Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 64502
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6391938
Ko je na sajtu?
Imamo 53 gosta na mreži

СТРАНЦИ ЋЕ ДА ОРУ СРПСКЕ ЊИВЕ


15.08.2010. / Академедиасрбија
Бранислав Гулан

Бројни тајкуни су у процесу приватизације купили хектаре - не да би их обрађивали него да би пољопривредно земљиште претварали у грађевинско, али и да би то земљиште препродавали кад Србија једном постане чланица ЕУ. Принцип је - купи јефтино, продај скупо.

 

Неки од нових власника нису могли да дочекају време када ће препродавати земљу купцима из ЕУ, па су сада финансијски израубована пољопривредна предузећа препуштена пропасти и стечају.

Србија није успела да заштити своје, па ће тако за три године (2013.) и грађани ЕУ моћи да купују плодне оранице у нашој земљи. Прво ће покуповати квалитетну земљу у близини Београда, Новог Сада, планинских центара, Коридора 10… Наши грађани због немаштине неће моћи да конкуришу странцима, па ће најбоље парцеле прећи у руке страних држављана.

Закони писани „на руку“ странцима

Истовремено, у Министарству пољопривреде Владе Србије објашњавају да је питање стицања својинских права на непокретностима страних правних и физичких лица уређено члановима 53. и 63. Споразума о стабилизацији и придруживању. Према том документу, омогућено је стицање права над непокретностима друштава и кћери страних предузећа, док огранци страних предузећа непокретности могу узети само у закуп. Према ССП, у року од четири године Србија мора да осигура исти третман држављанима ЕУ као и домаћим.

Међутим, по важећем Закону о пољопривредном земљишту страна правна и физичка лица не могу да буду власници пољопривредног земљишта. Такође делови ССП-а, који се односе на ово, нису у Прелазном споразуму, па ће реални период прилагођавања бити шест до седам година, док све земље не ратификују ССП у својим парламентима.

У Министарству пољопривреде истичу и да се наши услови разликују, много, од других земаља јер, на пример, Црна Гора уопште нема период прилагођавања, док Албанија има седам година да уклони препреке. Једино је Хрватска изузела могућност да страни држављани буду власници пољопривредног земљишта.

Тајкуни из комшилука

Да зло буде веће, Србија је приватизацијом своју некад моћну прехрамбену индустрију препустила Хрватима. Лане је хрватска фирма Финдија из Вараждина купила фабрику живинског меса Пландиште фармс. Иста фирма већ поседује и млекару и кланицу у Лајковцу. Раније је хрватски концерн Агрокор купио фабрику замрзнуте хране Фриком и највећу српску уљару Дијамант. Словеначка Перутнина Птуј купила је Топико у Бачкој Тополи, па је тржиште пилетине у словеначко – хрватским рукама. Последица је да Србију, некад земљу успешних ратара, хране тајкуни из комшилука. Тако су Хрвати постали и први извозници српске пилетине. Наиме, перадарска индсутрија Цекин из банатске општине Пландиште, из система вараждинске Виндије, први је извозник меса, перја и прерађевина у ЕУ.

Цекин из Пландишта успела је, прва у Србији, своју производњу пилећег меса да усклади са ветеринарско - сантираним прописима ЕУ и да добије извозни контролни број за европско тржиште. Овај систем до сада је у Србији уложио више од 22,5 милиона евра у модернизацију перадарских фарми индустрије меса и савремене складишно-дистрибутивне центре.

Привидно богатство Србије

Србија, иначе, располаже са 5,11 милиона хектара пољопривредног земљишта, а од тога 4,2 милиона хектара су обрадиве површине. Само у Војводини је обрадиво 1,65 милиона хектара. Међутим, то сад постаје само привидно богатство Србије,  а ђорђе Бугарин, секретар Удружења за пољопривреду Привредне коморе Војводине истиче да ће и у овако сиромашној земљи још сиромашнији сељаци лако пристати да продају земљу и за мале паре, само да је се курталишу јер већ деценијама све мање имају користи од обрадјивања те земље.

„Србија нема никакву стратегију када је у питању пољопривреда. Немамо ни земљишну политику, а то је основа аграрне реформе. После реституције, ако се она уопште догоди, мада се стално најављује, доћи ће до велике понуде земље, али она се неће наћи у рукама сељака. Биће оборена цена да би земља отишла у руке великима, који ће је купити будзашто“, наводи Бугарин.

То се видело кад је експрописана земља за аутопут код Димитровграда. Држава је нудила друге њиве уместо узетих, али нико није хтео земљу, тражили су новац. И поред тога што смо по ценама њива испод Европе, земљиште је још више обезвредила криза, домаћа, коју је светска само проширила. Сад је питање када ћемо из кризе изаћи, јер се најављује нови талас, који ће опет кренути од најразвијенијих.

Странци власници српске земље

„Странци су већ власници дела земље у Војводини. Нама је свеједно да ли је власник земље физичко лице или фирма. Они су већ покуповали комбинате који у власништву имају земљу, па су тако постали и власници поседа“, истиче Војислав Малешев из Каћа, председник удружења паора „100 плус“. Мађари су купили имања у Перлезу, Госпођинцима и Чуругу, Енглези у Српској Црњи… У Србији странци поседују земљу преко фирми које су регистроване овде, а до земље долазе и преко наших људи који су власници само фиктивно. Тако је Ивица Тодорић, хрватски тајкун и власник Агрокора, купивши Фриком, дошао до 1.000 хектара, а са уљаром Дијамант до још 4.200 хектара. Укупно обрађује око 6.000 хектара. Мађарска фирма Хајду Авис из Дебрецина купила је пољопривредно добро Слобода у Перлезу са 1.500 хектара земље у власништву, и после четири године, препродала га, наравно уз профит. Ирски фонд Балтик просперите изазвао је доста буке у јавности кад је купио пољопривредна добра Панонија, ПИК Фекетић и Војводина из Бачког Брестовца. Куповином акција у ова три комбината компанија из Ирске добила је право да газдује са 10.500 хектара.

Први странац који је открио да ако оснујеш фирму у Србији можеш да купујеш и пољопривредно земљиште (не званично) је Ендру Хантер, који је 2005. године купио Јакшићево у Српској Црњи, са 1.000 хектара за 245 милиона динара, преко фирме Корнвел. Примера ради, у Данској не можете постати власник земље ако немате одређени степен образовања и доказ да у селима живите 25 година без прекида. Али, наши политичари су гладни пара, гледају како да се „уграде“, па зато и доносе накарадне законе, па затим уредбе, које их допуњују и трају док они не обаве посао.

Паори изумиру – зар не?

Када је реч о искуствима аграра суседних земаља, треба рећи да у ЕУ пољопривредници добијају субвенције и да не сеју поједине културе када их има исувише на тржишту. Тако они неће сејати пшеницу ако се не исплати, а после, ако је не буде довољно, ми ћемо морати да је увозимо. Осим тога, мали пољопривредници са оваквом аграрном политиком ће нестати, јер, како да се са тракторима старим више од две деценије боре са конкуренциом.

„Годинама нас је држава терала да продајемо јефтиније од цене коштања, а кредите или лизинг људи сад не могу да издрже. Свака власт обећава реституцију, али свака намерно неће ни да је спроведе. Циљ такве политике је да земљу не би добили или купили сељаци већ неко са стране. Дакле, изгубићемо и ту утакмицу зато што немамо пара. Било је дозвољено појединцима блиским власти да, рецимо, у Војводини покупују најбоље поседе. То је случај са Милетом Јерковићем. А онда је, негде у ланцу, пукла једна карика и сада га прогоне и одузимају му земљу. Банке неће да дају кредите сељаку, или их нуде уз зеленашке камате, али их зато олако добијају они који не разликују козу од краве“, каже Малешев.

Комбинат (ни)је рецидив прошлости

Када су садашње власти кренуле у распродају комбината, прво оних који су одлично функционисали и производили профит, главно образложење је било да је то рецидив прошлости. Треба знати да је Србија до 90–тих година прошлог века имала више од 50 пољопривредних комбината, али тадашња криза, политичка и економска, санкције, а потом и приватизација која је кренула 2001. године, отерале су оне срећније у приватизацију, неке у стечај, док је неколико њих, попут Пољоприврдног комбината Београд ипак преживело. Он је, по узору на искуство других земаља, опстао и остао државни. „Дакле, лоше је било што је власт у Србији већину комбината обележила као нешто што је рецидив прошлости, део социјалистичког или комунистичког система, што апсолутно није тачно“, указује Простран, објашњавајући да „они јесу били део експеримента једне идеологије али, никако није било мешања у технологију производње. Генерално то су биле добро постављене економске целине. Они су уживали велики углед економиста развијеног Запада, који су давали високе оцене за рад и функционисање ових комбината. Примарна производња била је повезана с прерадом и трговином, а били су и инвестиционо потковани, јер су имали и своје банке“.

Међу оним комбинатима који су своју судбину одредили 90-тих јесу Годомин код Смедерева, Крајина вино, Џервин, ПИК Пожаревац, ПИК 7 јул у Шапцу и многи други. Они који су успешно приватизовани сада су у власништву домаћег или страног капитала. Неки послују добро, али има и оних који не успевају. Међу онима који опстају, боље или лошије раде, су ПИК Бечеј, Јединство Апатин, Напредак из Старе Пазове, Подунавље из Челарева, пољопривредни комбинат Стари Тамиш у Панчеву, па пољопривредно добро у Добановцима… Ту је, свакако, и она трећа врста комбината који су се рехабилитовали, после стечаја или после приватизације , као што је Драган Марковић из Обреновца.

Нова власт, која је дошла после октобарских промена 2000. године, донела је 2001. године Закон о приватизацији. Прва приватизација у области пољопривреде обављена је 2002. године и до краја 2006. године приватизовано је више од 100 пољопривредних организација, међу којима је и осам великих комбината који су продати на тендеру. Међу њима су: Агроунија у Инђији (8.500 хектара), Митросрем у Сремској Митровици (8.919 хектара), Напредак у Старој Пазови (7.100 хектара), Јединство у Апатину (6.820 хектара). МК Комерц је купио три комбината Делта М два, а конзорцијум Миротин доо Октанол и Финамиским и Тобако по један.

Највећи купци земљишта су домаћи тајкуни. Они су у приватизацији куповали пољопривредне комбинате, па их је хектар земље који је ишао уз фирму, коштао и мање од 500 евра. Профит од препродаје земље, који их чека за коју годину, кад Србије уђе у ЕУ биће огроман. Исплати им се чекати чак и ако се остваре прогнозе званичника ЕУ, али и америчких обавештајних служби ЦИА и НИЦА, да ће се то догодити тек 2020. године.

Газдама измакло 46 фирми

Од 2002. године до краја прошле у Србији је, махом на аукцијама, продато 260 аграрних предузећа. Прогнозе да ће у овој години, када је о пољопривреди реч, поништавање приватизација узети маха - већ су се обистиниле. Само у јануару поништено је десет приватизација пољопривредних предузећа у Србији. До сада је у воду пала безмало петина приватизационих уговора о пољопривреди. Да је тај тренд узео маха у последњих неколико месеци најбоље говори и податак да је од половине 2004. Године, када је раскинут први, до октобра прошле године забележили укупно 27 поништених уговора, а сада их је, према подацима Агенције за приватизацију – укупно 46.

У Агенцији за приватизацију наводе да су основни разлози за раскиде уговора у овим предузећима то што нови власници нису плаћали рате, нису поштовали радно-правне прописе, располагали су имовином супротно одредбама уговора, нису одржавали континуитет пословања.

Од прошле јесени до сада без пољопривредних предузећа остало је 19 нових власника. Најскупља приватизација међу раскинутим у том периоду је она у Рибарском газдинству Београд, вредна више од 10 милиона евра. Она је прекинута 28. децембра 2009. године и то због отуђења имовине. Ово предузеће је 2007. године купио Томислав Ђорђевић. То је иначе једна од најскупљих раскинутих приватизација у пољопривреди и по вредности је једино иза Бачке у Кули, за коју је Миле Јерковић дао 14,5 милиона евра, а без које је остао прошле године. Овај бизнисмен, некадашњи краљ друмова, није се прославио у овом послу. У кратком периоду је под своје узео неколико фирми, али је убрзо без неких остао. Осим Бачке, изгубио је и Сонту у Сонти, Агробачку у Бачу (коју је платио 5,2 милиона евра), сомборског Алексу Шантића (платио 5,3 милиона евра).

Следећем великом губитнику приватизације у пољопривреди, главном актеру афере Агрожив Мирославу Живанову, измакла су се четири приватизована посла. Овом некадашњем газди око 11.000 хектара, односно, како су говорили у његовој компанији, 15.000 хектара војвођанских ораница, измакло је пољопривредно добро Јабука, предузеће Напредак као и Пешчара и Нови Козјак у алибунарској општини. Агенција за приватизацију поништила је и сва четири уговора о продаји. Тиме је топ листа домаћих велепоседника измењена, па Ђорђије Ницовић, Милорад Мишковић, Миодраг Костић и Петар Матијевић немају озбиљних такмаца.

„Богати” сиротани

И на крају треба истаћи да прави домаћини не продају земљу… А и када се купује кућа и земља - купује се од оног ко је није градио, већ од наследника. Тада је много јефтинија. Зато су само наследници у Војводини певали бећарац „Да сам богат, ко што сам јединац, не би никад спаво, све би ланац по ланац продаво…“

Посматрано из угла власника - наследника много ланаца земље, теза из бећарца је потпуно тачна, посебно ако нешто ораница остави за продају када у целости ступи на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ. Нема сумње, тада ће то бити баш берићетна трговина, по принципу продаш један добијеш сто… Међутим, за државу Србију таква трговина може донети много мука за које лека неће бити. Јер, на селу живи половина становништва, а трећина запослених је у пољопривреди која у време кризе са пратећим делатностима доноси половину бруто производа земље. То се све ствара уз екстензивну производњу, зато што власти у Србији неће да признају да је ова држава аграрна земља. И поред тога што Србија остварује суфицит у извозу хране, ФАО нам прогнозира да ћемо ускоро бити зависни од увоза хране. Уз то, указују да је српска нација постала потхрањена, што указују и подаци о паду потрошње хране.

Извор:http://www.balkanmagazin.net



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP