u vreme kada su sile prirode podivljale, za šta je zasigurno neko morao odgovarati nakon što se sve završilo! Protestantizam je rastao, a nije izgledalo mudro proganjati majku Crkvu koja je još uvek posedovala mnogo moći, te se stoga morao pronaći neki drugi krivac. Razlika između dobre i loše magije je nestala i veštičarenje je postalo nešto potpuno zlo. Pluralistička koncepcija natprirodnog sveta je takođe nestala i ostavljeni smo samo s jako dobrim Bogom koji je, međutim, naizgled bio nemoćan u suočavanju s ortaštvom zlog čovečanstva i jako zlog đavola. Pa, ne baš tačno “čovečanstva”, uglavnom “ženskog roda”!

Jedan od rezultata ove promene u stavu je bio stvaranje veštičarenja kao sistematične anti-religije; postala je suprotnost svega što je hrišćanstvo – i katoličko i protestantsko – predstavljalo. Veštičarenje kao razrađeni sistem religije nije bilo poznato prije 15. veka. Ovo je bio period u kome je teorija o natprirodnim demonima izmišljena i kristalisala kao objašnjenje za sva zla koja su pala na čovečanstvo. Kako drugačije objasniti Crnu smrt koja je neselektivno ubijala uprkos molitvama i preklinjanju sveštenika hrišćanske  Katoličke i protestantske Crkve?

Još jedna tačka važna zabeležiti je da veštice više nisu bile smatrane bićima koja mogu koristiti tehnologiju kako bi kontrolirale moći prirode; one su postale bića koja su kanalisala zlo u svet, jer su bile pod kontrolom Nečastivog. Sve su u potpunosti bile Sotonine lutke i nikakvo dobro nije moglo ikada od njih doći. Malleus Maleficarum specifično spominje da se “veštičarenje uglavnom pronalazi kod žena”, jer su one više lakoverne i imaju slabu memoriju”, te zato što “veštičarenje dolazi iz telesne požude, koja je u žena nezasitna”. (Sprenger i Kramer, Malleus Maleficarum, 1968., str. 41-48.)

Ukratko, “Veštičiji mit” je stvoren u kasnim 1400-tim godinama kao reakcija na Crnu smrt, a sastojao se od potpunog, koherentnog verovanja, pretpostavki, rituala i “svetih tekstova” koji nikada nije postojao sve do tog vremena. Dominikanci su razvili i popularisali koncepcije o demonologiji i veštičarstvu kao negativnu sliku takozvane “Istinske vere”, a protestanti su bili jednako zaposleni svojim tumačenjima!
Kada su Kramer i Sprenger (obojica članovi Dominikanskog reda i inkvizitori za Katoličku crkvu) napisali Malleus Maleficarum i predali ga Teološkom fakultetu u Kölnu 9. maja 1487. godine, tražeći njegovo odobrenje, to je bilo naširoko osuđeno kao neetično i nezakonito. Katolička Crkva je zabranila knjigu 1490. godine, svrstavajući je pod Index Librorum Prohibitorum. Kako bi razumeli zašto, ponovo moramo pogledati malo širo.

Posle raspada Rimskog carstva i uspona Hriščćanstvo mnogi misionari, pri otkriću da su pagani imali svoj spektar lokalnih božanstava i uverenja, su često preobraćivali jednostavnim lukavstvom kanoniziranja lokalnih božanstava kako bi ih domaća populacija mogla nastaviti poštovati pod okriljem hrišćanstva. Postali su “hrišćanski sveci”, upotpunjenim s izmišljenom hagiografijom. Stari hramovi su pretvoreni u crkve kako bi pagani išli na poznata mesta poštovanja Boga, čuti misu i moliti se svojim “svecima” baš kao i uvek. Praktikovanje magije se tolerisalo, jer se smatralo da će ljudi prirodno odustati od toga tokom vremena kada budu postali pravi hrišćani.

Službena politika crkve je smatrala da je svako verovanje u veštičarenje iluzija. U slavnom, ali misterioznom Canon episcopi čitamo:
Neke zle žene, izopačene đavolskom rabotom , zavedene iluzijama i sablastima demona, veruju i ispovedaju se u noćnim satima, jašu na određenim zverima s Dijanom, boginjom lova kod  neznabožaca , te s bezbrojnim mnoštvom žena u mrtvoj tišini noći, kako bi prešle velike prostore , te da slušaju Dajanine zapovesti kao svoje gospodarice, te da se sazivaju u njenu službu na određene noći. Ali, da su bar one same iščeznule u svojoj bezvernosti i da nisu povukle mnoge druge za sobom u uništenje nevernosti. Jer bezbrojno mnoštvo prevareno ovim lažnim uverenjem, veruje da je ovo istinito, te verujući tako, udaljava se od prave vere i obezvređeno je od neznabožaca…Zbog toga bi sveštenici kroz svoj rad trebali propovedati sa svim insistiranjem … da svi znaju da je to lažno i da su takve radnje  nametnute i poslate od zloćudnog duha… koji ih obmanjuje u snovima…

Ko još postoji, a da nije izveden izvan sebe u snovima i vidi tako u spavanju ono što nikada nije vidio (dok je bio budan ? ) …I ko je tako glup da misli da se sve ove stvari, koje su učinjene samo u duhu, događaju i u telu ? Stoga će se javno proglasiti svima da ko god veruje u takve stvari… izgubio je svoju veru…..
[Na engleski preveli Kors i Peters, str. 29-31. Poreklo ovog dokumenta nije jasno. Kors i Peters (1972.) ga datiraju u 1140. godinu. Pripisano je nejasnoj belešci sa sastanka Koncila u Anquirei, održanom moguće u 4. veku. Iako ne postoji zapis o ovom Koncilu, izveštaj o veštičarenju su kasniji Kanonisti usvojili kao službenu politiku. Ben-Yehuda, 1985. godina]

Dakle, više od šest vekova je ovo bio službeni stav crkve prema vešticama – da je to bila iluzija, zabluda ili samo proizvod snova. Čak se proglasilo: “Ko god je ‘tako glup i budalast’ da veruje u takve fantastične priče je – nevernik.”

1450. godine, oko 100 godina nakon što je Crna smrt uništila oko pola evropskog stanovništva, Stogodišnji rat se bližio kraju i neko je morao biti okrivljen . Takozvana Renesansa je započela, Jean Vineti, inkvizitor u Carcassonu je izjednačio veštičarenje s herezom. 1458. godine Nicholas Jacquier, inkvizitor u Francuskoj i Bohemiji (današnja Češka, prim. prev.), identifikovao je Renesansu kao novu vrstu hereze. Kada je Jacquier napisao svoju knjigu o veštičarenju, morao je prvo odbaciti Canon episcopi. Drugi pisci tog vremena su također uvideli da je potrebno umanjiti stav ove službene crkvene politike kako bi uopšte omogućili “veštičje ludilo”. Dakle, prvi napadi su učinjeni na samu valjanost dokumenta. Zatim, tvrdilo se da su tadašnje veštice drugačije od onih o kojima nam dokument govori. 1460. godine, Visconti Girolamo, profesor inkvizitor i provincijal Lombardije je izjavio da je sam čin branjenja veštičarenja ili veštica takođe hereza. Od 1484. do 1486. godine, Sprenger i Kramer su objavili Malleus koji je istumačio kristalisanu teoriju veštičarenja koja je zadržala uticaj idućih 300 godina. Štamparska mašina Johannesa Gutenberga – proizvod Renesanse – je omogućio da se delo brzo proširi širom Evrope. To je ono što je rezultiralo na samom početku „veštičije histerije”.

Uzimajući u obzir ratove tog vremena ratova i ubijanja  mnogo muške populacije, moglo bi se pretpostaviti da je postojao porast neudatih žena. Ukratko, žene su postajale samostalne udovice kao posledica toga. Dakle, nekolicina od psihopatske vrste (čini se da psihopati stvarno mrze žene – ne znam zašto, ali tako je) : Sprenger, Kramer i drugi, pojavila se masovna agresija oko toga, te je napisano mnogo knjiga i pamfleta opisujući zdrave, sposobne i inteligentne žene kao veštice, i eto problem je bio rešen. Viška žena se moglo sada rešiti; sa svim samostalnim ženama sa posedima i imovinom se može izaći na kraj, te zapleniti njihovo bogatstvo i istovremeno uvesti psihološka kontrola muškaraca nad ženama. To je bilo ponovno uspostavljanje pokornosti žena Crkvi.  Mislim da je snažan faktor u suđenjima vešticama takođe bila psihopatija – ponerologija. Oni koji su napisali Malleus zvuče poput tipičnog šizoidnih psihopata. Vraški pametno! Čini se da ovde treba razmotriti i uništenje mnogih genetskih linija moćnih ( bogatih ) žena u ovom procesu, koji je bio u toku.)

Još jednom ističemo da je najspektakularnija “veštica” bila Jovanka Orleanka kojoj se „sudilo” i koja je bila osuđena i spaljena 1431. godine, tri godine pre masovne panike u Evropi oko veštica koja je započela u Valaisu, gde se sudilo više od stotine ljudi od strane sekularnih sudija – ne religioznih ljudi, za “ubistvo pomoću vračanja”. Kako se ludilo širilo Evropom, doslovno je više stotina hiljada žena spaljeno na lomači. Žene, deca, i cele njihove porodice su spaljivane na lomačama. Istorijski izvori su puni užasnih opisa mučenja kojima su ti jadni ljudi bili podvrgnuti. Cela sela su bila istrebljena. Jedan zapis kaže da je cela Nemačka bila prekrivena lomačama, te da su Nemci bili potpuno zaokupljeni građenjem lomača kako bi spaljivali žrtve. Izvešteno je da je jedan inkvizitor rekao: “Volio bih da (veštice) imaju jedno telo, kako bi ih mogli spaliti sve odjednom u jednoj vatri!” (Trevor-Roper, 1967., str. 152.)

1580-te godine, Katolički protiv-reformatori su se posvetili lovu na veštice, loveći uglavnom Protestante. U Francuskoj se dogodilo da su većina veštica bile Hugenoti. Bilo je mnogo slučajeva “političkih” smaknuća pod maskom spaljivanja veštica. Jedna žrtva je bio sudija koji je spaljen 1628. godine zbog pokazivanja “sumnjive blagosti”. Kako se ludilo širilo, zloba i divljaštvo napada na nevine ljude su rasli. Upravo spomenuti sudija, dr. Haan, pod mučenjem je priznao da je vidio pet gradonačelnika Bamberga na veštičjem poselu, te su oni takođe smaknuti radi imovine. Jedan od njih, Johannes Julius, pod mučenjem je priznao da se odrekao Boga, predao Đavola, te video 27 svojih kolega na poselu. Ali je kasnije iz zatvora, uspeo prokrijumčariti pismo i poslati ga svojoj ćerci Veroniki, dajući puni izveštaj svojeg suđenja.

Napisao je sledeće:
„Sada moje najdraže dete, ovde imaš sva moja dela i priznanja, zbog kojih moram umreti. To je sve laž i izmišljotina, tako mi Bog pomogao… Oni ne prestaju s mučenjem dok neko nešto ne kaže.... Ako Bog ne omogući donošenje istine na videlo, naš celi rod će biti spaljen.” [Trevor-Roper, 1967., str. 157.]

Protestanti i Katolici su se međusobno optuživali, a prva decenija 1600-te godine je bila zaražena pravom epidemijom ubijanja “demona”! Ovo je trajalo sve do kraja Tridesetogodišnjeg rata. Rečeno je da ako je objavljivanje Maleus Maleficaruma bio početak terora,a Vestfalski mir 1648. godine je bio kraj. U novije vreme, Malleus je bio kritički proučavan, ali ne od pojedinaca koji su imali bilo kakvu svest o povezanosti tragičnih događanja sa kosmičkim događajima tog vremena. Uprkos tome, oni koji su nešto od toga uočili i zapisali ima uticaj na našu temu ovde: Sexy Devils

Jedne večeri pre 10 godina, Walter Stephens je čitao Malleus Maleficarum. Malleus, kako ga naučnici nazivaju, što ne bi bio svačiji izbor za noćnu knjigu. Obično preveden kaoVeštičji malj, prvo je bio objavljen u Nemačkoj 1487. godine kao priručnik za lovce na veštice tokom inkvizicije. To je zastrašujući tekst – korišten 300 godina, duboko u navodno Doba razuma – koji opravdava i detaljiše identifikaciju, hapšenje, ispitivanje i likvidaciju  ljudi optuženih za druženje s demonima, potpisivanje ugovora s đavolom, te izvođenje maleficije ili štetne magije.

“Bilo je 11 sati uveče” Stephens se priseća. “Moja žena je otišla u krevet, a na prvoj stranici [Malleusa] je bila ta čudna rečenica o ljudima koji ne veruju u veštice i ne veruju u demone: ‘Stoga greše oni koji kažu da ne postoji takva stvar kao veštičarenje, nego da je to čisto imaginarno, čak iako ne veruju da đavoli postoje osim u mašti ignorantnih i vulgarnih, te da prirodne nesreće koje se dogode čoveku, on pogrešno pripisuje nekom navodnom demonu”

Ta zamršena rečenica je povezana sa zanimljivim tekstom kojeg je Stephens znao iz Il messaggiera, rada talijanskog pesnika Torquata Tassa iz 1582. godine: “Ako čarobnjaci, ještice i opsednuti postoje, tada i demoni postoje; ali ne može se sumnjati u to da su primeri ova tri bili pronađeni u svakom dobu: stoga je nerazumno sumnjati i da se demoni ne nalaze u prirodi.” Inače Dr Stephens, profesor na katedri Charles S. Singleton italijanskih studija na odeljenju Hopkins za romanske jezike  je bio književni kritičar, te je osetio da se nešto intrigantno događa ispod površine teksta sa stranice. Tasso, te posebno autor Malleusa, dominikanski teolog i inkvizitor po imenu Heinrich Kramer, su u svojim radovima uložili izvanrednu količinu energije u pobijanje sumnje o postojanju demona. O čemu se tu radi?

Stephens je u sledećih osam godina pročitao svaki traktat o veštičarstvu koji je mogao pronaći, kao i izveštaje s ispitivanja, teološke rasprave, te druge radove (njegova bibliografija sadrži 154 primarna, te više od 200 sekundarnih izvora). Većina od 86 traktata o veštičarstvu koje citira je bilo napisano u zapadnoj Europi tokom 15., 16. i 17. veka , te jedan za drugim (uključujući Malleus) sadrže zapise o seksualnim odnosima sa sotonskih duhovima. Zašto? Jesu li autori bili nemilosrdni ženomrsci, čvrsto odlučni u prikazivanju žena u najgorem mogućem svetlu? Jesu li bili jezivi, suzdržane neženje koji su strahovito uživali pišući izveštaje o demonskom seksu? Stephens nije mislio tako; tekstovi, u njegovom pogledu nisu podržavali takvo iščitavanje.

Na drugom je mestu u Malleusu pronašao ključnu referencu na optužene veštice pod mučenjem, tj. da su one “stručni svedoci stvarnosti telesne interakcije između ljudi i demona”. Ovi momci pokušavaju izgraditi dokaze da demoni postoje, pomislio je. Pokušavaju uveriti skeptike. Zatim je pomislio – Pokušavaju uveriti sebe.

Stephensova teza duboko preispituje konvencionalnu mudrost o vekovima okrutnosti i nepravde. Veliki evropski lov na veštice, kaže, je bio izdanak ozbiljne krize vere. Ljudi koji su pisali knjige kao što je Malleus, ljudi koji su odobrili mučenje i spaljivanje na desetine i stotine hiljada nevinih ljudi, očajno su hteli verovati u veštice, jer ako su veštice stvarne, tada su i demoni stvarni, a ako su demoni stvarni, tada je i Bog stvaran. Ne samo stvaran, nego prisutan i aktivan. Pažljivo čitajte radove koje su sastavili autori veštičarstva, Stephens kaže, i videćete kako su bili duboko uznemireni ti obrazovani i pismeni ljudi sa svojim sumnjama o tome da ako Bog uopšte postoji, On ne obraća previše pažnje na Adamove potomke.

Odobrena, organizovana potera i proganjanje veštica, koja je bila na vrhuncu od 1560. do 1630. godine, te koja je u potpunosti bila zapadno-evropski fenomen, je počela tokom vremena ozbiljne zabrinutosti u Rimokatoličkoj crkvi. Evropski svet je ranih 1400-ih godina bio ruševina. Prethodni vek je po istoričarski Barbari Tuchman bilo označeno kao “razorno”, što nije preterivanje. Počevši oko 1315. godine, velika glad je opustošila veći dio zapadne Europe. Od 1347. do 1352. godine Crna smrt je ubila više od trećine stanovništva kontinenta. Druge bolesti, te dodatna ponovljena izbijanja kuge su pustošili oslabljene preživele. Kao da prirodne katastrofe već nisu bile dovoljne, Engleska i Francuska su odlučile voditi Stogodišnji rat od 1337. do 1453. godine, do danas najduži rat u istoriji . Sama Crkva se razdelila, iskidana masivnim organizovanim herezama, te raskolom koji je doveo do toga, da čak tri čoveka istovremeno polažu pravo da su prave Pape. Kako bi svet stvoren od  dobronamernog i aktivnog Boga, mogao biti u takvom neredu?

Zaista. Nesreće tog vremena napadaju religiju i veru. I svako ko razgovara o takvim nesrećama na razuman i činjeničan način, o tome šta Priroda čini, te ako to podrži sa naučnim podacima, mora biti utišan, jer je pretnja samom temelju zapadne civilizacije: hrišćanstvu, uniforminizmu i fašističkoj kontroli čovečanstva!

Čini se da su takva proganjanja mogla vrlo lako biti pokrenuta kao način kontrolisanja onih koji izuste “herezu” protiv “srećnog” poretka univerzuma uspostavljenog preko Crkve i Države, poput ukazivanja na to da povećani broj vatrenih kugli i viđenja kometa može vrlo lako biti nagoveštaj da su planeta i njeni stanovnici u potencijalnoj opasnosti iz kosmosa, i to prirodnoj. Ovo je naposletku bilo vreme Galilea, a on je bio optužen da je “heretik” zbog ne podržavanja moći Boga Svemogućega. U današnje vreme, to je jednako kao biti optužen da si vođa “kulta” ili “sekte”. Takođe primećujemo, kao što je iznad spomenuto, da se Crkva vraća u isto stanje uma, koje je preovladavalo tokom drugih “eshatoloških” razdoblja.

Ono što mi se čini kao osobito smešno je način na koji se Američka škola asteroidnih udara ponaša u vezi ovoga. Očevidno, pod uticajem Britanske škole kometarnog bombardovanja, razmišljaju o svim ovim stvarima. Takođe se čini vrlo verojatno da je celi rat protiv terorizma samo odvlačenje pažnje od onoga što se zaista događa “tamo negde napolju”. U svakom slučaju, s nedavne konferencije AIAA 2007 Planetary Defense Conference saznajemo što im najviše smeta:

Udar asteroida se može dogoditi bilo gde na Zemlji i u bilo koje vreme, stoga planetarna obrana ima implikacije za celo čovečanstvo. Svi narodi na Zemlji bi trebali biti pripremljeni za ovu potencijalnu katastrofu, te raditi zajedno kako bi sprečili ili ograničili štetu. Međutim, trenutno postoji jako malo rasprave ili usklađivanja napora na nacionalnim ili međunarodnim nivoima. Niti jedna organizacija u bilo kojoj zemlji, nema odgovornost delovati u smeru skretanja objekata bliskih Zemlji, a agencije za rukovođenje pri katastrofama nisu nikada  sprovele simulaciju ovakve vrste katastrofe.

Dugoročno obezbeđivanja novčanih sredstava se takođe smatra izazovom. Većina rada u gotovo svim područjima planetarne obrane je učinjena u slobodno vreme i na inicijativu naučnika pojedinaca. Postoji potreba za kontinuiranim studijama i naučnim recenzijama kako bi poboljšali naše znanje u ovom području, a takođe i potreba za jačanjem verodostojnosti opasnosti i javnog poverenja u našu sposobnost reakcije. Činjenica je da skretanje objekata bliskih Zemlji ili napori ublažavanja katastrofe možda ( samo možda ) neće biti potrebni još decenijama ili duže, te stoga vlade, koje su usredsređene na više neposrednije brige, možda neće biti voljne omogućiti dovoljno sredstava za pomoć ovoj vrsti rada. Određivati primereni nivo i obim ovog rada i dugoročno finansirati takve aktivnosti se smatra velikim problemom.

Povrh toga, velika zakonska i politička pitanja vezana uz planetarnu odbranu se moraju takođe saglasno rešiti. Na primer, odgovornost za predviđanja koja se pokažu pogrešnim ili misije skretanja sa orbite koja ugrožava zemlju koje samo delimično uspeju ili dožive potpuni neuspeh, rezultirajući udarom.

Drugi primeri uključuju:
• Na osnovu predviđanja da je moguć udar u određeno područje, stanovnici odu iz tog područja. Postoji li odgovornost napr. u vezi pada vrednosti zemljišta i drugih nekretnina, ako se pokaže da je predviđanje pogrešno?
• Određena nacija pokuša skrenuti dolazni objekt, no ne uspe dovoljno promeniti putanju objekta kako on ne bi udario u Zemlju. Je li ta nacija tada odgovorna za nastalu štetu?
• Pretnja objekta bliskog Zemlji zahteva upotrebu nuklearne opcije, ali mišljenje naučne javnosti je da je mogućnost neuspelog lansiranja i štete koja bi usledila ozbiljnija od pretnje objekta. Koje su odgovornosti i političke implikacije vezane uz neuspeh lansiranja tokom misije skretanja opasnosti?

O pitanjima ovakve vrste bi se trebalo raspravljati na internacionalnom planu i rešiti ih pre nego budu podignuta uzbina zbog ozbiljne pretnje. Tako je, dakle o tome se naše vlade brinu! Zakonska odgovornost ! Neverovatno. U svakom slučaju, na kraju Stogodišnjeg rata i Crne smrti, proganjanje veštica se upotrebilo za potpuno ućutkivanje svake aluzije na to da Zemlja nije sigurno pozicionirana u svemiru, a istorija i istina su ugušene krvlju i ljudima na lomačama.

Prolog :
Možda je nekome palo na pamet da bi Ujedinjene nacije bila ta institucija koja bi bila nosilac okupljanja nadležnih predstavnika najvećih država za rešavanje gore naxedenih problema i dilema. Na žalost, obeshrabrujuće je da se moramo setiti nekadašnjeg sekretara Ujedinjenih nacija U Tanta, koji je poginuo pod misterioznim okolnostima u avionskoj nesreći. Istu sudbinu doživeo je i njegov kolega Dag Hamaršeld. Njihovi saradnici su pod zakletvom trvdili da su obojica želeli da zakažu sednicu ove svetske organizacije sa jednom temom : „Opasnosti iz kosmosa, uključivši i pripremu za susret sa vanzemaljcima”. Jesu li njihove smrti zaista slučajnost ili efikasni nastavak skrivanja realne opasnosti iz svemira , kao tokom prethodnih vekova.

I ko je danas taj čuvar vere u Boga jedinoga, ako je to pozadina? Zanimljivo da odavno postoje ozbiljne glasine o tome da je predsednik Džon Kenedi ubijen zato što je želeo da objavi svetu vest, da je nekoliko nacija od četrdesetih godina u direktnom kontaktu sa vanzemaljcima. Baš tako. I konačno : ko će, kada će i da li će ikada  preduzeti nešto na ozbiljnom nivou kako mi – zemljani ili neko drugi nebi palio nove lomače. Sutra ili možda za deset dvadeset ili sto godina.

Kraj


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP